Bluz za kapljicu rose

Lat­est posts by Zvonko Kara­nović (see all)

    .

    .

    Biki­ni za bebu, bluz za kapljicu rose 

    žena je držala dete u naručju
    ispred kar­tonske barake
    na čijem zidu je bio
    ispisan grafit
    CHARLIE GONNA BE A NAPALM STAR!
    pomis­lio sam da je
    svet kon­te­jn­er prl­javog veša
    koga će veli­ka vatre­na lopta
    zau­vek spo­ji­ti s tišinom
    a zatim pri­tis­nuo gas
    čas kas­ni­je sve je posta­lo zaborav

    prošle noći sam sanjao
    da su mi ukrali sve džempere
    i zapalili ih
    i bilo mi je hladno
    strašno hlad­no pod krošn­jom starog platana
    koji je razbaci­vao svo­ju koru
    pred noge sluča­jnih prolaznika
    kada sam se probudio
    zatekao sam poruku:
    ti si ner­voz­na urbana olupina
    zakopana u đubre­tu pop kulture

    umet­nost je neš­to s čime možeš pobeći
    ali to je samo izlet s koga se
    moraš vratiti
    ispeglanih lica
    veli­ki i snažni pantomimičari
    smeškali su se s predi­zbornih plakata
    i pod­sećali da život
    nikad ne gubi od amatera
    poli­ti­ka nosi lažnu auru nevinosti
    samo je maraton
    pobe­da duha nad materijom

    kao i sva­ki put kad padne prvi sneg
    motao sam se po cen­tru grada
    i gledao kako pahulje
    prekri­va­ju sivilo
    soci­jal­is­tičke arhitekture
    dizao ruke
    i dlanove okre­tao nebu
    da zapamte ples
    tih belih neza­štićenih princeza

    .

    .

    Sve najbol­je pesme gov­ore o čežnji 
    i stak­lu i brz­im automobilima 
    i ostal­im lomljivim stvarima

    .

    ti i ja spava­mo ispod stakla
    i puš­ta­mo karavane
    da prolaze
    kraj naših smrznu­tih prstiju
    otišlim prijateljima
    šal­je­mo tele­fonske impulse
    da obo­je more na razglednici
    na kojoj piše:

    Rusi su u orbiti
    čajni kolačići na stolu
    u hrani za bebe
    pron­ašli su met­alne opiljke
    i dal­je je sve isto, isto, isto…

    a zatim pričamo o Mesecu
    i laje­mo na TV ekran
    do kas­no u noć

    novi dan se rađa
    mla­di i snažni
    glo­dači mamu­tove kosti
    polaze u bol­je sutra
    a ti bi se najradije
    pre­rezanih vena
    uspavala
    u kadi punoj tople vode

    živ­ot je pun loših mogućnosti
    saz­nala si to dok si kroz
    umazani podstanarski
    prozor
    gledala topole
    kako igra­ju na vetru

    ljubav je priv­i­legi­ja siromašnih
    ljubav je dadil­ja žen­skog srca
    i zato sve najbol­je pesme
    ne gov­ore o ljubavi
    a ti samo želiš da znaš
    kuda je otišao tvoj život
    i zaš­to si prov­ela deset godina
    s čovekom koga sada mrziš

    ti i ja spava­mo ispod stakla
    i ispraćamo vozove
    u najcrn­joj noći
    maše­mo im belim maramicama
    pris­lan­jamo obraze na šine
    i puštamo
    da se suze pono­vo zalede

    silazio sam u utrobu grada
    kad si rekla
    ti juriš u starost
    a ja za to još nisam spremna

    želim da te odve­dem odavde
    negde gde ima više svetla
    i gde su ljudi
    srećniji
    ali samo okren­em ploču
    plas­ti­ka puck­e­ta u sobi s roletnama
    elektricity
    elektricity
    elektricity

    .

    .

    Sve što želim od vas su udar­ci koje mi zadajete

    .

    ekrani umesto zidova
    točkovi umesto cipela
    pobeći iz zatvora

    nebo me zaslepljuje
    zat­varam oči
    od lju­di ne očeku­jem ništa

    u zemlji
    dosi­jea i batina
    kamere su uključene

    moraš se suprotstavljati
    ljudima
    to pročišćuje

    .

    .

