Aotearoa

Predrag Radak
Lat­est posts by Pre­drag Radak (see all)

    .

    .

    Kratak pre­gled kul­ture Novog Zelanda

     

    .….Kada su Maori u svo­jim dugim drven­im čam­ci­ma po prvi put ugledali Novi Zeland izgov­o­rili su AOTEAROA ili u pre­vo­du Dugač­ki Beli Oblak. Da li se kop­no na koje su naišli reflek­to­va­lo na nebu pop­ut gomile dugih belih obla­ka pa se u umornoj svesti stvo­rila misao koja je bila glas­no izgov­ore­na!?, ili su mož­da baš tada vetro­vi pogu­rali skupine obla­ka formi­ra­jući jed­nu lin­i­ju!? u svakom sluča­ju to ime je osta­lo do danas.

    .….Ostr­va Mark­iza su gru­pa vulka­n­skih ostr­va u Fran­cuskoj Polinez­i­ji. Istori­ja kaže da su oda­tle u 13. veku skupine Mao­ra krenule u različitim pravci­ma tražeći kop­no. Jed­na od tih gru­pa je naišla na Novi Zeland i tu se i nas­tani­la, donoseći sa sobom svo­ju jedin­stvenu kul­tu­ru, svoj jezik, bogatu mitologi­ju i sklonost ka pre­fin­jenom ručnom radu i u grad­nji i u umetnosti.

    .….Sa nji­hovim spir­i­tu­al­iz­mom se sus­reće­mo i danas, i to se oči­tu­je u samoj izgrad­nji nji­hovih kuća.Tada se Maori obraća­ju duhu tog mes­ta i od nje­ga, blagosil­ja­jući tu lokaci­ju, traže zašti­tu. Tokom rit­u­ala vrši se komu­nikaci­ja sa duša­ma koje su neka­da tu borav­ile I traži se nji­hov blagoslov. Nar­od veo­ma sklon leg­en­dama, i u svo­joj Polinežan­skoj mitologi­ji ima puno različi­tih priča o samom nasel­ja­van­ju mno­go­b­ro­jnih ostrva.

    .….Abel Tas­man je prvi belac koji otkri­va ovo ostr­vo 1643., iako nika­da nije svo­jom nogom stu­pio na nje­go­vo tlo, a James Cook 1749. ga i zvanično otkri­va. Maori i Bri­tan­s­ka Kruna pot­pisu­ju 1840. ugov­or po kome Maori ima­ju puno pra­vo pose­dovan­ja zeml­je, a Bri­tan­ci vla­davinu nad zemljom.

    .….Danas se nacional­na him­na Novog Zelan­da peva pola na maorskom a pola na engleskom jeziku. Maors­ki se uči u prvim razred­i­ma osnovne škole, a kako je ovo ostr­vo toliko daleko i izolo­vano od ostat­ka sve­ta, pre bi se mog­lo reći da je domaća živ­ot­in­ja pla­va tuna nego rec­i­mo vuk ili medved. U svakom sluča­ju Polinežan­s­ka kul­tura je kul­tur­na zaostavšti­na Novog Zelanda.

    .….Može­mo reći da pos­to­ji jedan ozbil­jan i lep sklad različi­tih kul­tura u ovoj zemlji.

    .….Prva Viso­ka ško­la je otvore­na 1857. godine. Iz Engleske dolazi John Kinder, anglikan­s­ki sveštenik, koji je svo­je obra­zo­van­je stekao na Kem­bridžu. U kući, sazi­danoj od vulka­n­skog kame­na za nje­ga i nje­govu porod­icu, počin­je da radi muš­ka gim­naz­i­ja. Kas­ni­jih god­i­na đaci ove škole se pono­vo sas­ta­ju i formi­ra­ju veli­ki broj viših ško­la. Za ovog čove­ka velike puri­tanske dis­ci­pline, koju je zahte­vao i od svo­jih đaka, može se reći da je i naj­važni­ji umet­nik 19. veka. Nje­gov­ih 250 akvarela i veli­ki broj fotografi­ja pred­stavl­ja­ju izuzetno sve­dočanst­vo kako je ova zeml­ja izgledala. Posle mno­go­b­ro­jnih erup­ci­ja vulka­na i tek­ton­skih pore­meća­ja, Kindero­va umet­nost je danas pra­vo bla­go koje nam daje sliku živ­ota i prirode tog vremena.

