Drama o Mirjani i ovima oko nje

Lat­est posts by Ivor Mar­tinić (see all)

     

    LIKOVI

     

    MIRJANA, 40 godina

    VERONIKA, Mir­jan­i­na kći, 15 godina

    VIOLETA, Mir­jan­i­na maj­ka, 70 godina

    SIMON, Mir­janin bivši muž, 50 godina

    GROZDANA, Mir­jan­i­na pri­jatelji­ca, 35 godina

    JAKOV, 50 godina

    ANKICA, Jakovl­je­va žena, 45 godina

    LUCIO, Mir­janin i Jakovl­jev kole­ga, 30 godina

    .

    .

     

    Ulazi Mir­jana. Sje­da za stol. Popi­je gutl­jaj kave iz šal­ice. Potom doda malo mli­je­ka. Uzi­ma kuti­ju cig­a­re­ta i zapali jed­nu. Puši. U poza­di­ni svi­ra neka lagana glazba. 

     

    MIRJANA:                Ja sam Mir­jana. Sjed­im za stolom. Popi­la sam gutl­jaj kave iz šal­ice. Potom sam dodala mli­jeko. Uzela sam kuti­ju cig­a­re­ta i zapalila jed­nu. Pušim. U poza­di­ni svi­ra neka lagana glazba.

    Puši.

     

    MIRJANA:               Pušim.

    Puši.

     

    MIRJANA:               Živim.

    Živi.

     

    Iza nje pro­laze lju­di. Žive. 

     

    MIRJANA:               Umor­na sam.

    VERONIKA:            Umor­na si?

    MIRJANA:                Bole me leđa, nikako da odem do dok­to­ra. To je od posla, radim kao tajni­ca. Sto­lac mi star, nema nov­ca za ure­d­sku opre­mu, sreza­li budžet.

    SIMON:                     Budale.

    MIRJANA:               Tamo na zidu…

    VIOLETA:               Gdje?

    MIRJANA:                Ispod slike Krista Kral­ja skupi­la se pauči­na, ne znam kako to rani­je nisam vid­jela. Lažem, vid­jela sam, stal­no se tamo sku­pl­ja, nemam vol­je to svako malo ski­dati. Volim kavu.

    LUCIO:                     Da?

    MIRJANA:                Popi­jem ih do 5 na dan. Četvrtkom i petkom mi se tre­su ruke jer ih popi­jem pre­više. Volim ovu našu kavu, tursku. Nikad ne ispadne ista.

    ANKICA:                 Baš nikad?

    MIRJANA:               Nikad. Ja je dobro radim. Mis­lim da ću usko­ro poludjeti.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Jesam rekla da se zovem Mir­jana? Jesam.

     

    Živi.

     

    MIRJANA:                Jutros sam bila na poslu. Rano se usta­jem već god­i­na­ma. Mal­o­pri­je sam se vrati­la. Ne volim ovaj stan. Star je i nikakav. Veroni­ka će ubr­zo doći iz neke škole.

    VERONIKA:            Voliš li me, mama?

    MIRJANA:               Naravno.

     

    VERONIKA:            Dobi­la sam jedinicu danas. Neću ti reći jer me voliš.

     

    MIRJANA:                Danas je bilo oblačno, poni­jela sam kišo­bran, ali ga nisam koris­ti­la. Moj kišo­bran je svjet­lo plave boje. Obično kad kiši, nosim svjet­lo­plavi pulover. Kako ti muž?

    GROZDANA:           Moj muž je jako dobro. Sinoć je rano zas­pao, ali se rano i ustao. Ujutro zna kašl­jati što me živcira.

    MIRJANA:               Muškar­ci često kašlju ujutro.

    GROZDANA:           Dva­put je jače zalu­pio vra­ti­ma kad je odlazio. Mis­lim da mi tako daje do znan­ja da je on taj koji u ovoj kući zarađu­je. Naz­vala sam ga posli­je na posao i rekla mu: u pičku mater­inu zaš­to si lupao vra­ti­ma, no on je rekao da se toga ne sjeća.

    MIRJANA:               Mož­da je zaboravio.

     

    GROZDANA:          (veli­ki smi­ješak) Moj muž ponekad zaboravlja.

     

    MIRJANA:               Da. Ponekad zaboravljaju.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:                Uga­sit ću prvu cig­a­re­tu a potom ću zapal­i­ti još jed­nu. Pušit ću tu drugu cig­a­re­tu. Otpit ću gutl­jaj kave iz šalice.

     

    Mir­jana ugasi prvu cig­a­re­tu, potom zapali još jed­nu cig­a­re­tu. Puši. Otpi­je gutl­jaj kave iz šalice. 

     

    MIRJANA:               I tako sjed­im i šutim.

     

    ANKICA:                 Što?

     

    MIRJANA:                Pušim, pijem kavu, razmišl­jam. Bojim se te svo­je šut­nje. Oni koji šute su sumnjivi.

     

    JAKOV:                    Što sad?

     

    MIRJANA:                Tre­ba pričati. Ne znam više što je nor­mal­no. Imam kćer, imam godine, sjećan­ja i ovaj stan. To je sve.

     

    VIOLETA:               Baš sve?

     

    MIRJANA:                Kažu da je svi­jet veli­ki, ja sam bila jed­nom u Švi­carskoj i to je to. Morat ću im vjerovati.

     

    LUCIO:                     Morat ćeš.

     

    MIRJANA:                Kao i ovi­ma što kažu da kad umreš odeš na nebo. To bi baš bilo lije­po. Otići na nebo… Volim plavu boju.

     

    Mrak.

     

    Mir­jana je sama. Puši. 

     

    MIRJANA:               (pje­va, tiho) Svi­jet je lop­ta šare­na, lop­ta šare­na, lop­ta šarena…

     

    Do Mir­jana dolazi Groz­dana. Sje­da do nje. Neko vri­jeme šute. 

     

    GROZDANA:          Bok, Mirjana.

     

    MIRJANA:               Bok, Grozdana.

     

    GROZDANA:          Kako si?

     

    MIRJANA:               Evo, ide.

     

    GROZDANA:          Da. Ide…

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Neko čud­no vri­jeme. Ti?

     

    GROZDANA:          Jutros nisam baš dobro. Nekako sam se teško ustala.

     

    MIRJANA:               Mož­da je tlak pao.

     

    GROZDANA:           Sinoć sam radi­la kolače do kas­no, bilo je oko 2 kad sam zas­pala. Prve sam bacila, gledala sam ser­i­ju, uba­cili su jednog novog zgodnog glum­ca, vid­jela mu se gola guz­i­ca, pa su mi zagor­jeli. Baš sam bila živčana. Radim dobre kolače iako se moj muž žali da stal­no radim iste. Mal­o­pri­je, dok sam se umi­vala, pomis­lila sam kako bih se mogla ubiti.

     

    MIRJANA:               Ali to nećeš učini­ti, zar ne?

     

    GROZDANA:          Ne, neću. Tek za dvi­je godine, ali nemoj nikome reći.

     

    MIRJANA:               Ja sam tvo­ja pri­jatelji­ca i znam čuvati tajne.

     

    GROZDANA:          Neću ostavi­ti poruku.

     

    MIRJANA:               Nema veze, sus­je­di će znati zašto.

     

    GROZDANA:          Hoće li mu biti žao?

     

    MIRJANA:               Nisam sigurna.

     

    GROZDANA:          Ni ja. Danas je nekako oblačno, cijeli dan…

     

    MIRJANA:               Da.

     

    GROZDANA:          Nisam izlazi­la. Imala sam kruha od jučer.

     

    MIRJANA:               I ja tako znam ostavi­ti, samo ga malo stavim u pećnicu.

     

    GROZDANA:           Ja ga znam i zaledi­ti. Zna tako sta­jati neko­liko dana i onda opet bude kao svjež, samo ga tre­ba jesti toplog.

     

    MIRJANA:               Da. Toplog.

     

    GROZDANA:          A ti? Što si ti kuhala?

     

    MIRJANA:               Niš­ta još, kasnije.

     

    GROZDANA:          Da, tebi se ne žuri.

     

    MIRJANA:                Veroni­ka je sig­urno jela neš­to u gradu, kas­ni­je ćemo nas dvi­je neš­to na brzinu.

     

    GROZDANA:          Da.

     

    MIRJANA:               A baš neko ble­sa­vo vrijeme.

     

    GROZDANA:          Da.

     

    Neko vri­jeme tiši­na. Groz­dana odlazi. 

     

    SIMON:                     Žuriš?

     

    LUCIO:                     Idem na posao.

     

    SIMON:                     Je, da… Tre­ba raditi.

     

    LUCIO:                     Neš­to si me trebao?

     

    SIMON:                     Niš­ta, niš­ta. Samo tako…

     

    LUCIO:                     Imam malo vre­me­na, ako neš­to trebaš…

     

    SIMON:                     Ne tre­bam niš­ta. Samo sam te tako htio poz­drav­i­ti. Vri­jedan si, vidim.

     

    LUCIO:                     Kap­i­tal­izam voli mlade ljude. Nama dobro sto­ji odijelo.

     

    SIMON:                     Čuo sam da će te usko­ro promaknuti.

     

    LUCIO:                     Mis­lim da hoće. Tajni­ca šefa me počela poz­dravl­jati. Zaslužio sam.

     

    SIMON:                     Vjerujem.

     

    LUCIO:                     Sad stvarno tre­bam ići.

     

    SIMON:                     Da, nar­avno, vri­jeme je novac.

     

    LUCIO:                     Novac je vrijeme.

     

    SIMON:                     Oprosti što te ovako… Niš­ta… Vidi­mo se.

     

    LUCIO:                     Vidi­mo se, bok.

     

    Do Mir­jane sje­da Anki­ca obuče­na u spavačicu. 

     

    MIRJANA:               Ankice, tebe nisam dugo vid­jela. Kako si?

     

    ANKICA:                 Dobro.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Ti?

     

    MIRJANA:               Dobro.

     

    ANKICA:                 Dra­go mi je.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Lije­po izgledaš.

     

    ANKICA:                 Da?

     

    MIRJANA:               Sviđa mi se frizu­ra. To je nova?

     

    ANKICA:                 Frizu­ra? Nije.

    MIRJANA:               Onda mi se samo učinilo.

     

    ANKICA:                 Da.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Kupi­la sam naušnice, mož­da zbog toga.

     

    MIRJANA:               Da? Da vidim?

     

    Anki­ca nespret­no povlači kosu i pokazu­je sitne naušnice. 

     

    MIRJANA:               Jako su lijepe.

     

    ANKICA:                 Bile su skupe, ali eto…

     

    MIRJANA:               Baš su lijepe.

     

    ANKICA:                 Hvala. Muž mi je tu?

     

    Jakov kreće leći u krevet. 

     

    MIRJANA:               Da, upra­vo nam­jer­a­va leći u krevet.

     

    ANKICA:                 Hvala.

     

    Anki­ca odlazi pre­ma kreve­tu. Raz­go­vara­ju okrenu­ti leđima.

     

    ANKICA:                 Ti si moj muž.

     

    JAKOV:                    Da.

     

    ANKICA:                 Ja sam tvo­ja žena.

     

    JAKOV:                    Dra­go mi je.

     

    ANKICA:                 Kako si?

     

    JAKOV:                    Vruće je.

     

    ANKICA:                 Otvo­rila sam prozor.

     

    JAKOV:                    Tre­bali smo klimu ugraditi.

     

    ANKICA:                 Tre­bali smo.

     

    JAKOV:                    Jel’ me voliš?

     

    ANKICA:                 Zab­o­rav­i­la sam.

     

    JAKOV:                    Imaš li naj­dražu boju?

     

    ANKICA:                 Imam.

     

    JAKOV:                    Koja je moja naj­draža boja?

     

    ANKICA:                 Plava.

     

    JAKOV:                    Dobro. Pla­va. I tvo­ja isto?

     

    ANKICA:                 Nije. Ja mrz­im plavu iz dna duše.

     

    Tiši­na.

     

    JAKOV:                    Jel’ naše dijete Josip, koji ima 20 god­i­na, zvalo?

     

    ANKICA:                 Nije danas.

     

    JAKOV:                    Zašto?

     

    ANKICA:                 Ne znam.

    JAKOV:                    Tre­bala si ga zvati.

     

    ANKICA:                 Ne tre­bamo se sva­ki dan čuti. Vjero­jat­no cijeli dan radi.

     

    JAKOV:                    Tre­ba ga zvati.

     

    ANKICA:                 Zvat ću ga ujutro.

    JAKOV:                    Nazovi.

     

    ANKICA:                 Hoću. Laku noć.

     

    JAKOV:                    Čekaj.

     

    ANKICA:                 Što je?

     

    JAKOV:                    Jesi se umo­ri­la danas?

     

    ANKICA:                 Onako.

     

    JAKOV:                    Jesi se umo­ri­la ili nisi?

     

    ANKICA:                 Pa, onako.

     

    JAKOV:                    Ajde mi ga onda popuši.

     

    ANKICA:                 Ne mogu sada.

     

    JAKOV:                    Ajde daj.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Dobro.

     

    Sa put­nom tor­bom u ruka­ma dolazi Violeta.

     

    MIRJANA:               Bok, došla si.

     

    VIOLETA:               Evo.

     

    Mir­jana se usta­je i zagr­le se nespretno.

     

    MIRJANA:               Kako si?

     

    VIOLETA:               Dobro, vlak je malo kas­nio, što se može.

     

    MIRJANA:               Tre­bala si mi jav­i­ti, iza­šla bi na ces­tu po tebe.

     

    VIOLETA:               Tor­ba nije teš­ka. I tako živiš na prvom katu.

     

    MIRJANA:               Da. Uđi, ajde.

    VIOLETA:               Mala nije tu?

     

    MIRJANA:               Nije. Usko­ro će doći.

     

    VIOLETA:               Dobro.

     

    MIRJANA:               Sjedni.

     

    Vio­le­ta sjedne.

    VIOLETA:               Dobro je.

     

    MIRJANA:               Što?

     

    VIOLETA:               Stan.

     

    MIRJANA:                Znam da ima prašine, nisam stigla niš­ta sred­i­ti, imala sam puno posla.

     

    VIOLETA:               Ja ću ti malo pomoći.

     

    MIRJANA:               Kad ujutro moraš ići na preglede?

     

    VIOLETA:                Ustat ću se u 6, moraš mi reći koji tram­va­ji idu, tak­si je pre­više skup, sta­ja­lo me 80 kuna s kolod­vo­ra do ova­mo. Moram stići oko 7, moram biti oprez­na zbog bro­ja, vjero­jat­no ću biti na redu oko 8.

     

    MIRJANA:               Kad si se mis­lila vratiti?

     

    VIOLETA:               Mogu i sutra. Mis­lila sam…

     

    MIRJANA:               Ja imam sutra lud­nicu na poslu.

     

    VIOLETA:               Dobro, mogu se sutra vratiti.

     

    MIRJANA:               Mis­lila si ostajati?

     

    VIOLETA:               Mis­lila sam… Ali mogu sutra ići.

     

    MIRJANA:                Ako želiš osta­ti, nema prob­le­ma. Veroni­ka će biti tu negdje, a i sus­je­di ima­ju ključ…

     

    VIOLETA:               Ma, ne… Ići ću.

     

    MIRJANA:               Kako hoćeš.

     

    Tiši­na.

     

    VIOLETA:               Odlučit ću sutra.

     

    Tiši­na.

     

    Mir­jana pali cigaretu. 

     

    VIOLETA:                U kupeu je jedan stari pušio cije­lim putem. Mis­lim da je pop­ušio čak dvi­je kuti­je. A, kako je smr­dio! Strašno nešto.

     

    Mir­jana gasi cigaretu. 

     

    VIOLETA:                Ne, nemoj ti zbog mene. Nisam mis­lila da zbog toga ti ne moraš, samo si me sjetila.

     

    MIRJANA:               Nije važno.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Znaš…

     

    Tiši­na.

     

    JAKOV:                    Šta?

     

    ANKICA:                 Budan si? Mis­lila sam da si zaspao.

     

    JAKOV:                    Reci.

     

    ANKICA:                  Niš­ta, samo sam tako razmišl­jala da bi mogao sutra do mes­nice otići.

     

    JAKOV:                    Nemaš više mesa?

     

    ANKICA:                  Imam neš­to ali brzo mi je rođen­dan, pa sam htjela uzeti malo jan­je­tine. A ti se razu­mi­ješ u to, tebi mesar uvi­jek da bol­je meso.

     

    JAKOV:                    Opet te zeznuo?

     

    ANKICA:                 Nije, nije. Samo bi bilo bol­je da odeš ti. Ti uvi­jek bol­je doneseš.

     

    JAKOV:                    Kad ti je rođendan?

     

    ANKICA:                 Za dva dana.

     

    JAKOV:                    Mis­lila si koga zvati?

     

    ANKICA:                  Ma, ne…Susjedi će doći na kolače, ali mis­lila sam da bi ja i ti mogli ručati jan­jet­inu. Nis­mo to dugo jeli.

     

    JAKOV:                    Dobro, ići ću.

     

    ANKICA:                 Dobro. Samo sam to htjela.

     

    JAKOV:                    Dobro.

     

    Tiši­na.

     

    VIOLETA:               Imat ćemo 50 god­i­na bra­ka sljedeći mjesec. Slav­it ćemo u crkvi.

     

    MIRJANA:               Već?

     

    VIOLETA:                Da, godine lete. I ja sam se izne­nadi­la. Bit će misa i onda ćemo kas­ni­je ići na ručak u restoran.

     

    MIRJANA:               Zvala si puno ljudi?

     

    VIOLETA:                Ne. Samo tebe i ove s tatine strane koji još nisu pom­r­li, znaš da bi se oni nalju­tili da ih ne zove­mo na takve stvari. Moraš doći.

     

    MIRJANA:               Da, nar­avno, doći ću.

     

    VIOLETA:                Don Jerko će vodi­ti misu, znaš. Zvao me neki dan. Rekao mi je da je čuo da si razvedena.

     

    MIRJANA:               Koji kurac je nje­mu to bitno?

     

    VIOLETA:               Nemoj pso­vati, molim te. Pričesti­la si se za Božić, zato je pitao.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Zab­o­rav­i­la sam. Nisam dugo išla na misu, zab­o­rav­i­la sam.

     

    VIOLETA:                Zato me zvao. Da ne odeš na pričest kad bude­mo slav­ili. Ras­tavl­jeni se ne smi­ju pričešćivati.

     

    MIRJANA:               Dobro, oprosti, zab­o­rav­i­la sam.

     

    VIOLETA:               A zaš­to ovd­je ne ideš na misu? Šte­ta je to tako, neuredno…

     

    MIRJANA:               Ne idem, ne znam.

     

    VIOLETA:               A Veroni­ka? Jel’ bar ona?

     

    MIRJANA:               Ne ide.

     

    VIOLETA:                Tre­bala bi ići, ima sve­ga na tom svi­je­tu, pogo­to­vo droge. Tre­bala bi ići na misu.

     

    MIRJANA:               Dobro, mama, reći ću joj!

     

    VIOLETA:                Ne moraš odmah… Dobro, niš­ta. Tvoj tata je često znao gov­oriti da od tebe neće biti niš­ta. Jesi to znala?

     

    MIRJANA:                Znala sam, nar­avno. Gov­o­rio je: „od tebe nikad neće biti niš­ta“ i ja sam mu vjerovala.

     

    VIOLETA:                Nisi se isti­cala u školi i nisi bila lijepa. Bila si ružno dijete, nedavno sam gledala slike, baš ružno dijete. Sjećam se, jed­nom smo išli u goste kod Bečiće­vih, a ti si tek bila ušla u pubertet, bila si puna bubulji­ca, crvenih, gno­jnih.  Kosa ti je bila stal­no mas­na, što ćeš, jače si se zno­ji­la, pubertet je gad­na stvar. Dok smo hodali pre­ma nji­hovoj kući otac me stal­no tiho pitao što smo te baš morali vodi­ti. Za večerom ti je stal­no gov­o­rio da se usprav­iš, stal­no te gledao, stal­no te se sramio. Ja sam te noći malo plakala, i ja sam te se poma­lo srami­la, vikala sam na tebe te večeri jer nisi bila naprav­i­la krevet. Ja i otac nis­mo pričali sutradan o tome, bilo nas je sram jed­no dru­gog. Ali, dani su sporo pro­lazili, a ti si poma­lo posta­jala ljepša. Usko­ro si imala najveće sise u cijelom razre­du, deč­ki su te pratili kući. Bili smo mož­da i zado­voljni, iako su tvo­je ocjene posta­jale sve loši­je. Mis­lila sam: ajde bar će biti sek­si, sve će doći na svo­je mjesto.

     

    Tiši­na.

     

    VIOLETA:               Jako sam ostarila.

     

    MIRJANA:               Dobro izgledaš.

     

    VIOLETA:               Ma koga zavaravaš?

     

    MIRJANA:               Dobro izgledaš za svo­je godine. Hoćeš kave?

     

    VIOLETA:               Neću, hvala.

    MIRJANA:               Kolača?

     

    VIOLETA:               Ne, ne. Jela sam u vlaku.

     

    MIRJANA:                Znaš, kad mi je pro­fe­sor­i­ca zaključi­la jedinicu, a gru­di mi još nisu bile počele, nisi niš­ta rekla. Potuži­la si se kolegi­ca­ma s posla, zapazi­la sam poglede kad bih došla u gos­tion­icu do tebe. Plakala si ponekad, ali mi niš­ta nisi rekla. Za večerom bi mi lijeno sipala na tan­jur jaje i meso. Deserte od jed­nom nis­mo imali, a tele­fon je često zvo­nio. Zat­var­ala bi vra­ta dok bi se žalila svo­joj ses­tri. Otac me htio tući, ali je već bio umoran od obitelji. Rekao bi mi tu i tamo da odem u sobu uči­ti i ja bih mu bila zah­val­na. Znaš, ja sam tih dana bila u strahu i nisam ni jed­nu noć mogla zas­pati sve do jutra. Bilo mi je teško, nisam prošla pred­met, a nisam se sma­trala glupom. Čemu imati živ­ot, ako će biti bezvri­jedan. Ti nisi ulazi­la u moju sobu, a ja sam pre­strašeno stavl­jala svo­ju odjeću u košaru za pran­je, posta­la si stranac. Vol­jela bih da si me tuk­la, da nisi digla ruke od mene.

     

    VIOLETA:               Oprosti.

     

    MIRJANA:                Nema veze. Ja ti od onda ne kupu­jem rođen­danske darove. Kad te nazovem da ti česti­tam ti uvi­jek kažeš: evo, doš­lo je puno lju­di, dobi­la sam puno daro­va, lijepih daro­va…  A ja nikad ne pitam kakvih. Ti meni nisi nikad kupi­la dar. Naprav­i­la bi tor­tu, kupi­la soka, to je sve.

     

    VIOLETA:               Udalji­la si se.

     

    MIRJANA:               Otišla sam u dru­gi grad.

     

    VIOLETA.                Da.

     

    MIRJANA:               Kako je tata?

     

    VIOLETA:               Ne znam. Dugo ga to nisam pitala.

     

    MIRJANA:               Ima tamo robe za glačat’, pa možeš to…

     

    VIOLETA:               Naravno.

     

    Vio­le­ta se usta­je i odlazi glačati odjeću. Ulazi Grozdana. 

     

    GROZDANA:          Smetam?

     

    MIRJANA:               Ne, ostani.

     

    GROZDANA:           Oprosti, nisam znala da je ona tu. Došla sam jer mi je posta­lo zagušlji­vo u kuhin­ji. Ova peć u kojoj ću se ubiti za dvi­je godine je neis­prav­na. Puš­ta plin. Morat ćemo je što pri­je poprav­i­ti. Kako ću prav­i­ti kolače za Božić? Kako ću se ubiti za Uskrs?

     

    MIRJANA:               Imam ti ja jednog dobrog majstora.

     

    GROZDANA:          Hvala. Dat ćeš mi broj.

     

    MIRJANA:               Nema problema.

     

    GROZDANA:          Kad radiš?

     

    MIRJANA:               Uskoro.

     

    GROZDANA:          Sad ću ja otići. Evo, samo što nisam.

     

    MIRJANA:               Dobro.

     

    Groz­dana i Mir­jana neko vri­jeme sjede i šute. Zatim se Groz­dana ustaje. 

     

    GROZDANA:          Idem.

     

    MIRJANA:               Bok.

     

    Simon i Lucio se sus­ret­nu na križan­ju Dal­matinske i Frankopanske. 

     

    SIMON:                     Opet ti.

     

    LUCIO:                     U pro­lazu sam.

     

    SIMON:                     Bio sam ti u stanu, znaš?

     

    LUCIO:                     Ozbiljno, kad?

     

    SIMON:                     Mal­o­pri­je. Jako je mali.

     

    LUCIO:                      Oprosti, malo je neuredan, nisam spre­mao dan­i­ma. Kupio sam ga pri­je pet god­i­na, moji su pro­dali vikendicu. Usko­ro ću ga pro­dati i uzeti kred­it pa ću kupi­ti novi.

     

    SIMON:                     Dobro da je tako. Ovaj je baš mali. U Nje­mačkoj samo naj­gori soci­jal­ni sluča­je­vi žive u tako mal­om stanu.

     

    LUCIO:                     Ovaj mi je dovol­jan za sada. A i u dobrom je kvartu.

     

    SIMON:                     A ako što bude s Mirjanom?

     

    LUCIO:                     Ne znam. Nisam tako daleko razmišljao.

     

    SIMON:                     Vidim da nisi.

    LUCIO:                     Zaš­to tebe to zanima?

     

    SIMON:                     Vidio sam u kupaoni­ci da koris­tiš kap­sule pro­tiv ispadan­ja kose.

     

    LUCIO:                     Moj otac je rano oćelavio.

     

    SIMON:                     Kosa ti je dobra za sada.

     

    LUCIO:                     Malo mi je tu rijet­ka, vidi.

     

    Lucio pokazu­je Simonu glavu. 

     

    SIMON:                     Mir­jana ne voli ćelavce.

     

    LUCIO:                     Imat ću to na pameti.

     

    SIMON:                     Dobro.

     

    LUCIO:                     Zakas­nit ću na posao.

     

    SIMON:                     Da, da, razu­mi­jem. Idi.

     

    LUCIO:                     Bok.

     

    SIMON:                     Bok.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Kako ide?

     

    VIOLETA:               Evo, ide.

     

    MIRJANA:               Jel’ ti puno?

     

    VIOLETA:               Nije, brzo sam gotova.

     

    MIRJANA:               Hoćeš da ti done­sem soka?

     

    VIOLETA:               Ne treba.

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Spavaš?

     

    JAKOV:                    Da.

     

    ANKICA:                 Zaš­to ne spavaš?

     

    JAKOV:                    Vruće mi je, šta je?

     

    ANKICA:                 Niš­ta, vidim da ne spavaš, pa samo tako…

     

    JAKOV:                    Šta je tebi?

     

    ANKICA:                 Ne mogu spa­vat’, ne znam.

     

    JAKOV:                    Ni ja. Mis­lim da je pun mjesec.

     

    ANKICA:                 Nije, bio je prošli tjedan.

     

    JAKOV:                    Mož­da je opet.

     

    ANKICA:                 Pusti, ajde spavaj.

     

    JAKOV:                    Laku noć.

     

    Mir­jana uzi­ma sred­st­vo za čišćen­je i čisti stol. 

     

    VIOLETA:               To ti sred­st­vo nije baš najbolje.

     

    MIRJANA:               Nije?

     

    VIOLETA:               Ne. Jefti­no je, ali ostanu na kra­ju mrlje.

     

    MIRJANA:               Meni je dobro.

     

    Vio­le­ta se približava. 

     

    VIOLETA:               Ostanu mrl­je, vidi.

     

    Mir­jana gle­da u stol. 

     

    MIRJANA:               Ne vidim, meni je dobro.

     

    VIOLETA:               Evo tu, vidi, mrlja.

     

    MIRJANA:               Ne, ne vidim. Jesi glad­na? Mogla bi skuhati ručak.

     

    VIOLETA:               Nisam.

     

    MIRJANA:               Ajde, sig­urno si gladna.

     

    VIOLETA:               Što imaš?

     

    MIRJANA:               Imam pile­tine, mis­lila sam to ispeći.

     

    VIOLETA:               Dobro. Kad dolazi Veronika?

     

    MIRJANA:               Evo sad će.

     

    Mir­jana i Veroni­ka sjed­nu i čeka­ju da uđe Veroni­ka. Nakon nekog vremena

    Veroni­ka ulazi. 

     

    VERONIKA:            Bok!

     

    VIOLETA:               Ej, sunce.

     

    Ljube se.

     

    VERONIKA:            Bako, stigla si.

     

    VIOLETA:               Maloprije.

     

    VERONIKA:            Super.

     

    VIOLETA:               Narasla si.

     

    VERONIKA:            Joj, pa uvi­jek to kažeš.

     

    VIOLETA:               Kad je istina.

     

    VERONIKA:            Jesam se promijenila?

     

    VIOLETA:               Jesi. Svakim danom si sve ljepša.

     

    VERONIKA:            Stvarno to misliš?

     

    VIOLETA:                Bake lažu. Nikad to nemoj zab­o­rav­i­ti. Prav­i­mo se nevine i blage pre­ma unuci­ma. Naš živ­ot je u vašim ruka­ma. Bor­ba za opstanak.

     

    MIRJANA:               Ajde, sjed­nite za stol. Ručak je gotov.

     

    VIOLETA:               Već?

     

    MIRJANA:               Brzo kuham.

     

    Veroni­ka i Vio­le­ta sjeda­ju za stol, a Mir­jana donosi pilet­inu i neki prilog. Postavl­ja­ju stol. 

     

    VIOLETA:               I što mi ima s tobom? Kako u školi?

     

    VERONIKA:            Znaš da pje­vam? Sig­urno ti mama to nije rekla.

     

    VIOLETA:               Nije, ne.

     

    VERONIKA:            Znala sam. E, pa pje­vam. Imam jedan bend i pje­va­mo super stvari,

    veći­nom strane.

     

    MIRJANA:               Sad je u fazi kad želi biti pjevačica.

     

    VERONIKA:            To nije samo faza.

     

    MIRJANA:               Vid­jet ćemo.

     

    VERONIKA:            Super mi ide, znaš, bako. Baš super. Neki dan su neki deč­ki slušali ispred podru­ma gdje svi­ramo i rek­li su kas­ni­je da smo baš bili odlični. A ti deč­ki isto svi­ra­ju i to u jed­nom poz­natom ben­du Ras­trig. Jesi čula za taj bend, bako?

     

    VIOLETA:               Nisam.

     

    VERONIKA:            Nema veze, to ti je jedan super bend. Jedan spot im se vrti i na tele­viz­iji. Svakako, rek­li su mi da imam bolji glas od 90% estrade!

     

    VIOLETA:               Super.

     

    VERONIKA:            Znam, samo mama mi baš nije zado­volj­na. Ona ne voli moj glas.

     

    MIRJANA:               Volim kad nor­mal­no pje­vaš, sad samo rastežeš.

     

    VERONIKA:            To se tako radi kad pje­vaš soul. Niš­ta ne znaš.

     

    MIRJANA:               Eto.

     

    VERONIKA:            Super pje­vam i da imamo nova­ca mogli bi snim­i­ti CD, sig­urno bi se odlično pro­davao. Poslala sam jed­nu pjes­mu što smo snim­ili, onako amater­s­ki, u Ameriku mojim pri­jatelji­ma preko My space‑a, znaš što je to?

     

    VIOLETA:               Ne.

     

    VERONIKA:            Ma, nije važno, Inter­net. Oni su bili oduševl­jeni, rek­li su mi da pje­vam super! Da imam nov­ca sig­urno bih usp­jela u Ameri­ci. Sig­urno! Tamo je lako snim­i­ti CD. Samo tre­ba plati­ti, malo dolara, ne tre­baš niko­ga poz­na­vati. Samo platiš malo dolara i oni ti daju stu­dio i sve. Čak ima i popis izdavačk­ih kuća koji­ma možeš poslati snimku. Samo snim­ka mora bit pro­fe­sion­al­na. A ja to nemam. Nemamo nova­ca. Mama mi niš­ta ne da.

     

    MIRJANA:               Jer nemam.

     

    VERONIKA:            A ja bih sig­urno usp­jela. Osjećam da sam tal­en­ti­rana. To baš znam. Ponekad kad idem spa­vati zamišl­jam da sam boga­ta, da imam bogate roditel­je koji su mi snim­ili CD i da pje­vam u Ameri­ci na nekom nji­hovom velikom sta­dionu. Uvi­jek to san­jam. I svi mi gov­ore da super pjevam.

     

    MIRJANA:               Ajde, jedi.

     

    VERONIKA:            Bako, ja sam jako tal­en­ti­rana. Ja sam veli­ki talent.

     

    VIOLETA:               Dra­go mi je. I ja sam pje­vala, prije.

     

    VERONIKA:            Da?

     

    VIOLETA:               Mama ti nije pričala?

     

    VERONIKA:            Nije. Mama, zaš­to mi to nisi pričala?

     

    VIOLETA:                Ma, nije važno. Neko­liko puta, u gosti­non­i­ci. Dobro sam pje­vala. I ja sam bila tal­en­ti­rana, kao ti.

     

    VERONIKA:            Ja sam više.

     

    VIOLETA:               Naravno.

     

    VERONIKA:            Znaš, bako, ja bih htjela biti slav­na. Ja znam da bih ja to mogla.

     

    VIOLETA:               Da?

     

    VERONIKA:                        Da. Ja dobro pje­vam, ja stvarno dobro pjevam.

     

    MIRJANA:               Jedi.

     

    VERONIKA:            Ne! Bako, svi to kažu, baš svi. Ja mis­lim da ne lažu. Ne, ja znam da ne lažu. Ja bih htjela biti slav­na pje­vači­ca. Slav­na, bako. (pje­va):

    Ja bih htjela biti slavna

    I ja bih htjela biti divna 

    I sret­na i sjajna

    Ja bih htjela biti zvijezda

    Najveća zvi­jez­da

    Najs­ja­jni­ja zvijezda

     

     

    Veroni­ka pje­va sve tiše i tiše. 

     

    MIRJANA:                Bila je kod jednog menadžera, nije usp­je­lo. Tre­ba malo sreće. Tal­ent nije dovol­jan. Dobro pje­va, nisam glu­pa. I ja dobro pje­vam, samo nikad ne pje­vam. Ne gov­orim joj često da dobro pje­va, mora mis­li­ti na školu i živ­ot. Često odleti u nebe­sa. Lju­di ne mogu let­jeti. Da mogu, stvo­rio bi nam Bog krila.

     

    VERONIKA:            Mama, što je to život?

     

    MIRJANA:               Živ­ot je šal­i­ca kave.

     

    VERONIKA:            Mama, što je to ljubav?

     

    MIRJANA:               Ljubav je daljin­s­ki od televizora.

     

    VERONIKA:            Mama, što sam to ja?

     

    MIRJANA:               Ti si moje dijete.

     

    VERONIKA:            Mama, što je to dijete?

     

    MIRJANA:               To je moja ljubav.

     

    VERONIKA:            Mama, što je to ljubav?

     

    MIRJANA:               Ništa.

     

    Iz kreve­ta usta­je Ankica. 

     

    JAKOV:                    Di ćeš?

     

    ANKICA:                 U zahod. Probudi­la sam te?

     

    JAKOV:                    E. Koliko je sati?

     

    ANKICA:                 Ubr­zo ćemo se ustati.

     

    JAKOV:                    Dobro.

     

    ANKICA:                 Što je bilo?

     

    JAKOV:                    Ružno sam sanjao.

    ANKICA:                 Opet.

     

    JAKOV:                    Da.

     

    ANKICA:                 Da ti skuham čaja?

     

    JAKOV:                    Ne treba.

     

    ANKICA:                 Moram u zahod.

     

    JAKOV:                    Samo idi.

     

    Anki­ca odlazi pre­ma Mir­jani. Gleda­ju se u ogledalu u WC‑u, u uredu. 

     

    MIRJANA:               Nemoj ovaj lije­vi koris­ti­ti. Ne radi.

     

    ANKICA:                 Vidi ti se grudnjak.

     

    MIRJANA:               Što?

     

    ANKICA:                 Nemoj se prav­i­ti ble­sa­va. Zakopčaj se.

     

    MIRJANA:               Oprosti, ali… Ne razumijem.

     

    ANKICA:                 Imam ja tu pri­jatel­je, sve znam.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Što znaš?

     

    ANKICA:                 Znaš ti dobro.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Oprosti.

     

    ANKICA:                 Nemoj. To je sve.

     

    MIRJANA:               Nisam nikad mis­lila… To je samo tako ispalo.

     

    ANKICA:                 Koji si rekla da ne radi?

     

    MIRJANA:               Lije­vi.

     

    ANKICA:                 Hvala.

     

    Anki­ca se vraća u krevet. 

     

    Lucio i Simon se gleda­ju u ogledalu. 

