Do kraja noći

Tomislav Marinković
Lat­est posts by Tomis­lav Marinković (see all)

    .

    .

    Jed­nos­tavnost

    .

    Poš­tu­jem jed­nos­tavnost gljiva.
    Trpljen­je samoće i tiho
    Staren­je ispod lišća.
    Tek koliko je pošteno, vezivanje
    Za zemlju ili trulež.

    I onaj skrom­ni nauk,
    Vredan opi­si­van­ja i žudnje:
    Da se od života
    Ne prisvo­ji više
    Nego što se mora,
    I ne prekine
    Istan­jeni konac časti.

    I neš­to, mož­da još važnije,
    Što nekad pri­zove slast,
    Ponekad grčeve u stomaku.

    Kao uporno buban­je lekcije,
    pon­avl­jan­je pros­tog pravila:

    Da se opreznos­ti odgovori
    Na jedan, lakomislenosti
    Na dru­gi način.

    .

    .

    Let­nji učinci

    .

    U slane gradove pri­mor­ja kad sam odlazio,
    zbil­ja, ne beše to nikad jed­no od onih putovanja
    Sa let­njim učinkom što izdale­ka je vidljiv
    I bol­no oslikan na pre­plan­u­loj koži.

    Sad su te slike ćutljive i blede,
    I potre­bu­ju čvršći okvir od sećanja
    I let­nje nesanice…

    A ovde, među zasadom mladog bilja,
    Koža odol­e­va kipućim napor­i­ma žege
    I ne buni se što je sve podeđeno
    Da zemlji su učin­ci najpotrebniji,

    I da je posve razložno njeno oslan­jan­je na telo.
    A posle, oslobođeno od drevnog zanosa
    I nat­aložene zno­jne soli,

    To telo može da se šepuri
    U svom zamoru, u sen­ci bresta,
    I da se u slavu nečeg prolaznog
    Isteg­ne i bućne u uzburkanu stvarnost.

    .

    .

    Kari­ka

    .

    U lan­cu zbi­van­ja nađe se mesta
    I za kakav nevažan detalj;
    Za tan­ki nevezak na ras­plućenoj javi,
    Za talas nedužni koji po trošnom
    Bespuću luta.

    I onaj cvrčak, što sinoć omaškom
    Preko terase dospe u sobu,
    Da sire­na­ma turpi­ja i buši
    Zamuk­lu stvarnost, beše li

    Naj­tan­ji konac što me
    Sa sve­tom spaja?

    Iznese li kakvu pre­sud­nu tačnost:
    Živ­ot meren izno­va i pono­vo rasklopljen
    Na delove, na puku gomilu sekundi…

    Ili me podiže da i ja budem karika
    U izbegličkom lan­cu, bez­dom­ni dronjak.
    Zavežl­jaj što se ski­ta kroz mrak

    I traži neki skrovi­tiji kutak,
    Drugu otadžbinu za sebe i dane u rasejanju.

    .

    .

    Samo, samo to

    .

    Od slike vre­me­na, za korak brže su
    Slike koje promiču dvorištem.
    Brže i od pomis­li o svakod­nevnoj, maloj
    Pobe­di pro­laznos­ti nad tek svršen­im poslovima.

    Čak ih ni usporeni hod mačke kroz travu
    Ne zaus­tavl­ja u napredovanju
    Ka smi­ra­ju dana, dok zak­lon­jene iza
    Sta­bala, senke spre­ma­ju udob­na konačišta.

    Kao dim cig­a­re, izmiču sećanja.
    Smenu­ju se i plove kao oblačići preko neba.
    Hladan vetrić počin­je da ljude
    Pod­seća na bliz­inu soba i bliskost sna.

    Tako malo osta­je vre­me­na za ono što
    Čovek zapra­vo želi, ali se ne usuđu­je da bude:

    Činovnik i vidar sop­stvenih mis­li, u osami.
    U tami, činovnik i vidar sop­stvenih misli.

    Do kraj ove noći
    Do kra­ja svih noći.

    .

    .

    Vagon u travi

    .

    Na mes­tu gde dugo nema tragova
    opšte sreće: katranisanih pragova
    i oštrog tren­ja meta­la o metal
    (što je najavlji­va­lo sjaj i izglačane dane),

    ostavl­jen da trune pored utonulih šina,
    vagon je još uvek vagon – za razliku
    od bolesni­ka, što od iscrpljenosti
    i ležan­ja postane neko drugi.

    Zamišl­jam – u noći­ma kao što je
    ova, u nje­ga svrate duhovi
    maši­novođe i konduktera,
    da nas­tave s kar­tan­jem i svađom,

    dok siluete zamišl­jenih putnika
    mirno sede utis­nute u neprozirni vazduh,
    kao da razmišl­jan­je o proticanju
    vre­me­na i poslovi­ma živih nema kraja.

