.
.
…..Gledala je u vodu, plavu ili zelenu, modru. U kamenje čije su šare poput onih na zmijskoj koži. Sve je to planina. Sunce, voda od opala. Svakako bi zastala, možda da se umije. Svežina krepi, plićak ubija. Most se ljulja, baš kako treba. Nije više mogla sve crno i prljavo. Tip u crvenoj majici ju je dovde stigao, u planinu, gde nema ničega, samo vetar i žubor. Veverica je klisnula. Dočekaće proleće. Možda. Nešto će je zgrabiti zubima. Krv crvena i crna šiklja. Veverica iskolačena i smrznuta na snegu. Možda. Pila bi, ruke i zubi bi trnuli od modre vode što žuri preko kamenja. Crvena majica je išla za njom od grada, nije popuštala. Zato se ovde beži.
Preplanulo lice uokvireno nebom bez oblaka. Čaša u ruci se cedi, prsti neznatno klize niz oznojeno staklo. Osmeh ne otkriva zube. Nebo i more se prepliću. Ima zvukova, ona to zna, ptičijih krikova, talasa, srećnih uzvika. Ispod terase je beli pesak i gomila. On nazdravlja, oči se smeju, odmereno, suzdržano. Ona pronalazi taj pogled usmeren na objektiv, plavo i smeđe se susreću, njena kičma kao da zadrhti. Zdravica je večna, njegova ruka podignuta i savijena u laktu. To Celia, živeli, za srećan put, brindemos por nuestra amistad, o por nuestra amor, nešto ljubazno, prijateljski, prigodno, uz kasni ručak na terasi na obali Egejskog mora. Za šta, ona nikad neće saznati, reči su odavno već izgovorene, ili čekaju da aparat ponovo oslepi. More je simbol nečega velikog, ali predstavlja izvor opasnosti, stari narodi se nikad nisu kupali u moru. Nekoliko čaša se dodiruje u vazduhu. Posle prve dve neznatno tić, a zatim čitava zveka stakla. Pivska pena se ljulja s jednog kraja čaše na drugi, nekoliko svetlosmeđih kapi dodiruje stoljnjak, to je neminovno. Umreti s ovom predstavom životne radosti na pameti, čvrsto zatvorenih očiju, zašto da ne, to je u redu, čak i poželjno, ali ne, ne može, jer je onaj crveni stigao, dovde je išao, i sve pomračio. Ponovo oseća zadah, kanalizacija i nešto užeglo. Parče tkanine u njenim ustima ima ukus krede. Stajalo je negde u prašini. Lupa glavom o zid od cigle išaran grafitima. Prašnjava krpa postojano skuplja pljuvačku i urlike. Nije joj jasno kako to da krvari, kad odavno nije nevina.
Štenci nisu ispuštali iz usta tople, nabrekle dojke. Bili su bučni. Pita se zašto cvile kad su kod majke, na sigurnom. Očeva ruka upire prstom u neko od kučića. To će biti njeno, ali nije sigurna koje, jer svi leže naslagani jedni uz druge. Arči će joj za dve, tri nedelje stajati u rukama, mirisati na nešto slatkasto, grickaće joj prste. Gubi se, pokušava da dohvati sećanje, da pritegne uza sebe misao koja čili.
Samo što tip u crvenom ne odlazi, nego se privija uz nju sve upornije, bol, nemoć. Dok se trucka niz bolnički hodnik načičkan ljudima govore kako će proći, nema značajnijih povreda, samo je ugruvana. Smiruju je, tepaju, ali neće proći, jer su njegove ruke još uvek na njoj, i njegov ud u njoj, odvratna, velika zmija koja puže sve do cerviksa, probija matericu, razgrće creva, razara pluća i kroz usta ponovo lenjo žmirka na suncu.
Plitka je planinska rečica, udariće glavu o kamen, zar to nije odlično, ali zar ničega lepog ne može da se seti, zašto mora da umre s tim bolom, s tom zmijurinom koja joj stvara užasan pritisak u želucu. Šta ako se nekako sklupča u glavi i tu zaspi? Ne, ne, ne sme tako. Krv šiklja niz noge koje drhte od straha i bola da ne može jače. Povredio mi je neki organ. Crveni ide, prati je, ne prestaje. Vožnja gondolom u Veneciji u sumrak, predgrađe Praga u koje je dospela tako što je pijana sela u pogrešan tramvaj, sneg u aprilu, Moskva, apsolventska ekskurzija, rastače se, čili, kopni pred mrakom. Život, jedna fotografija, pas i nekoliko putovanja. Moraće da preskoči ogradu od konopca jer ju je stigao. U daljini se čuje rezak uzvik, pa pljusak. Zatim tišina.
.
.
.
.
.
