Dokument i/ili fikcija

Marjana Kalinić
Lat­est posts by Mar­jana Kalin­ić (see all)

    .

    .

    (Alek­san­dar Petrov, Mem­o­ro­man, Zepter book, Beograd, 2018)

    .

    .….Pri­likom sus­re­ta sa fik­ci­jskim deli­ma onih auto­ra koji su, pop­ut Alek­san­dra Petro­va, svo­ju rep­utaci­ju stek­li kri­tikom ili teori­jskim prouča­van­jem književnos­ti, može se postavi­ti pitan­je: u kojoj će meri recep­ci­ja čitao­ca biti omeđe­na autorovim rani­jim knjiga­ma ili studi­ja­ma? Drugim reči­ma, da li  je moguće izbeći, čita­jući Mem­o­ro­man, da u autoru/pripovedaču/junaku pre­poz­namo Alek­san­dra Petro­va, kri­tičara, i „dekon­tek­stu­al­i­zo­vano” se pre­pus­ti­mo strani­ca­ma ovog „romana”.

    .….Odgov­or na ovo pitan­je je autor, tvoreći svo­je delo na naročit način, dodat­no zakom­p­liko­vao. To može­mo dokaza­ti, najpre, postavl­jan­jem pitan­ja o žan­rovskom određen­ju ovog dela. U samom tek­stu može­mo pron­aći čitav niz metapo­et­ičk­ih komen­tara koji tem­atizu­ju ovo pitanje:

    .….„Prvi naslov romana sadržao je samo jed­no slo­vo – veliko M. Da li pod uti­ca­jem Hičkokovog fil­ma – DialM­for­Mur­der (Pozovi M radi ubist­va)? Ali on M prizi­va da ga spase od zab­o­ra­va. I zab­o­rav je ubi­ca, zar ne? Zatim se memo­arskom M pridruži­lo i dru­go. Skraćeni­ca za moza­ič­ki roman. A tu je iskrs­lo i treće M. Кoau­to­ra svog romana zove – metaau­tor. (To sam takođe ja kada u trećem licu pričam svo­je priče, a mož­da i neko koga bi tek tre­ba­lo da upoz­nam.) U raz­gov­orima sa supru­gom i sa samim sobom Alek­san­dar roman, ipak, jed­nos­tavno zove – memoroman.”

    .….Da li ovo delo tre­ba pos­ma­trati kao memo­are, ili kao roman, odnos­no kao naročit oblik romana – moza­ič­ki roman ili, što autor i pred­laže, kao sim­biozu dva pomenu­ta žan­ra – kao memo­ars­ki roman?

    .….Pitan­je žan­ra u ovom sluča­ju neod­vo­ji­vo je od pitan­ja prirode sadrža­ja koje autor u svom delu tem­atizu­je. Opisani događa­ji deo su određene stvarnos­ti koja obuh­va­ta prošlost autora/pripovedača/junaka, te je kao takvu može­mo sma­trati doku­men­tarnom, a nakon što je ovo delo stvoreno, i doku­men­to­vanom. Priro­da pripovedan­ja i „udva­jan­jeˮ pripovedača, odnos­no neprekid­na sme­na prvog i trećeg lica, upuću­ju na stal­no pris­ust­vo glavnog pro­tag­o­niste, čije se ime nalazi na kori­ca­ma dela, čime se neprekid­no pledi­ra na to da su se događa­ji o koji­ma je reč zaista neka­da dogodili. Oni reprezen­tu­ju one aspek­te koje u ovom delu može­mo naz­vati „doku­men­tarn­imˮ – likovi (pop­ut Miloša Crn­jan­skog, Oskara Daviča, Vas­ka Pope, Mihaila Bahti­na, Vik­to­ra Šklovskog i ogromnog dijapa­zona drugih lju­di sa koji­ma se autor tokom živ­ota sus­re­tao); različi­ti sus­reti, sas­tan­ci, oku­pl­jan­ja, kon­fer­en­ci­je, na koji­ma se uvek, na neki način, gov­o­rilo o književnos­ti; autors­ki tek­stovi koji se pom­in­ju, bilo da su kri­tič­ki ili teori­js­ki ili da je reč o fik­ci­jskim deli­ma. Upra­vo doku­men­tarnost pred­stavl­ja „memo­ars­ki” sloj ovog dela, onaj sloj koji se vezu­je za prošlost, za sećan­ja, za uspomene, dak­le, za sve što autor, kako u gore­nave­de­nom odeljku kaže, pokuša­va da saču­va od ubice – zaborava.

