Bašta

Danijela Trajković
Lat­est posts by Dani­jela Tra­jković (see all)

    .

    .

    Sećan­je

    .

    kroz pro­zor
    jedne meni odnekud poz­nate kuće
    prile­plje­na uz staklo
    pos­ma­tram kako sveće pokušavaju
    da ugre­ju neku devojku
    dober­mani sede oko nje i svi­ra­ju violine
    gavran u svom svečanom odelu
    sto­ji kraj devo­jčinih nogu i neš­to govori
    beli lep­tiri kliza­ju se
    po saten­skoj halji­ni na njenom stomaku
    brod sa stra­nom zas­tavom prekri­va mesec
    vetar se kla­di u svoj život
    da ga nijed­na kost noćas neće izbeći
    iz sveća izlaze gole vile
    i igra­ju grozničavo
    trudim se da se setim koja je to devojka
    kada sam je posled­nji put videla
    zaš­to tako leži
    tek eto vidim tebe
    ulaz­iš u sobu
    vatra želi da iskoči iz ognjišta
    dober­mani baca­ju violine
    (kao prekrivene penom za brijanje
    nji­hove njuške liče na ribe na suvom)
    prave korak ka tebi i staju
    baca­ju pogled na devojku
    i pret­vara­ju se u voš­tane figure
    gavran se pobožno udal­ja­va u jedan ugao
    lep­tiri men­ja­ju boju u crvenu
    i gube kon­trolu nad klizaljkama
    lep­iš usne na čelo devojke
    nameš­taš njene pramenove
    drhtavim prstima
    vadiš crvene leptire
    sakrivene ispod svo­je košulje
    i pokazu­ješ ih devojci
    ali ona osta­je mirna
    hvataš se ruka­ma za kosu
    i okrećeš oko sebe
    sve dok ne postaneš
    veli­ki par očiju
    iznenada
    setim se svega

    .

    .

    Baš­ta

    .

    miris pokošene trave u bašti
    malo me oraspoložio

    i ti si juče bio kod frizera

    usko­ro ideš u svoj rod­ni kraj

    čujem neprestanu svirku insekata
    i znam da sam živa

    .

    .

    Med od marakuje

    .

    nisam te traži­la na nijed­nom putu
    ion­ako smo pute­vi­ma rano dosadili
    na nijed­noj liva­di gde smo trčali
    jer ni pti­ca više nad nji­ma nema
    ni kod seoske česme sa velikim
    kamenim korit­om punim pijavica
    gde smo punili balone i pojili stoku
    nisam te tražila
    jer ti spavaš s druge strane naše mahale
    a meni se tamo ne ide

    traži­la sam čove­ka koga volim
    na pute­vi­ma livadama kod česme
    dozi­vao me odasvud
    brao pra­men­ove moje kose
    da ih zakopa­va po dalekim zemljama
    kraj pirami­da kako bi izniklo cveće
    u dvoriš­tu svo­je majke ispod masline
    da bi cve­ta­la tokom čitave godine
    traži­la sam ga u kašiči­ci meda
    kojim me posluži­la rođaka

    naše pčele putuju
    jer nji­hov med
    ima miris i ukus marakuje

    .

    .

    Petao

    .

    petao je slep
    kad bi sišao u tam­nu jamu
    i umio na izvoru
    progledao bi
    a izvor bi se pretvo­rio u reku
    tako veliku da će se uli­ti u okean
    a okean će posta­ti tako velik
    da će poplav­i­ti čitav svet
    i više neće biti kontinenata

    .

    .

    .

    .

    .