    .….Kada gov­o­rimo o književnos­ti onda primeću­je­mo da domini­ra izuzetno veli­ki broj žena pisaca. To je mož­da i nor­mal­no za zemlju koja je prva zakonom zagaran­to­vala ista pra­va za žene i muškarce, i žena­ma dala pra­vo da glasaju. Aktom iz 1893. žene su dobile pra­vo glasa. Danas sa nekom vrstom ponosa mogu da kažu da su od posled­njih pet predsed­ni­ka države tri bile žene. Među najz­nača­jni­jim pisci­ma tre­ba spomenu­ti Kather­ine Mans­field, spisateljicu kratk­ih priča. Tem­ati­ka njenih dela kao prvog mod­erniste je vrlo ozbilj­na, i kreće se od ubis­ta­va i men­tal­nih bolesti do nes­rećnih sudbina.

    .….Dru­ga, takođe znača­j­na spisatelji­ca romana, poez­i­je i kratk­ih priča je Keri Hulme.

    .….Ona je bila prva spisatelji­ca koja je dobi­la neku znača­jni­ju književnu nagradu. Za svoj roman The Bone Peo­ple 1984. godine dobi­la je nagradu Book­er Prize koja se daje u Engleskoj za najbolji roman napisan na engleskom jeziku. Roman gov­ori o tro­je lju­di koji pro­lazeći kroz mnoge pat­nje pokušava­ju da nađu i definišu ljubav. Sim­boličan naziv romana je veza sa maorskim običa­jem da se ljudske kosti koriste u umet­ničke svrhe i kao oruđe za rad.

    .….Treća ali ne i man­je znača­j­na je Janet Frame, takođe pisac romana, kratk­ih priča i poez­i­je. U svom tur­bu­lent­nom živ­o­tu sa šizofrenom ličnošću putu­je sve­tom, piše i sreće zan­imljive ljude. Dobit­nik je mnogih nagra­da, a najbol­je umet­ničko delo proiz­iš­lo iz njenog pera je nje­na auto­bi­ografi­ja u tri toma koja se sma­tra mal­im remek delom.

    .….Detek­tivs­ki roman je vrlo pop­u­laran i takvi pis­ci mno­go lakše i brže dolazili do priz­nan­ja i nagra­da. Tak­va je i bila Ngao March koja se sa svo­jih 32 romana stavl­ja u istu grupu sa Agatom Kristi.

    .….Da bude­mo iskreni, pisac, slikar, umet­nik na Novom Zelandu nije mogao da živi samo od svo­je umet­nos­ti. Ni danas nije bol­ja situaci­ja. Mal­o­bro­jni su oni koji mogu da dobro naplate svoj trud.

    .….Pos­to­je fon­dovi koji stim­ulišu pisan­je tema o Maori­ma, Paci­fiku ili Azi­jskim zajed­ni­ca­ma i nji­hov fond ide do 100 000 novoze­lan­skih dolara, ( 1 eur = 1.7 dolara ). Pos­to­je preko dvade­set fon­do­va a zajed­ničko im je pro­mo­visan­je lokalne kul­ture. Neki od tih fon­do­va su samo za mlade pisce i slikare, za one koji još nisu pub­liko­vali svo­je radove. Takođe, već 18 god­i­na pos­to­ji Okland­s­ki Fes­ti­val pisaca koji je do sada ugos­tio 200 najpoz­nati­jih svet­skih književni­ka, i koji svake godine na pozor­ni­ci ost­vari mno­go­b­ro­jne man­i­festaci­je pisaca svih rodo­va književnos­ti, naučni­ka, ekon­o­mista, nov­inara i intelek­tu­ala­ca koji delu­ju u javn­im medijima.

    .….Novi Zeland pose­du­je oko 55 književnih nagra­da za već izdate knjige i one su podel­jene na nagrade za različite žan­rove. Udružen­je Kreativni NZ ima godišn­ju nagradu za oblast koja se zove Maors­ka umet­nost. Ock­ham New Zealand Book Awards je skupina lit­er­al­nih nagra­da koje se daju za knjige beletris­tike, naučne fan­tastike i poez­i­je. Imućne porodice u ovoj zemlji same pro­movišu određene književne nagrade koje su u visi­ni od 10.000 dolara i nose ime svo­jih dona­to­ra, kao rec­i­mo nagra­da Peter and Dianne Beat­son.