    .….Jez­ičko-stilske osobenos­ti ovog dela u bit­noj su vezi sa nje­gov­im for­mal­nim karak­ter­is­tika­ma. Naime, ton kojim autor/pripovedač/junak pripove­da o događa­ji­ma iz svo­je prošlosti nije ispoved­ni, već napro­tiv, goto­vo obaveš­ta­jni i objek­tivni. Na primer, čita­jući o kon­fer­en­ci­ja­ma o koji­ma je u delu reč, pub­li­ka ima pri­liku da stekne popril­ično jas­nu sliku o tome kako su se rasprave pri­likom takvih oku­pl­jan­ja odvi­jale. Takođe, raz­gov­ori koji su se vodili tête-à-tête između Alek­san­dra Petro­va i lju­di sa koji­ma se, uglavnom namen­s­ki, sus­re­tao, preneti su goto­vo reč po reč. Ovakvi pos­tup­ci i ton pripovedan­ja idu u korist razvo­ju doku­men­tarnog slo­ja tek­s­ta jer, čita­jući ovo delo, retko nailaz­i­mo na ispovedne momente, na one koji teže ka tome da otkri­ju deo sop­st­va, kao i na mes­ta veće „sub­jek­tivnos­tiˮ koji­ma bi se delo učini­lo fik­cional­ni­jim. Među­tim, u poza­di­ni određenih deša­van­ja čita­lac ipak može naslu­ti­ti kakav stav autor/pripovedač/junak zauz­i­ma pre­ma pos­tupci­ma drugih juna­ka u delu. To se može oči­tati na osnovu istaknu­tih izja­va pomenu­tih liko­va, nekad prob­lematičnih i, pored toga, na osnovu izves­nih autorovih/pripovedačevih/junakovih odgov­o­ra ili komen­tara. Na ovim mes­ti­ma tekst je fikcionalniji.

    .….Mnošt­vo drugih pos­tu­pa­ka i aspeka­ta prisut­nih u ovom delu tekst obliku­ju u roman i fik­cional­nost čine pri­marni­jom u odno­su na doku­men­tarnost. Primera radi, tak­va su poigra­van­ja for­ma­ma pripovedan­ja. Naime, maski­ran­je fig­ure pripovedača može se pro­tu­mači­ti i kao ple­doa­je da zapra­vo nije ni važan iden­titet čove­ka koji pokuša­va da svo­ju prošlost, pišući, spase od ubice – zab­o­ra­va, već da su sami opisani događa­ji najvažniji.

    .….Važno je i to što se u delu ne poš­tu­je hronološko ustro­jst­vo. Događa­ji ne slede uzročno-posledični tok, već kao da su povezani metodom aso­ci­jaci­ja. S obzirom na to da ovaj roman tem­atizu­je sećan­je, prošlost, uspomene, ovakav pos­tu­pak ulanča­van­ja epi­zo­da, što bi autor/pripovedač/junak rekao – po prin­cipu mozai­ka, sto­ga nije nima­lo čudan. Iako pri kra­ju romana nailaz­i­mo na tvrd­nju da sećan­je još uvek dobro služi autora/pripovedača/junaka, upit­no je da li je moguće mem­o­ri­ju sinhro­ni­zo­vati po prin­cipu kalen­dara, sle­po prateći datume, te mož­da zato oni u velikoj meri izosta­ju u ovom tek­stu. Sto­ga ne može­mo gov­oriti o tome da Alek­san­dar Petrov piše hroniku, sa težn­jom da ver­no pre­doči određene istori­jske događa­je. Napro­tiv, on opisu­je mnoge epi­zode iz lične prošlosti, koje su iz nje­gove per­spek­tive važne, te zaslužu­ju da budu ovekovečene u jed­nom delu. Dok pom­in­je različite studi­je i knjige ili održane kon­fer­en­ci­je, autor pride ne navo­di u fus­no­ta­ma direk­tne i proverljive ref­er­ence. On pomenute ele­mente ugrađu­je u svoj fik­ci­js­ki svet, te iako su to datosti neči­je prošlosti i mogu se čitati pros­to kao zan­imljivosti iz sve­ta književnos­ti, one se ne mora­ju prover­a­vati sa stanoviš­ta dokumentarnosti.

