.
.
Dočaravanje
.
Nekada se govorilo da pripovedač dočarava. I to je bilo istinito. Pripovedanje je čaranje i začaravanje. Magijski čin. U osnovi tog čina je potreba da se ovlada pretećom, izmičućom stvarnošću. Pripovedač ne oponaša ono što prethodi pripovesti već to pripovešću preobražava, prevladava.
.
.
Vežite se, slećemo
.
Pre nekoliko decenija u književnost se uzletalo na krilatom konju edicije Pegaz. U to vreme, nova knjiga je još uvek bila događaj. Kao i novi autor. Verovalo se tada u moć duha i snagu reči. I strahovalo od duha i reči. Otuda osude i zabrane. Danas se uvažava jedino moć novca. Knjiga je, kao slabo isplativa roba, postala nevažna. Pegaz je, ostavši bez krila, tresnuo o zemlju. Pri padu smo se dobro ugruvali. Nisu nas upozorili: vežite se, slećemo.
.
.
Raskorak
.
Živeti, misliti, pisati u raskoraku sa sopstvenim vremenom je neudobno, ali neophodno. Donosi to brojne nevolje, lišava mnogih povlastica, ali je podsticajno. Ko se upinje da ide u korak s vremenom, korača strojevim, ne sopstvenim korakom. Biti u raskoraku zahteva čvrstinu karaktera, snagu volje, napor misli, moć imaginacije.
.
.
Lovci na trendove
.
Ko bi da uhvati književni trend, neizbežno zaostaje. Trend je nedostižan. Uzalud će juriti za književnim zečevima koji diktiraju tempo. Nije stvar u tome da uhvatiš i održiš priključak. U književnosti nema zaostajanja. Ni zadatih staza.
.
.
Roman i ritam
.
Roman je naboj i ritam. Tu se često pada. Pripovedanje se razvodni, romaneskni svet raspline. I eto nas u močvari.
.
.
Čitanost
.
Knjige, nije sporno, postoje da bi bile čitane. Upitna je cena čitanosti. Čitanje podrazumeva poistovećenje, prepoznavanje, saglasnost. Šta čitalac prepoznaje? Sa čime se poistovećuje? Sa čime saglašava? Sa onim što mu je blisko, dakle, uobičajeno, rasprostranjeno. Sa opštim mestima, sve u svemu. Istinska književnost, međutim, počinje tamo gde prestaje prividna sigurnost opštih mesta. Ona je put u neizvesno. Na tom putu se ne tiska gomila.
.
.
Emocije i nauka
.
Kada naučnici tvrde da određeni hormoni ili centri u mozgu proizvode određene emocije, promašuju ono bitno. Emocije su naš odnos prema svetu oko nas i osobama sa kojima, uz koje, ponekad i pored kojih, živimo. One su naša reakcija na situacije, ljude, biljni i životinjski svet, na okruženje. Emocije su i naš odnos prema sebi. Van toga, kao čist stimulans, nemaju nikakvog smisla. Ideja da se raspoloženja i emocije proizvode hormonski, nekakvim ubrizgavanjima, ili kakvim stimulacijama (i simulacijama) je doslovno sumanuta. Ima nečeg mračnog u naučenjačkom umu. Književnost je to oduvek znala.
.
.
Dostojanstvo
.
Ima onih koji reč dostojanstvo traže u rečnicima stranih reči i izraza, i nikako da otkriju njeno značenje.
.
.
Poznati tekstovi
.
Poznate tekstove više ne primećujemo, kao što ne primećujemo ulicu kojom stalno prolazimo. Ako ponekad i okrznu rub naše pažnje, odmahujemo s omalovažavanjem – šta s tim, to odavno znamo. (Andrić bi ovde, možda, stavio zagradu i napisao nešto kao – prebrzo odmahujemo, prelako omalovažavamo.)
A onda, u trenucima proboja, iznova iskusimo svu moć onoga što nam je postalo nevidljivo.
.
.
Tradicija kao energija
.
Tradicija nije ni skladište, ni podrum, ni tavan. Nije ni brižljivo čuvana vitrina sa dragocenostima i relikvijama.
Tradicija je energija. Ili deluje ili je nema.
.
.
Sećanje, pamćenje, pamet
.
Upamćeno je u nama. Sećanjem prizivamo ono što je ostalo za nama.
Pamćenje i pamet su bliske reči.
Pametan pamti.
Gde je na delu „kultura sećanja“, izvornog sećanja više nema. Industrija sećanja je nadomestak, kao proteza, u vremenu trenutnog zaborava.
.
.
Duh vremena
.
Ne postoji nekakav sveprožimajući, sveobjedinjavajući duh vremena koji bi ukinuo protivrečnosti, potro različitosti.
Ono što zovemo duhom vremena je ili optička varka ili obrazac koji su nametnuli oni koji imaju ekonomsku, političku i kulturnu moć. U tom smislu duh vremena je proizvod borbe za moć. I nosi pečat pobednika.
.
.
Vremenske perspektive
.
Skraćuju se vremenske perspektive. To odavno više nisu stoleća, ni decenije. Nisu više čak ni godine ili meseci. Jedva ako su nedelje i dani. Na društvenim mrežama su to već sekunde, jedva minuti.
Sve se kraće pamti jer se previše toga događa, ili prividno događa, u sve kraćim vremenskim periodima.
Bolujemo od vremenske kratkovidosti. Ovo vodi u glupost.
.
.
Šta je naudilo romanu
.
Romanu su, na različite načine, naudili komercijalizacija, jalovi akademizam, puzavi žurnalizam, politička koketerija i politička korektnost, poetički, društveni, emotivni, misaoni kukavičluk.
.
.
Stare istine
.
Obrni-okreni, stare istine su istinitije od novih doskočica. Imaju onaj nepatvoreni miris istinitog. Ima u njima nečeg što nije sklepano nadvoje-natroje da drži vodu dok majstori odu, ogrebavši se za nešto slave i love.
.
.
O istini i laži
.
Kažu da nema razlike između istine i laži. Time bi da opravdaju sopstvenu lažljivost.
.
.
Modni diktat
.
Tačan izraz. Moda je diktatorska. I ima svoje diktatore. Bilo da je reč o krpicama, umetnosti ili teoriji.
.
.
Trenuci
.
Ima trenutaka kada ruka ne uspeva da stigne maštu, uhvati misao. Ima trenutaka kada se po glavi vrzma nekakvo trunje i kada je teško iscediti i jednu jedinu rečenicu.
I jedni i drugi trenuci su deo piščeve sudbine.
.
.
Pojedinac i oklonosti
.
Ima ljudi koji se veoma dobro snalaze u datim okolnostima. Takvi su najuspešniji.
Ima i onih kojima to baš i ne ide od ruke. Takvi tavore ili propadaju.
Ima i onih koji bi da okolnosti menjaju. Takvi su najređi. I najdragoceniji. Najčešće stradaju.
.
.
Sistem i izvan sistema
.
Ima ljudi koji veruju da su u sistemu da bi ga menjali uznutra. Događa se obrnuto, sistem promeni čoveka a da ovaj to i ne primeti.
Jedini način da se pobedi sistem je da se ostane izvan njegovog dometa.
.
.
.
.
.