    .….Vla­da godišn­je odvo­ji oko 17 mil­iona za nove pro­jek­te u oblasti izdavašt­va ali najčešće taj novac završi u mno­go­b­ro­jn­im orga­ni­zaci­ja­ma bliskim vla­di koje orga­nizu­ju kur­se­ve pisan­ja. Veći­na pisaca koji pohađa­ju te kur­se­ve ima­ju pri­liku da svo­je radove i odštampaju.

    .….Na Novom Zelandu živi 4.6 mil­iona lju­di. Oko 80 izdavača se bavi izda­van­jem. Tre­ba napomenu­ti da su tu uraču­nati Uni­verziteti koji po prav­ilu ima­ju delat­nost štam­pan­ja i izda­van­ja. Da ne bi stek­li pogrešnu sliku, veći­na izdavača će vam traži­ti da sami snosite troškove štampe. Pros­ečan tiraž je neko­liko stoti­na kopi­ja, a za jed­nu knjigu od sto strana i 150 kopi­ja učestvu­jete sa 1500 dolara. Nećete naići na razumevan­je izdavača ako se tem­ati­ka vaše knjige kosi sa nje­gov­im shvatan­ji­ma te tem­atike. Rekla­ma izdate knjige je već dru­ga priča. Tu ćete biti izne­nađeni sprem­nošću da Vas pri­h­vate. Sem klasičnih knjižara za Vas će biti otvore­na vra­ta bib­liote­ka, umet­ničk­ih galer­i­ja i javnih mesta.

    Od savre­menih pisaca tre­ba svakako spomenu­ti Eleanor Cat­ton koja je sa svo­jim romanom The Lumi­nar­ies 2013. godine dobi­la prestižnu nagradu Man Book­er Price.Ona je najm­lađi autor koji je ika­da dobio ( 28 god­i­na ). U delu od 832 strane gov­ori o kopači­ma zla­ta, o mis­ter­i­ja­ma koje se oko njih događa­ju i neotkriven­om krim­i­nalu. Eleanor optužu­je vlade Kanade, Aus­tral­i­je i Novog Zelan­da da su vođene neo–liberalnim poli­tičari­ma opsed­nu­ti prof­it­om, zain­treso­vanih samo za novac i koji nima­lo ne brinu za kul­tu­ru. Nji­hovi cil­je­vi su kratko­tra­jni i sprem­ni su da unište plan­e­tu da bi postigli ono što žele. Javno mnjen­je i insti­tu­ci­je vlasti su burno reago­v­ali ali je njeno mišl­jen­je osta­lo kao stal­na opomena.

    .….Pip Adams 2017. godine za roman The New Ani­mals  dobi­ja nagradu Nova Gen­eraci­ja. U zbir­ci priča lju­di okruženi krim­i­nalom u zatvorima i zajed­ni­ca­ma priča­ju sa pis­cem o svo­jim sud­bi­na­ma. Književni­ca Dame Anne Salmond dobi­ja od Engleske kraljice plemićku tit­u­lu za pisan­je posvećeno maorskoj kul­turi. The Tri­al of Han­ni­bal Dog joj donosi nagradu najbol­jeg pis­ca istori­jskih romana.

    .….Najz­nača­jni­ji mag­a­zin posvećen pisan­ju je Poet­ry NZ Year Book koji već dugo god­i­na objavlju­je domaću i stranu poez­i­ju. Časopis Lis­ten­er NZ se bavi kul­turn­im temama i rado je čitan.

    .….Savre­meni­je teme pop­ut bez­nađa mladih u sve­tu, nji­ho­vo otuđen­je kroz vir­tu­al­ni svet, sla­bosti da se uhvate u koš­tac sa neizves­nom budućnošću su teme pre pre­poz­natljive u bil­teni­ma ese­ja pop­ut The Jour­nal of Urgent Writ­ing nego u deli­ma savre­menih pisaca Novog Zelan­da. To nas dovo­di do zaključ­ka da će mlad čovek današn­jice radi­je svo­je slo­bod­no vreme provesti uz jedan detek­tivs­ki roman, nego uz rec­i­mo Džo­jsov Portret umet­ni­ka u mladosti. 

    .….Cena knjige je pris­tu­pač­na i iznosi oko 30 dolara.

