Četvrto dijete iz četvrtog braka

Adin Ljuca
Lat­est posts by Adin Lju­ca (see all)

               .

    .

                

                Moj djed Avdo bio je četvr­to dijete iz četvr­tog bra­ka. Nje­gov otac Fer­hat, moj prad­jed, živ­io je sto tri­naest god­i­na. Bio je zap­ti­ja nad čauši­ma, što je bila neka vrs­ta šefa žan­dara za turskog vak­ta. Prad­jed se u Olo­vo dose­lio odnekud iz Sandža­ka. Ust­vari, pre­b­je­gao je. Jed­ni tvrde da je pob­je­gao od krvne osvete. Moguće je da je u službi ili van službe, iz nužde ili opake nar­avi nekog ubio. Moguće. Dru­gi opet kažu da je, kako je kop­ni­lo Tursko carst­vo, bježao iz graničnih kra­je­va iz  kojih su kršćani pro­t­jerivali „Turke“ i usput pris­va­jali nji­hovu imov­inu. I to je moguće. Jedi­no što ima­ju zajed­ničko ove dvi­je sasvim različite priče je strah — prad­jed je pred nekim ili nečim pob­je­gao u Bosnu.

                Moj djed Avdo, četvr­to dijete iz četvr­tog bra­ka, rodio se 1906. godine u Olovu. O nje­gov­om  djet­injstvu i mla­dosti ama baš niš­ta ne znam. Kra­jem dvade­setih se ože­nio. Dje­dovu ženu, moju nenu, zvali smo maj­ka. Energično je odbi­jala izraze kao nena ili stara maj­ka. Uostalom, nisu joj ni pris­ta­jali. Bila je iz dobros­to­jeće famil­i­je, raz­maže­na i eman­cipo­vana lje­pot­i­ca. Kao djevo­j­ka s maglajskim folk­lorn­im društvom nas­tu­pala je u Olovu. Dje­du je trenu­tačno zavr­ti­la mozak. Ali i on se njoj svidio: upra­vo se bio vra­tio s odslužen­ja vojnog roka iz Beogra­da gdje je bio u kral­jevoj gar­di. A zna se kakvi su se mom­ci slali u kral­je­vu gar­du. Ubr­zo su se vjenčali. Tridesete im se rodio prvi sin, trideset i druge — dru­gi, moj otac, četrde­sete — treći. Djed je imao han u kojem su se dva jag­n­je­ta dnevno okre­ta­la na ražn­ju, što znači da mu je posao išao od ruke. Nakon šestoapril­skog bom­bardi­ran­ja Beogra­da, nabrz­inu i budza­š­to pro­dao je han i kuću i iz Olo­va pre­b­je­gao za tazbi­nom u Maglaj. Što je malo dal­je od istočne Bosne. Malo ali dovoljno. A ko zna šta se za Dru­gog rata događa­lo u istočnoj Bosni – zna da je ura­dio dobro.

                Moj djed je bio handži­ja, kafedži­ja i kono­bar. A umjeće posluži­van­ja lako se prenosi iz mjes­ta u mjesto. S ušteđevi­nom i uz pomoć tazbine u Maglaju se brzo snašo, kupio kuću, otvo­rio kafanu. U maglajskoj zav­jetri­ni je pre­de­v­erao Dru­gi svjet­s­ki rat. Služio je svo­je nove sug­rađane, oku­pa­tore i domaće izda­jnike a lijekove i hranu redovno slao u par­ti­zane. I infor­ma­ci­je. Balka­nske kafane su uvi­jek radile na prin­cipu ispov­jedaon­ice. A rade i danas. Djed je umro pri­je nego što sam kren­uo u školu, nje­gove priče ne pam­tim. Na žalost! Jer ko bi to mogao znati više priča od jednog balka­n­skog handži­je i kafedži­je?! Nema tog nju­jorškog psi­holo­ga kojem se ispovi­jedi­lo više lju­di nego nekome ko je proveo živ­ot iza šan­ka balka­nske kafane.

                Otac mi je pričao da je jed­nom bio kod dje­da u kafani kad se pojavio šef gradske poli­ci­je. A ko je za oku­paci­je radio kao šef kolab­o­rantske poli­ci­je vjerovat­no nije nikad u živ­o­tu imao nekakvih moral­nih dile­ma. Neš­to je naručio i počeo se žal­i­ti kako mora preko mos­ta u čarši­ju do apoteke po nekakve lijekove. Djed mu je rekao: „Samo ti sje­di, i popij s mirom. Poslat ćemo mi mal­og.“ Zovn­uo je oca, dali su mu recept i mali je otišao. Kad je bio na sre­di­ni mos­ta, začuo je avion. Ska­me­nio se od stra­ha. Na suprot­nom kra­ju mos­ta, od čarši­je, sta­jala su dva nje­mač­ka vojni­ka. Vid­jeli su da se dijete ukoči­lo od stra­ha a bilo im je jas­no da će saveznič­ki avion gađati baš most. Dru­gog cil­ja u gradu nije ni mog­lo biti. Pritrčali su ocu, zgra­bili ga sva­ki ispod jedne miške i tako dotrčali na dru­gi kraj mos­ta. Bacili se na zemlju i šti­tili ga svo­jim tije­li­ma. Straš­na zeml­ja! Kod nas nikad nije bilo lako shvati­ti ko koga i zbog čega ubi­ja ili spaša­va. Kod nas se nikad nije zna­lo ni ko pije ni ko plaća. A opet se uvi­jek sve zna­lo. Nekad se događa­lo da je djed morao s posla otići rani­je kući. Ključeve od kafane ostavl­jao je gos­ti­ma. Sami sebi su sipali i plaćali. Posljed­nji bi zaključao kafanu i odnio dje­du ključeve. Nena koja mi je to ispričala, zaključi­la je: „Nikad se nije dogodi­lo da neko nije platio!“

                Djed je poma­gao par­ti­zan­i­ma. Kad je napokon doš­lo oslobođen­je i par­ti­zani ušli u grad, na trgu na čarši­ji oko logorske vatre se igralo kolo. U kolu je nar­avno bila i nena. Ko nije doživ­io završe­tak makar jednog svjet­skog rata ne može ni zamis­li­ti o kakvoj sreći je riječ. Iz lica im je isi­javala radost i obas­javao ih je pla­men. Pla­men od knji­ga koje su gor­jele. Bili su to udžbeni­ci izbačeni kroz škol­s­ki pro­zor. Tih rat­nih god­i­na udžbeni­ci su izlazili s portre­tom poglavni­ka Ante Pavelića na prvoj strani. Ali bilo kako bilo, knjiga­ma je mjesto u bib­lioteka­ma i ško­la­ma a ne u vatri, upra­vo da bi se mog­lo upoređi­vati i ispi­ti­vati kakav uti­caj na škol­s­ki pro­gram ima portret s prve strane.

                Moj djed Avdo, četvr­to dijete iz četvr­tog bra­ka, imao je tri bra­ta a nije imao nijedne ses­tre. Pol­u­braće je imao još više ali nije imao nijedne poluses­tre. Za vri­jeme rata nena je rodi­la četvr­tog, a nakon rata i petog sina. Djed je bio oča­jan. Rekao joj je: „Dos­ta je više. Kad bi ih rodi­la i stot­inu — bilo bi sve samo muško!“ Djed je htio kćerku što je čista anom­al­i­ja za te dijelove Balka­na gdje se kćerka­ma roditelji do danas obraća­ju sa sine. „Kad nam se rodio prvi unuk“, pričala mi je nena, „Avdo je rekao: Niš­ta dru­go nis­mo mogli ni očeki­vati!“ Već se bio pomirio sa sud­bi­nom kad se dogodi­lo čudo: rodi­la mu se unuka, prva curi­ca u nje­gov­oj lozi nakon valj­da stot­inu god­i­na. Djed se dot­jerao. Otišao u novoiz­građeni grad­s­ki hotel. I ko je tad htio popi­ti i pojesti – mogao je šta je htio jer je djed dva dana i dvi­je noći sve redom čašćavao. Dok je djed bio živ nje­govu unuku niko nije smio popri­jeko pogledati.

                Dje­dove priče ne pam­tim, bio sam isu­više mlad ali pam­tim neko­liko sli­ka. Na prim­jer, kako u pru­gas­toj pidža­mi istrča­va na veran­du i doviku­je za nenom: „Tifo, Tifo… nemoj zab­o­rav­i­ti džiger­icu za mač­ka.“ Ili kako je, opet u pru­gas­toj pidža­mi, ležao ispod jor­gana sa cvjet­nim dezenom, i kako se, kad sam ušao, pridi­gao i ispod jas­tu­ka vadio bom­bone. Ne pam­tim mno­go toga. Kakav je djed bio vid­je­lo se i po neni koja ga je nadživ­jela dvade­set i pet god­i­na. Nena se pon­ašala kao da je bila kak­va princeza ili grofi­ca. A tako su se pre­ma njoj pon­ašala i sva petor­i­ca sino­va. Tako ih je djed naučio. Ujutro bi joj neko iznio ležaljku u baš­tu. A onda su joj po čitav dan prenosili ležaljku sa sun­ca u hlad ili iz hla­da na sunce. I samo što bi našli odgo­vara­juće mjesto sunce bi se pomjerilo.

                Moj djed Avdo, četvr­to dijete iz četvr­tog bra­ka, pot­i­cao je iz loze koja se iz gen­eraci­je u gen­eraci­ju pom­jer­ala iz mjes­ta u mjesto, da se više ne zna ni odak­le ni kuda su krenuli. Došli su sa isto­ka i kao da su  išli za suncem. Ali ma koliko išli uvi­jek bi ih usput uhvati­la noć.

    .

    .

    .

    .

    .