    S časa na čas, odoz­go s puta,
    farovi auto­mo­bi­la ušun­ja­ju se u tamu
    kroz zamagljeno oko prozora
    i, samo na čas, osvetl­jen vagon

    opet je onaj stari žižak u mraku.
    Tada mi se uči­ni da u ods­ja­ju stakla
    vidim sebe, kako putu­jem kroz svo­ju mladost
    da bih sti­gao do ovog mesta,

    gde se od mene već toliko suvišnog odvojilo
    da je pra­vo olakšan­je biti sve­den na svo­ju senku,
    koja ne samo da opon­aša kret­nje, već i oličava
    moje telo osta­lo u prošlosti.

    .

    .

    Kraj avgus­ta

    .

    Kroz razređeni vazduh,
    već se nazire kraj avgusta.

    Dani su blizanač­ki slični,
    kao tegle na polici
    povezane prozirn­im celofanom.
    Pro­laze bezvoljno i
    citi­ra­ju jedan drugog.

    Drveće na suncu,
    usred­sređeno na rast,
    krovovi i antene zagledani u beskraj,
    senke povučene u tihu anonimnost.

    Okean časo­va počin­je da se mršti.
    Važeći obli­ci estetike
    biće zamen­jeni nekim drugim.
    Stiglo je, poverlji­vo šapuće vetrić,
    nežno čudovište noć.

    I pti­ca­ma što su se čudno
    umir­ile na grana­ma jas­no je:
    dan se završio i neće ga ni
    naji­zoštreni­je slike oživeti.

    Ni uspomene koje sklopljenih
    oči­ju vidm, ni pul­sir­an­je sveta,
    dok pokušavam da zaspim.

    .

    .

    Pitan­ja

    .

    Nov­inar­ka lokalnog lista
    dik­ti­ra večno pitanje:
    „Gde nalazite teme za svo­je pesme?“
    Od zim­skog i let­njeg tkanja
    su pesme moje,
    pokušavam da se izvučem.
    Ali sa gov­or­nice u senci,
    moja duša mi dobacuje:
    Od neupotre­bljivih iskustava…
    Od okeana u čaši pored
    bol­ničke postelje,
    i od mrvi­ca strasti…
    Od priče o postiđenoj ljubavi
    koja posle svakog zatrča­van­ja u prazno
    bespo­moćno širi ruke…

    .

    .

    Kapljice

    .

    Slav­ina u kuhinji
    budi se rano i kaplje…
    Moja ruka seća se
    igle u veni i kapljica
    koje su klizile u telo
    u potrazi za životom.
    Na ivi­ci srca, još tra­je ona noć.
    Bolest i ravn­oduš­na bol­nič­ka soba.
    Tečnost u bočici
    otpražn­jenoj do pola,
    što i san i sudbinu
    odlaže za kasnije.

    .

    .

    Sve­tovi

    .

    Nasel­ja jednolična,
    Puteve što kroz njih prolaze
    (Kao arter­i­je koje se račvaju,
    A onda sli­va­ju u mrežu krvotoka)
    Vidim jas­no, pogled ih
    Nemo upija.

    Vidi­mo reku i deo obale
    na dru­goj strani, čamce
    Usmerene ka vrba­ma koje se njišu.
    I dim­n­jake i smeđe nebo,
    Stvari u pokre­tu zah­vaćene vremenom.

    I druge očigled­nos­ti, tako bliske.
    Sva­ki pokret, sva­ki treptaj.

    Ali, još mno­gi sve­tovi osta­ju nevidljivi,
    A jedan od njih je naš: dok između
    Obala plu­ta­mo, želeći da dotaknemo
    Sop­stveno pos­to­jan­je, živ­ot svoj,

    I prozirni­ji i udal­jeni­ji od drugih.

    .

    .

    Belo

    .

    Kroz zaleđeno oko zime,
    Moj pogled na svet klizi
    Ka nekoj kra­jn­joj tački.

    Pre­li­va se, kao usnuli talas,
    Preko obale metafiz­ičkog sutra.

    Dok belo preko bel­og pada,
    A zave­jani pred­meti gube značenja,

    Ja sam reči­ma tek bla­ga uzbrdica
    Na putu do jasnosti.

    Ipak, moje će pos­to­jan­je, u vidu
    Toplog daha, oto­pi­ti kružni pedalj
    Na zam­rznu­tom prozoru.

    Sim­bol nečeg mož­da kratkotrajnog,
    Ili večnog, ili samo simbol
    Koji se pri­ma a da se ne pita čega.

    .

    .

    Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .