.
.
Nikola Vujčić rođen 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči i urednik u izdavačkoj kući Filip Višnjić. Objavio je dvanaest pesničkih knjiga za koje je dobio najznačajnije pesničke nagrade u Srbiji. Prevodi sa ruskog jezika.
.
.
Kako je nastala tvoja prva pesma? O čemu si pevao prilikom prvog pevanja?
.
Mnoštvo mojih ranih pesama, a verujem da ih svaki pesnik ima, moglo bi se tretirati kao poetski dokument moje mladosti, neiskustva i specifične emotivnosti u bujanju. Prve napisane pesme sad se i ne sećam, bilo je to u dečjem dobu. Sećam se da sam ih ispisivao na parčićima papira, tamo gde se moglo pisati jer u kući nije bilo hartije pa se štedelo. Pevao sam o prirodi, dečje naivno i iskreno.To mi je ostalo i danas – pišem olovkom na hartiji koja se može još iskoristiti.
.
.
Gde je ta pesma danas?
.
U pepelu. Sve te prve dečje pesme na malim papirićima, bila ih je puna kutija za cipele, spalio sam. Želeo sam da se, i fizički, oslobodim te dečje sladunjavosti i naivnosti. Ja i inače ne čuvam autografe svojih pesama. Mi sada i ne znamo kakvi su rukopisi naših savremenika, sve su progutali folderi.
.
.
Ko je prvi prepoznao tvoj književni talenat?
.
Pesnik Miloš Kordić koji je u Sisku uređivao dečiji list Kurir a potom i časopis Riječi. On mi je ulio to prvo neophodno samopouzdanje objavljujući mi pesme. Tad sam, da se slikovito izrazim, zagrizao književni mamac i, evo, to još traje.
.
.
Da li si nešto očekivao od književnosti na svom književnom početku?
.
Nisam ništa očekivao. Za mene je pisanje bilo uvek lična stvar i mala radost.. Puno sam čitao a sve manje pisao. Čitanje je za mene bilo osvajanje novih svetova i sazrevanje. Objavljivao sam pesme svuda, tada je bilo puno listova i časopisa, tako se, polako, ulazilo u svet književnosti.
.
.
Šta danas očekuješ od književnosti?
.
Književnost treba da bude dobra, ništa više. Da se radujemo svakoj dobroj knjizi. Još se samo u književnosti čuva reč. A reč, da bi opstali, moramo sačuvati.
.
.
Kako izgleda praznina o kojoj si pevao?
.
Više je praznina iz kojih sam pevao. Pevao sam da bi ih ispunio, govorim o svojim prazninama. Možda se i ptica iz praznine kaveza više trudi da peva. Iz praznine se bolje sagleda okolni svet. Peva se iz praznog stomaka, iz te egzistencijalne praznine. Nikada nisam napisao pesmu, ni stih, kad sam sit. Glad praznine je kreativna.
.
.
Imajući u vidu da si seosko dete, šta u velegradskim uslovima znači tvoj stih nauči da voliš daljinu,/ gledaj kroz prozor? Da li je daljina u netaknutoj prirodi isto što i daljina među betonskim građevinama?
.
Naravno da nije. Snaga gledanja je i snaga prepoznavanja. Oči su brže od reči, jedan pogled može da bude cela priča, roman. Daljina u mojim pesmama je, ponekad, i strasna težnja da se izmaknem iz prostora gde sam u prostranstvo gde se sanjari. Daljina je dinamičan prostor, ona u svom preobražavanju stalno nudi nova doživljavanja. Šuma i park, zemlja i beton, voda sa izvora i voda iz flaše nisu isto. U toj čežnji za prirodnošću nastaju moje pesme. Kao što reče, u jednoj pesmi Dušan Matić, neka ‘’laso pesme’’ ulovi ‘’divlju grivu nedogleda’’.
.
.
Da li si umoran od književnog života?
.
Nisam. Ja mislim da našoj kulturi nedostaje književni život. Sad se on odvija virtuelno, ljudi se više ne druže. Na tkz. društvenim mrežama (ko ih koristi, ja ne) možeš imati hiljade prijatelja ali koje nikada u životu nisi video, nisi čuo njihov glas, nisi se sa njima rukovao, popio piće. Jednosdtavno ih ne znaš pa kako da ti budu prijatelji. Ili je ta reč toliko postal rastegljiva da u nju može svašta stati. Ja se sa nostalgijom sećam književnog života, recimo osamdesetih godina.
.
.
Kad kažeš da je rđa i sam jezik zarđala čime si vođen?
.
To je ćutanje. Tišina. Kad si sam. Tišina čisti reči.
.
.
Najveća želja iz detinjstva? Da li si je pohranio u poeziju?
.
Svako od nas čuva svoju vlastitu malu istoriju. Ona je i u mojim pesmama, u njenim slikama. Kad se iz ovih godina nadvirujem u tu dubinu sopstvenog vremena, u detinjstvo, te slike su snažnije. Jednu od tih želja, da naučim da vozim bicikl, pretočio sam, pohranio kako kažeš, u pesmi Detinjstvo. Slike iz detinjstva su upečatljive jer su iskrene I predstavljaju naš prvi sudar sa realnošću. U pravu je Bašlar kad kaže da detinjstvo, u nekim svojim crtama, traje tokom celog života. Helderlin je tu izričitiji – ‘’ne isterujte čoveka suviše rano iz kolibe u kojoj je proteklo njegivo detinjstvo’’.
.
.
Da li ćeš zapisati uspomene iz redakcije Književne reči, političke trzavice, klanove, uticaj partije i interesovanja službi bezbednosti? Da li si svestan da ćeš prećutati deo istorije osamdesetih godina ako prećutiš uspomene?
.
Osamdesete godine su bile vrlo zanimljive i značajne za naš kulturni i politički život. Ja imam svoje iskustvo iz tih godina jer sam bio akter nekih zbivanja. Ideološke bičeve osetio sam i na svojoj koži. Neka zbivanja iz toga vremena sada izgledaju potpuno apsurdna, smešna ali to onda nije bilo tako. Nadam se da ću te uspomene i artefakta koja posedujem jednom uspeti objediniti.
.
.
Imaš li prijatelje?
.
Naravno. Ali kako sve prolazi kroz sito vremena, tako prolaze i oni.
.
.
Veruješ li pesnicima?
.
Verujem njihovim pesmama. Pesma je zapravo ogledalo, ono kazuje kakav si.
.
.
Da li se plašiš medijske zabave koja vreba sa većine medija?
.
Naravno. Plašim se svega što je šljaštuće i nakinđureno jer to predstavlja kamuflažu i neiskrenost. Mi živimo u vremenu varanja i nametanja. Vremenu marketinga i iluzija. I zabave kojoj nema kraja. Ali čovek je voćka čudnovata. Da nije tako ne bi bilo ni ovakve medijske agresivnosti.
.
.
Kuda ide svet?
.
U virtuelnost. Tamo je sve, a kad otuda izađeš nećeš prepoznati njegovu prirodnost. Kao u cirkusu.
.
.
A kuda ide čovek?
.
Kako koji. Treba da uspori korak, da se ne spotakne i razbije glavu.
.
.
Tvoj najveći strah?
.
Moj odgovor na ovo pitanje mogao bi biti i ovakav – kad su upitali Sol Beloua – ‘’Kako zamišljate smrt?’’ on je odgovorio – ‘’Slike će prestati!’’
.
.
Kome se nikad nečeš odužiti?
.
Svojim roditeljima. Majci , koja je umrla mlada, imala je 44 godine, umrla je na mojim rukama. Tad sam video smrt, shvatio šta znači disanje i reči. I ocu, na čiju sahranu nisam mogao otići. Oni su sve svoje vreme ugradili u mene.
.
.
Razgovorao Enes Halilović
.
.
.
.
.
.
