Božo Koprivica

Beleška, ključaonica

.

.

.

…..Neka u ovom zapisu bude jedna reč iz prve beleške. Evo, reč lađa. Zaboraviću na zadatak. Živeli smo u gradu N. Na uglu Karađorđeve i Vardarske. U kući porodice Mrav. Pročitao sam pre neku godinu u Zabavniku, ili mi je to rekao Ljubiša Ristić, da mravi ne spavaju. Onda sam i ja majstorski kandidat za mrava. Da sam znao za taj podatak kad sam pisao kratku autobiografiju za knjigu Volej i sluh kako bih samo paradu napravio. Mravi radnici, valjaoci lopte, mravi žeteoci, mravi knjigovođe, mravi ratnici, mravi čuvari, mravi ubice, mravi lenjivci, mravi… Spava li mravlja kraljica? Možda svi mravi na svetu budni sanjaju isti san. Šta radim ja u tom snu? Meterlink je sigurno znao da mravi ne spavaju, ali se te strane iz njegove knjige o mravima ne sećam.

…..A gde je lađa?

…..Imali smo na mansardi tri sobe, kao tri vagona. U prve dve sobe prozori su bili na krovu. Ili, o nebo, nebo, uvek ću te sniti. Ti nikad nećeš sasvim oslepeti. U trećoj sobi, pročelju kuće, bila su dva prozora, koja gledaju na ulicu. U toj sobi spavao sam sa bratom, najčešće sam. Putuje moja soba kao lađa. Buđenje. Jutro. Padaju krupne pahulje snega.

…..Iz sna na put.

…..Ispod nas je plovila kafana „Zeta“. Otad u meni lađe plove i more u moje oči navire. A zašto dvaput lađa? Pa da krenem na put do prve sobe. U toj sobi spavao je Đorđije na sećiji. Došao na dva dana iz sanatorijuma „Brezovik“. Tuberkuloza, jektika je žderala, već nekoliko godina, njegova pluća. U prvoj sobi bio je šporet na drva, bilo je toplije. Rano je ostario taj lep, stasit čovek. Rođen na Crnom Kuku, Banjani, došao nekud u moj život iz Persije ili Avganistana. Iz Persije su ostale još samo crne oči – žeravice i groznica u suhom rebru.

…..Otvaram prva vrata, kod drugih nešto me zaustavilo. Telo se samo od sebe savilo do ključaonice. Zorka je pripila usne na Đorđijeve usne. Poljubac kao voda drhtaše bez vetra. Ovo je trebalo da bude beleška od stotinak reči. Ali nisam taj majstor. Nikad nisam otvorio druga vrata. A poljubac traje ceo život.

…..Kad pomislim na kadar kroz ključaonicu, setim se Ulcinja. U tom gradu živeli su nekoliko godina pred onaj rat za oslobođenje od okupatora. U Ulcinju sam bio jedan jedini put i čuo njihov krilat miris. Ili kako cjelov, cjelov u objesti lovi. Za sve te njihove godine u Ulcinju, vladalo je proleće.

…..Je li stid Zorku i Đorđija što sam ispričao ovo… Ne znam. Je li mene stid. Ne znam. Jeste. Da me nije stid, zašto onda ona priča o lađi i mravima. Sami su Zorka i Đorđije bili u sobi kad je umro. Znam, vidim da ga je poljubila u ruku na grudima, i u ruku koja visi niz krevet. Sklopila mu oči i poljubila ga u oči. Rekla mi je da je htela da skoči sa terase. Peti kat. Lepa duga terasa duž celog sprata sa crno-belim kvadratima. Kao kod Vermera. Zorkin život posle, još sedam godina, bio je taj let sa terase.

…..Već se spustila noć. Bio sam sâm na mansardi. Sedeo sam na jednoj klupi, opkoračivši. Otvorila je vrata neka žena iz komšiluka, ne sećam se više njenog lica, gledala me, i neka duga tišina između nas. Je li umro Đorđije. Ona se okrenula i zatvorila vrata. Crni prišt raste u mom sedlu.

…..Umoran sam.

…..Možeš, možeš, grcaj…

…..Samo duša osvetljena kao stara crkva zna da ćemo umreti u proleće. Đorđije je umro u proleće, u aprilu 1962. godine. Đorđijev i Zorkin grob je u senci jedne crkve, stare oko dvesta godina, sa kamenim pločama na krovu. Oko njihove humke, kad retko dođem, počne da buja trava kao na grobu ptice. Usne se miču… Nisam više nikad u životu pogledao kroz ključaonicu.

.

.

.

.


Božo Koprivica

Rođen je 1950. u Nikšiću. Diplomirao na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Beogradu i navija za Partizan. Potpisuje eseje, proze i kritike.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja