Deportacija

Lat­est posts by Željko Dušanov Vušurović (see all)

     

     

     

    Reži­ja: Gradimir Gojer

    Dra­maturš­ka obra­da tek­s­ta: Svet­lana Broz

     

     

     

    „Puštite ih, amanat vi boži,

    jere ih je nevol­ja nagnala,

    a ne biste nijed­nu hvatali;

    utek­le su k vama da uteku,

    a nije­su da ih pokoljete.“

     

    Petar II Petro­vić Njegoš

    „Gors­ki Vijenac“

     

    .

    Likovi:

    Puniša Bagre­mović, min­istar poljoprivrede, 55 god­i­na; kada se desi­la deportaci­ja imao

    je 37 god­i­na i bio je min­istar policije.

    Slađana Marković, nje­go­va vjereni­ca, 37 god­i­na; kada se desi­la deportaci­ja imala je 19

    god­i­na.

    Tama­ra Bagre­mović, kćer­ka min­is­tra Bagre­movića, 24 godine; kada se desila

    deportaci­ja imala je 6 god­i­na, nema momka.

    Alma Kulen­ović, dok­tor­i­ca-ginekolog, 43 godine; kada se desi­la deportaci­ja imala je 25

    god­i­na.

    Emi­na Kulen­ović, maj­ka dok­torice Alme, 65 god­i­na; kada se desi­la deportaci­ja imala je

    47 god­i­na.

    Boško Popović, 39 godine; Punišin kole­ga iz policije.

     

     

    SCENA 1:

     

    (Punišin stan. Slađana spre­ma ručak. Tama­ra sje­di. Slađana ostavl­ja so sa strane.)

     

    Tama­ra: Ja baš volim da je jelo slano… A i tata takođe…

    Slađana: Bol­je bi nje­mu bilo da pazi na hranu… Nije više momak…

    Tama­ra: Momak nije, ali jeste mladoženja…

    Slađana: Malo se zapuš­tio sa ishra­nom otkad… (Slađana zas­tade. Tama­ra je pogleda.)

    Tama­ra: Otkad se mama ubi­la… Slo­bod­no kaži…

    Slađana: Izvi­ni, Tama­ra… Izleće­lo mi… Ja… Samo sam mis­lila da Puniša slabo jede…

    Tama­ra: Želiš reći da sam ja loša kuvarica…

    Slađana: Taman posla! Ti si naj­di­vni­ja kćer­ka koju ja poznajem…

    Tama­ra: (Malo povišen­im tonom.) Poćer­ka…

    Slađana: Nije bit­no ko što kome dođe, već da se svi tro­je baš dobro slažemo…

    Tama­ra: (Zamišl­jeno.) Ja sam mis­lila da se nas tro­je dobro slažemo…

    Slađana: Pa i jeste tako…

    Tama­ra: Mis­lila sam na mamu, a ne na tebe…

    Slađana: (Izne­nađeno. Prim­jeću­je se da joj je nelagod­no. Ide ka špore­tu. Otvara

    rernu, okreće meso u šer­pi. Lju­ti­to i jako zat­vara rernu.) Ručak je gotov, a nje­ga nema…

    Tama­ra: Tata nema obaveza samo pre­ma tebi…

    Slađana: Valj­da mu vjerid­ba nije obaveza?

    Tama­ra: Otkad je min­istar poljoprivede, nema crnogorskog sel­ja­ka koji ne želi da ga baš tata posjeti.

    Slađana: Vid­jela sam to i po spisku zvan­i­ca… Mnoge ljude ne znam…A lije­po su mu poje­di­ni vratili…

    (Ulazi Puniša.)

    Tama­ra: Tata! (Potrči mu u zagrl­jaj.)

    Puniša: Đe si, sine moj! (Grli je.)

    Slađana: Zama­lo da nam se ručak svi­ma ohladi…

    Puniša: Pre­mi­jer me je zva na raz­gov­or. (Smi­je se i pri­lazi Slađani da je polju­bi.) Zato sam kasnio…

    Slađana: Izgle­da da su tebi bit­ni­ji poli­tičari nego porodica…

    Tama­ra: Svi Crnogor­ci vole političare.

    Puniša: (Obraća se Tamari.) To nije poli­tičar. To je Milo! Zah­valju­jući nje­mu, ti danas imaš posa i redovnu platu. (Okreće se Slađani.) A nama je i česti­ta brak…

    Slađana: Hvala mu… Ali Tama­ra dobro kaže… Sko­ro da su se počeli kleti u nje­ga!… (Vese­lo.) Hoće­mo li ručati konačno?

    Puniša: Da znaš da bi mogli… Ajde postavi sto… Ide tata da opere ruke… (Puniša

    odlazi ka kupatilu.)

    (Ulazi Boško.)

    Boško: Dobar dan… I pri­jat­no vam…

    Slađana: Dobar dan… (Ner­vozno i lju­ti­to.) Izvo­lite.… Ko ste vi?

    Puniša: (Dolazi iz kupati­la i obraća se Bošku.) Dobar dan, Boško… (Okreće se ka ženi i kćer­ci.) Ovo je moj sarad­nik, isti­na, bivši… Nema obzi­ra kad u vri­jeme ruč­ka upa­da po kućama…

    Boško: Puniša, da si htio, vid­jeli bi se u tvo­joj kancelariji…

    Tama­ra: Izvo­lite, Boško… Pridružite nam se…

    Boško: (Okrene se Slađani.) Da je vaš budući suprug ima sluha za mene, ovd­je me

    ne biste gledali, gospođice…

    (Slađana sleg­nu rameni­ma.)

    Puniša: Nisam imao vre­me­na, Boško. Što je to tako hitno?

    Boško: Znaš li da su mi dali otkaz?

    Puniša: Kako ti ja mogu pomoći?

    Boško: Da ostanem na poslu.

    Puniša: Zaš­to si tačno dobio otkaz?

    Boško: Kažu da sam pijan dolazio na posa…

    Puniša: Pa, dobro… Dobićeš otpremn­inu, a usko­ro ćeš uži­vati i u penziji…

    Boško: To i jeste prob­lem, Puniša! Kažu da sam prekršio rad­nu obavezu, pa nisu obavezni da mi isplate cijeli iznos otpremnine…

    Puniša: E, vala, sam si kriv! Viđi, Bole… Znaš da služ­ba ne dozvol­ja­va p’jan­i­ma ljudi­ma važne poslove…

    Boško: Znaš ti dobro zbog čega sam počeo piti! … Posla’ sam kćerku u inos­transt­vo… da se liječi…

    Puniša: Što? Mil­i­ca je bolesna?!

    Boško: Kancer…

    Puniša: Auh… Auh.… Izvi­ni, Bole… (Zas­ta­je.)… Nisam zna…

    Tama­ra: (Zateče­na je.) Je li lijepa?

    Boško: (Obraća se Tamari, dok Puniša glavom daje znak Svet­lani.) Na tebe je, naz­drav­je tebi! Tvoj je otac dolazio na čestitku kad mi se Mil­i­ca pri­dala… Tada smo se više družili…

    Slađana: Dođi da mi neš­to pomogneš, Tama­ra… (Obje se dižu od sto­la i kreću ka dnevnom boravku.)

    Puniša: Ajde, viđeću da neš­to riješimo…

    Boško: Nema viđeću, Puno! ‘Oću da od poneđelj­ka opet radim…

    Puniša: Daj mi neko­liko dana, pa ćemo riješi­ti stvar…

    Boško: (Viče.) Živ­ot moje kćerke nije stvar! Uzeo sam kred­it da bih je mogao poslati na operaci­ju! Kako ću vraćati te pare, ako me ostave bez kore ‘leba!? (Tiše.) A ko zna koliko će mi još tre­bati za liječen­je moje nes­rećnice! Ima da mi završiš da se vra­tim na posao, ili ću…

    Puniša: (Izne­nađeno, povišen­im tonom.) Ili ćeš…!? … Ili ćeš?!!!!!(Tiši­na.) Pri­jetiš li mi to, Boško? Doša’ si mi u kuću polupi­jan u vri­jeme ruč­ka, ćer­aš mi od trpeze kćerku i vjerenicu, kren­uo si i da mi pri­jetiš, ka’­da sam ti ja kriv za Mil­ičinu bolest…

    Boško: Bilo bi dobro, Puniša, da ne zab­o­rav­iš što smo sve čin­jeli zajed­no! Ti si napre­do­va’, a  ja sam izgu­bio posa’. Zaš­to bi’ ja propa­da’ sam?  (Povišen­im tonom.) A ja nikako to da zab­o­rav­im, gospo­dine min­istre! … Nali­vam se pićem da ugasim pakao u sebi… I ‘zalud pijem, rak­i­ja ne pomaže… Duša mi je izgorela i pri­je alkohola…

    Puniša: (Ustane od sto­la i povišen­im tonom.) Prestani više!

    Boško: Ne mož’ me prepasti, Puniša! … Bog me kaznio tako što mi je kćerku razbo­lio i što ja imam više da izgu­bim? … (Zamišl­jen.) A sva­ki dan me to pitan­je jebe – jes­mo li mogli spri­ječi­ti da odu na takav put?

    Puniša: (Šap­atom.) Sve se završi­lo, Bole! Papi­ra nema, tuži­lac nema dokaza, a ti se ne sjekiraj…

    Boško: Ne sjeki­raj se? Lako ti to izgo­varaš, Bagre­moviću. Vidio bih te ja da ti se, ne daj Bože, Tama­ra razboli…

    Puniša: Ne pričaj svaš­ta! Mil­i­ca se razbol­jela i sad ćemo je izliječiti…

    Boško: Nakon njenih prvih hemo­ter­api­ja, stal­no razmišl­jam da li da olakšam dušu… Neću nikog šteđet… (Usta­je od sto­la.) Ako mi ne završiš ovo (U trpezari­ju ulazi Slađana i gle­da ih uplašeno.), mene nećeš tako lako zab­o­rav­i­ti ka’ što si zab­o­ravio deportaci­ju, Puniša Bagre­moviću! (Ulazi i Tama­ra.)

    Tama­ra: Što vam je, Boško?

    Boško: Zar ti žen­i­na smrt nije opom­e­na, jadan ne bio?

    Puniša: Sud­bi­na joj je bila tak­va! A sad izlazi iz moje kuće!

    Boško: (Doh­vati kvaku i otvara izlaz­na vra­ta.) Bol­je bi ti bilo da mi završiš uslugu. Zvaću

    te za neko­liko dana. (Izlazi.)

    Slađana: Sje­di, Tama­ra. Valj­da ćemo sad kon­ačno ručati s mirom!

    Tama­ra: (Sje­da.) Tata…

    Puniša: (Smireno.) Reci, dušo moja…

    Tama­ra: Tata, kome je mam­i­na smrt opom­e­na? Tebi ili Slađani? (Tiši­na. Puniša gle­da Tamaru, dok nju Slađana pos­ma­tra.)

    .

    .

    .

    SCENA 2:

     

    (Almi­na ordi­naci­ja.)

     

    Alma: Možete se svući iza par­a­vana… (Pogle­da papir koji drži u ruka­ma.) Slađana, Ja sam dok­tor­i­ca Alma Kulenović.

    Slađana: Ovaj sam pre­gled čekala godinama…

    Alma: Sve se doče­ka. Samo tre­ba strpljenja.

    Slađana: Nadam se da sam trudna…

    Alma: Polako… Opustite se.… Sad ćemo polako.…

    Slađana: To što vi radite nije samo posao, već i humanost koju tre­ba cijeniti…

    Alma: Hoćete li još malo niže?

    Slađana: Mi smo ion­ako teške, a mogu zamis­lit’ kakve smo kad zatrudnimo…

    Alma: Kako ko.

    Slađana: Već mi se pri­b­ližio ter­min i za dru­gi cik­lus, a ni prvi nisam imala…

    (Alma počin­je pregled.)

    Alma: Jeste li imali mučnina?

    Slađana: Ne baš…

    Alma: Pa, dobro… Ako sada i ne budete trud­ni, biće prilike…

    Slađana: To bi bio najl­jepši dar mom budućem suprugu.

    Alma: Kad ste trud­ni, morate prvo mis­li­ti na sebe i bebicu, pa tek onda na supruga.

    Slađana: Moj Puno zaslužu­je da mu rodim dijete. Brižan je otac. Ima kćerku iz prvog braka…

    Alma: Odlično! Onda će biti brižan i pre­ma vašem djete­tu. Trud­ni ste! Česti­tam vam!

    Slađana: Dok­torice, hvala vam

    Alma: U nared­nom peri­o­du tre­ba da obav­i­mo i ostale pre­glede da bi bili sig­urni, kao i

    amnio­cen­tezu za četiri nedel­je… (Dok pere ruke.) Sad se možete obući. Imate ubruse iza

    par­a­vana.

    Slađana: (Odlazi da se obuče.) Kad čuju da sam trud­na, svi će biti srećni!

    Alma: Nar­avno.…

    Slađana: Je li vaša famil­i­ja imala pri­like da se tako obraduje?

    Alma: (Ćuti)

    Slađana: Izvi­nite ako sam pre­više pita­la… Ali, i vi ste mla­di, biće pri­like da rodite…

    Alma: (Ćuti)

    Slađana: Med­i­c­i­na napre­du­je. Uostalom, to bol­je znate nego ja…

    Alma: (Ćuti)

    Slađana: Ima muškara­ca, mada, tre­ba pro­brati… Vidite, moj budući suprug je bio ožen­jen, ali je sud­bi­na umi­ješala prste. Zavol­jeli smo se pored svih okol­nos­ti. Evo, posli­je šest god­i­na, čekamo bebicu. (Nas­mi­jano.) Uh, što će se min­istar sad prav­i­ti važan pred svo­jim službenicima!

    Alma: Vaš suprug je ministar?

    Slađana: Nije još suprug, ali jeste min­istar. Vjenčaće­mo se usko­ro. (Smi­je se.)

    Alma: Divno…

    Slađana: Valj­da zato što smo nas dvo­je nor­mal­ni lju­di. Mis­lim da ću biti ista kao i sad, kad budem gospođa Bagremović.

    Alma: Bagre­mović?

    Slađana: Da. Min­istar poljoprivrede Puniša Bagre­mović je moj budući suprug. .

    Alma: (Uoz­bilji se. Hlad­nokrv­na je. Odlazi do svog sto­la. Vrlo ozbiljn­im tonom.) Pre­gled je

    završen.

    Slađana: (Posta­je ozbilj­na. Nesig­urno.) Izvi­nite, dok­torice… Jesam li neš­to pogrešno rekla?

    Alma: (Ne osvrće se na Slađanu. Neš­to pospre­ma po svom rad­nom stolu.)

    Slađana: Dok­torice…? Doktorice…?

    Alma: (Sje­da za sto i počin­je da piše.)

    Slađana: Alma…?

    Alma: (Okreće se ka njoj.) Iza­đite napolje…

    Slađana: Zaš­to se odjed­nom tako pon­ašate? Čim sam spomenu­la svog vjereni­ka, vi ste…

    Alma: Naprav­ili ste grešku kada ste došli kod mene na pre­gled. (Usta­je od sto­la.) A znate li zašto?

    Slađana:

    (Uplašeno.) Ne znam… Recite mi što sam skrivila?

    Alma: Niste vi niš­ta skriv­ili! Ali jeste vaš vjerenik!

    Slađana: Zaš­to je sad moj Puniša kriv? Zato što mi je napravio dijete?

    Alma: Ne, nego zato što je uniš­tio neči­je dijete.

    Slađana: O čemu pričate?

    Alma: Znate li vi, gospođo Marković usko­ro Bagre­mović, da vam je vjerenik bio min­istar policije?

    Slađana: Spomen­uo mi je to…

    Alma: Onda mu spomenite da su mu ruke i dal­je krvave… zbog deportaci­je! … (Kreće ka

    vra­ti­ma.) … Nalazi su vam na stolu… (Odlazi iz ordinacije.)

    Slađana: (Pri­lazi stolu. I dal­je je začuđe­na. Uzi­ma papire.)

    .

    .

    .

    SCENA 3:

     

    (Almin stan. U dnevnom boravku vidi­mo star­i­ju gospođu. Sje­di na dvos­je­du i čita neku

    knjigu. Na stočiću pored dvos­je­da, vidi­mo poređane knjige i fotografi­ju mladića od

    otpri­like 25 god­i­na. Ta fotografi­ja se može jas­no vid­jeti iz svakog ugla te prostorije.

    Naspram dvos­je­da se nalazi tros­jed, kao i fotel­ja. Na sre­di­ni dnevnog borav­ka je i sto.

    U uglu pros­tori­je je i kuhin­js­ki dio — sto, šporet, frižider, lavabo. Na zidu je jedna

    umjet­nič­ka sli­ka. Alma ulazi u pros­tori­ju. Ski­da svoj sako. Sje­da na dvos­jed.)

     

    Emi­na: Nisi polju­bi­la brata…

    Alma: Tre­bam li sva­ki dan?

    Emi­na: Bilo bi lije­po da to uradiš.

    (Alma ustade i odlazi ka fotografi­ji. Uzi­ma je i polju­bi je. Vraća je gdje je i stojala.

    Odlazi ka dvosjedu.)

    Alma: Jesi li sad zadovoljna?

    Emi­na: Nisam ako to činiš preko vol­je. A brat ti je… Red je da mu se javiš.

    Alma: Red bi bio i da me prekineš opom­in­jati za sve u živ­o­tu. Pon­ašaš se kao da sam

    djevo­jči­ca…

    Emi­na: Ja sam ti maj­ka. I bilo bi lije­po da joj se jav­iš ako kas­niš sa posla. Četvrtkom dolaz­iš uvi­jek oko dva sata, a danas nisi… Ručak ti se ohladi…

    Alma: Nema veze, nisam gladna…

    Emi­na: Jesi jela negdje vani?

    Alma: Ne bri­ni. Neću osta­ti gladna…Poješću neš­to kas­ni­je… Što se odmah ljutiš?

    Emi­na: Kako da se ne lju­tim? Samo mis­liš na sebe. Znam da Dino ne bi bio takav.

    Alma: Ti kao da jed­va čekaš da mi nađeš grešku! Eto, desi­lo se da sam zakas­ni­la, a ti odmah od toga naprav­iš scenu!

    Emi­na: Mogla bi pokaza­ti bar malo poš­to­van­ja pre­ma maj­ci. Valj­da sam toliko zaslužila…Ti se pon­ašaš kao da ti je mali posao što ja sve radim po kući… Kuvam, perem, peglam, spre­mam kuću… Zatvore­na sam ovđe po cijeli dan i uz nje­govu sliku … I stal­no mis­lim đe mi dijete trune…

    Alma: Polako, polako.… Znam dobro što si sve pod­ni­jela kroz živ­ot za nas i zbog nas…

    Emi­na: Pa kad znaš, što ne pomogneš maj­ci? … Znam ja ko bi meni pomo­gao. (Pogle­da sliku.) Ali sa slike ne može…

     

    Alma: Može dos­ta! Učin­jela si da je on važni­ji sa slike no ja živa ispred tebe! Od kuće nam

    napravi svetil­ište! Sve i kad bih htjela da živim, neizvodlji­vo je pored tebe…

    Emi­na: (Još uvi­jek lju­ti­to.) Tvoj brat nam će uvi­jek biti otvore­na rana, a kad nema gro­ba, ovd­je ćemo ga žal­i­ti i moli­ti mu se! Da Bog da nikad nis­mo napustili Bosnu!

    Alma: Majko, da je Dino živ, isto bi ti rekao što i ja.

    Emi­na: (Utiša glas.) Da je on maj­ci živ, bilo bi nam puno lakše. Imali bi svi ruku pomoći. A i ti bi valj­da bila drugačija…

    Alma: Kak­va god da sam, ti mi uvi­jek nađeš zam­jerku… Evo, što mi fali ovakvoj?

    Emi­na: Tre­ba da budeš srećni­ja, živl­ja, tre­ba neš­to da učiniš od svog života…

    Alma: Da bih to naprav­i­la, moj živ­ot mora biti samo moj, majko. Ne i tvoj.

    Emi­na: Ti si moj živ­ot, otkad nam Dino nastrada.

    Alma: Tvoj sam živ­ot… A ja mrt­va, iako me niko nije ubio.

    Emi­na: Žao mi je što nisi stvo­rila porod­icu, što se ne uda… Ili bar da imaš nekog momka…

    Alma: Sve si ih pot­jer­ala od mene!

    Emi­na: Pa nisu bili za tebe!

    Alma: Da mi je vid­jeti toga ko će se tebi dopasti…

    Emi­na: Ne vidim da je ovd­je neko svraćao u posljed­nje vrijeme…

    Alma: Nar­avno da nije, niti će! Ne želim da ih više upoz­na­jem sa tobom.

    Emi­na: Pričaš kao da sam vješti­ca… Zao­gorčaćeš nam živ­ot, kćeri moja… A ja tebi samo dobra želim…

    Alma: Dozvoli mi da jed­nom ja samoj sebi pože­lim neš­to dobro…

    Emi­na: Eeee… Nema vre­me­na… Kad ćeš mi rodi­ti unučiće, da se baba igra s njima?

    Alma: Ako baba mis­li biti ista kao što je i maj­ka, onda mi je bol­je ne rađati…

    Emi­na: Želim da se igram sa unučići­ma i da u nji­hovim pogled­i­ma vidim sjaj Dininih očiju…

    Alma: Zar ne bi bilo ljepše da ja sebi izrodim dje­cu, a ne tebi unučiće? Dok sam tvo­ja kćer­ka, ne mogu posta­ti ni žena ni maj­ka… Ali ti od svo­je tuge za Dinom ne vidiš niš­ta dal­je… Tre­baš pron­aći mir da bi obi­je mogle kako-tako živ­jeti normalno…

    Emi­na: Ne diraj mi jad! Iako je mrtav, on je i dal­je moj živ­ot!… I neću biti mir­na, dok ne

    ukopamo Dinine kosti…

    Alma: Desiće se i to jednog dana, majko… Ali ćeš biti ista kao i sada…

    Emi­na: (Ne sluša je.) …Eee… Kad bi ga maj­ka sahrani­la, kao da bi ga oživ­jela… Da ga predam tvome ocu pod zemljom, pa bih i ja mogla mirno na onaj svijet…

    Alma: Tak­va se ne bi mogla radovati unučadi­ma… (Usta­je i odlazi do fotografi­je, koju uzi­ma i gle­da.) A kad bol­je razmis­lim, zaš­to bih i rađala dje­cu? Da moje dijete neko odvede i ubije?

    Emi­na: Ako nisam nje­ga saču­vala, tebe hoću!

    Alma: I pre­više me čuvaš… Da mi nekad zbog toga lakše pada bol za bratom nego tvo­ja briga…

    Emi­na: Tvo­ju majku isto boli evo već toliko god­i­na… Da mi se dočepati krvni­ka i da Din­inu dušu spasim!

    Alma: Što bi time dobi­la, majko?

    Emi­na: Osve­tu za pravdu!

    Alma: Mi nis­mo kao oni, majko!

    Emi­na: Ne! Nis­mo! Ali ovd­je tre­ba posta­ti takav! Krvni­ka tre­ba kazni­ti, kad nema države da ga uhap­si i osu­di! A tak­va stvoren­ja tre­ba mrz­jeti da bi imao čis­tu svi­jest i sav­jest! A duša dvostruko pati – nit’ smo mu kosti našli, nit’ su zločin­ca kaznili!

    Alma: Kako se sud­bi­na danas poigrala sa mnom …

    Emi­na: Kako to misliš?

    Alma: Došla mi je jed­na žena na pregled…Bila je fina, nas­mi­jana, sim­patič­na… Ali, mene su spopale grešne misli.…

    Emi­na: Kakve grešne misli?

    Alma: Osjetih se više tvo­jom kćerkom…

    Emi­na: Šta to pričaš, Alma? Zašto?

    Alma: Mož­da sam danas tre­bala ubiti plod?

    Emi­na: Molim?

    Alma: Ta žena je buduća supru­ga našeg krvnika!

    Emi­na: Žena Puniše Bagremovića?

    Alma: Da…

    Emi­na: (Hva­ta se ruka­ma za glavu.) Ajme meni…

    Alma: Kada sam saz­nala ko je, rekla sam joj da pri­upi­ta muža da li su mu ruke krvave.

    Emi­na: Nar­avno da su krvave!

    Alma: To nema nikakve veze sa ovom ženom.

    Emi­na: Kako nema? Njenom krvlju teče živ­ot našeg krvnika!

    Alma: Ja nisam i ne mogu biti kao on, majko!

    Emi­na: Svakako da nisi kao on. Takav bi bez razmišl­jan­ja osve­tio svog brata.

    Alma: Mis­liš da ja ne želim isto što i ti?

    Emi­na: Pa zaš­to to ne uradiš? Bog ti je dao priliku?

    Alma: U meni ima još ljudskosti!

    Emi­na: Kad drža­va šti­ti zločin­ca, za ljude je krv­na osveta!

    Alma: Čuješ li ti samu sebe? Svakom riječju sve više posta­ješ i bivaš baš kao taj Puniša! Zlo izvire iz tebe, bivaš dio bez­dušne gomile…

    Emi­na: (Tužno.) Da ovd­je ima pravde, ne bih te na zlo navodila…

    Alma: (Priđe maj­ci i zagr­li je.) Znam… I razu­mi­jem te kad tako pričaš… Ali znaš i sama da bi i Dino zam­je­rio kad bi te čuo šta pričaš…

    Emi­na: (Zaplače.) Što mu je maj­ka doživ­jela… Umjesto da mi čekamo nje­govu bebu, Din­i­na ses­tra pomaže krvniku da postane otac…

    Alma: Novi živ­ot niš­ta nije kriv…

    Emi­na: Kriv je i u utro­bi, kad mu otac nije pla­tio zločin!

    Alma: Dijete će biti osramoćeno zbog ned­jela svog oca… I to mu je dovolj­na kazna.

    Emi­na: Eh, da sad Dino uđe preko vra­ta i vidi što se nama deša­va… Istog tre­na bi umro od sramote…

    Alma: Ne pričaj tako, mama… Da je tu, brat bi odmah zagr­lio svo­ju majku i ses­tru… Emi­na: Dobro­ta moja… (Uzi­ma sliku od Alme i polju­bi je. Vraća je na mjesto gdje je sto­jala.) Hajde sada da jedeš… Pod­gri­jaću ti čorbu…

    .

    .

    .

    .

    SCENA 4:

     

    (Punišin stan. Ulazi Boško i zatiče Slađanu koja plače.)

     

    Boško: Slađana… Što ti je?

    Slađana: Niš­ta što bi tebe interesovalo…

    Boško: Izvi­ni ako sam pre­više pitao.

    Slađana: Moga si me zao­bić’ i sa pitan­jem i sa dolaskom.

    Boško: Da sam moga’, vjerovat­no bih. Đe ti je Puniša?

    Slađana: I ja bih to vol­jela znati.

    Boško: Kad ga tre­bam, nema ga…

    Slađana: Nema ga i kad tre­ba da ode sa mnom kod doktorice.

    Boško: Promi­je­nio se… Dosta…

    Slađana: (Zamišl­jeno.) Mož­da i nije…

    Boško: Pri­je se nije mog­lo desi­ti da dolaz­im dva puta za neku uslugu.

    Slađana: (Lju­ti­to.) Znaš što, Boško? Počin­ješ me nervi­rati sa svim tim tvo­jim znan­jem! Moga’ bi ti polako ‘odit pu’ svo­je kuće!

    Boško: Ne izlaz­im dok mi Puniša ne završi ono što je obeća’! Neće me više zajebavati!