    .….Čita­jući ovaj roman, saz­na­je­mo pre­gršt nepoz­natih čin­jeni­ca, mož­da i aneg­do­ta iz sve­ta književnos­ti, i iako autor/pripovedač/junak teži objek­tivnos­ti, svi događa­ji pred­stavl­jeni su kroz nje­govu vizu­ru, koja na kra­ju osta­je ključ­na. On pokuša­va da pre­nese čitaoci­ma bar deo atmos­fere koju je proživeo i da od svo­jih sećan­ja nači­ni total­izu­juću sliku o jed­nom prošlom vre­menu. Ali ipak, nameće se pitan­je: može li se zaista total­itet pre­dočen kroz određenu vizu­ru jednog čove­ka sma­trati valid­nim dokumentom?

    .….Ovaj roman, počevši od naslo­va, sve do završnice oličene pes­mom u prozi, poči­va na neprestanoj, ner­azrešenoj dijalek­ti­ci između doku­men­tarnos­ti i fik­cional­nos­ti. Vrlo je teško izva­gati koji od dva pomenu­ta  slo­ja dela pre­ovlađu­je; to mož­da ni ne tre­ba radi­ti, već se napros­to pre­pusti­ti strani­ca­ma Mem­o­ro­mana i čitati ga, prateći sop­stvene težn­je i afinitete.

    .….Tokom čitan­ja ovog romana nemoguće je ne primeti­ti uti­caj stvar­alašt­va Miloša Crn­jan­skog, kojim se Alek­san­dar Petrov kao kri­tičar rani­je bavio. Na prvim strani­ca­ma ovog dela nailaz­i­mo na citat Crn­jan­skog koji je autor odredio kao jedan dva motoa romana: „Memo­ari su uvek bili najbolji deo književnos­ti, oso­bito kada nisu bili doslovce verni.” Petrov se, pišući Mem­o­ro­man, pridrža­va ove tvrd­nje. On od stvarnih događa­ja iz prošlosti, od svo­jih „memo­araˮ pokuša­va da stvori roman, dak­le, da stvarnost, odnos­no, doku­men­tarnost pre­toči u fik­ci­ju. Mi ne može­mo znati iz kojih pobu­da on to pokuša­va, ali se može­mo zap­i­tati da li je takav pokušaj uopšte moguće izbeći. Da li je obliko­van­je sećan­ja već nužno fik­cional­izaci­ja i da li memo­ari na kra­ju svakako mora­ju posta­ti roman? Pros­tor sećan­ja je uvek dalek i neis­tražen. Reči­ma Dani­la Кiša (odnos­no, Andreasa Sama, ili obo­jice?): „Jer, znate, tako je to sa uspom­e­na­ma, čovek nikad nije sig­u­ran.” Slično pitan­je postavl­ja mož­da i Alek­san­dar Petrov, bilo da je to Alek­san­dar sa kor­i­ca romana, jedan od dvo­jice pripovedača ili Alek­san­dar kao glavni junak. Naj­važni­je je ipak to da ovaj roman otvara mogućnos­ti za različite načine čitan­ja, i onaj ko bude čitao Mem­o­ro­man kao lju­bitelj književnos­ti, može u nje­mu pron­aći veli­ki užitak.

    .

    .

    .

    .

    .