    Zlatne godine

    .

    i opet ćemo žaliti
    za zlat­nim godinama
    prove­den­im u čežnji
    za ogrom­n­im hipermarketima
    i apara­ti­ma koji rade na dodir
    san­ja­jući Zapad
    i malene pomorandže
    koje cve­ta­ju u prozoru
    posta­je­mo sve star­i­ji i srećniji

    odvešću te odavde
    ovo je suviše tužan svet
    da bi ga ozbiljno posmatrala
    tre­ba ti ljubav
    dro­ga koja te jedi­no diže
    ja sam marijači
    sa samo jed­nom žicom na gitari
    zadaviću te njom
    pored jez­era boje tvo­jih očiju

    sa jez­era preneću te u kadu
    iz kade preneću te u krevet
    iz kreve­ta preneću te na nebo
    ako ne želiš da se vratiš
    biću tvo­ja sudbina
    možeš me zadržati
    za odjavnu špicu tvog života

    .

    .

    Mašine za led

    .

    omo­ri­na je
    i ne rade mašine za led
    lju­di sede u pleten­im stolicama
    i čeka­ju da mala kazaljka
    stigne veliku
    u svom sporom mimohodu
    ka ponoći
    dosa­da je pokvarila
    auto­mate od krvi i mesa
    u gradu
    gde novčiće sa dva lica
    ne možeš bac­i­ti u bunar želja
    vol­ja za moć
    je bešum­na ulaz­na brava
    glu­va soba i madrac na podu
    u kafeu Underground
    znao sam često
    da ukra­dem piće i pepeljaru
    i nes­tanem tamo gde
    žičane živ­ot­in­je val­ja­ju blato
    kroz posusta­la pamuč­na polja
    ravn­odušan jer sam odlučio
    da izgu­bim sećanje

    .

    .

    U sre­brnom rudniku

    .

    živ­ot u sre­brnom rudniku
    prim­iče se kra­ju i doći će vreme
    da svako bude odgovoran
    za ono što nije rekao
    lju­di što prolaze
    dot­i­cali su moje pamučne košulje
    koje su se nji­hale na konopcu
    i moj pro­zor hil­jadu puta
    razbijen
    i Fran­ca Kafku
    koji je sedeo pored mene
    u učion­i­ci koja gle­da na igralište
    a koga se setim sva­ki put
    kada pijan padam
    na per­jani jastuk
    i ruka­ma grlim žit­na polja
    koja se povi­ja­ju na vetru
    tiho i nečujno
    jed­nom ću pobeći od ljudi
    u šumu
    koja nikad neće
    posta­ti radion­i­ca parketa
    na nebo
    koje šal­je kišu
    na sle­pljene trepavice

    .

    .

    Melan­holi­ja

    .

    sko­ro da je bezbolno
    kao samoća
    kao miris plave tek oprane kose
    sluča­jno uhvaćen u prolazu
    vodeni cve­tovi umiru
    sve dok jedan
    ne doživi jutro
    a onda nestanu
    pričaću ti jednom
    o venci­ma sasušenog cveća
    koje smo ostavljali
    na svaku brezu
    izgubljenu u magli
    na blat­n­javom dru­mu negde u selima
    o devo­j­ci čije ruke drhte na kiši
    sedam dugih godina
    tražio sam sestru
    i našao je jednog popodneva
    iza prvog reda knjiga
    o biljkama
    glas joj je bio metalan
    guta­la je žetone
    i džointe
    s čokoladom
    nika­da se nis­mo upoznali
    spavala je u ljus­ci kestena
    i gov­o­rila da su razgovori
    samo dugi oproštaji
    znala je često da uđe u moju sobu
    i dodiru­je mi kosu dok se
    ne pretvori u prah
    u ruke koje drhte
    na kiši

    .

    .

    Burn, baby, burn!

    .

    niko ne želi da kupi
    moje savršeno lice
    glatke stran­ice uvoznih revija
    koje sam sku­pl­jao i čuvao
    za pot­palu vatre
    kada sneg
    zatr­pa prozore
    moje oči zovu se dosada
    na uli­ca­ma koje su hladne ovog leta
    moja maj­ka je dugome­tražni film
    koji ću zaboraviti
    čim zatvorim vrata
    potreb­na mi je
    pažnja
    baš kao i umetnicima
    deci i kriminalcima
    tvo­je guste obrve
    tvo­je bose noge
    mladež iznad gorn­je usne
    o, Sindi
    ti si samo divl­ja čežnja
    iz ulice u kojoj nika­da ne pada sneg
    ver­nost je esencija
    koja se ne može dosegnuti
    sećan­ja nisu dovoljna
    za godine uza­ludne borbe
    osim Pepelju­gi koju nosi matica
    u hromi­ra­nom kovčegu
    isekao sam kožu žiletom
    jer hrli u starost
    i ostavl­ja me
    u ovoj
    mladosti
    koja ne prolazi

    .

    .

    Neka sirene izbrišu tragove

    .

    volim malene oblake
    debeljuškas­tu decu zeml­je i neba
    setim ih se sva­ki put kad stavljam
    naočare za sunce
    dok jara budi uspomene na ratnika
    u kožnom prašnjavom
    odelu
    potra­ga za energi­jom i benzinom
    samo je pokušaj da se zaborav
    zameni besciljnom vožnjom
    da, poz­navao sam mnoge
    koji su se rodili na ben­zin­skim pumpama
    palili cig­a­rete na umorno smotano crevo
    i nisu dobili niš­ta osim
    ravn­odušnih pogle­da umornog neona
    vreme radi za izbezumljene
    goniče bosih tabana i decu cveća
    tre­ba ih poslati na tuširanje
    beton­skim ploča­ma, veo­ma nežno
    sunce ne trpi usta­jale zenice
    crno sunce
    u grim­iznoj odori na pragu novog doma
    ovo je početak

    .

    .

    Tesko­ba

    .

    leto­van­je, jed­no­lični dani
    na terasi pono­vo čitam istu knjigu

    hor­i­zont svetluca
    dok se dim iz cig­a­rete lenjo uspin­je ka nebu

    na sused­noj terasi
    sto­lice od bam­busa dan­i­ma prazne

    liče na foto-modele
    koji čeka­ju naslovnu stranu

    odnekud, čuje se muzika
    neko svi­ra klavir u brdu

    moja deca izlaze pred kuću
    odluči­la su da postanu pro­davci školjki

    pada veče i zvezde se tiho približavaju
    svet­la s brodo­va obas­java­ju noć

    ***

    zauz­dani kon­ji žege propin­ju se do neba
    još jedan gutl­jaj vode da se preživi teskoba

    dan­i­ma ležim u tuđem stanu
    skriv­en od vojne policije

    krv šikl­ja i pro­mašu­je lice
    kroz zamuće­na stak­la iskr­sa­va detinjstvo

    mama, tata, ses­tra i ja vraćamo se iz škole
    s mojom đačkom knjižicom

    osećam se kao svetac
    dok me otac drži za ruku

    neko pono­vo svi­ra klavir na brdu
    i palme počin­ju da se bude

    u dalji­ni, pop­ut vatrenog mladeža
    na glatkoj koži noći
    sve­tionik pokazu­je smisao umetnosti

    ***

    voz i sparina
    otac me vodi kod babe i dede na selo

    da prove­dem raspust
    u vagon- restoranu pre­ba­cio je ruku

    preko mog rame­na i pitao:
    da li bi voleo da ti ova teta

    od sada bude mama i glavom pokazao
    na nepoz­natu ženu s kojom je razgovarao

    snažno sam se pribio uz njega
    imao je tada trideset i dve godine

    bio je crn, visok i lepo građen
    na godišn­jicu nje­gove smrti

    zapalio sam sveću
    u crkvi­ci nado­mak obale

    u dvoriš­tu ispred,
    moja deca su se igrala

    beza­zleno skačući
    ona ga nika­da nisu videla

    ***

    jara pri­tiska
    vreme sto­ji u stubu svetlosti

    na stolu leži knji­ga iskopana iz detinjstva
    imao sam pet­naest godina

    kad sam svom ocu postao otac
    ili sam bar tako mislio

    pos­ma­tram kako se moja deca igraju
    trudim se da naučim neš­to od njih

    spasi­la su me mobilizacije
    kamionom su otišli neki dru­gi ljudi

    pro­davci školj­ki se vraća­ju sa zaradom
    koju stežu u majušn­im šakama

    iza njih, na podu kupatila
    osta­ju viju­gavi tragovi peska

    napolju mesec rasteru­je galebove
    oblak na nebu liči na šoljicu kafe

    ***

    sunce sto­ji visoko
    more diše kao uspa­vana mačka

    na puči­ni, crne tač­kice pomer­a­ju se sporo
    knji­ga me vraća u detinjstvo

    odvode me u bol­nicu i ostavl­ja­ju sestri
    s belom uštirkanom kapom

    ležim pod temperaturom

    gumeni točkovi kolica
    škripe po linoleu­mu dugačkog hodnika

    otvaram oči
    crve­na lampi­ca svetli iznad uzglavlja
    ista knji­ga leži na stočiću

    brodovi zna­ju kako se putuje
    sve­tionik u dalji­ni pokuša­va da probuši

    balon mra­ka koji nas je progutao

    ***

    dani se jed­va miču
    na plaži razba­cane dnevne novine

    otmice aviona, istre­bljen­je kitova
    automatske puške u ruka­ma mal­o­let­nih vojnika

    sig­u­ran iza tamnog stakla
    iza velik­ih brisača, putujem

    znam da ću završi­ti u bol­ničkom krevetu
    ses­tra s belom uštirkanom kapom

    doneće ter­api­ju,
    ugasiće lam­pu i bešum­no otići niz hodnik

    kablovi će svetlu­cati na mesečini

    ravnomer­no bru­jan­je apara­ta ličiće
    na dis­an­je uspa­vane mačke

    negde daleko,
    svet­la s brodo­va obas­javaće noć

    .

    .

    Bor­ba Titana

    .

    Čak i kada je raskrinkao sve nji­hove laži i otišao od njih, još uvek su ga optereći­vali svo­jim nev­idljivim prisustvom.
    Sedeli su u mraku i mer­ili svaku nje­govu reč, pro­cen­ji­vali sva­ki nje­gov pos­tu­pak, str­plji­vo čekali na nje­gov tele­fon­s­ki poziv.
    Tru­dio se da ne razmišl­ja o nji­ma i ne pri­da­je važnost nji­hovim prećut­nim očeki­van­ji­ma, ali znao je da će biti pot­puno slo­bo­dan tek kada ih sahrani i isplati gro­bare po obavl­jenom poslu.
    Nije se usuđi­vao da spali porodične fotografije.
    U sit­nom rasteru crnobelih sen­ki skri­va­lo se pre­više duho­va zdrav­ih zuba i mršav­ih lica, defilo­va­lo pre­više jef­tinih bluza i prekratk­ih pan­talona, smen­ji­va­lo se pre­više naivnog opti­miz­ma i pre­rane ozbiljnosti…
    Bilo je pre­više, pre­više toga što ih je jačalo.
    A oni?
    Oni su sedeli u svo­jim fotel­ja­ma i mršav­im, žilav­im ruka­ma čvrsto držali slušalicu tele­fona u koju su izgo­var­ali naređen­ja u for­mi molbe.
    Za raz­liku od nje­ga koji je pose­dovao svet, oni su pose­dovali moć.
    Ipak, nje­govu nepobe­di­vost to uopšte nije zanimalo.

    .

    .
    Bio je rat

    .

    ponekad mi je uspe­va­lo da ličim na šimpanzu
    tajnog agen­ta rastrojenog

    pokušavao sam da ličim na čove­ka pribranog

    ponekad mi je uspe­va­lo da ličim na psa odanog
    trgo­v­ačkog put­ni­ka servilnog

    uglavnom sam ličio na čove­ka pribranog

    vešao sam svin­jske polutke na vra­ta kupatila
    razvaljenog

    bio je rat

    žena je pako­vala deca su pako­vala pud­la je lajala
    na kofere av-av-av

    pokušavao sam da ličim na čove­ka pribranog

    na čove­ka pri­bra­nog pri­bra­nog pribranog
    bio je rat na čove­ka pribranog

    bio je rat

    ponekad mi je uspe­va­lo da ličim na agen­ta tajnog
    servilnog servilnog

    imali smo vremena

    šim­pan­za je puši­la pud­la je vešala tom­puse polutke
    uglavnom sam ličio na čove­ka pribranog

    bio je rat

    žena je prala deca su peglala lajala na sudove
    na kofere av-av-av

    bio je rat

    imali smo toliko vre­me­na izgubljenog

    vodili smo

    uzbudljiv svakod­nevni život
    lajali prali peglali vešali

    bio je rat

    bio je rat av-av-av na čove­ka pribranog
    pribranog

    ras­tro­jenog servilnog odanog

    ponekad mi je uspe­va­lo da ličim na šimpanzu
    čove­ka veselog

    bio je rat

    .

    .

    Održa­van­je distance

    .

    Moj živ­ot u zeči­joj rupi pretvo­rio se u ner­avno­pravnu bor­bu mišl­jen­ja. Ruke su mi bile pre­dugačke da bi ih sakrio iza leđa. Gla­va mi je bila pre­mala da se u nju smesti kon­cert­ni klavir. Mož­da je vorteks pružao dru­gači­ji pogled na stvarnost. Mož­da sam bio zec koji san­ja da je zec koji san­ja ždrala. Sva­ki stih ove pesme odsan­jao je beskućnik koji živi na auto-otpadu. To me je odvelo u nepoz­nati kraj. Japan­s­ki tur­isti su me zaus­tavl­jali s mol­bom za zajed­ničkom fotografi­jom. Upoz­nao sam samoukog hip­no­tiz­era koji je osno­vao svo­ju crkvu. Poveo sam rat makaza­ma pro­tiv mrt­vačke metafizike. Sle­dio sam uput­st­va. Tri armi­je čekale su me u vaz­duhu. Imao sam pedese­tak kora­ka da svo­je mis­li vra­tim u red.

    .

    .

    .

    .

    .