Anima

Zvonko Karanović
Lat­est posts by Zvonko Kara­nović (see all)

    .

    .

    Ani­ma (Špan­s­ka haljina)

    .

    Babe su sedele ispred kuća na drven­im klupi­ca­ma i pušile kubanske cig­a­re. Sme­jale su se krezu­bim osmes­i­ma i prstom upi­rale u nju kad je iza­šla na binu u crvenoj špan­skoj halji­ni. Pot­peti­ca­ma je lupala o daščani pod nepod­nošlji­vo glas­no, razmetlji­vo. Iz glave joj je raslo drvo živ­ota. Nosi­la ga je kao šešir. Papa­ga­ji u njenoj kosi kreš­tali su: Ide­mo kući. Kiša je reše­ta­la noć.  Grad se sman­ji­vao. Zgureni soli­teri pridržavali su mesec. Rekla je: Nebo se pre­sami­ti­lo, hajde da ga slomimo.

    .

    Ani­ma (Visoke anđeoske sfere)

    .

    Svet­lost je dolazi­la. Sve što smo sebi mogli da pri­uš­ti­mo bili su smeh i duhovi. Tajni ner­azumljivi dogov­ori, snovi u višestrukim vre­men­skim lin­i­ja­ma, pla­meni rep komete, sve smo to videli i nas­tavili bez osvr­tan­ja. Nis­mo postavl­jali pitan­ja. Nis­mo se služili ironi­jom. Koža nam je zujala pop­ut malenog fena za lutke, elek­trič­na, svet­la. Živ­ot se odvi­jao između dva udis­a­ja, dva lep­e­ta plućnih kri­la. Sreća se prikradala pop­ut glatke, mišićave živ­ot­in­je. Odoz­do, iz zatvorenog prostora.

    .

    Ani­ma (Igle za pletenje)

    .

    Tre­ba­lo je da bude­mo hrabri­ji, imali smo obećan­ja naj­moćni­jeg nepri­jatel­ja. Plani­rali smo da ućutkamo zečeve koji su sedeli u plišan­im fotel­ja­ma, ukloni­mo ih iglama za pleten­je. Krišom smo sprečavali pre­li­v­an­je lakog sum­ra­ka u izgov­ore, noću podiza­li obore­na sta­bla s autop­u­ta, zaši­vali zvezde na nebo od stan­io­la. Vratili smo se u zlat­no doba i poveli rat makaza­ma pro­tiv mrt­vačke metafizike. Sledili uput­st­va. Tri armi­je čekale su nas u vaz­duhu. Imali smo pedese­tak kora­ka da svo­je mis­li vra­ti­mo u red.

    .

    .

    Ani­ma (Soma)

    .

    Pijana brda su me prati­la čitavim putem i nebo se kotrl­ja­lo niz stak­lenu pad­inu koju su kon­trolisali raspo­maml­jeni brisači. Bio sam kri­vac, traže­na oso­ba, tako se čini­lo. Upo­zo­ravao sam sove u vrhovi­ma četi­nara na neču­jne motorne testere, vodio muz­ič­ki blog za jednog čitao­ca, širio korov na društven­im mreža­ma. Vla­di­ni službeni­ci lutali su psećim snovi­ma u potrazi za izveš­ta­ji­ma koje sam prisvo­jio i sakrio. Moji lju­di su se masovno pre­davali zak­lin­jući se na česti­tost i siro­mašt­vo. Vrhovi seči­va okre­tali su se ka nebu. Krv je prskala. Izro­nio sam uz buku tim­pana i činela u grudi­ma. Svi­ta­lo je. Mač­ka s mrtvim vrapcem u usti­ma sedela je na njenoj strani kreve­ta i čekala.

    .

    .

    Ani­ma (Brzi mali send­viči s rukolom i čerijem)

    .

    Imali smo planove da živi­mo u ljup­koj hotel­skoj fan­taz­i­ji bez obzi­ra na balone napun­jene peskom koji su se brzo uspin­jali na nebo. Ležali smo u kadi i lju­bili se ispod pene. Izgleda­lo je kao da nas niš­ta ne može zaus­tavi­ti ka cilju koji se skri­vao u zalo­ga­ji­ma brz­ih mal­ih send­viča s rukolom i čer­i­jem. Šuma je gorela. Ostavili smo novčan­ice razba­cane svu­da po sobi i iskočili kroz pro­zor držeći se za ruke. Dole nas nisu čekali rašireno sig­urnos­no plat­no, postavl­jeni debe­li madraci, kar­tonske kuti­je. Vre­li vaz­duh palio je obraze. Naprav­ili smo selfi ispred zapal­jenog dži­pa i odjurili dalje.

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .