.
.
(Hana Gadomski, Olovka, BKG, 2017 i Bojan Savić Ostojić, Punkt, Metella, 2017)
.
.
…..O poeziji i prozi, o nemirima i šetnjama, o mešanjima poezije i proze, o nonšalanciji spram očekivanja i efekta, o pisanju. Tako bi glasio podnaslov ovog teksta, da sam želela da ima podnaslov.
…..Nenaviknutost čitalaca na određenu vrstu atmosfere, slike ili tona, omeđuje u znatnoj meri i uspeh knjige kao takve, pa i spremnost stručne javnosti da je prepozna. No, nakon jednog zanimljivog predavanja povodom, čini mi se, Šekspirove neke godišnjice smrti (ili rođenja, ne sećam se), jedna opaska o životu kao pozorišnoj sceni (svima dobro poznata) i ljudima koji uvek igraju neku ulogu (galerija mogućnosti: lik dvorskog spletkaroša, lik ulizice, lik ludaka, lik sabotera, lik dušebrižnika, itd.) profesora psihologije Aleksandra Dimitrijevića, opet, kroz maglu govorim, nagnala me je da odjednom poverujem da je zaista sve što se dešava, dok pišemo tekstove, dok razgovaramo o svim temama, određeno ulogom koju imamo jedni s drugima. Pa tako je neko maverik, neko peče hleb, neko prenosi pogrešne informacije, neko je medijator, neko se leči kroz masku socijalne angažovanosti, neko se leči preko socijalne neangažovanosti koja je, ili bar može biti shvaćena, takođe jedan oblik bunta.
…..Biti nesocijalan, nebuntovan, neopterećen efektom, može se shvatiti kao pobuna, ali to je onda neka druga sfera književne misli, neka melanholična ali ne apatična, već vrlo živa i živahna svest o svetu. Pitanje je samo koliko je lepota cilj, a koliko sredstvo, u kojoj meri je važna atmosfera (ta misteriozna, skoro pa ezoterična kategorija našeg uživanja u tekstu), u kom procentu je uopšte neophodna lepota radi sebe same, a koliko je ona pretpostavljena svrsi. Svakako da ima brilijantnih primera kritičke i socijalno nabijene misli, ali ne govorim o tome. Uvek se setim Kiša i onog eseja „Pažnja – angažovana književnost”, zaista pažnja, oprez, veliki saobraćajni znak za klizav teren i opasne krivine. Predugačka tema, ali čini mi se sve više da postoji, da se vratimo na onaj Šekspirov jubilej smrti/rođenja, i tipski junak pisca. I to nije toliko ni loše, samo je dosadno, ponekad, i ostavlja utisak razblažene turske kafe (ponovo o gastronomiji).
…..Umetnost, baš i Kortasar govori o tome u svojim predavanjima o književnosti koja sam imala čast da prevodim, postaje skupa stvar, ali ne dragocenost, jednostavno podseća na one male, premale porcije u fensi restoranu na obali Abudabija dok ne smem da pitam drugu stranu da li mogu da probam njenu hranu, jer je premalo, a preskupo, i onda halapljivo i sebično jedemo te premale a preskupe porcije, dok ne ostanemo ipak skroz gladne/i na kraju. Često se setim tog restorana, sa nekom salsa muzikom u pozadini (sve vrlo uklopljeno, jer salsa muzika nekako zahteva uznojenu strast ’na dugme’, instant-žar, prema nepoznatom partneru za igru), tog obroka posle koga se mora ostati gladan a plaćen je papreno, reklamiran, proglašen za a must. Tako se često osećam dok čitam respektabilan broj naših autora mejnstrima. Isto važi za mejnstrim koji je kvazi-oponent mejnstrimu, a u stvari je u dalje mejnstrim oponenta mejnstrima. Začarani krug, nemamo mnogo izbora, nema mnogo vrata, ni izlaza, hrana je skupa a nedovoljna. Doduše, možda grešim, možda bi nekom ona tri parčeta piletine sa malo priloga sa strane na ogrooomnom tanjiru poprskanog nekim aćeite balzamikom, recimo, bilo sasvim potaman, jer je ukupni kontekst i efekat bio jak: reklama, svetla, odeća konobarica, cene, ime, sve. Osim suštine. Paraleni primeri književnost-gastronomija naizgled su banalni, ali nisu ni malo naivni. Često književnost koja se piše, kod nas, takozvana savremena, takozvana prepoznata, ima odlike loše izmešanih stilskih registara. Mešanje stilema je dopušteno, naravno, i poželjno, ali često ne teče, nema flow (opet misteriozni termin) koji nas kupuje, nezgrapne su slike, neubedljive, kao kada film pokušava da montažom nadomesti tenziju i naboj koji realno nema. Ali mislim da me najviše odbija mešavina ulja i vode, odnosno lične melanholije i socijalno angažovanog humora. Sve to predstavlja vapaj za efektom. Efekat je drugačiji od atmosfere, jer atmosferu ne zanima efekat, ona bi prosto samo da se iskaže i podeli sa vama. Efekat bi da vas načini njegovim fanom, podanikom, potencijalnom publikom koja u horu peva podugački panegirik. Atmosferu sve to zaista ne zanima.
