Živorad Nedeljković rođen u Kraljevu 1959. godine. Pesnik i urednik pesničkih knjiga. Od 2002. godine radi kao urednik u izdavačkoj delatnosti Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu. Knjige pesama: Pogrešna prognoza (1991), Majka (1994), Tutin i još pedeset pesama (1998), Jezik uveliko (2000), Tačni stihovi (2001), Sušti poslovi (izabrane i nove pesme, 2002), Negde blizu (2003), Drugi neko (2005) i Ovaj svet (2009). „Zmajevu nagradu“ Matice srpske i nagradu „Branko Miljković“ dobio je za knjigu Tačni stihovi, a nagradu „Đura Jakšić“ za knjigu Negde blizu. Povodom „Zmajeve nagrade“ za knjigu Tačni stihovi objavljen je zbornik radova Poezija Živorada Nedeljkovića (2003). Pesme Živorada Nedeljkovića su prevođene na engleski i poljski jezik. Za zbirku pesama Ovaj svet (2009) je dobio Nagradu „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine i Nagradu „Jefimijin vez“. Za ukupno pesničko delo dobio je Disovu nagradu (2010). Živi u Čačku.
.
.
Najveći strah iz Vašeg detinjstva?
.
Sigurno je da u najveće strahove spadaju oni koji su pretrajali do danas. Čini mi se da je najjači strah bio strah od smrti roditelja. Od malena smo svedoci nestajanja dragih i bliskih osoba, od malena je smrt za mene bila nešto strašno, nedokučiva, obavijena tajnom. Nisam želeo ništa da znam o njoj, a mogao sam da saznam. Samo sam se plašio, ponekad dajući joj oblik, a češće je nisam zamišljao, opredmećivao, bila je ona za mene u ranim godinama veliko strašno ništa, a kad se ne zna ono od čega se bojimo, tada je strah najjači, postojan, dugovek. Kako sam samo brinuo za roditelje, znao sam i zbog čega, i sada znam da je samoća strašan pratilac. Nisu, međutim, brižnost i strah proistekli iz sebičnosti, naprotiv. Želeo sam da žive dugo, uveren da će njihov život biti sve lepši i sadržajniji. Ponekad je bio i lep i bogat, uistinu ponekad. Od kad nema majke i oca, neprestano me prati osećanje da nisam učinio za njih ni približno onoliko koliko su oni činili za mene. A činili su sve, oslobađali me strahova. Otac straha od opasnih životinja, od reke, od šume, od noći, od groma, od nepoznatog, od bahatosti, od vampira, od Nemaca, od četnika, od komunista, majka od nesamerljivog straha od ljudi govoreći da su svi ljudi dobri, samo što ih okolnosti ponekad primoraju da budu drugačiji. Verovao sam da su zaista dobri, i danas joj verujem, jer znam šta bi bilo kad bih prihvatio ogoljenu istinu. Bio bi to najjači strah, a za strahove je sve manje vremena.
.
.
Da li ste razmišljali o pojmovima pesnik i pisac onda kad niste pisali?
.
Ne sećam se tog zaista davnog vremena. Razmišljao sam kasnije, u višim razredima osnovne škole, posebno onda kad su pesnici i pisci za decu dolazili u školu. Bio sam ushićen, kao i većina đaka, naročito zato što su pesnici i pisci pričali sa nama i bili jednostavni, prisni, obični. Kao da to što pišu i nije važno. A bilo je važno, i danas je. Upamtio sam i običnost i prisnost, ponešto još, ne samo priče i pesme. I danas su ove osobine od velike važnosti za mene, ne samo kad je o pesnicima i piscima reč.
.
Prva knjiga koju ste pročitali?
.
Bio je to udžbenik moje tetke, mamine sestre, koja je stanovala kod nas dok je pohađala Šumarsku školu u Kraljevu. Pamtim lepo napisane tekstove o drveću koje raste u našim šumama, o njihovim odlikama i posebno crteže i fotografije moćnih stabala bukve, jasena, hrasta, bora, omorike, javora, kestena, lipe, i drugog drveća čija su imena ostavila duboke tragove u poeziji, u predanju, u bajkovitim predelima odrastanja. Tada sam, bez sumnje, zavoleo šumu, i trudio se godinama da što češće odlazim iz ove strašne naše šume u pravu šumu, u društvu ili sam. Sticajem okolnosti, sada retko izlazim iz opšte džungle, a znam kako je lekovito i dragoceno otići sredinom oktobra, recimo, na Goč i gledati zažareno more krošnji, gledati i slušati. Uvek nadomak pesme, u srcu poezije. Čitao sam i druge tetkine udžbenike. I pamtio. A prva prava knjiga bila je slikovnica, bogato ilustrovana, sa mnogo teksta, o avanturama znamenitog barona Minhauzena. Koliko je smo lepote stalo u te čudesne laži, koliko čuđenja. Danas su laži puko izrugivanje, najveće ruglo, zlo bez premca. Laž je postala potreba, kao voda, hleb; ta nekada divna, danas unižena, laž, valja se u opštem blatu. A kad sam bio mali, još ni osnovac, bila je najčudesnija estetička kategorija, ona koja razgoreva maštu i duh i oplemenjuje ih.
.
.
Da li Vam je neko pričao bajke?
.
Majka mi je uvek pričala ono što je znala, ono što su njoj preneli, što je čula u dugim zimskim večerima od svojih roditelja ili od bližnjih. Bile su to skaske iz mitologije, predanja, folklorni motivi. Uglavnom, motivi sa dobrim vilama i njihovo smeštanje u realne situacije, u kojima dobrota pobeđuje zlo. Od tada izraz dobra vila za mene ima posebno značenje. Ne samo zbog toga što je majka bila dobra vila. Po polasku u školu, bajke sam otkrivao sam. Vrlo rano sam sakupio kolekciju nacionalnih bajki, naručenih preko narudžbenica iz Politikinog zabavnika od izdavačke kuće Narodna knjiga.
Uvek kad bi poštar doneo paketić sa tri ili četiri knjige čije su stranice nudile neprocenjivo blago, radost bi zauzela sve moje prestole. Radost zbog predstojećeg čitanja i umnožavanja snova. Bilo jednom jedno detinjstvo. I danas ga ima.
.
.
Dominantni glagoli Vaše mladosti?
.
Sigurno je to glagol žuriti. Žuriti da se skupi i na sigurno mesto skloni letina, žuriti da se nahrane naše životinje, da se biljke zaliju, sačuvaju pred najezdama korova. Žurba da se obezbedi ono malo što je potrebno, ne žurba za sticanjem. Ako bih ovaj glagol trebalo da razložim na delove, jedan deo bi bio glagol grabuljati. Od najmlađeg doba, pri sakupljanju sena, stariji su mi davali grabulje da bi sa livade bilo sklonjeno i ono malo sena koje stariji nisu pokupili vilama. Voleo sam taj uistinu nenaporan rad, bio ponosan što mogu da pomognem. Da doprinesem u uređenju livade, kao i drugih poseda na kojima je žurba bila, u krajnjem ishodu, od presudne važnosti. Ali i red, predanost, posvećenost. Kao što su sve ove odlike važne kad se zapisuje pesma, misao sa velike nevidljive livade prevodi u reč, a naviljci reči sabijaju u skladan jezički stog, oko koga se širi uređeni prostor značenja i smisla.
.
.
Životinje koje ste sretali?
.
Imali smo na našoj maloj okućnici brojne životinje. I kravu, i tele, i svinje, i kokoške, povremeno ovce, ćurke, guske, uvek mačku, ponekad psa. Sretao sam i druge životinje, komšija je imao konja, drugi koze. Najviše sam voleo mačke, jaganjce i prasiće, dok su još sasvim mali. Ljupkost i lepotu malih životinja nije lako dočarati, baš kao ni ljupkost i dobrotu malih ljudi. Uveren sam da druženje sa životinjama u detinjstvu ima blagotvorno dejstvo na tananu dečju dušu, da obezbeđuje neophodne zalihe nežnosti i preko potrebnog bezazlenstva, nužnih u vremenu koje sledi. Kad ćemo morati da se suočimo i sa svetom koji nam nije dom. Ili je tek delimično sličan sanjanom našem svetu. Posebno poglavlje u ovoj priči o životinjama pripada pticama, najpre vrapcima i gugutkama. Posebno ribama, jer je otac bio posvećeni ribolovac, odan Moravi. Veliki njen deo i deo mojih dečačkih snova zauzimaju životinje koje sam sretao samo u knjigama i časopisima.