     

    SIMON:                     Dobro ti sto­ji ta košul­ja. Ja sam jed­nom kad sam imao nova­ca kupio jed­nu u Zari, nije bila sku­pa, a tra­jala mi je deset godina.

     

    LUCIO:                     Mis­liš da nije pre­više svečana?

     

    SIMON:                     I ona će se fino urediti.

     

    LUCIO:                      Vjero­jat­no. Tek zad­njih par god­i­na nosim košul­je. Mis­lim da mi pristaju.

     

    SIMON:                     Kako si?

     

    LUCIO:                     Malo nervozno.

     

    SIMON:                     I ja.

     

    LUCIO:                     Mis­liš da će biti dobro?

     

    SIMON:                     Ne znam.

     

    LUCIO:                     Znam da ne znaš, samo pitam mis­liš li da će sve biti u redu?

     

    SIMON:                     Ne znam.

     

    LUCIO:                     Poželi mi sreću.

     

    SIMON:                     Neću.

     

    Mir­jana se šmin­ka i raz­go­vara sa Simonom. 

     

    MIRJANA:               Reci…

     

    SIMON:                     Kako je mala?

     

    MIRJANA:               Dobro je.

     

    SIMON:                     Može doć’ do mene ovo lje­to ako hoće.

     

    MIRJANA:               Neće.

     

    SIMON:                     Nisi je ni pitala.

     

    MIRJANA:               A što ti mis­liš što će ona reći?

    Tiši­na.

     

    SIMON:                     Tre­ba je bar pitat’.

     

    MIRJANA:               Dobro, pitat ću je.

     

    SIMON:                     Dobro.

     

    Tiši­na.

     

    SIMON:                     Poslat ću ti sljedeći mjesec.

     

    MIRJANA:               Aha.

     

    SIMON:                     Ne, stvarno, hoću. Krenu­lo mi je.

     

    MIRJANA:               Dra­go mi je. Zbog tebe.

     

    SIMON:                     Kako si ti?

     

    MIRJANA:               Dobro.

     

    SIMON:                     I meni je dra­go zbog tebe. Jel’ još radiš u firmi?

     

    MIRJANA:               Radim.

     

    SIMON:                     Znao sam da ćeš uspjet’.

     

    MIRJANA:               Aha.

     

    SIMON:                     Imaš koga?

     

    MIRJANA:               Ajde, nemoj o tome.

     

    SIMON:                     Šta? Uvi­jek si bila zgod­na ženska.

     

    MIRJANA:               Nemam niko­ga. Dobro?

     

    SIMON:                     Dobro, oprosti, nisam te tre­bo pitat’.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Ti si još s onom?

     

    SIMON:                     Jesam.

    MIRJANA:               Kako ona?

     

    SIMON:                     Dobro. Evo, poz­dravl­ja te.

     

    MIRJANA:               Što, ona sluša ovaj razgovor?

     

    SIMON:                     Pa, da.

     

    MIRJANA:               Joj, Simone, joj…

     

    SIMON:                     Nis­mo niš­ta kri­vo rekli.

     

    MIRJANA:               Dobro, svejedno.

     

    SIMON:                     Mogu joj reć’ da ode iz pros­tori­je. Fani, ajde…

     

    MIRJANA:               Nemoj joj niš­ta gov­orit’, što ti je!?!

     

    SIMON:                     Fani, ajde iza­đi, moram još nešto…

     

    MIRJANA:               Nemoj je tjer­at’ kad ti kažem. I tako smo gotovi.

     

    SIMON:                     Dobro.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Poz­dravi je.

     

    SIMON:                     Fani, evo i tebe poz­dravl­ja…. E, kurac, sad je izašla.

     

    MIRJANA:               Dobro, niš­ta, poz­dravi je kasnije.

     

    SIMON:                     Valj­da neću zaboravit’.

    MIRJANA:               Svejedno.

     

    SIMON:                     Kad se mala vraća iz škole?

     

    MIRJANA:               Za pola sata.

     

    SIMON:                     Mož­da da je nazovem onda?

     

    MIRJANA:                Nemoj. Ima sutra ujutro rano iz matem­atike napred­ni, pa ne želim da se uzruja.

     

    Tiši­na.

     

    SIMON:                     Šta? Još uvijek…

     

    MIRJANA:               A što mis­liš Simon?

     

    SIMON:                     Pa, ne znam.

     

    MIRJANA:               Da, ras­plače se.

     

    SIMON:                     Uvi­jek se dobro drži, kad raz­go­varamo. Prošli put me i pita­la neš­to gdje točno živim i tako.

     

    MIRJANA:               Dobro, Simon, dobro. Sve­jed­no, plače.

     

    SIMON:                     Nemoj tako. Nije to istina.

     

    MIRJANA:               Dobro, nije.

    SIMON:                     Nemoj mi lagat, nisam ja glup.

     

    MIRJANA:                Ma, jebem ti, Simon. Ko te laže!? Plače mi mala sva­ki put kad nazoveš, šta si ti očeki­vao? 5 god­i­na se uopće ne javl­jaš, a onda si počeo slat čestitke za Božić. I to ih ti ni ne napišeš, nego ova tvoja.

     

    SIMON:                     Opet se dereš.

     

    MIRJANA:                Simon, odi. Ne želim čut tvoj glas, odi. Samo odi. Molim te, odi. Samo odi.

     

    Tiši­na

     

    MIRJANA:               Čuje­mo se.

     

    SIMON:                     Pitaj je ako me hoće nazvat’.

     

    MIRJANA:               Ajde, Simon, ajde, bok.

     

    SIMON:                     Bok.

     

    Mir­jana sje­da na stolac. 

     

    VIOLETA:               Tko je on?

     

    MIRJANA:               Kole­ga s posla.

     

    VIOLETA:               Nisam ga nikad vidjela?

     

    MIRJANA:               Ne budi ble­sa­va, gdje bi ga ti vidjela?

     

    VIOLETA:               Ne znam. Mož­da na televiziji.

     

    MIRJANA:               Ne. Nisi.

     

    VIOLETA:               Je li vidio Veroniku?

     

    MIRJANA:               Još je rano.

     

    VIOLETA:               Ali zna za nju?

     

    MIRJANA:               Nar­avno, mama. Nisam dijete.

     

    VIOLETA:               I nema niš­ta protiv?

     

    MIRJANA:               Neću se udati, mama.

     

    VIOLETA:               Znači, niš­ta ozbiljno.

     

    MIRJANA:               Niš­ta ozbiljno.

     

    VIOLETA:               Mir­jana, imaš ti već i godina.

     

    MIRJANA:               Moram ići.

     

    VIOLETA:                Bit će ti zima. Hoćeš jedan moj crni šal? Nije starin­s­ki, mogu ga nosi­ti i mlađe žene, kupi­la sam ga u finoj trgovini.

     

    MIRJANA:               Ne tre­ba. Kas­nim. Naprav­i­la sam ti kauč, neću doći kasno.

     

    Mir­jana bježi do Lucia. Ubacu­je se u zagrl­jaj. Plešu. Pret­jer­a­no našminkana Veroni­ka počin­je pje­vati neku soul pjes­mu na bini. 

     

    LUCIO:                     Ej, polako…

     

    MIRJANA:               Oprosti, malo mi je vino udar­i­lo u glavu. Dobro plešeš.

     

    LUCIO:                     Misliš?

     

    MIRJANA:               Nisi mi još nijed­nom stao na nogu.

     

    LUCIO:                     To je pravi uspjeh.

     

    MIRJANA:               I je. S kakvim sam sve izlazila…

     

    LUCIO:                     S puno njih?

     

    MIRJANA:               Bilo bi ti kri­vo da ih je puno?