    Slađana: Završi to s njim, čov­ječe! Idi kod nje­ga u kance­lar­i­ju, čekaj ga ispred Vlade, samo me puštite više na mir’!

    Boško: A, ne, ne! Nauči muža da ne laže, pa ćemo obo­je biti zadovoljni.

    Slađana: Ako mi bude muž, mož­da i ‘oću… (Tiši­na.) Koliko si radio s Punišom u policiju?

    Boško: Dovoljno, da znam sve…

    Slađana: Što ti je bio posao?

    Boško: Stvara sam istinu, kako to kaže pisac Pekić.

    Slađana: Kako to stvarao?

    Boško: Pisa sam je i pri­lagođa­va poli­ci­jskim i državn­im potre­ba­ma. Ja sam po struci

    dra­maturg.

    Slađana: Pisac?

    Boško: Da, pisac… I ne bi vjerovala koliko nas je koji radi­mo za policiju…Odakle ti to sad pade na pamet?

    Slađana: Neš­to sam danas naču­la od dok­torice Kulenović.

    Boško: A što si čula?

    Slađana: Niš­ta konkret­no. Zato te i pitam…

    Boško: Mis­liš li na depo­raci­ju? Je li ti Puno kad priča’ o tome?

    Slađana: Nije… ‘Oćeš li mi ti neš­to reći?

    Boško: Tad su stradali neki ljudi.

    Slađana: Koji lju­di?

    Boško: Mus­li­mani… Pob­jegli su iz bosan­skog rata kod nas…

    Slađana: Kako su stradali?

    Boško: Crnogors­ka vlast ih je pohap­si­la i poslala natrag u Bosnu srp­skim snaga­ma… A oni su ih pobili…

    Slađana: Kakve to ima veze sa Punišom?

    Boško: Poje­di­ni kažu da smo Puniša i ja krivi za nji­hovu pogibiju.

    Slađana: Što pričaš, Boško!?

    Boško: Puniša je bio min­istar, a ja… Ja sam stvara priče koji­ma smo druge ljude optuži­vali za tu nesreću…

    Slađana: A jeste li znali što će se desiti?

    Boško: Svi smo sve znali, Slađana… I ja, i Puniša, i Pre­mi­jer i Pred­sjed­nik, koliko god se oni danas prav­ili da nema­ju poj­ma o tome…

    Slađana: Pa niste ih ubili!

    Boško: E, to je prob­lem, Slađana… To! Jes­mo ih ubili! Puniša je izdao nared­bu da se Mus­li­mani depor­tu­ju. Ali, ako ti je za utje­hu, danas ta depeša kojom bi svi mi završili u zatvor ne postoji…

    Slađana: Moj Puniša je… poslao ljude u smrt?

    Boško: I nje­gove i moje ruke su krvave, Slađana… Po naređen­ju sam osmis­lio priču kako je jedi­ni kri­vac za hapšen­je sedamde­set Mus­li­mana onaj nes­rećnik od inspek­to­ra iz Novog koji se nije dao kupi­ti… Sad znam da mi dijete zbog toga umire…

    Slađana: Ako je tako kao što pričaš… Ni moje dijete neće živjeti…

    Boško: Kak­vo dijete?

    Slađana: Trud­na sam.

    (Ulazi Puniša.)

    Puniša: Dušo moja dobra… Izvi­ni što ti se nisam javl­ja na tele­fon… (Lju­bi Slađanu, dok ona mehanič­ki gle­da u jed­nu tačku.)

    Boško: Meni se ne moraš izv­in­ja­vati. Već sam navi­ka’ na tvo­ju gov­or­nu poštu.

    Puniša: Što ćeš ti ovdje?

    Boško: Dobro sam, Puno… Kako si ti?

    Puniša: Nisam dobro kad te vidim. Ne daš mi mira…

    Boško: Ti bi mir i da uži­vaš sa svo­jom porod­i­com, dok je moja u pot­punom rasulu.

    Puniša: Ne znam što si pos­ta tako dosadan. Reka sam ti…

    Boško: Puno toga si ti reka. Sad moraš neš­to i uraditi.

    Puniša: Izlazi napol­je!

    Slađana: Puniša…

    Puniša: Izvi­ni, ljubavi, izvi­ni… Ali vidiš i sama što nam ovaj gad čini.

    Slađana: Trud­na sam, Puniša!

    Puniša: (Zagr­li je. Slađana je i dal­je neraspolože­na.) Neka nam je sa srećom!

    Boško: Mis­lim da je neraspolože­na zbog tvog posla.

    Puniša: (Grli Slađanu.) Izvi­ni, mila… Izvi­ni što sam danas zabrl­ja stvar… Obećavam ti da se to neće ponovi­ti. Obećavam!

    Slađana: Puniša, meni ti više niš­ta ne moraš obećavati.

    Puniša: Ne razu­mi­jem te, ljubavi!? O čemu pričaš?

    Boško: Puniša, mal­o­pri­je sam joj reka…

    Puniša: Izlazi napol­je iz ove kuće, oca ti jebem!!!

    Slađana: Nije Boško kriv za naše probleme…

    Puniša: Kakve prob­leme?

    Slađana: Puniša, danas sam saz­nala da nosim bebu…

    Puniša: Dušo moja dobra…

    Slađana: … ali više nisam sig­ur­na da li ću je zadržati…

    Puniša: Kak­va ti je to priča, ljubavi?

    Slađana: Jesi li kriv za deportaci­ju i smrt nek­ih Muslimana?

    Puniša: Molim?

    Slađana: Zaš­to mi nikad nisi kazao što si tada napravio, Puniša?

    Puniša: Ljubavi, to uopšte nema veze sa nama…

    Slađana: To itekako ima veze sa našom bebom… Ne želim da ona nosi tvoj grijeh…

    Puniša: Slađana, smiri se, molim te. Nemoj to da mi radiš. Volio bih da imamo bebu. Pričaće­mo o sve­mu… I ne uzi­maj za ozbiljno to što ti je ovaj ovđe (Pokazu­je na Boš­ka.) ispriča o deportaci­ji… Sve se to desi­lo mimo mog znan­ja… Molim te, rodi mi dijete!

    Slađana: I ja bih vol­jela da rodim dijete… Ali ne sa ubi­com. Abor­ti­raću je, Puniša, a ti ćeš biti kriv za smrt još jednog živ­ota! (Istrgne se iz zagrl­ja­ja i pob­jeg­ne iz kuće.)

    Puniša: Slađana! (Okreće se Bošku.) A ti ćeš mi ga plati­ti, kad nju nađem… (Kreće ka

    vra­ti­ma.)

    Boško: Mož­da je pron­ađeš kod dok­torice Alme Kulenović.

    Puniša: (Zas­tade i okrenu se ka Bošku.) Znaš li joj adresu?

    Boško: Nažalost, znam… Ona je otkri­la mojoj kćer­ci kancer… (Ulazi Tama­ra.)

    Tama­ra: Tata, što je Slađani? Srela sam je uplakanu ispred zgrade.

    Puniša: Tama­ra, moli te tata, pođi za njom… (Okreće se Bošku.) Kako reče da se preziva?

    Boško: Kulen­ović.

    Puniša: Naći ću je!

    (Svi izlaze.)

    .

    .

    .

    . 

    SCENA 5:

     

    (Almin stan. Emi­na usisa­va dnevni boravak. Ulazi Puniša.)

     

    Puniša: Izvi­nite, da li je ovo stan dok­torice Alme Kulenović?

    Emi­na: (uplašeno) Što ti radiš ovdje?

    Puniša: Potreb­na mi je dok­tor­i­ca Alma…

    Emi­na: (uplašeno) Što ti hoćeš s mojim djetetom?

    Puniša: Hit­no je… Zato sam došao kod vas u stanu, a kod nje sam posla…

    Emi­na: Koga si, bolan, poslao?

    Puniša: Moju kćerku…

    Emi­na: Izlazi odavde.…

    Puniša: Ali moram je vid­jeti što pri­je… Nećete se lju­ti­ti ako je sačekam? (sje­da za sto.)

    Emi­na: Što ti tre­ba Alma? (Sje­da.)

    Puniša: Došao sam zbog djeteta.

    Emi­na: Ona je ginekolog, nije pedi­jatar… Čud­no da ste za dok­toricu izabrali baš nju?

    Puniša: Nisam ja, već ona. Znate i sami kakvi smo mi Crnogor­ci… Ne miješamo se u ženske poslove…

    Emi­na: Itekako znam kakvi ste vi…

    Puniša: Iskreno, moja supru­ga razmišl­ja o abortusu.

    Emi­na: Alma joj je to preporučila?

    Puniša: Ne, nije… Htio sam reći dok­tori­ci da to ne radi…

    Emi­na: Ti si baš srećan čov­jek… Imaš kod koga doći da ti dijete ostavi u životu…

    Puniša: Samo se nadam da nisam zakasnio…

    Emi­na: A što će se desi­ti ako već jesi?

    Puniša: Više niš­ta neće biti isto… Žena će me ostavi­ti, a živ­ot će mi se raspasti…

    Emi­na: Malo tre­ba za nesreću…

    Puniša: Tako je… Da sve pođe do đavola dos­ta je jedan tren…

    Emi­na: A ponekad i jedan potpis…

    Puniša: Mene je čekao taj pot­pis sa Slađanom… Usko­ro tre­ba da se vjenčamo… Volim je… Ali, ako napravi abor­tus… Ne… Ne bi mi valj­da to uradila…

    Emi­na: …Pa želiš biti brižan i spri­ječi­ti da se ugasi jedan život…

    Puniša: Znate i sami kad ste maj­ka da su đeca jedi­no bla­go na svijet’…

    Emi­na: Jesi li bio i pri­je takav?

    Puniša: Jesam! Svi­ma sam pomo­ga kome sam mogao! A mojoj kćer­ci sam uvi­jek bio dobar otac… (Ugle­da fotografi­ju u uglu sobe.) Da li je momak sa fotografi­je vaš sin?

    Emi­na: (Zadrhta joj glas.) Jeste…

    Puniša: (Ne sluša je.) …Baš je zgo­dan momak.

    (Emi­na usta­je i odlazi do kuhin­jskog sto­la u uglu pros­tori­je.)

    Emi­na: Hoćeš neš­to piti? (Kri­jući uzi­ma nož i stavl­ja ga ispod kuhin­jske krpe. Puniša ne vidi što ona radi.)

    Puniša: Neću, hvala… Lije­po je kad imamo zbog koga živ­jeti, gospođo…

    Emi­na: (Vraća se.) Nes­reća je kad živi­mo, a nemamo zbog koga.

    Puniša: Zato sam i požu­rio kod dok­torice Alme. Znate, moja supru­ga… Tvr­dogla­va je i zna

    ponekad da na brz­inu donese odluku, pa se posli­je kaje…

    Emi­na: Svakog svo­ja nes­reća muči, a tuđe nas ne diraju…

    Puniša: (Sko­ro plačn­im glasom.) Vidim… Zato bih volio da imam dijete i uži­vam u nje­gov­om odras­tan­ju… Da se radu­jem nje­gov­oj sreći… Kao što se i vi radu­jete živ­o­tu vaše djece…

    Emi­na: Htjela sam da se radu­jem živ­o­tu moje djece i nji­hove djece…

    Puniša: Kako to mis­lite, htjeli da se radujete?

    Emi­na: (Tiši­na.) Alma mi se nije udala…

    Puniša: Biće pri­like… Imate i sina…

    Emi­na:…A sin mi je nastradao…

    Puniša: Žao mi je, nisam znao…

    Emi­na: Pokušala sam da dođem do osobe koja je o tome sve znala i odluči­vala, ali nisam

    usp­jela…

    Puniša: Mogu da zamis­lim kako patite…

    Emi­na: Ne možeš, jer nisi… A ja sam pati­la i tada i sada. Dišem i patim… Kuvam i patim… Gledam i patim i ne živim… (Odlazi do fotografi­je. Uzi­ma je. Vraća se stolu gdje sje­di Puniša.) A onda dođe dan da ti se živ­ot pot­puno okrene… I zap­i­taš se šta ti je onaj odoz­go poručio…

    Puniša: Što se desi­lo vašem sinu?

    Emi­na: Ne znam baš tačno.

    Puniša: Ne razu­mi­jem?

    Emi­na: Razu­mi­ješ, razu­mi­ješ, min­istre Bagre­moviću! (Stavl­ja fotografi­ju na sto ispred Puniše.)

    Puniša: Što to pričate?

    Emi­na: Kažem da bol­je ti znaš šta je sa mojim djete­tom… (Uzi­ma kuhin­js­ki nož sa sto­la i dok on gle­da sliku, pris­lan­ja mu ga pod grlo.) … jer si ga ti poslao u smrt! Ako se pomjeriš,

    zak­laću te kao životinju!

    Puniša: Gospođo… Ne znam o čemu pričaš…

    Emi­na: Znaš, znaš… Svi se vi pravite ludi kad se tiče vaše guzice!

    Puniša: Ja ne znam tvo­ga sina… Prvi put ga vidim danas na ovoj fotografiji…

    Emi­na: Onda pogledaj bol­je tu sliku ispred tebe, mon­strume! (Drži ga za kosu i lagano

    pri­b­liža­va nje­go­vo lice fotografi­ju ispred nje­ga.)

    Puniša: Ako sam ga i upoz­nao, ne sjećam se…

    Emi­na: A sjećaš li se deportaci­je, min­istre? Možeš li da spavaš mirno, zlikovče? Ti i takvi kao ti ste mi dijete ubili!

    Puniša: Molim te… Vjeruj mi da niš­ta nis­mo znali… Pušti me da objas­nim… Niko nije znao da će izb­jeglice biti ubijene…

    Emi­na: Slali ste ih ko jag­n­jad pod nož… Nikad niko od vas ne reče ni jed­nu jed­inu riječ kajanja!

    Puniša: Gospođo… Gospođo… Smirite se… Sve to što se desi­lo je bila užas­na greška…

    Emi­na: (Plače i bijes­na je.) Ti smrt mog Dine nazi­vaš greškom? A što neko onda ne odgo­vara za grešku, min­istre? Zaš­to nema robi­je za poli­ca­jce koji su ih hap­sili? Zaš­to ni dan danas nema ime­na i prez­i­me­na zloči­naca? Ja ću ti reći zaš­to! Obične ste kukav­ice i jad­ni­ci, min­istre! Plju­jem ja na vaše čojst­vo kad ste rat­ni zločin zataškali! Svi pričate o Evropi, a isto mis­lite ko’ devedesetih! Isti ste kao i onog dana kada ste Dini stavl­jali lisice! Ja ni danas ne znam gdje je grob mog sina! … Ološu jedan! … Hvala sud­bi­ni što mi te poslala!

    Puniša: Imali smo tak­vo naređenje…

    Emi­na: A da ti neko nare­di da ubi­ješ svo­je dijete? Da li bi ispoš­to­vao tak­vo naređen­je, ološu crnogorski?

    Puniša: Pušti me kad ti kažem? Ti si luda žena!

    Emi­na: Sad ćeš lije­po da prop­je­vaš, min­istre! Sad ćeš mi reći gdje je ubi­jen i gdje ste mu kosti sakrili!

    Puniša: Ne znam, jad­na ne bila! Ne znam!

    Emi­na: Ne zab­o­ravi da će danas moja kćer­ka odluči­vati o živ­o­tu tvo­ga djeteta!

    Puniša: Mogu ti se zak­leti i u živ­ot moje kćerke da ne znam! Samo te molim da me saslušaš…

    Emi­na: A ko je slušao mog Dinu kad ste ga stavl­jali u auto­bus? Ko je mene slušao dok sam obi­jala pragove poli­ci­je? Htjela sam i kod tebe, ali nije bilo šanse da dođem do min­is­tra Bagremovića!

    Puniša: Znam da smo pogri­ješili… Ali vjeruj mi da nisam zna da će biti ubijeni…

    Emi­na: Pa što se bar jed­nom ne oglasi, no ćutiš o tome svih ovih godina?

    Puniša: Ne bi bilo dobro ni za mene, ni za moju porod­icu… (Sag­in­je glavu.) A morao sam brinu­ti o živ­o­tu svo­je kćerke…

    Emi­na: Uza­lud ćeš više brinu­ti… Kad tebe ubi­jem, postaraću se da moja Alma ubi­je i tvoje

    Dijete… Uništiću ti sjeme, Puniša Bagremoviću!

    Puniša: (Plače.) Ubij mene… Ubij me, ali mi dje­cu ne diraj…

    Emi­na: Prav­da mora dobro da zaboli… Zato ću ti uzeti ono najdraže…

    Puniša: Nemoj, molim te…

    Emi­na: Šta bi ti radio da si na mom mjestu?

    Puniša: (Utučeno.) Ne znam… Mož­da bih isto razmišl­ja kao i ti…

    Emi­na: Radim ono što mi je jedi­no osta­lo… A od vas Crnogo­ra­ca nauči­la sam što je krv­na osveta…

    Puniša: Pot­puno te razu­mi­jem, gospođo…

    Emi­na: Šta ti razu­mi­ješ, zlikovče! Da imaš ima­lo ljud­skosti, odavno bi sam sebi pre­su­dio! (Puniša zaje­ca.) Plači, đubre jed­no! Plači! Sad me moliš za smrt, samo da ti dje­cu pošte­d­im!? Mis­liš da ja nisam žel­jela da dočekam Dini­no dijete? Da gledam kako odrasta…

    Puniša: Shvatam što sam napravio… Ali se i sama sjeti kak­va su vre­me­na bila… Nama

    su rek­li da svi oni koje smo depor­to­vali, ovđe mogu iza­z­vati rat… Zato smo tako postupili…

    Niko od nas nije bio srećan zbog toga… Ali, morali smo… Da je ovđe puk­lo, zab­o­rav­i­la bi se Bosna…

    Emi­na: Pa si našao sa živ­o­tom mog Dine da ovd­je spr­ječavaš rat?

    Puniša: Kriv jesam… Ali te još jed­nom molim da me puštiš da spasim svo­je dijete.…

    Emi­na: (Odmiče nož od nje­ga.) Najteža kaz­na će ti biti da budeš živ, zlikovče… Da budeš jadan i prazan, grozan i mon­struozan… Sa svim tim mrtvim duša­ma na tvo­jim pleći­ma… I da te dje­ca gleda­ju takvog… Da zna­ju kak­vo čudovište od oca ima­ju… Mrš iz moje kuće…

    Puniša: Ispričaću javnos­ti što se sve desi­lo… Dokaza­ću ti da nisam baš takav, gospođo… Samo da spri­ječim suprugu u njenom nau­mu… Molim te da pođeš sa mnom…

    Emi­na: Krvnik me moli da mu pomognem! Prokleti svi da smo, ka’ što i jesmo!

    (Kreće sa njim.)

    SCENA 6:

     

    (Almi­na ordi­naci­ja. Ulazi Slađana.)

    Alma: Opet ti!?

    Slađana: Ovu situaci­ju jedi­no može­mo riješi­ti nas dvije.

    Alma: Zamoliću te da napuštiš ordinaciju.

    Slađana: Dok­torice, pričala sam sa Punišom.

    Alma: Nemoj mi više spom­in­jati to ime!

    Slađana: Znam što je napravio, dok­torice… Sve sam danas saz­nala… (Plače.) …Ko je tebi stradao u deportaciji?

    Alma: (Zaplače.) Brat mi, Dino…

    Slađana: Žao mi je, Alma… I ne mogu ti zam­jer­i­ti ako me mrzite.…

    Alma: Sad bi me mogla ostavi­ti samu.

    Slađana: Ne izlaz­im dok mi ne učiniš uslugu.

    Alma: Ti od mene želiš uslugu? Imaš li ti duše, žen­s­ka glavo?

    Slađana: Hoću da abortiram…

    Alma: Što to pričaš?

    Slađana: Jed­i­na je prav­da da ti to obaviš.

    Alma: Ne dolazi u obzir!

    Slađana: Ne želim da rodim dijete takvom čovjeku.

    Alma: Sve i da uradim kako ti želiš, kas­ni­je me mogu optuži­ti da sam ti nam­jer­no prekinula

    trud­noću.

    Slađana: Nećeš to doživ­jeti od mene… Znam šta radim.…

    Alma: Nisi svjes­na… Pod stre­som si…

    Slađana: Znam da je jed­i­na isprav­na stvar oslo­bod­i­ti se Punišine krvi u mojoj utrobi!

    Alma: Slađana, nemoj zaboraviti…

    Slađana: Neću zab­o­rav­i­ti! Nikad neću zab­o­rav­i­ti da sam vol­jela pogrešnog čov­je­ka! Neću nikad zab­o­rav­i­ti da sam došla na pre­gled kod žene čiji je brat ubi­jen kriv­i­com mog muža!

