Beleška, ključaonica

Božo Koprivica
Lat­est posts by Božo Kopriv­i­ca (see all)

    .

    .

    .

    .….Neka u ovom zapisu bude jed­na reč iz prve beleške. Evo, reč lađa. Zab­o­rav­iću na zadatak. Živeli smo u gradu N. Na uglu Karađorđeve i Var­darske. U kući porodice Mrav. Proči­tao sam pre neku god­inu u Zabavniku, ili mi je to rekao Lju­biša Ris­tić, da mravi ne spava­ju. Onda sam i ja majs­tors­ki kan­di­dat za mra­va. Da sam znao za taj podatak kad sam pisao kratku auto­bi­ografi­ju za knjigu Volej i sluh kako bih samo paradu napravio. Mravi rad­ni­ci, val­jao­ci lopte, mravi žeteo­ci, mravi knjigov­ođe, mravi rat­ni­ci, mravi čuvari, mravi ubice, mravi lenjiv­ci, mravi… Spa­va li mravl­ja kralji­ca? Mož­da svi mravi na sve­tu bud­ni san­ja­ju isti san. Šta radim ja u tom snu? Meter­link je sig­urno znao da mravi ne spava­ju, ali se te strane iz nje­gove knjige o mrav­i­ma ne sećam.

    .….A gde je lađa?

    .….Imali smo na mansar­di tri sobe, kao tri vago­na. U prve dve sobe pro­zori su bili na krovu. Ili, o nebo, nebo, uvek ću te sni­ti. Ti nikad nećeš sasvim oslepeti. U trećoj sobi, pročelju kuće, bila su dva pro­zo­ra, koja gleda­ju na ulicu. U toj sobi spavao sam sa bratom, najčešće sam. Putu­je moja soba kao lađa. Buđen­je. Jutro. Pada­ju krup­ne pahul­je snega.

    .….Iz sna na put.

    .….Ispod nas je plovi­la kafana „Zeta“. Otad u meni lađe plove i more u moje oči navire. A zaš­to dva­put lađa? Pa da kren­em na put do prve sobe. U toj sobi spavao je Đorđi­je na seći­ji. Došao na dva dana iz sana­tori­ju­ma „Bre­zovik“. Tuberku­loza, jek­ti­ka je žder­ala, već neko­liko god­i­na, nje­go­va pluća. U prvoj sobi bio je šporet na drva, bilo je topli­je. Rano je ostario taj lep, sta­sit čovek. Rođen na Crnom Kuku, Ban­jani, došao nekud u moj živ­ot iz Per­si­je ili Avgan­istana. Iz Per­si­je su ostale još samo crne oči – žer­av­ice i grozni­ca u suhom rebru.

    .….Otvaram prva vra­ta, kod drugih neš­to me zaus­tavi­lo. Telo se samo od sebe sav­i­lo do ključaon­ice. Zor­ka je prip­i­la usne na Đorđi­jeve usne. Poljubac kao voda drhtaše bez vetra. Ovo je tre­ba­lo da bude beleš­ka od stoti­nak reči. Ali nisam taj majs­tor. Nikad nisam otvo­rio dru­ga vra­ta. A poljubac tra­je ceo život.

    .….Kad pomis­lim na kadar kroz ključaon­icu, setim se Ulcin­ja. U tom gradu živeli su neko­liko god­i­na pred onaj rat za oslobođen­je od oku­pa­to­ra. U Ulcin­ju sam bio jedan jedi­ni put i čuo nji­hov kri­lat miris. Ili kako cjelov, cjelov u objesti lovi. Za sve te nji­hove godine u Ulcin­ju, vlada­lo je proleće.

    .….Je li stid Zorku i Đorđi­ja što sam ispričao ovo… Ne znam. Je li mene stid. Ne znam. Jeste. Da me nije stid, zaš­to onda ona priča o lađi i mrav­i­ma. Sami su Zor­ka i Đorđi­je bili u sobi kad je umro. Znam, vidim da ga je polju­bi­la u ruku na grudi­ma, i u ruku koja visi niz krevet. Sklop­i­la mu oči i polju­bi­la ga u oči. Rekla mi je da je htela da skoči sa terase. Peti kat. Lepa duga terasa duž cel­og spra­ta sa crno-belim kvadra­ti­ma. Kao kod Ver­mera. Zorkin živ­ot posle, još sedam god­i­na, bio je taj let sa terase.

    .….Već se spusti­la noć. Bio sam sâm na mansar­di. Sedeo sam na jed­noj klupi, opko­račivši. Otvo­rila je vra­ta neka žena iz komšilu­ka, ne sećam se više njenog lica, gledala me, i neka duga tiši­na između nas. Je li umro Đorđi­je. Ona se okrenu­la i zatvo­rila vra­ta. Crni prišt raste u mom sedlu.

    .….Umoran sam.

    .….Možeš, možeš, grcaj…

    .….Samo duša osvetl­je­na kao stara crk­va zna da ćemo umreti u pro­leće. Đorđi­je je umro u pro­leće, u aprilu 1962. godine. Đorđi­jev i Zorkin grob je u sen­ci jedne crkve, stare oko dves­ta god­i­na, sa kamenim ploča­ma na krovu. Oko nji­hove humke, kad retko dođem, počne da buja tra­va kao na grobu ptice. Usne se miču… Nisam više nikad u živ­o­tu pogledao kroz ključaonicu.

    .

    .

    .

    .