Bol je uvek bol

Lat­est posts by Živo­rad Nedeljković (see all)

     

     

    Živo­rad Nedeljković rođen u Kral­je­vu 1959. godine. Pes­nik i ured­nik pes­ničk­ih knji­ga. Od 2002. godine radi kao ured­nik u izdavačkoj delat­nos­ti Nar­o­dne bib­lioteke „Ste­fan Prvovenčani“ u Kral­je­vu. Knjige pesama: Pogreš­na prog­noza (1991), Maj­ka (1994), Tutin i još pedeset pesama (1998), Jezik uve­liko (2000), Tačni sti­hovi (2001), Sušti poslovi (izabrane i nove pesme, 2002), Negde blizu (2003), Dru­gi neko (2005) i Ovaj svet (2009). „Zma­je­vu nagradu“ Mat­ice srpske i nagradu „Branko Miljković“ dobio je za knjigu Tačni sti­hovi, a nagradu „Đura Jakšić“ za knjigu Negde blizu. Povodom „Zma­jeve nagrade“ za knjigu Tačni sti­hovi objavl­jen je zbornik rado­va Poez­i­ja Živo­ra­da Nedeljkovića (2003). Pesme Živo­ra­da Nedeljkovića su pre­vođene na engles­ki i poljs­ki jezik. Za zbirku pesama Ovaj svet (2009) je dobio Nagradu „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine i Nagradu „Jefim­i­jin vez“. Za ukup­no pes­ničko delo dobio je Dis­ovu nagradu (2010). Živi u Čačku.

    .

    .

    Najveći strah iz Vašeg detinjstva?

    .

    Sig­urno je da u najveće stra­hove spada­ju oni koji su pre­tra­jali do danas. Čini mi se da je naj­jači strah bio strah od smr­ti roditel­ja. Od male­na smo sve­do­ci nes­ta­jan­ja drag­ih i bliskih oso­ba, od male­na je smrt za mene bila neš­to strašno, nedokuči­va, obav­i­je­na tajnom. Nisam želeo niš­ta da znam o njoj, a mogao sam da saz­nam. Samo sam se plašio, ponekad dajući joj oblik, a češće je nisam zamišl­jao, opred­meći­vao, bila je ona za mene u ran­im god­i­na­ma veliko strašno niš­ta, a kad se ne zna ono od čega se boji­mo, tada je strah naj­jači, pos­to­jan, dugov­ek. Kako sam samo brin­uo za roditel­je, znao sam i zbog čega, i sada znam da je samoća strašan prati­lac. Nisu, među­tim, brižnost i strah prois­tek­li iz sebičnos­ti, napro­tiv. Želeo sam da žive dugo, uveren da će nji­hov živ­ot biti sve lep­ši i sadrža­jni­ji. Ponekad je bio i lep i bogat, uistinu ponekad. Od kad nema majke i oca, neprestano me prati osećan­je da nisam učinio za njih ni pri­b­ližno ono­liko koliko su oni činili za mene. A činili su sve, oslobađali me stra­ho­va. Otac stra­ha od opas­nih živ­ot­in­ja, od reke, od šume, od noći, od gro­ma, od nepoz­natog, od bahatosti, od vam­pi­ra, od Nemaca, od čet­ni­ka, od komu­nista, maj­ka od nesamerljivog stra­ha od lju­di gov­oreći da su svi lju­di dobri, samo što ih okol­nos­ti ponekad pri­mora­ju da budu dru­gači­ji. Verovao sam da su zaista dobri, i danas joj veru­jem, jer znam šta bi bilo kad bih pri­h­va­tio ogol­jenu istinu. Bio bi to naj­jači strah, a za stra­hove je sve man­je vremena.

    .

    .

                         Da li ste razmišl­jali o poj­movi­ma pes­nik i pisac onda kad niste pisali?

    .

    Ne sećam se tog zaista davnog vre­me­na. Razmišl­jao sam kas­ni­je, u višim razred­i­ma osnovne škole, poseb­no onda kad su pes­ni­ci i pis­ci za decu dolazili u školu. Bio sam ushićen, kao i veći­na đaka, naroči­to zato što su pes­ni­ci i pis­ci pričali sa nama i bili jed­nos­tavni, pris­ni, obični. Kao da to što pišu i nije važno. A bilo je važno, i danas je. Upam­tio sam i običnost i pris­nost, poneš­to još, ne samo priče i pesme. I danas su ove osobine od velike važnos­ti za mene, ne samo kad je o pes­nici­ma i pisci­ma reč.

     

    .

    Prva knji­ga koju ste pročitali?

    .

    Bio je to udžbenik moje tetke, mamine ses­tre, koja je stanovala kod nas dok je pohađala Šumarsku školu u Kral­je­vu. Pam­tim lepo napisane tek­stove o drveću koje raste u našim šuma­ma, o nji­hovim odlika­ma i poseb­no crteže i fotografi­je moćnih sta­bala bukve, jase­na, hras­ta, bora, omorike, javo­ra, keste­na, lipe, i dru­gog drveća čija su ime­na ostavi­la duboke tragove u poez­i­ji, u predan­ju, u bajkovitim pre­de­li­ma odras­tan­ja. Tada sam, bez sum­n­je, zav­oleo šumu, i tru­dio se god­i­na­ma da što češće odlaz­im iz ove strašne naše šume u pravu šumu, u društvu ili sam. Sti­ca­jem okol­nos­ti, sada retko izlaz­im iz opšte džun­gle, a znam kako je lekovi­to i drago­ceno otići sredi­nom okto­bra, rec­i­mo, na Goč i gle­dati zažareno more krošn­ji, gle­dati i slušati. Uvek nado­mak pesme, u srcu poez­i­je. Čitao sam i druge tetkine udžbenike. I pam­tio. A prva pra­va knji­ga bila je slikovni­ca, boga­to ilus­trovana, sa mno­go tek­s­ta, o avan­tu­ra­ma zna­meni­tog barona Min­hauzena. Koliko je smo lep­ote sta­lo u te čudesne laži, koliko čuđen­ja. Danas su laži puko izru­gi­van­je, najveće rug­lo, zlo bez prem­ca. Laž je posta­la potre­ba, kao voda, hleb; ta neka­da div­na, danas uniže­na, laž, val­ja se u opštem blatu. A kad sam bio mali, još ni osno­vac, bila je najčudesni­ja estetič­ka kat­e­gori­ja, ona koja raz­gore­va maš­tu i duh i ople­men­ju­je ih.

    .

    .

    Da li Vam je neko pričao bajke?

    .

    Maj­ka mi je uvek pričala ono što je znala, ono što su njoj preneli, što je čula u dugim zim­skim večer­i­ma od svo­jih roditel­ja ili od bližn­jih. Bile su to skaske iz mitologi­je, predan­ja, folk­lorni motivi. Uglavnom, motivi sa dobrim vil­a­ma i nji­ho­vo smeš­tan­je u realne situaci­je, u koji­ma dobro­ta pobeđu­je zlo. Od tada izraz dobra vila za mene ima poseb­no značen­je. Ne samo zbog toga što je maj­ka bila dobra vila. Po polasku u školu, bajke sam otkri­vao sam. Vrlo rano sam saku­pio kolek­ci­ju nacional­nih baj­ki, naručenih preko narudžbeni­ca iz Poli­tikinog zabavni­ka od izdavačke kuće Nar­o­d­na knjiga.
    Uvek kad bi poš­tar doneo paketić sa tri ili četiri knjige čije su stran­ice nudile nepro­cen­ji­vo bla­go, radost bi zauzela sve moje prestole. Radost zbog pred­sto­jećeg čitan­ja i umnoža­van­ja sno­va. Bilo jed­nom jed­no det­injst­vo. I danas ga ima.

    .

    .

    Dom­i­nant­ni glagoli Vaše mladosti?

    .

    Sig­urno je to glagol žuri­ti. Žuri­ti da se skupi i na sig­urno mesto skloni leti­na, žuri­ti da se nahrane naše živ­ot­in­je, da se biljke zal­i­ju, saču­va­ju pred najez­dama koro­va. Žur­ba da se obezbe­di ono malo što je potreb­no, ne žur­ba za sti­can­jem. Ako bih ovaj glagol tre­ba­lo da razložim na delove, jedan deo bi bio glagol grab­ul­jati. Od najm­lađeg doba, pri saku­pl­jan­ju sena, star­i­ji su mi davali grab­ul­je da bi sa livade bilo sklon­jeno i ono malo sena koje star­i­ji nisu pokupili vil­a­ma. Voleo sam taj uistinu nena­po­ran rad, bio ponosan što mogu da pomognem. Da dopri­ne­sem u ure­đen­ju livade, kao i drugih pose­da na koji­ma je žur­ba bila, u kra­jn­jem ishodu, od pre­sudne važnos­ti. Ali i red, predanost, posvećenost. Kao što su sve ove odlike važne kad se zapisu­je pes­ma, misao sa velike nev­idljive livade pre­vo­di u reč, a nav­ilj­ci reči sabi­ja­ju u skladan jez­ič­ki stog, oko koga se širi ure­đeni pros­tor značen­ja i smisla.

    .

    .

    Živ­ot­in­je koje ste sretali?

    .

    Imali smo na našoj mal­oj okućni­ci bro­jne živ­ot­in­je. I kravu, i tele, i svin­je, i kokoške, povre­meno ovce, ćurke, guske, uvek mačku, ponekad psa. Sre­tao sam i druge živ­ot­in­je, komši­ja je imao kon­ja, dru­gi koze. Najviše sam voleo mačke, jagan­jce i prasiće, dok su još sasvim mali. Ljup­kost i lep­o­tu mal­ih živ­ot­in­ja nije lako dočarati, baš kao ni ljup­kost i dobro­tu mal­ih lju­di. Uveren sam da družen­je sa živ­ot­in­ja­ma u det­injstvu ima blagotvorno dejst­vo na tananu dečju dušu, da obezbeđu­je neophodne zal­i­he nežnos­ti i preko potrebnog beza­zlen­st­va, nužnih u vre­menu koje sle­di. Kad ćemo morati da se suoči­mo i sa sve­tom koji nam nije dom. Ili je tek delim­ično sličan san­janom našem sve­tu. Poseb­no poglavl­je u ovoj priči o živ­ot­in­ja­ma pri­pa­da pti­ca­ma, najpre vrapci­ma i gugutka­ma. Poseb­no riba­ma, jer je otac bio posvećeni ribolo­vac, odan Moravi. Veli­ki njen deo i deo mojih dečačk­ih sno­va zauz­i­ma­ju živ­ot­in­je koje sam sre­tao samo u knjiga­ma i časopisima.

    .

     

    Da li ste u det­injstvu poželeli da živite neki dru­gi život?

    .

    Ni u det­injstvu, ni kas­ni­je. U det­injstvu nije ni bilo vre­me­na pre­ma kome bih mogao da imam dis­tan­cu. Nije bio zgušn­ja­van­ja, saži­man­ja. To što sam maš­tao da budem Tom Sojer ili neki od juna­ka stripo­va, nije bilo u vezi sa even­tu­al­nom promenom živ­ot­nih okol­nos­ti. Bio sam zado­vol­jan svo­jim det­injstvom, i sada sam, a proš­lo je mno­go vre­me­na podesnog za rel­a­tivizaci­ju i pre­ob­liko­van­je proživl­jenog. Zado­voljst­vo i punoća o koji­ma je reč prenosili su se i na sve druge isečke vre­me­na čiji sam gospo­dar bio, sves­tan da gospo­dareći u stvari služim. Da obliku­jem i ispun­javam neš­to što istin­s­ki ne pos­to­ji, da je bez mene i mog pri­h­vatan­ja i razumevan­ja sve­ta, vreme nesagle­di­va prazn­i­na, ništa.

    .

    .

    Nar­o­d­na pes­ma koja Vas je naježila?

    .

    Izd­va­jam pes­mu Hasanagini­ca. Bro­jni su razlozi, neke od njih naveo sam u neob­javl­jenom tek­stu Stid kao srž tra­jan­ja, napisanom pre dve godine. Izd­vo­jio bih delove tog tek­s­ta kao odgov­or na ovo i na pitan­je o stidu Hasanaginice.
    „Pes­ma Hasanagini­ca, jed­na od najlepših nar­o­d­nih bal­a­da, višestruko je osvetl­ja­vana, tumače­na i sa raznorod­nih osno­va sagledana. Dese­tak dram­skih tek­sto­va, nastal­ih na pred­lošku ove pesme nude dodat­ni niz mogućnos­ti za njeno situiran­je i nalažen­je razrešnice kojom bi se, bar delim­ično, razo­bruči­la slože­na struk­tu­ra pesme i iznašao ključ za otvaran­je bro­jnih njenih značen­ja. U svim ovim nas­to­jan­ji­ma osećan­je sti­da se apos­trofi­ra kao osnovni pokre­tač događa­ja u pes­mi, stid je zama­jac oko koga se okreću i jedan dru­gog ubrzava­ju moti­va­cioni točkovi kao u nekom izraz­i­to složenom meh­a­niz­mu, spuštenom i u men­tal­itetske i u istori­jske i u sveko­like vre­menske slo­jeve, u duboko fundi­rane društvene i porodične norme i običa­je. Stid je kao grud­va sne­ga; akcen­to­van je na početku pesme, da bi u sumanu­tom ubrzan­ju iza­z­vao lav­inu koja ruši ustal­jenos­ti poret­ka, ogol­ja­va nar­avi. Grud­va, nagov­ešte­na u beli­ni i nevi­nos­ti slike sne­ga i labu­do­va kojom pevač stvara kon­trast između pit­o­me lep­ote i bolnog uruša­van­ja, spuš­ta se kroz sti­hove i zas­ni­va svo­ja led­na uporiš­ta. Skra­jnu­ta su ili sasvim ponište­na dru­ga osećan­ja koja bi mogla da je otope; umesto da vodi smiren­ju i razli­van­ju nar­a­tivnog toka, stid izazi­va trag­ič­na nesa­glas­ja i posledice. Zbog nje­ga nije moguće povući reč, učini­ti da sve bude kao da nije izgov­ore­na. Da je dru­gači­je, ovakve pesme ne bi ni bilo“.

    .

    .

    Zaš­to praš­ta Banović Strahinja? 

    .

    On samo naiz­gled praš­ta. Pokuša­j­mo da zamis­limo živ­ot žene kojoj je opros­tio, koja će posle sve­ga živeti u zajed­ničkom domu. Teško je pomis­li­ti da taj živ­ot može biti iole smis­len, dos­to­jan ljud­skog bića, teško je vide­ti u nje­mu ma i trunku radosti i sreće. Uzmi­mo ipak da je Banović Strahin­ja opros­tio, jer nije oduzeo živ­ot nev­er­noj lju­bi. Ne znamo razlog, ali može­mo pret­postavl­jati kojim je motivi­ma vođen da ovako pos­tupi. Uza svu složenost i neprozirnost pesme, blisko mi je shatan­je da Banović Strahin­ja zna da oproš­ta­ja nema, da samo naiz­gled prašta.

    .

    .

    Zaš­to se sti­di Hasanaginica?

    .

    „Hasanagini­ca zna da njen gospo­dar, oličen­je snage, mož­da i pohote, bolu­je. Sti­di se da ga vidi takvog kakvog ga nika­da nije videla. Mož­da se boji da će, ako se uveri da i on može biti fiz­ič­ki sloml­jen, biti narušen odnos između njih, odnos utvrđene hijer­arhi­je u kome se zna gde je mesto muškar­ca, a gde žene. Vidi li ga, bude li zamaglje­na sli­ka koju je stvar­ala deleći i vreme i pros­tor sa nekim kome je, moguće, pred­stavl­jala i mno­go više od majke nje­gove dece i domaćice, bude li uman­je­na sli­ka posu­ta zlat­nim pra­hom koja je uve­liko pos­to­jala, Hasanaginicu će mož­da oko­vati strah da više neće bes­pogov­orno izvrša­vati sve što gospo­dar kaže i nau­mi. Ako je ran­jiv sada, biće ran­jiv uvek, a slabom se i krhko žen­sko biće, stasava­lo u steril­nos­ti i u do tanči­na ure­đenom pros­toru obaveza i običa­ja, može uspro­tiv­i­ti. Hasanagini­ca se do same srži sti­di i od samog nagov­eš­ta­ja da bi neka­da mogla da pro­tivreči svom mužu, makar da je i o najsit­ni­jem nes­la­gan­ju reč. Ona se zapra­vo suštin­s­ki liša­va istin­skog uspostavl­jan­ja i uzne­sen­ja svo­ga bića. Kao što nika­da, odana strep­n­ji i zeb­n­ji svo­je duše, nije ni pomišl­jala da može pos­to­jati bez njih, svo­jih gospo­dar­i­ca i vodilja“.
    „Uspostavl­je­na je, čini se, uza­jam­nost različi­tih sti­do­va. Muškog sti­da od nemoći i unižen­ja i žen­skog sti­da od uzdizan­ja i zaposedan­ja mes­ta koje bi bar priv­id­no bilo ravno­pravno dom­i­nant­nom mes­tu muškar­ca. I junak i junakin­ja ove pesme nepošt­ed­no čuva­ju svo­ja bića ne želeći da preko­rače lin­i­je koje su pred njih postavili nepisani kanoni o prirod­noj podel­jenos­ti i razvrsta­van­ju. Čuva­ju ih i štite bez obzi­ra na cenu koja se namah ispostavl­ja. Cena je pre­vi­so­ka; zapra­vo, ni jedan od liko­va pesme nije izuzet od plaćanja.“

    .

    .

    Ko je tokom Vašeg školo­van­ja bio nepravedan pre­ma Vama?

    .

    Nije bilo naroči­tih neprav­di, dop­uš­tam da je mož­da i zab­o­rav učinio svo­je. Bio sam odličan đak i poslušno dete. Ipak, pam­tim događaj s kra­ja prvog polu­godiš­ta petog razre­da. Na roditeljskom sas­tanku, razred­ni je kao ključni prob­lem odel­jen­ja označio to što se ja ne družim, ne trčim na odmori­ma, ne igram fud­bal s dru­gom decom, što se izd­va­jam. A nije bilo tako, bio sam omil­jen među decom, spre­man da pomognem, uvažava­jući i poš­tu­jući svako dete i nje­gove tal­ente više nego svo­je darovi­tosti i sebe. Otac je te hladne večeri tek poneš­to razumeo od sve­ga što je razred­ni izneo, ja nisam niš­ta, bio sam samo tužan, naj­tužni­ji. Na odmori­ma sam ponekad osta­jao u učion­i­ci, da bih čitao ili pisao, poez­i­ja me je već neodolji­vo privuk­la i prisvo­ji­la, fud­bal me zaista nije zan­i­mao, bila je to gru­ba igra za mene. Naj­gore od sve­ga bilo je saz­nan­je da me neko prati, da sam­er­a­va moje pos­tup­ke, beza­zlen­st­vo. Svo­jevrsna je ironi­ja da moja intereso­van­ja nije pre­poz­nao čovek koji se amater­s­ki bavio slikarstvom. Osećaj da me neko uho­di, pra­tio me je god­i­na­ma. Ponekad se javi i danas, samo što taj teret nije više nepod­nošljiv za moja pleća i um. I tada sam se pitao, i danas me muči isto pitan­je: zaš­to moj nas­tavnik to što je imao nije rekao samo meni i mojim roditelji­ma? Zaš­to pred svi­ma? Čini­lo mi se da je mene, dete iz rel­a­tivno siro­mašne rad­ničke porodice, hteo i da ponizi i da rel­a­tivizu­je moje uspe­he u školi, favorizu­jući poje­dine man­je uspešne učenike dru­gači­jeg soci­jalnog porekla, podržava­jući pro­jek­to­vane lid­ere odel­jen­ja, nji­ho­va znan­ja i sposob­nos­ti. Posle tog roditeljskog sas­tan­ka, opet sam počeo da igram fud­bal u škol­skom dvoriš­tu, da trčim za lop­tom, iako je to bilo zaista posled­nje što sam mogao da poželim.
    Nedavno, nas­tavni­ci nisu pre­poz­nali tal­ente i pre­osetljivost mog sina, koji se takođe povlačio pred gru­bim dečjim igra­ma, ne želeći da učestvu­je. Ne znam da li je reč o nameri ili nez­nan­ju ili pak o sti­ca­ju okol­nos­ti u društvu čije je obelež­je str­moglavi pad vred­nos­ti, ili o zbiru sve­ga nave­denog. Sve to, ukup­no uzevši, nije za mene više ni važno. Važno je da jed­no krhko dete plaća ogrom­nu cenu zato što je nje­go­vo unutrašn­je ustro­jst­vo dru­gači­je, zato što je, smem to da kažem, pesnik.
    Svog nas­tavni­ka sam, god­i­na­ma posle, sre­tao, pričali smo povre­meno o sve­mu i svače­mu, o živ­o­tu i umet­nos­ti, bio je ponosan na mene. Nika­da mu nisam pomen­uo onaj roditeljs­ki sas­tanak, nisam pitao zaš­to. Već je u pood­mak­lim god­i­na­ma, osta­je da mu pože­lim krep­kost i zdravl­je. I da, nije mi bila nam­era da pričam o neprav­di, reč je o bolu. A bol je uvek bol. I kad pomis­limo da ga nema. Kad neko dru­gi ne zna da je naneo bol ili pomis­li: dobro je, ne boli mene.

    .

    .

    Kada i kako su Vaši najbliži saz­nali da pišete poeziju?

    .

    Znali su kad sam napisao prvu pesmicu, u trećem razre­du, čitao sam je pred nji­ma, posle i druge pesmice. Radovali su se tada, bili su srećni i mno­go kas­ni­je, kad im je bilo jas­no da je pisan­je poez­i­je zapra­vo sreća.

    .

    .

    Najveća čast koju ste doživeli?

    .

    Nedavno sam sreo bivšeg komši­ju, bit­no star­i­jeg od mene, koji već neko­liko deceni­ja ne živi u Srbi­ji. Rekao mi je da prati sve što napišem, nabavl­ja moje knjige, da je srećan što je neko naš napravio neš­to. Česti su takvi ili slični sus­reti. Reči su iste ili slične. Te su reči veli­ka čast za mene. A najveća čast? Izd­vo­jio bih pri­jem nagrade Žič­ka hrisovul­ja u trpezari­ji man­a­s­ti­ra Žiča. Zbog Žiče, najpre, zbog lju­di prisut­nih na dodeli, zbog ses­trin­st­va man­a­s­ti­ra, zbog mladih lju­di koji su gov­o­rili o mom stvar­alaštvu. Zbog reči koje tada goto­vo da nisam čuo, ali će nji­hov odjek osta­ti zau­vek u meni.

    .

    .

    Najveća uvre­da koju ste doživeli?

    .

    Bilo ih je, za mene je sva­ka najveća, počev od onih koje prois­teknu iz neči­je pakosti, ljubo­more i zlobe, iz neost­varenos­ti, do onih koje koren ima­ju u nesavršenos­ti bića, u zlu, naglo nabu­jalom posled­njih god­i­na. Mno­go je zla oko nas. I kad razumem porive i kad znam sve o okol­nos­ti­ma, o želji drugih da budu ono što nisu, niš­ta zapra­vo ne razumem, jer nika­da nikome nisam dao povod za kakav nepril­ičan pos­tu­pak, delo ili reč. Nika­da, i zaista nemam ni naj­man­ju nedoumicu u vezi sa pos­to­jan­jem ili nepos­to­jan­jem povo­da. Uprkos sve­mu, osta­je vera u dobrotu.

    .

    .

    Najveća uvre­da koju ste izrekli?

    .

    Mož­da je i tako neko razumeo neku moju reč kad sam se branio, kad sam odbi­jao napade. Mož­da. Među­tim, izgov­o­rio sam u svakoj pojedi­noj prili­ci, a na sreću nije ih bilo mno­go, tek delić ono­ga što sam imao da kažem. Pamet­ni­je je što nisam sve kazao, jer sam uveren da svako od nas zna kakav je, da najbol­je poz­na­je sebe; zaš­to bih ja otkri­vao i dokazi­vao da znam. Strašno se bojim takvih znan­ja i mogućnos­ti za nji­hovu, makar i delim­ičnu, upotrebu.

    .

    .

    Oktavio Paz?

    .

    Volim nje­govu poez­i­ju, poseb­no pesme reduko­vanog sti­ha u koji­ma do punog izraza dolaze i pes­niko­va intu­ici­ja, i nje­gov racional­izam. Bliska mi je zavodlji­va Pazo­va ide­ja o pret­varan­ju svo­jih pes­ničk­ih iskus­ta­va u sveobuh­vat­no iskust­vo sve­ta. Ese­ji Oktavi­ja Paza ponudili su mi odgov­ore na neke od zap­i­tanos­ti nad sop­stven­om poezijom.

    .

    .

    Kavafi?

    .
    Bio mi je u mla­dosti jedan od omil­jenih pes­ni­ka. Div­io sam se poje­din­im nje­gov­im pes­ma­ma, sate provo­dio nad nji­ma. Sig­urno je da sam tako i učio. O jed­nos­tavnos­ti, o mudrosti, o skladu. Često se vraćam nje­gov­oj poez­i­ji, i uvek izgle­da da ono divl­jen­je jača.

    .

    .

    Holan?

    .
    Ono što važi za Kavafi­ja, u dobroj meri se odnosi na Holana. Nar­avno, fak­tografi­ja nije ista, sa Holanovom poez­i­jom sreo sam se kas­ni­je. Stro­gost koju su pre­ma sebi i svo­joj poez­i­ji imali ovi pes­ni­ci, mogla je biti, veru­jem da je i bila, važ­na pes­nič­ka mera; tako je i doživljavam.

