B. B. B.

Dragan Bošković
Lat­est posts by Dra­gan Bošković (see all)

          U svo­joj posled­njoj knjizi pesama, naslovl­jenoj Otac, zapisao sam da se tra­g­izam i melan­holi­ja rađa­ju i iz sledećeg iskustva:

    „kada pože­lim da ocu česti­tam rođendan,
    a on je mrtav već dvade­set i pet godina“.

          Tačni­je, dvade­set i četiri mu je godine. Zapisao sam i: „Nika­da nisam opso­vao majku, oca jesam“, što je biograf­s­ka čin­jeni­ca. Napisao sam knjigu Otac – u kojoj se razlis­ta­va fig­u­raci­ja očin­st­va, od Boga Oca do mene kao oca – a moga oca tek da u njoj ima. Prvi put se sa ovom knjigom on i pojavio u mom pes­ništvu, a zaš­to je tako, ne znam, ali znam da sve češće, kada sebe zateknem u ogledalu, vidim nje­go­vo lice. Trag­ično, bib­li­jsko iskust­vo očin­st­va i zavetnog pon­avl­jan­ja od kojeg se ne može pobeći.
    Nad­ne­sen nad knjiga­ma, spisi­ma, gomil­a­ma papi­ra, kao da je ceo živ­ot samo to radio, sli­ka je koju ne zab­o­ravl­jam. Ni onu, kada sam, kao klinac, jed­va sku­pio snage da mu česti­tam rođen­dan, zaplakavši se dok sam mu pružao ruku, koju mi je — zvanično zah­valju­jući — čvrsto držao i tre­sao je kao sam jedan od sekre­tara SKOJ‑a. Ili onu, sf-fotografi­ju, na kojoj mu Aval­s­ki toranj izbi­ja iz glave…
    Vredan, do samoubist­va odan poslu, beskra­jno pošten i odgov­o­ran, ovaj i više nego kru­ti otac bio je aut­en­tič­na ličnost. Uvek u odelu sa kra­vatom, svo­joj uni­for­mi i man­ti­ji, zvanični činovnik, izvan je sadašn­jih kat­e­gori­ja društvenih pro­fi­la. Da je ostao živ ne bi bio niti lev­ičar, niti desničar – zbog svih njih koji raspro­da­ju svo­je ide­ale, on je otišao s ovo­ga sve­ta. Pro­dukt patri­jarhalne antro­plogi­je i crnogorske brđanske etike, opterećen zave­tom od čet­ni­ka u Kolašin­skom zatvoru strel­janog oca, sužene komu­nis­tičke svesti, ovaj mag­is­tar ekonom­skih nau­ka i sek­tre­tar predsed­ništ­va Cen­tralnog Komite­ta Saveza Komu­nista Jugoslav­i­je nije imao sebe. Ni druge oko sebe. Izgara­jući u prazni­ni priređenih i napisanih knji­ga (Soci­jal­is­tičko samoupravl­jan­je u Jugoslav­i­ji, Min­uli rad u samoupravnom društveno-ekonom­skom sis­te­mu, Kako se stiče i raspodelju­je doho­dak u osnovnoj orga­ni­zaci­ji udruženog rada, Dela Edvar­da Kardel­ja, i sl.), beskra­jnih sed­ni­ca, sas­tana­ka i nad spisi­ma prob­de­venih noći, tu prazn­inu je širio oko sebe. Asket­s­ki živeći, potvrđu­jući gorš­tač­ki i soci­jal­is­tič­ki ide­al siro­mašt­va, u jed­noj maji­ci na svim slika­ma u peri­o­du od dese­tak god­i­na, i više od deceni­je u dvotak­t­nom belom Wart­bur­gu, od čije nes­nosne buke je odjeki­vao ceo Novi Beograd, nije imao ni vre­me­na ni vol­je da vidi, a kamoli živi obil­je sve­ta oko sebe. Voleo je da igra šah, i da ide u ribolov. Tro­fej mu je šaran od tri­naest kila, i dva amu­ra od po devet kila. Vrhunac ukusa mu se svo­dio na ruske soci­jal­is­tičke pesme, jef­tine jugoslovenske fil­move, dnevnu štam­pu. Jed­nom mi je, uz beso­mučno urlan­je, smrt­no zame­rio što sam „pokačio čet­nike po zidovi­ma“ – bio je to samo omot Mask‑a, dru­gog albu­ma Bauhausa. Pored moga bra­ta i mene, znao je da pos­to­je Clash i Spring­steen, pes­mu „Rapid Fire“ Judas Preies­ta izgo­varao je „Suza baj baj“… Sa diplo­matskog puto­van­ja na Kubu, 1980. godine doneo nam je – što se graniči sa apokalip­som – dva albu­ma Boba Mar­leya, Upris­ing i Sur­vival. Dok ne naiđu nje­go­va unutrašn­ja razdi­ran­ja, nije nas ni primeći­vao, niti je reg­istrovao glas­nu muziku, naše izlaske napol­je, naše uspe­he i neuspe­he u ško­la­ma. Moto mu je bio: Ne ave­tati, ni lun­jati, samo pisati i radi­ti! Jed­nos­tavno nije video ni ono dobro u meni, isto tako ne videći i da sam pravio sve glu­posti ovo­ga sve­ta, a bio sam zaista prob­lematičan tip. Na bilo kakve napade na moje dru­gare i mene, jed­nos­tavno je umeo da kaže: Sve su to sja­jni mom­ci! Ispod nje­gove slike tre­ba da piše: Na trenutke divan, obično užasan, najčešće odsutan.
    Mož­da više kao trau­ma, prazn­i­na u koju se izno­va upisu­jem i koja se u meni neprestano širi i ispisu­je, prazn­i­na koja umnoža­va fan­tome i pus­toš, mož­da je to nje­gov oblik u mome pes­ničkom pis­mu. U onoj, patološkoj i poka­jničkoj nad­vi­jenos­ti nad rukopisi­ma (edi­pal­na sli­ka koju je i Kaf­ka zaspisao u svo­jom Dnevniku), ispos­ničkoj rado­holi­ji, onom osme­hu koji prate nepod­nošlji­vo rašče­pljene vil­ice i neu­ravnoteženo grom­ki eho, onoj mon­a­ha vred­noj skrom­nos­ti, onoj pre­puštenos­ti prazni­ni ide­ja i mišl­jen­ja, knji­ga i otku­canih stran­i­ca, koje samo šire pus­toš u nama i oko nas.
    Umro mi je na ruka­ma, od dru­gog dijafrag­malnog infark­ta, nakon ras­pa­da SFRJ, kao da je i smisao nje­gov­og pos­to­jan­ja bio obesmišl­jen odlaskom soci­jal­iz­ma na istori­jsko smetlište. Dan pre, uz nje­go­vo uobiča­jeno – „Momak, sip­ni ocu jed­nu čašicu rak­i­je“ – sipao sam mu je u čašicu sa drš­kicim, na kojoj su bile dve nacr­tane šljive, čaši­ca, kao i Vilerovi gob­leni, uobiča­je­na u svim kuća­ma. Umro je na dan kada je umro i Bob Mar­ley. Tada sam mu, valj­da, prvi puta slo­bod­no pogledao u oči, i neočeki­vano spoz­nao da su zelene, prozirne, kao i moje. Imao sam dvade­set god­i­na… Na crnoj nad­grob­noj ploči bez zna­ka, krs­ta ili petokrake, sre­brn­im piše: Blago­je Bošković 1932–1990. Za njim je u rukopisu osta­la nje­go­va dok­tors­ka disertacija.
    Ponekad pože­lim da je tu, da mu izno­va pružim ruku i jed­nom za svag­da česti­tam rođen­dan, makar dvade­set i četiri godine smr­ti, iako, već naglasih, u mojoj poez­i­ji „on je mrtav već dvade­set i pet god­i­na“. Srećan ti rođen­dan, oče moj… Dok negde u poza­di­ni, kao sa ono­ga sve­ta, tek se nasluću­je zag­a­sita i mut­na ritam sek­ci­ja iz omil­jene pesme „Baby­lon Sys­tem“ ili isku­plju­juće dirlji­va gitara iz „Redemp­tion Song“… Patatični­je bi bilo uz „Wake Up and Live“, pokoj večni… Raz­li­ka ove beleške u odno­su na pes­mu u kojoj pomil­jem oca jeste u tome što se u pes­mi pom­in­je blues, ne reg­gae… Jer „blues je“, kako reče William Brown, „kada se dobar čovek oseća loše“, a reg­gae je, tvrdim, kada patiš i veruješ…

    ČITATI POEZIJU

    Čitati poez­i­ju,
    svakom novom pes­mom ulaz­i­ti u hram,
    samo znači pal­i­ti sveće
    (onom nestalom ili nepostojećem),
    goni­ti vreme iz ovo­ga sveta,
    zab­o­ravl­jati na pod­nevnu žegu.

    Ima i onih, dovoljno velik­ih reči,
    koji­ma može­mo pomer­i­ti zemaljsku kuglu.
    Pos­to­je i one četiri kornjače
    koje na svo­jim oklop­i­ma nose knjigu sveta,
    i oni sre­brnkasti lis­tovi grad­skih platana,
    pluć­na kri­la anđela pušača.

    Pokušavam često da se setim one lepe,
    nenapisane pesme,
    obliko­vane u meni pre mog začeća,
    dozrele pesme koja na svetlu dana nestaje,
    pesme o sebi samoj,
    kao što je Sa svetlim poljupcem na usnama,
    ili Uza­lud je budim,
    koju ponekad ose­tim pod jezikom,
    i čekam da dođe u reč,
    a koja se skri­va u sebe samu,
    bljesne i nestane,
    pa je posle dugo tražim,
    veru­jući da se ispisala na nekom papiru,
    ili da će u mojoj novoj knjizi
    biti jed­na, bela stran­i­ca više…

    Nisam napisao tu pesmu,
    a nisam ni maslin­ka koja pod pre­som daje najbol­je od sebe,
    niti ovim kriv­im lin­i­ja­ma pro­dužavam ekstazu ili bol,
    i nema te, tako malene reči,
    koju ne bih saslušao
    ako mi se obrati iz dubi­na srca.

    Utro­ba mi se grči od pisanja,
    od reči, mučn­i­na me obuzima,
    i samo bih voleo da napišem
    onu, toliko puta napisanu pesmu,
    jed­nos­tavnu, kao kratko elek­tron­sko pis­mo prijatelju
    (Dra­gi moj Vuče,
    Ok sam, onako starački,
    radim neu­morno, idu dani,
    auto mi se kon­stant­no kvari,
    svi moji su zdravi i na broju,
    juče te pominjali,
    čekam kada ćeš svr­nu­ti u ove krajeve,
    i želim da mi budeš dobar…),
    ali ni takvu pes­mu nisam napisao.

    Zato osta­je čitati poeziju,
    svakom novom pes­mom pal­i­ti sveću
    sebi samom,
    ljubavnici­ma što sija­ju u mraku,
    goni­ti vreme iz ovo­ga sveta,
    i slušati bluz…

    Jer bluz je kada pođem da sku­vam kafu, a crkne mi šporet;
    bluz je kad pože­lim da popi­jem još gutl­jaj žestokog pića,
    a u flaši nema ni kapi;
    bluz je kada napolju pada kiša, a cipele su mi bušne;
    ili kada pože­lim da ocu česti­tam rođendan,
    a on je mrtav već dvade­set i pet godina…

    Zato, osta­je, čitati poeziju,
    i pal­i­ti sveće.