.
.
(Vojislav Vukomanović, Ispovest crne kutije, Svet stripa, Kragujevac , 2018, 178 str.)
.
…..Pred nama je jedna sveža zbirka, toplih stranica tek izašlih iz štampe, samo što priče nisu tople – hladne su kao vazduh u javnom toaletu kojim autor otvara zbirku ispovešću zida. Zid u jednom trenutku zaključuje da se ljudi najgore ponašaju kada misle da ih niko ne gleda; ali šta ako su oni možda baš tada ono što zaista jesu?
…..Svojom prvom zbirkom kratkih priča pod nazivom „Ispovest crne kutije” predstavlja nam se Vojislav Vukomanović, mladi pisac iz Kragujevca. Sa njegovim radovima čitalačka publika se mogla sresti na portalu blacksheep.rs, gde je objavljena i jedna od priča koja je ušla u ovu zbirku. Knjiga se sastoji od trideset međusobno nepovezanih kratkih priča.
…..Ovo su priče onih sa kojima se sudaramo u žurbi na pešačkim prelazima, pored kojih nekada sedimo u gradskom prevozu, koji stoje ispred nas u redu za kasom u supermarketu. Naš pisac baca svetlo na mračne podrume u koje se ne zalazi, dajući reč onima o kojima se ćuti, na čiji pomen se odmahuje glavom, onima koje viđamo na vestima, o kojima ponekad nešto čujemo, ali nam ostaju daleki, apstraktni kao ilustracije za primere kako ne treba. Čest motiv je nesrećno detinjstvo koje sa sobom povlači i motive raskalašne devojke (bila ona srednjoškolka, prostitutka ili porno-glumica), konzumacije alkohola i narkotika, kao i motiv nasilja. Ove teme su danas zastupljene više nego ikad pre: mediji skoro svakodnevno ukazuju na ove probleme, navodeći razne statističke podatke i brojke. Prostim ciframa sa neadekvatnom frekvencijom za bubne opne slušaoca, pisac navlači kožu, cementira pršljenove i upumpava im galon krvi, ne bi li nas progonile kao kakvi zombiji iz postapokaliptičnih filmova.
…..Porodica je vrlo važna za razvoj pojedinca i zato njenim urušavanjem pati celo društvo. Ovde su likovi mahom lišeni takve vrste ljubavi, na šta autor svojim delom skreće pažnju. Jedna od njih je i Milica iz priče Povezi me. Milica nam kaže da je njena majka „devojka za provod”. Izdržavane su od strane majčinog „menadžera”. Iz ćerkine priče saznajemo o bludnom načinu života majke, čiji je Milica svedok svakoga dana. Odnos sa majkom, koja je uz to često pod dejstvom narkotika, daleko je od prirodnog i zdravog. Kada majka tragično skonča, naša junakinja će ostati prepuštena samoj sebi, a njena budućnost je nagoveštena izjavom da će od sutra krenuti istim putem. Prelazeći iz jedne priče u drugu, čini nam se da lutamo gradskim ulicama i zavlačimo se u zabačene delove grada, kafane, škole, zgrade, kladionice, skučene stanove, zatvore, bolničke sobe, pa čak i javni WC. Tamo ispovesti počinju iznenada; jednostavnom i neopterećenom naracijom pripoveda se o zamršenim životima i tragičnim sudbinama. Pitko za čitanje, ali teško za gutanje. Žrtve sopstvenih izbora zaglavljene su u vrzinom kolu poroka koje se prekida jedino smrću.
…..Ono što se može primetiti kod autora je dar za stvaranje likova i njihovih ličnih istorija i sudbina, ali i strpljenje i pažnja sa kojom je ovaj mladi pisac posmatrao i osluškivao oko sebe. Shodno vremenima u kojima je sve, čini se, naopako, prljavština i mulj isplivavaju na površinu, preteći da progutaju i ono malo čistote i nevinosti što je ostalo. Sve je izvrgnuto ruglu.
…..Tako bajka o Crvenkapi poprima novi oblik. Ljupka devojčica zamenjena je po svemu neuzornom devojkom sa crvenim kačketom na glavi. Tu je i luckasta, ali u isto vreme gorka priča pijanog Deda Mraza na krovu jedne kuće. Nema irvasa i patuljaka, pa tako ni toplog prazničnog duha. Baba Mrazica radi na kineskoj pijaci, a naš Deda Mraz odlazi u kafanu, ostavljajući decu bez poklona. Svi pamtimo i bajku o hajduku koji otima od bogatih kako bi dao siromašnima, pa tako otac džeparoš, koji krade novčanike u gradskom prevozu ne bi li prehranio sebe i sina, poprima lik Robina Huda u očima svoga deteta. Nove “heroine” i novi “heroji” za novo doba oblikovaće decu u ljude čije će se sudbine nalaziti na stranicama neke nove zbirke.
…..Po zaklapanju poslednje stranice knjige, ostaje gorak ukus u ustima i mnogo pitanja koja čekaju na odgovore. Priče su napisane 2012. godine, ali se autor ohrabrio da ih podeli sa svetom tek sada, tako da sam sigurna da crna kutija ima još mnogo toga da nam kaže i da ovo nije sve.
.
.
.
.
.
