Aži dahakam

Lat­est posts by Milan Vićić (see all)

    .

    .

    .

    *

    Jedan raz­granat hvat, nikog od nas, svači­je različno pusti. Okru­gao se okrene, zno­jave košul­je; okom-vlagom obuh­vati izbrisan trag: „Ka jugu kao da krst“. Da, unakrsni smo pogled zame­nili tim svodom, i ovo na nama mož­da je per­je; ne, pamuk ptice nebeske. Mož­da i nema puta. Gde-gde – zelenkast trag. To nije naše. Ni grana­ta ruka ne zna gde je očeki­van, zalu­dan odmor. Praskavi pupol­jak izbi­je iz jednog mene – gov­or: „Još možeš, motrim; đubrište“. To se već zna, ori­jen­tir – rupe, plas­ti­ka, mrtvi, naš hod nagli na nemog tuđeg se mrvi, okoš­tan u Rupi, slikano nebesko tamo. Slatko u usti­ma, smrad. Svud vrište glasi, u telu snop. I dal­je vidi se belo svetlo

      .

    .     

                *

    Da li je muk­li grcavi, da li je nemi, na unutra vriš­tani tvoj? Da, ti liješ ptičji, nebesko-zeleni poj, i gus­tom vodom smi­vaš. Da li, kad u tebi sni­vam, taj kri­lati glas-mati krvave obrazine spi­ra? Ili je to tek ipak šap­at srčane lične tuge-kriv­ice, nas­tan­jen ipak u kos­ti­ma? A čak su i nji­hove krte grane tvom umil­nom biću posta­jan­jem ipak postale postel­ja? Ne da ga odavde val­jano osećam, ne; ne ni da sam opet ipak zapra­vo tu u tvom oku, uprkos svem tom sja­ju ipak ipak težak i spor i slep; da, lovac sam ti, a ti milo ipak zamkom obuh­vataš još jedan nesveti let, našom milošću pošteđen.

    .

    .

    ĆEBE

    .

    Ti me zagr­liš kao
    Majka–mačka
    Rođeno biće, blisko
    Sko­ro pa ispod kože

    Tvo­ji su dodiri
    Staza
    Bez kraja
    Oni milu­ju i svrbe
    Kao onos­trani greh

    Sada smo sami.
    Krz­na nas šume.
    Uprkos svetlu, grlimo se
    Daleko
    U sop­stvenoj tami
    Zno­jem ti umi­vam ruke
    i
    Molimo se
    Pro­tivno buđenju

    Svet ipak tra­je dok
    Mi u nje­mu stojimo.

    .

    .

    *

    Tvoj hlad­ni rukav obrisaće znoj sa čela. Kri­la­ta postel­ja tvo­jih ruku obu­jmiće umil­ja­to i sme­lo i usna se zaglav­i­ti u šupljoj kosti. Ako već kožom opraš­taš i ispod kože oprosti, uroni još jed­nom oka­janog u najlepšu dremku. Oze­leni senku i nosem-nožem se seti-dopri gde tvo­ji čud­ni prsti bez trza­ja već vekovi­ma smiru­ju vaz­dušas­to telo. Razvu­ci ugriz zab­o­ra­va u osmeh i oseti – kao da zeleno i belo bez dodi­ra milu­ju zeleno i belo

    .

    .

                *

    Met­al­ni odjek je blizak ali ne mami korak. Uzdah se spuš­ta nisko i već je mas­na, prašn­ja­va kora jedi­no što deli od cen­tra. Čista, da, ipak čis­ti­ja od sve­ga srodnog kovanom gov­oru jeke. Sada sve više i više škripi drveće i oči, već odbe­gle, daleke, iz okre­ta vrište san­jive pri­zore. I iste su one zvučne gvoz­dene čizme i ruke izule, i plešu kô senke, u kolu sa travom i kamen­jem. I ptiči­je-boži­ji zeleni-kameni opet do mene doleće

    .

    .

                *

    Gore, u krošn­ji, nekak­vo drukči­je vreme. Nepro­t­i­can­je. Kao ugrizi udar­ci srca u teme i težak dah što kul­ja iz svake pore. Čud­no i mučno tra­jan­je. U smrznu­tom vaz­duhu mrtve boje gamižu mutne – novo i naglo glo­mazno padan­je, opet. Uzdignu­to pris­ust­vo, mal­tene ispod zeml­je. I kamen jezik tu priča neči­je ime. I uzdah brsti krt vaz­duh, spre­man na pre­plašen pokret – još jed­no nebit­no tra­jan­je, naiz­gled. Ali negde unutra neš­to se pusti da puzi i skl­izne u veliko sta­jan­je, tačno između grana i nečeg u koži, i sve je tek strašno i novo. I ova magla, i čud­no nestr­pljen­je – sve su to zazorne igre za tebe, i ti mi se, taj­na, zločesto sme­ješ iz košmara

    .

    .

    *

    Aži dahakam kip­ti u usti­ma. Aži dahakam oblike uzi­ma. Gru­bi i tvrdne. Az jesm suščij opet pod noga­ma, az jesm suščij dira dlanovi­ma. Lupa po koži. Lišeno stiskā Ab Ar Aksas seje u duši, Abar Aksas seje i ruši.

    .

    .

    .

    .….….….….….….….….….…Iz rukopisa Večna pro­leća

    .

    .

    .

    .

    .