Brbljivost sveta

Lat­est posts by Eva Lip­s­ka (see all)

    .

    .

    Pal­cebo

    .

    Ona kaže da je to život.
    On da je to palcebo.

    I meša tru­lo kuck­an­je detlića
    S lupan­jem srca.

    Mada ga nije volela polurečima
    Već punim rečenicama.

    Pri­padala je sek­ti nje­gov­ih reči.
    Nele­gal­nim satima.

    Speci­jalne službe hranile su jezerce
    dok su plovili čamcem.

    Kada su umirali:
    Ona je gov­o­rila da je to smrt
    a on da je to deportacija.

    .

    .

    Popodne

    .

    Raz­go­varamo o ratu.
    U bašti bajoneti perunika.

    Sed­i­mo na klackalici.
    Iza okuke nes­ta­je auto­mo­bil­s­ka sirena.

    Gura nas vetar.

    Gore živ­ot.
    Dole smrt.

    Gore živ­ot.
    Dole smrt.

    Gore živ­ot.

    Niš­ta nas ne upozorava.
    Dogore­va­ju naft­na polja
    zalas­ka sunca.
    Friz­er podšišu­je javoro­vo lišće.

    Ti me gledaš
    kao da više znaš.

    .

    ,
    Proval­i­ja

    .

    Ponekad vidiš kako iz glava
    sipi malter.
    Ljušti se pročel­je uma.

    Opet istori­ja.
    Zbog čega se vraćaš u nju,
    kada je i tako sve pred nama.
    Kada se dogodi­lo. Nećeš se vratiti.

    Sed­im ispod bilo kog neba
    i slušam šta gov­ori prosečnost.

    U molitven­im knjigama
    mark­er reklame za
    kre­mu koja spreča­va bore kod živine.

    Znaš da iz svakog naroda
    možeš pro­terati ubice.

    Kraj plota ispod limu­na sunca
    skiči moral.

    Dovoljno je malo dosade. Dreka govora.
    U inat provaliji.

    .

    .
    Brbljiovost sve­ta

    .

    U velikoj brbljivosti sveta
    jed­va da sam šap­at ubačen
    u akustič­ki fortissimo.

    Gradići gradovi zemlje
    počin­ju da prave buku
    kada se pri­b­ližu­jem nji­hovim granicama.

    Kosil­i­ca za travu
    pri­madona operete
    našeg dvorišta
    kosi jutarn­ju tišinu
    fušer­skim libretom.

    Naoko­lo glas­na osrednjost.
    Povišeni glasovi.
    Urla­jući motori stadiona.
    Poli­tič­ka dreka.

    Čak se sekun­da ljubavi
    diže do krika.

    I biće još glasnije.
    I glas­ni­je. I glasnije.
    Dok mrt­va tiši­na ne udari
    svoj uzvišeni ton.

    Istori­ja kao i uvek
    pri­daće tome publicitet
    da bi zagluši­la nečije
    dozi­van­je u pomoć.

     

       

                                                                  Sa poljskog Bis­er­ka Rajčić

    .

    .

    .

    .

    .