    .

    .

    Ricos?

    .
    I biografi­ja Janisa Ricosa je atip­ič­na, muč­na. Mali deo nje­gove poez­i­je koji sam čitao, pre sve­ga je potres­no sve­dočanst­vo o pes­nikovom živ­o­tu, ali u jed­nakoj meri i sli­ka doba, data mod­ern­im jezikom.

    .

    .

    Raičković?

    .

    Voleo sam nje­govu poez­i­ju još kao đačić, s Guri­jem sam i maš­tao i kre­tao u pus­tolovine. Kas­ni­je, tokom gim­naz­i­jskog školo­van­ja, otkri­vao sam da je Raičković veli­ki pes­nik, žud­no čita­jući stare i nove nje­gove knjige. Svake godine ih čitam.

    .

    .

    Krleži­na poezija?

    .

    Često u običnom gov­oru nave­dem pone­ki stih iz bal­a­da o Petri­ci Kerem­puhu; ta je poez­i­ja bila otkriće za mene, kao i ona dru­ga, obič­na, nedi­jalekats­ka Krleži­na poez­i­ja. A Krleži­na poez­i­ja je sve, samo nije obič­na. I poez­i­ja u nje­gov­im prozn­im knjiga­ma; na primer u romanu Povratak Fil­i­pa Lati­novića. Ovaj roman ima poseb­no mesto u mom čita­lačkom iskustvu i odrastanju.

     

     

    Kad ste se posled­nji put popeli na neko drvo?

    .

    Pre neko­liko god­i­na brao sam jabuke na iman­ju u selu; rodile su i pre­rodile te godine. Tri sta­bla ima tamo, reč je o starim, retkim sor­ta­ma. Posa­dio ih je otac, davno. Nisu bile dovoljne samo merdevine, bio sam prin­uđen da se verem po grana­ma da bih dos­peo do najvećih plodo­va. Bila je to veli­ka radost, ta ponov­na pris­nost sa iman­jem na kome sam odras­tao. Nika­da jabuke nisu tako rodile, ni pre, ni posle te jeseni. I nije se ukaza­la pri­li­ka za neku sličnu bliskost vezanu za bran­je plodo­va, za obil­je. Za uspon uz sećan­ja ka naj­dubljim taj­na­ma bića, ka sve teže ost­variv­im željama.

    .

    .

    Pre­ma kome ili čemu ste gajili najveće predrasude?

    .

    Pre­ma svo­joj poez­i­ji, sig­urno. Teško sam ih napuš­tao, teško se oslobađao nji­hovih oko­va, a zapra­vo se nika­da nisam oslo­bo­dio. One se ne tiču smis­la poez­i­je, vere, uveren­ja, ukupnog njenog dejst­va na biće. Ne, nije reč o tim najvećim, krup­n­im stvari­ma, ili nije isključi­vo o nji­ma. Reč je o man­je važn­im, ili najpre o nji­ma, stvari­ma, a one su za mene imale i ima­ju prvo­razred­ni značaj, čim se moje pre­dra­sude tiču njih: shvatan­ja o zanatu, o motivi­ma, o način­i­ma real­izaci­je i otelovl­jen­ja, o duži­ni sti­ha, o inter­punkci­ji, o slavl­jen­ju poez­i­je u autopo­et­ičkim tek­stovi­ma i njenoj mogućoj obnovi; mahom o tome. I o svim tim pre­dra­su­dama, o trven­ji­ma, ostao je trag. Volim svo­je pre­dra­sude, bez njih ovaj trag ne bi bio vidljiv u meri u kojoj je vidljiv sada.

    .

    .

    Šta je najukus­ni­je u kuhin­ji Oli­v­ere Nedeljković?

    .

    Najviše volim Oliv­er­inu poez­i­ju, potra­ja­lo bi kad bih obra­zla­gao ljubav. Ponekad sam to činio u ponekoj pes­mi, sig­urno ću nas­tavi­ti. I Oliv­eri­no kuvan­je doživl­javam kao poez­i­ju. Izd­vo­jio bih iz tog ukusnog lirskog ogran­ka supe i čorbe, pite i štru­dle, kolač sa sirom.

    .

    .

                  Raz­go­varao Enes Halilović

     

    .

    .

    .

    .