…..Ponekad se pitam, zapravo, ne pitam se već bojim da li se od kulture (čit. naše kulture) koja se u svojoj većinskoj potrebi i domašaju nije oslobodila patrijarhata, epike, tabua, fobija, palanačke zaključanosti u sebe, može da odneguje odnosno da prihvati, uvaži i procesuira različitosti bilo koje (književne ili svake druge) vrste? Često mi padne u oči da oko nas sve srećne knjige liče jedne na drugu. Kad kažem srećne, mislim na srećno primljene, opisivane po časopisima, novinama, plakatima, promocijama, i slično. Jednom rečju: srećno udate knjige. To je neka linija ofanzive prema svetu i društvu, najčešće, koja me neodoljivo podseti na osećaj kada vidim da u streljani neko, ne znam kako uspeva, ali promaši ne metu nego ceo papir sa metom. Svadbarsko pucanje oko mete, ali sa samouverenim nišanom. Tako nekako.
…..Čemu ovi pasusi o teoretskim razglabanjima na temu pisanja, ako u zagradi stoje dva naslova knjiga, autora Hane Gadomski i Bojana Savića Ostojića? Zato što ovo i nije prikaz knjiga, na način koji ima cilj da valorizuje ta dela, već samo da ih načini vidljivijim. Svakako su dostojna vidljivosti, zbog sijaset razloga; najpre zbog nonšalancije prema očekivanjima i efektu, a uverljivim tokom (ili flow-om!) koji osvaja čitaoca vrlo brzo. Najpre imam potrebu da kažem da su to knjige koje ne pate. Ne pate od grozničavog drhtanja nad recepcijom, od svih onih sitnica koje autori „u areniˮ podsvesno ili svesno emituju. A opet, natopljeno je senzacijama, zapažanjima o svetu koji nas okružuje, promišljanju tog sveta i njegovom reinterpretiranju. To je, valjda, i jedino važno da knjiga ima. Kao što je u Abudabiju bilo važnije da porcija bude veća, a tanjir manji.
…..Hanina knjiga, Olovka, svojevrsna je oda olovci, pisanju u smislu kontakta olovke i hartije, autorovih nervnih impulsa koji se prenose direktno, samim tim taj papir nije ma koji. Bojanov Punkt je pak oda svesci, ili sveskama, tom najtežem prtljagu koji može da stane u mali džep, krcat slikama i prostorima. Otuda se ova dva autora susreću ovde, u ovom tekstu, a ne samo na Vračaru – gde im je oboma mesto življenja. Taj susret je višestruk. Poezija iz Olovke istražuje jezičke mogućnosti okamanjenih izraza, recimo, međumolekularne hodnike međuljudskih odnosa, dok je Punkt malo drugačije orijentisan, ka pomalo čak i samodovoljnom autoru koji šeta gradom u potrazi sa sveskom i olovkom. Bojanova proza sadrži izbrušenost kojom bi se retko koji pisac „u areniˮ mogao pohvaliti, on je sintaksički vrlo šarolik, a precizan u izrazu, sa dosta kurziva koji pozivaju posebnu pažnju čitaoca da u njima sagleda neku poetsku dimenziju, i cela konstrukcija je istkana pažljivom merom. Hanina poezija je u biti narativna, ali lirski i baletski laka u pokretu, saopštava nam sve samo ne poruku koju treba da dobro zapamtimo, jer ni Punkt ni Olovka nemaju jednu poruku, već više zamršenih vesti, kodova između redova, i tu leži njihova (egzistencijalistički?) uznemirena atmosfera. Nešto je tu srednjeevropski. Nešto, neka specifična elegancija čitalačkog erosa. Erotski odnos prema svetu, epštejnovski, onaj koji je tako redak, a tako potreban, jer erotički pristup stvarima radikalno je drugačiji od pornografskog, on želi da izmami u nama san, nežnost, inspiraciju, igru, beskonačnost. U Olovci, ljubav se spominje kao kategorija smisla, kao refleksija o svetu, celovitost, pa se zato ne može govoriti o ljubavnim pesmama, već više o refleksivnim koje kao bekgraund ili podsticaj imaju neku emotivnu situaciju. Tu je i sloboda kao najveći princip, koji se ponekad kosi čak i sa ljubavlju, a ostavlja prostora da razmislimo gde se ta dva pojma seku, a gde sasvim razilaze. Punkt je pak slobodna šetnja po kraju, potraga za sveskom i olovkom, koja je ujedno i potraga za samosmislom, za preživljavanjem čak, a knjiga je napisana u jednoj rečenici, tačnije, rešena sintakstički tako da sve to može biti jedna rečenica (uz mnoštvo tački-zareza, naravno), jer drži pažnju i smisao kao jedna celina, uz digresije toka svesti; tekst koji je uspeo da se samo verbalnim sredstvima – kurzivima, zagradama, caps lock-om, itd, izbori sa slikama koje ga opsedaju. U Olovci ima i elemenata pripovedanja bajki, diskursa koji je blizak storitelingu, ali nigde se ne izmiče atmosfera lirskog sveta i nema greške da je to poezija koja priča. Hodanje kroz jezički spektar ove dve knjige zaista je bilo putovanje puno iznenađenja, gde je samo to i bio cilj: putovanje, iznenađenje, zanimljivo provedeno vreme. Olovka nije zadihana, tu lirsko ja sedi i svašta se dešava unutar, posebno u pariškom ciklusu pesama, a Punkt jeste, u njemu se čitav tok odvija kao po nekom finom, pravilnom disanju naracije, dok se na kraju ne završi rečju: punkt. Tačka.
.
.
.
.
.