    .….Slikari i vajari ima­ju mogućnost izla­gan­ja u mno­go­b­ro­jn­im pri­vat­nim galer­i­ja­ma. Galeriste zahte­va­ju i do 50 % od pro­da­jne cene.Takodje pos­to­je ogromne raz­like u cena­ma sli­ka. Ako za ulje iole poz­natog slikara tre­bate da date od 10 000 do 12 000 dolara, onda za umet­ni­ka sa rep­utaci­jom budite sprem­ni da platite i 200 000 dolara. Mla­di umet­ni­ci se sporo afir­mišu iako ima­ju šan­su da izlažu. Još dok su na studi­ja­ma, galer­i­je, i javni pros­tori su mes­ta nji­hovog eksponiranja.

    .….Sva­ki veći grad ima dva — tri pozoriš­ta i veli­ki broj teatara.Pozorišta su mod­er­na izdan­ja koja mogu da obave funkci­ju i za jed­nu ope­ru a i za jedan pop-kon­cert. Opere­ta je dugo god­i­na bila omil­je­na pred­sta­va Novoze­lanđana. Pos­to­ji Sim­foni­js­ki orkestar još od 1946. godine i pril­ičan broj kamernih okestara.U toku godine oni obi­laze unutrašn­jost i daju kon­certe u pros­tori­ma koji mogu da ih prime. Slično je i sa Kral­jevskom Akademi­jom Bale­ta. Mno­go je lakše sa dram­skim gru­pa­ma i izvođači­ma mod­erne umet­nos­ti. Za njih je i često skučeni pros­tor ili čak neka veli­ka terasa dovolj­na za izvođenje.

    .….Kao po prav­ilu, sve kreće kao ama­ter­i­zam praćen entuz­i­jaz­mom dok se ne otvore neka vrata.

    .….Film­s­ka indus­tri­ja je zam­rše­na priča. Iako se godišn­je sni­mi oko dese­tak fil­mo­va, uglavnom sa lokalnom tem­atikom, porez koji građani ove zeml­je plaća­ju godišn­je za filmske pro­jek­te je oko 600 mil­iona. Holivud­s­ki pro­du­cen­ti sve više koriste bogatu priro­du i neo­bišne pre­dele tako da je adaptaci­ja i korišćen­je te prirode za sni­man­je inos­tranih flmo­va posta­la znača­j­na grana privrede.Koliko od toga ima koristi za budžet zeml­je, to je već dru­ga tema.

    .….Okland, koji je najveći grad na Novom Zelandu, pose­du­je oko četrde­se­tak muze­ja, od kojih sva dva poseb­no znača­j­na. Jedan je Auck­land War Memo­r­i­al Muse­um sa bogatom kolek­ci­jom kulturno–istorijskog bla­ga, u nje­mu možete videte orig­i­nalne maorske čam­ce ili skelete prais­tori­jskih živ­ot­in­ja. Dru­gi muzej je Auck­land Art Gallery i on uvek pose­du­je sem dela domaćih umet­ni­ka i izložbe iz inos­transt­va. U glavnom gradu Vel­ing­tonu impozan­tan muzej Te Papa, on pose­du­je nacional­nu umet­ničku kolekciju.

    .….Sport je znača­jan deo savremene kul­ture na Novom Zelandu. Rag­bi je toliko dom­i­nan­tan da se često mno­go toga nje­mu pri­lagođa­va. Slično je i sa jedriličarstvom.

    .….Ovu kratku repor­tažu završiće­mo prvom rečeni­com iz najnovi­jeg tridese­to­godišn­jeg plana razvo­ja ove zeml­je: Proslavl­jati naše kolek­tivne priče, naša istori­js­ka mes­ta i nji­hov značaj za naš identitet.

    .….Ova ostrvs­ka zeml­ja ima svoj jedin­stveni način živ­ota. Svakome su dos­tup­ne mno­go­b­ro­jne plaže bez obzi­ra na nji­ho­vo imovin­sko stan­je. Lju­di još uvek nisu izgu­bili onaj lepi običaj da se javl­ja­ju jed­ni drugi­ma na uli­ci. Miran i sređen živ­ot omoguća­va deci da ras­tu u stal­nom kon­tak­tu sa prirodom.

    .….Nada­j­mo se da će i buduće gen­eraci­je saču­vati aut­en­tičnost Novog Zelanda.

    .

    .

    .

    .

    .