.
Da li ste u detinjstvu poželeli da živite neki drugi život?
.
Ni u detinjstvu, ni kasnije. U detinjstvu nije ni bilo vremena prema kome bih mogao da imam distancu. Nije bio zgušnjavanja, sažimanja. To što sam maštao da budem Tom Sojer ili neki od junaka stripova, nije bilo u vezi sa eventualnom promenom životnih okolnosti. Bio sam zadovoljan svojim detinjstvom, i sada sam, a prošlo je mnogo vremena podesnog za relativizaciju i preoblikovanje proživljenog. Zadovoljstvo i punoća o kojima je reč prenosili su se i na sve druge isečke vremena čiji sam gospodar bio, svestan da gospodareći u stvari služim. Da oblikujem i ispunjavam nešto što istinski ne postoji, da je bez mene i mog prihvatanja i razumevanja sveta, vreme nesaglediva praznina, ništa.
.
.
Narodna pesma koja Vas je naježila?
.
Izdvajam pesmu Hasanaginica. Brojni su razlozi, neke od njih naveo sam u neobjavljenom tekstu Stid kao srž trajanja, napisanom pre dve godine. Izdvojio bih delove tog teksta kao odgovor na ovo i na pitanje o stidu Hasanaginice.
„Pesma Hasanaginica, jedna od najlepših narodnih balada, višestruko je osvetljavana, tumačena i sa raznorodnih osnova sagledana. Desetak dramskih tekstova, nastalih na predlošku ove pesme nude dodatni niz mogućnosti za njeno situiranje i nalaženje razrešnice kojom bi se, bar delimično, razobručila složena struktura pesme i iznašao ključ za otvaranje brojnih njenih značenja. U svim ovim nastojanjima osećanje stida se apostrofira kao osnovni pokretač događaja u pesmi, stid je zamajac oko koga se okreću i jedan drugog ubrzavaju motivacioni točkovi kao u nekom izrazito složenom mehanizmu, spuštenom i u mentalitetske i u istorijske i u svekolike vremenske slojeve, u duboko fundirane društvene i porodične norme i običaje. Stid je kao grudva snega; akcentovan je na početku pesme, da bi u sumanutom ubrzanju izazvao lavinu koja ruši ustaljenosti poretka, ogoljava naravi. Grudva, nagoveštena u belini i nevinosti slike snega i labudova kojom pevač stvara kontrast između pitome lepote i bolnog urušavanja, spušta se kroz stihove i zasniva svoja ledna uporišta. Skrajnuta su ili sasvim poništena druga osećanja koja bi mogla da je otope; umesto da vodi smirenju i razlivanju narativnog toka, stid izaziva tragična nesaglasja i posledice. Zbog njega nije moguće povući reč, učiniti da sve bude kao da nije izgovorena. Da je drugačije, ovakve pesme ne bi ni bilo“.
.
.
Zašto prašta Banović Strahinja?
.
On samo naizgled prašta. Pokušajmo da zamislimo život žene kojoj je oprostio, koja će posle svega živeti u zajedničkom domu. Teško je pomisliti da taj život može biti iole smislen, dostojan ljudskog bića, teško je videti u njemu ma i trunku radosti i sreće. Uzmimo ipak da je Banović Strahinja oprostio, jer nije oduzeo život nevernoj ljubi. Ne znamo razlog, ali možemo pretpostavljati kojim je motivima vođen da ovako postupi. Uza svu složenost i neprozirnost pesme, blisko mi je shatanje da Banović Strahinja zna da oproštaja nema, da samo naizgled prašta.
.
.
Zašto se stidi Hasanaginica?
.
„Hasanaginica zna da njen gospodar, oličenje snage, možda i pohote, boluje. Stidi se da ga vidi takvog kakvog ga nikada nije videla. Možda se boji da će, ako se uveri da i on može biti fizički slomljen, biti narušen odnos između njih, odnos utvrđene hijerarhije u kome se zna gde je mesto muškarca, a gde žene. Vidi li ga, bude li zamagljena slika koju je stvarala deleći i vreme i prostor sa nekim kome je, moguće, predstavljala i mnogo više od majke njegove dece i domaćice, bude li umanjena slika posuta zlatnim prahom koja je uveliko postojala, Hasanaginicu će možda okovati strah da više neće bespogovorno izvršavati sve što gospodar kaže i naumi. Ako je ranjiv sada, biće ranjiv uvek, a slabom se i krhko žensko biće, stasavalo u sterilnosti i u do tančina uređenom prostoru obaveza i običaja, može usprotiviti. Hasanaginica se do same srži stidi i od samog nagoveštaja da bi nekada mogla da protivreči svom mužu, makar da je i o najsitnijem neslaganju reč. Ona se zapravo suštinski lišava istinskog uspostavljanja i uznesenja svoga bića. Kao što nikada, odana strepnji i zebnji svoje duše, nije ni pomišljala da može postojati bez njih, svojih gospodarica i vodilja“.
„Uspostavljena je, čini se, uzajamnost različitih stidova. Muškog stida od nemoći i uniženja i ženskog stida od uzdizanja i zaposedanja mesta koje bi bar prividno bilo ravnopravno dominantnom mestu muškarca. I junak i junakinja ove pesme nepoštedno čuvaju svoja bića ne želeći da prekorače linije koje su pred njih postavili nepisani kanoni o prirodnoj podeljenosti i razvrstavanju. Čuvaju ih i štite bez obzira na cenu koja se namah ispostavlja. Cena je previsoka; zapravo, ni jedan od likova pesme nije izuzet od plaćanja.“
.
.
Ko je tokom Vašeg školovanja bio nepravedan prema Vama?
.
Nije bilo naročitih nepravdi, dopuštam da je možda i zaborav učinio svoje. Bio sam odličan đak i poslušno dete. Ipak, pamtim događaj s kraja prvog polugodišta petog razreda. Na roditeljskom sastanku, razredni je kao ključni problem odeljenja označio to što se ja ne družim, ne trčim na odmorima, ne igram fudbal s drugom decom, što se izdvajam. A nije bilo tako, bio sam omiljen među decom, spreman da pomognem, uvažavajući i poštujući svako dete i njegove talente više nego svoje darovitosti i sebe. Otac je te hladne večeri tek ponešto razumeo od svega što je razredni izneo, ja nisam ništa, bio sam samo tužan, najtužniji. Na odmorima sam ponekad ostajao u učionici, da bih čitao ili pisao, poezija me je već neodoljivo privukla i prisvojila, fudbal me zaista nije zanimao, bila je to gruba igra za mene. Najgore od svega bilo je saznanje da me neko prati, da samerava moje postupke, bezazlenstvo. Svojevrsna je ironija da moja interesovanja nije prepoznao čovek koji se amaterski bavio slikarstvom. Osećaj da me neko uhodi, pratio me je godinama. Ponekad se javi i danas, samo što taj teret nije više nepodnošljiv za moja pleća i um. I tada sam se pitao, i danas me muči isto pitanje: zašto moj nastavnik to što je imao nije rekao samo meni i mojim roditeljima? Zašto pred svima? Činilo mi se da je mene, dete iz relativno siromašne radničke porodice, hteo i da ponizi i da relativizuje moje uspehe u školi, favorizujući pojedine manje uspešne učenike drugačijeg socijalnog porekla, podržavajući projektovane lidere odeljenja, njihova znanja i sposobnosti. Posle tog roditeljskog sastanka, opet sam počeo da igram fudbal u školskom dvorištu, da trčim za loptom, iako je to bilo zaista poslednje što sam mogao da poželim.