    Nikad se to ne može zab­o­rav­i­ti, Alma! I nikad to sebi neću moći oprostiti!

    Alma: Slušaj me, ženo… Smiri se! Sad ti se obraćam kao dok­tor­i­ca! Nemoj da his­ter­išeš ovd­je! (Uzi­ma je ruka­ma za rame­na i pro­trese je.)

    Slađana: (Plače.) Oslo­bo­di me djete­ta, doktorice…

    Alma: Niti je kri­vo to dijete u tebi, niti si ti kri­va što ti je suprug napravio…

     

    Slađana: Tako pričaš, a bra­ta si izgubila…

    Alma: Ako sam izgu­bi­la bra­ta, nisam svo­ju dušu…

    Slađana: ‘Oću da mu se osve­tim!… Neću da moje dijete plaća nje­gove gri­je­he! Ne želim da moja beba ima ses­tru koja me optužu­je da sam joj majku otjer­ala u smrt… Dok si ti, ti, koja si izgu­bi­la najbližeg u tom zločinu, pre­ma meni bla­ga i dobra…

    Alma: Slađana… Biću iskre­na… Kada si mi kaza­la ime tvog muža, u trenutku sam požel­jela da mu se osve­tim tako što bih ti povri­jedi­la plod…

    Slađana: Neće to biti osve­ta, doktorice…

    Alma: I moja maj­ka tako kaže… Kad sam joj rekla kako mi te je sud­bi­na poslala, odmah me napala da se osve­tim tebi i bebi… Cijeli živ­ot slušam tu priču i ja je razu­mi­jem… Ali od

    osvete nije niš­ta bol­je… Isti­na je, Slađana, da nema pravde dok se tvoj Puniša i ostali ne kazne…

    Ali, ti nisi kri­va za nje­gov zločin, niti ću ja svo­je ruke krvariti…

    Slađana: Ako nećeš ti, uradiće neko dru­gi… (Kreće da izlazi.)

    Alma: Slađana, stani… Stani, molim te… (Slađana zas­tane i okrene se ka njoj.)

    Alma: Hajde, dobro… Lezi… (Slađana se svlači i nam­ješ­ta za pre­gled. Alma joj pri­lazi.)

    Slađana: Uradi­mo to zajed­no, dok­torice… Niš­ta neće­mo promi­jen­i­ti, ali ćemo bar malo zado­volji­ti prav­du… (Ulazi Tama­ra i ugle­da ih.)

    Tama­ra: Dok­torice, ne radite to, molim vas!

    Alma: Ko vas je pus­tio da uđete?

    Tama­ra: Slađana, molim te… Molim te da rodiš to dijete…

    Slađana: Ostavi me na miru, Tama­ra… Vrati se u svoj film.

    Tama­ra: Sve će biti dobro, Slađana… Samo nemoj više tatu povrijeđivati…

    Slađana: Pitaj oca da li je koga on povri­je­dio, Tama­ra… Pitaj ga, pa onda dođi da mene moliš…

    Alma: (Okreće se Tamari.) Tama­ra, dobićeš bra­ta ili ses­tru… (Okreće se Slađani) Sje­di tu i smiri se, Slađana…

    Slađana: Nećete vi upravl­jati mojim živ­o­tom… Pom­jeri se, dok­torice… (Pokuša­va da ustane.)

    Tama­ra: Slađana, i tata te traži… Pošao je u dok­toričin stan…

    Alma: Puniša Bagre­mović je otišao kod mene?

    (Ulaze Puniša i Emi­na.)

    Alma: Majko?!

    Emi­na: Dovela sam krvnika…

    Puniša: Slađana, ljubavi… (Okreće se ka Almi.) Alma… Molim vas da je ne slušate (Doh­vati makaze sa ginekološkog sto­la. Klekne ispred Alme. Doda­je joj makaze.) Zaslužio sam kaznu… Osveti se meni ako želiš, ali mi nemoj dirati bebu…

    Slađana: Ja ne želim bebu s tobom, Puniša… Niš­ta se tu dok­tor­i­ca ne pita…

    Puniša: Slađana, molim te da mi oprostiš… Molim te… I rodi nam dijete…

    Emi­na: Kćeri, poka­jao se i ispred Dinove slike… Kaže da će kon­ačno javno reći sve što zna o deportaciji…

    Alma: (Uzi­ma makaze od Puniše i ostavl­ja ih sa strane.) Ustan­ite, molim vas…

    Slađana: Dok­torice, kažite im da iza­đu iz ordi­naci­je… Želim da se obučem… (Usta­je.)

    Puniša: Ljubavi moja, volim te. (Grli je.) Vid­jećeš da će sve biti u redu, Tama­ra će nam pomoći.

    Slađana: Sad ti je sve uza­lud, Puniša! Nisi pos­tu­pio kao ljud­sko biće kad je trebalo…

    Alma: Pustite Slađanu sad… Iza­đite vani i sačekajte…

    Puniša: (Okreće se ka Tamari.) Tama­ra… Pomog­ni Slađani oko bebe, molim te… I pri­je nego me uhapse, moraš da znaš neš­to o smr­ti tvo­je majke…

    Tama­ra: Znam da nije mogla pod­ni­jeti tvo­ju ljubavnicu…

    Slađana: Reci joj da ja nemam veze sa njen­im samoubistvom, Puniša…

    Puniša: Tama­ra… Maj­ka se nije ubi­la zbog toga što sam našao drugu ženu… U kući je otkri­la nared­bu koju sam pot­pisa i kojom sam u smrt poćera te nes­rećne izb­jeglice… Pri­jeti­la mi je da će se ubiti ako ne obz­nan­im što sam skriv­io… Nisam je shvatao ozbiljno…

    (Tama­ra se u šoku naslan­ja na sto i drži se da ne padne od nemoći.)

    Emi­na: Alma, izgle­da da je naš krvnik kriv i za smrt svo­je žene! Tako to biva kad se zloči­ni ne kažnjavaju…

    Slađana: Toliko mrtvih ne možeš pokri­ti jed­nim živ­o­tom i priz­nan­jem, Puniša…

    Tama­ra: Tata… Moja maj­ka se zbog tebe ubila?

    Puniša: Jeste… Oprosti mi… (Kreće da izlazi. Okreće se.) Kćeri, pomog­ni Slađani oko bebe…

    Slađana: Beba se neće rodi­ti, Puniša!

    (Tama­ra odlazi do makaza i uzi­ma ih)

    Alma: Potrudiće­mo se da novi živ­ot dođe na ovaj svi­jet, min­istre Bagremoviću…

    Puniša: Slađana… Ako rodiš sina, neka nosi Dino­vo ime.

    (Svi ćute u tom trenutku. Tama­ra potrči Puniši u zagrl­jaj. Kada ga je kćer­ka pusti­la iz

    zagrl­ja­ja, Puniša pada na patos. Vidi­mo zabo­dene makaze u stom­ak ministra

    Bagre­movića.)

    Emi­na: Evo i mrtav uništi još jedan život!

     

     

    KRAJ

    .

    .

    .

    .

    .

    .