Nedavno, nastavnici nisu prepoznali talente i preosetljivost mog sina, koji se takođe povlačio pred grubim dečjim igrama, ne želeći da učestvuje. Ne znam da li je reč o nameri ili neznanju ili pak o sticaju okolnosti u društvu čije je obeležje strmoglavi pad vrednosti, ili o zbiru svega navedenog. Sve to, ukupno uzevši, nije za mene više ni važno. Važno je da jedno krhko dete plaća ogromnu cenu zato što je njegovo unutrašnje ustrojstvo drugačije, zato što je, smem to da kažem, pesnik.
Svog nastavnika sam, godinama posle, sretao, pričali smo povremeno o svemu i svačemu, o životu i umetnosti, bio je ponosan na mene. Nikada mu nisam pomenuo onaj roditeljski sastanak, nisam pitao zašto. Već je u poodmaklim godinama, ostaje da mu poželim krepkost i zdravlje. I da, nije mi bila namera da pričam o nepravdi, reč je o bolu. A bol je uvek bol. I kad pomislimo da ga nema. Kad neko drugi ne zna da je naneo bol ili pomisli: dobro je, ne boli mene.
.
.
Kada i kako su Vaši najbliži saznali da pišete poeziju?
.
Znali su kad sam napisao prvu pesmicu, u trećem razredu, čitao sam je pred njima, posle i druge pesmice. Radovali su se tada, bili su srećni i mnogo kasnije, kad im je bilo jasno da je pisanje poezije zapravo sreća.
.
.
Najveća čast koju ste doživeli?
.
Nedavno sam sreo bivšeg komšiju, bitno starijeg od mene, koji već nekoliko decenija ne živi u Srbiji. Rekao mi je da prati sve što napišem, nabavlja moje knjige, da je srećan što je neko naš napravio nešto. Česti su takvi ili slični susreti. Reči su iste ili slične. Te su reči velika čast za mene. A najveća čast? Izdvojio bih prijem nagrade Žička hrisovulja u trpezariji manastira Žiča. Zbog Žiče, najpre, zbog ljudi prisutnih na dodeli, zbog sestrinstva manastira, zbog mladih ljudi koji su govorili o mom stvaralaštvu. Zbog reči koje tada gotovo da nisam čuo, ali će njihov odjek ostati zauvek u meni.
.
.
Najveća uvreda koju ste doživeli?
.
Bilo ih je, za mene je svaka najveća, počev od onih koje proisteknu iz nečije pakosti, ljubomore i zlobe, iz neostvarenosti, do onih koje koren imaju u nesavršenosti bića, u zlu, naglo nabujalom poslednjih godina. Mnogo je zla oko nas. I kad razumem porive i kad znam sve o okolnostima, o želji drugih da budu ono što nisu, ništa zapravo ne razumem, jer nikada nikome nisam dao povod za kakav nepriličan postupak, delo ili reč. Nikada, i zaista nemam ni najmanju nedoumicu u vezi sa postojanjem ili nepostojanjem povoda. Uprkos svemu, ostaje vera u dobrotu.
.
.
Najveća uvreda koju ste izrekli?
.
Možda je i tako neko razumeo neku moju reč kad sam se branio, kad sam odbijao napade. Možda. Međutim, izgovorio sam u svakoj pojedinoj prilici, a na sreću nije ih bilo mnogo, tek delić onoga što sam imao da kažem. Pametnije je što nisam sve kazao, jer sam uveren da svako od nas zna kakav je, da najbolje poznaje sebe; zašto bih ja otkrivao i dokazivao da znam. Strašno se bojim takvih znanja i mogućnosti za njihovu, makar i delimičnu, upotrebu.
.
.
Oktavio Paz?
.
Volim njegovu poeziju, posebno pesme redukovanog stiha u kojima do punog izraza dolaze i pesnikova intuicija, i njegov racionalizam. Bliska mi je zavodljiva Pazova ideja o pretvaranju svojih pesničkih iskustava u sveobuhvatno iskustvo sveta. Eseji Oktavija Paza ponudili su mi odgovore na neke od zapitanosti nad sopstvenom poezijom.
.
.
Kavafi?
.
Bio mi je u mladosti jedan od omiljenih pesnika. Divio sam se pojedinim njegovim pesmama, sate provodio nad njima. Sigurno je da sam tako i učio. O jednostavnosti, o mudrosti, o skladu. Često se vraćam njegovoj poeziji, i uvek izgleda da ono divljenje jača.
.
.
Holan?
.
Ono što važi za Kavafija, u dobroj meri se odnosi na Holana. Naravno, faktografija nije ista, sa Holanovom poezijom sreo sam se kasnije. Strogost koju su prema sebi i svojoj poeziji imali ovi pesnici, mogla je biti, verujem da je i bila, važna pesnička mera; tako je i doživljavam.
.
.
Ricos?
.
I biografija Janisa Ricosa je atipična, mučna. Mali deo njegove poezije koji sam čitao, pre svega je potresno svedočanstvo o pesnikovom životu, ali u jednakoj meri i slika doba, data modernim jezikom.
.
.
Raičković?
.
Voleo sam njegovu poeziju još kao đačić, s Gurijem sam i maštao i kretao u pustolovine. Kasnije, tokom gimnazijskog školovanja, otkrivao sam da je Raičković veliki pesnik, žudno čitajući stare i nove njegove knjige. Svake godine ih čitam.
.
.
Krležina poezija?
.
Često u običnom govoru navedem poneki stih iz balada o Petrici Kerempuhu; ta je poezija bila otkriće za mene, kao i ona druga, obična, nedijalekatska Krležina poezija. A Krležina poezija je sve, samo nije obična. I poezija u njegovim proznim knjigama; na primer u romanu Povratak Filipa Latinovića. Ovaj roman ima posebno mesto u mom čitalačkom iskustvu i odrastanju.
Kad ste se poslednji put popeli na neko drvo?
.
Pre nekoliko godina brao sam jabuke na imanju u selu; rodile su i prerodile te godine. Tri stabla ima tamo, reč je o starim, retkim sortama. Posadio ih je otac, davno. Nisu bile dovoljne samo merdevine, bio sam prinuđen da se verem po granama da bih dospeo do najvećih plodova. Bila je to velika radost, ta ponovna prisnost sa imanjem na kome sam odrastao. Nikada jabuke nisu tako rodile, ni pre, ni posle te jeseni. I nije se ukazala prilika za neku sličnu bliskost vezanu za branje plodova, za obilje. Za uspon uz sećanja ka najdubljim tajnama bića, ka sve teže ostvarivim željama.
.
.
Prema kome ili čemu ste gajili najveće predrasude?
.
Prema svojoj poeziji, sigurno. Teško sam ih napuštao, teško se oslobađao njihovih okova, a zapravo se nikada nisam oslobodio. One se ne tiču smisla poezije, vere, uverenja, ukupnog njenog dejstva na biće. Ne, nije reč o tim najvećim, krupnim stvarima, ili nije isključivo o njima. Reč je o manje važnim, ili najpre o njima, stvarima, a one su za mene imale i imaju prvorazredni značaj, čim se moje predrasude tiču njih: shvatanja o zanatu, o motivima, o načinima realizacije i otelovljenja, o dužini stiha, o interpunkciji, o slavljenju poezije u autopoetičkim tekstovima i njenoj mogućoj obnovi; mahom o tome. I o svim tim predrasudama, o trvenjima, ostao je trag. Volim svoje predrasude, bez njih ovaj trag ne bi bio vidljiv u meri u kojoj je vidljiv sada.
.
.
Šta je najukusnije u kuhinji Olivere Nedeljković?
.
Najviše volim Oliverinu poeziju, potrajalo bi kad bih obrazlagao ljubav. Ponekad sam to činio u ponekoj pesmi, sigurno ću nastaviti. I Oliverino kuvanje doživljavam kao poeziju. Izdvojio bih iz tog ukusnog lirskog ogranka supe i čorbe, pite i štrudle, kolač sa sirom.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