     

    LUCIO:                     Nije, nego…

     

    MIRJANA:                Ne boj se. Nisam… Bila sam u fazi kad sam se htjela zalju­biti pa sam izlazi­la. Kreteni. Kao da sam kur­va ako sam razve­de­na. Svi mis­le da da mi fali… znaš već… da moramo odmah iste noći… Sranje.

     

    LUCIO:                     Budale.

     

    MIRJANA:               Da, budale.

     

    LUCIO:                     A zaš­to si sa mnom?

     

    Tiši­na.

     

    LUCIO:                     Ozbiljno pitam…

     

    MIRJANA:               Ne znam.

     

    Tiši­na.

     

    LUCIO:                     Je li ti bilo dobro večeras?

     

    MIRJANA:               Je, Lucio, je…

     

    LUCIO:                     Ne zvučiš tako.

     

    MIRJANA:               Bilo mi je stvarno dobro, rekla sam ti.

     

    LUCIO:                     Ne bi htjela da ponovimo?

     

    MIRJANA:               Htjela bi.

     

    LUCIO:                     Ozbiljno?

     

    MIRJANA:               Ti?

     

    LUCIO:                     Nar­avno, odmah sutra.

     

    MIRJANA:               Ne mogu sutra.

     

    LUCIO:                     Neki dru­gi put, naravno.

     

    MIRJANA:               Dra­ga sam ti, je l’ tako?

     

    LUCIO:                     Da, dra­ga si mi.

     

    MIRJANA:               Koliko dugo?

     

    LUCIO:                     Gledao sam te na poslu. Zgod­na si. Lju­di te vole.

     

    MIRJANA:               Voliš me?

     

    LUCIO:                     Mis­lim da da.

     

    MIRJANA:               Ja tebe ne volim.

     

    LUCIO:                     Znam, nemoj to govoriti.

     

    MIRJANA:               Želim da to znaš.

     

    LUCIO:                     Znam, ali nemoj to ponavljati.

     

    MIRJANA:                Neću. Želim da me ti voliš više, to mi odgo­vara. Hoće li ti to pret­jer­a­no smetati?

     

    LUCIO:                     Neće.

     

    MIRJANA:               A kas­ni­je? Kad ostarim još više?

     

    LUCIO:                     Kas­ni­je? Ne razmišl­jam o tada.

     

    MIRJANA:               Nisi prim­je­tio kako nas lju­di gleda­ju kad ulaz­i­mo u restoran?

     

    LUCIO:                     Ne smeta mi.

     

    MIRJANA:               A kad ti isti lju­di budu tvo­ji roditelji?

     

    LUCIO:                     Bit će im bit­no da si ti dobra pre­ma meni.

     

    MIRJANA:               Vra­ga, nemaš poj­ma o životu.

     

    LUCIO:                      Dobro. Prav­it ću se da mi to niš­ta ne znači, a onda će se moj brat mož­da ožen­i­ti i mama će mož­da biti sret­ni­ja s njom. Imat će mož­da dobro vjenčan­je, a ti nećeš htjeti ple­sati jer će te bol­jeti noge i pit ćeš puno vina i pušiti.

     

    MIRJANA:               Ali me nećeš ostaviti?

     

    LUCIO:                     Ne znam.

     

    MIRJANA:               Moraš mi obećati da me nećeš ostaviti.

     

    LUCIO:                     Nika­da te neću ostaviti.

     

    MIRJANA:               A ja tebe?

     

    LUCIO:                     Ne razmišl­jam o tada.

     

    MIRJANA:               Nećeš puno plakati za mnom?

     

    LUCIO:                     Mis­lim da neću.

     

    MIRJANA:               To mi odgo­vara. Ali, zapamti…

     

    LUCIO:                     …Da?

     

    MIRJANA:                Ne smi­ješ me ostavi­ti. To ću ja naprav­i­ti. Imam više iskust­va. Znam kako to tre­ba radi­ti. Ostavit ću te trenu­tak pri­je nego ti ostaviš mene. To je, nadam se, u redu.

     

    Veroni­ka završa­va pjes­mu. Mir­jana i Lucio se okreću.

     

    VERONIKA:            Mama?

     

    MIRJANA:                Zla­to, odi spa­vati. Baka je na kauču u dnevnoj sobi. Nemoj je probu­di­ti. Imaš jogurt u frižideru…

     

    VERONIKA:            Neću spa­vati, mama!

     

    MIRJANA:               Kas­no je, zla­to, odi spa­vati. Ako si glad­na, imaš i od večere…

     

    VERONIKA:            Ne, mama, ja te neću slušati. Ti niš­ta ne znaš. Neću spavati.

     

    MIRJANA:                Ajde, nemoj tako… Sutra je ško­la, moraš se rano usta­ti, nadam se da si sve napisala…

     

    VERONIKA:            Šuti! Molim te, umukni, mama! Ti baš niš­ta, niš­ta ne znaš! Da, obuk­la sam tvo­je cipele i večeras dok si ti tu, ja šetam. Šetam po gradu. Imam dobru guzu, rek­le su mi to pri­jateljice u školi. I deč­ki me u razre­du često udare po guzi, često, mama! I ja se šetam, gledam u zvi­jezde, mama.

     

    MIRJANA:               Veronika…

     

    VERONIKA:            Umukni, mama! (Plače.) Mama… Znaš, mama… Znaš li mama da do Amerike ima samo 7 sati leta? Da, mama. Do Amerike ima samo 7 sati leta. To nije puno. To je kao kad smo išli na more vlakom. Vlak se bio pok­vario, ali avioni se ne kvare. Oni samo pad­nu. Niš­ta ne osjetiš. Mama, do Amerike ima samo 7 sati leta. Možeš se vrati­ti i u istom danu. Otići tamo na ručak, i vrati­ti se tu na večeru. Mama, to je tako blizu. Ja nekad zamišl­jam da si ti boga­ta. Nemoj se lju­ti­ti, ali još ponekad zamis­lim da ti nisi moja mama, da će jednog dana moja pra­va mama poku­cati na vra­ta u nekom skupom kaputu sa nekim skupim naglaskom i reći: ti si moja kći i da će me odvesti daleko. U Ameriku. Mama… Oprosti, mama. Ja te volim, ali ti mene ne razu­mi­ješ. Ja stvarno lije­po pje­vam. Svi mi kažu da pje­vam bol­je od mnogih pje­vači­ca. Znam i glu­mi­ti. Ja bih mogla biti slav­na, mama. Ja bih to mogla. Nema veze što mi je on rekao. Mnoge su usp­jele, a nisu bile mršave. Ja ću biti mrša­va kad prođe pubertet, ja to znam, ti to uvi­jek kažeš. I bit ću lijepa. Danas se sve to može. Samo tre­ba malo nova­ca. Čak i ne toliko nova­ca, koliko sreće. Ići ću na ulicu i auto će sta­ti. Reći će mi: lijepa si i dat će mi nova­ca. Ja ću biti boga­ta mama. To nije teško. To se može. Nemoj mi gov­oriti da spavam. Nitko nije spava­jući uspio. Moram biti na pro­zoru što dul­je. Mož­da netko pogle­da pre­ma meni. Moram pje­vušti, mož­da me netko čuje. Moram hodati u tvo­jim cipela­ma, kao da ne znam zaš­to si ih kupila!

    Ne, mama ti ne voliš kako ja pje­vam. Ali, mno­gi vole, to moraš znati. Poslala sam svo­ju pjes­mu preko inter­ne­ta u Ameriku. Znaš da je nji­ma sada dan, dok je nama tu noć. Tamo je 23 stup­n­ja majko. To je baš ugod­no, za kratke rukave… Mama, ja već dugo ne mogu spa­vati. Stal­no se tre­sem i gledam u mjesec. Svi vide mjesec, čak i po danu. I Amerikan­ci. Mjesec je blizu. Sve je blizu. Zamis­li, samo 7 sati leta.

    Ne, mama. Ne tre­ba spa­vati. Tre­ba živ­jeti. Obući ću sutra svo­ju naj­dražu majicu i šetati ću se. Svi će me gle­dati, tu i tamo ću zap­je­vati. Da. Zap­je­vat ću pjes­mu i svi će čuti kako divan glas imam. I ti, iako nemaš nova­ca. I onda će doći moje mame i moji tate do mene i gov­orit će mi kako sam odlič­na. Gov­oriti će mi kako sam div­na… (Pje­va.)

     

    Gov­oriti će mi kako sam krasna.

                                                               I divna…

    Kako sam sjajna. 

    I div­na…

     

     

    Tiši­na.

     

    Anki­ca je na rubu kreveta. 

     

    ANKICA:                 7 je sati.

     

    JAKOV:                    Koliko?

     

    ANKICA:                 7.

     

    JAKOV:                    Evo sad ću.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Da stavim kavu?

     

    JAKOV:                    Popit ću je u ure­du… Zapra­vo, stavi.

     

    ANKICA:                 Ako hoćeš mogu otići po koje peci­vo, to mi je za čas…

     

    JAKOV:                    Ne tre­ba, samo kavu.

     

    ANKICA:                 Dobro.

     

    Anki­ca se usta­je i odlazi za stol. Groz­dana joj donosi šal­ice. Anki­ca ure­đu­je  stol, a Groz­dana baci jed­nu šalicu jako u pod. 

     

    GROZDANA:           Joj… Vidi, pala mi je šal­i­ca kave jako u pod… Baš tužno što mi je palo. Tužno, a ne plačem. Obično plačem zbog stvari kao što su ove. Čak neću ni živčan­i­ti, niti ću izreći ovo: Bože, mili, dra­gi, to mi je naj­draži kom­plet, dala mi ih je nje­go­va mama! Dugo su u obitelji te šal­ice, sig­urno su bile jako skupe, te su došle iz neke egzotične zeml­je, kako sam nespret­na, Isuse Bože. Vidi što sam naprav­i­la, nje­go­va maj­ka koja bi neočeki­vano tre­bala doći sljedeći tjedan će sig­urno to prim­jeti­ti, te će gov­oriti kako je to tre­bala dati nje­gov­om bratu i nje­gov­oj ženi sa čak dva fakul­te­ta koja stigne čuvati dvo­je djece, a uz to i slati e‑mailove sa ekološkim poruka­ma.’ Čak neću ni to.

     

    ANKICA:                 Nespret­na si.

     

    GROZDANA:           Da. Znam. To mi često kažu. Nje­gov­oj mami je to naj­draži kom­plet, već desetl­jeći­ma u nje­gov­oj obitelji, polud­jet će, morat ću joj kupi­ti luđačku košulju u najbol­jem dućanu. Mož­da ima­ju u crnoj boji, morat će imati u crnoj boji, ona je uvi­jek u crnoj boji otkad je njezin muž umro, već deset godina.

     

    ANKICA:                 Nisam sig­ur­na da ima­ju u crnoj boji.

     

    GROZDANA:           Znaš, Ankice, i on uži­va pijuckati baš iz ove šal­ice, osjeća se važno. Iz ovakve šal­ice je pio i nje­gov djed. Važnost je u tradi­ci­ji. Važnost je u tra­jan­ju. Ja sam suha bilj­ka, usko­ro će me zamijeniti.

     

    ANKICA:                 Sve u redu?

     

    GROZDANA:          Da, sit­ni­ca. Jed­na mala sitnica.

     

    ANKICA:                 Mis­lila sam da ćeš zaplakati.

     

    GROZDANA:          Joj, pa što to pričaš. Ne plačem pred ljudima.

     

    ANKICA:                 Jesi li goto­va, muž će mi sva­ki tren…

     

    GROZDANA:          Sad ću ja.

     

    ANKICA:                 Ne, ne, ne smetaš.

     

    GROZDANA:          Ja ću samo pokupi­ti. Pravi se da nisam ovdje.

     

    ANKICA:                 Ja to ne znam.

     

    GROZDANA:          Bit ću brza.

     

    Groz­dana kupi komadiće šal­ice u kan­tu za smeće.  Nakon toga sjedne na stolac.


    Mir­jana i Jakov su u kreve­tu. Oblače se nakon seksa. 

     

    JAKOV:                    Nemoj plakat’, molim te.

     

    MIRJANA:               Ne plačem, šta ti je?

     

    JAKOV:                     Mis­lio sam da jesi. Sama si ovo htjela, jel’ tako? Sama si me pozvala.

     

    MIRJANA:               Jesam, da, dobro. Niš­ta nisam rekla.

     

    JAKOV:                    Učini­lo mi se da žališ.

     

    MIRJANA:               Žal­im, stal­no žal­im, pa što. Pusti me, molim te.

     

    JAKOV:                    Jesam bio dobar pre­ma tebi na poslu? Nisam ti niš­ta radio.

     

    MIRJANA:               Znam da nisi, oprosti Jakove, ja sam kriva.

     

    JAKOV:                    Nitko nije kriv. Nemoj to gov­orit’. Nitko nije kriv, jel’ tako?

     

    MIRJANA:               Nitko nije kriv.

     

    JAKOV:                    Mis­lio sam da nećeš više… nisi mogla odol­jet, ha?

     

    MIRJANA:               Joj, Jakove, molim te, šuti.

     

    JAKOV:                    Ajde, reci…

     

    MIRJANA:               Ne znam što mi je bilo. Neće se ponoviti.

     

    JAKOV:                    Ti baš voliš jebačinu, jel’ da?

     

    MIRJANA:               Jakove, preki­ni, dosadan si.

     

    JAKOV:                    Vi ženske ste stvarno čudne.

     

    MIRJANA:               Imaš sas­tanak u 2.

     

    JAKOV:                    Znam.

    MIRJANA:                Kra­va­ta ti se zam­rl­jala, kupit ću ti ja novu, ne možeš takav na sastanak.

     

    JAKOV:                    Stavi na račun firme.

     

    MIRJANA:               Dobro. Kakve voliš?

     

    JAKOV:                    Ne znam.

     

    MIRJANA:               Dobro, ja ću onda odabrati. Idem.

     

    JAKOV:                    Anki­ca je spremi­la kavu, pa ako hoćeš…

     

    MIRJANA:               Neću, hvala.

     

    Jakov se usta­je i odlazi do Ankice. Sjeda. 

     

    ANKICA:                  Skuha­la sam gorku. Ne znam više s koliko šećera voliš pa stavi sam.

     

    JAKOV:                    Jel’ dijete Josip koji ima 20 god­i­na zvao?

     

    ANKICA:                 Nije.

     

    JAKOV:                    Tre­ba ga naz­vati kasnije.

     

    ANKICA:                 Hoću.

     

    JAKOV:                    Pitaj ga je li mu neš­to treba.

     

    ANKICA:                 Pitat ću.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Naz­vala sam ja Mir­janu da ti ne tre­ba kuhati kavu jutros.

     

    JAKOV:                    Zaš­to si je zvala?

     

    ANKICA:                  Samo da joj kažem da ne tre­ba kuhati kavu, zaš­to bi se žena muči­la ako si je popio doma?

     

    JAKOV:                    Ti nisi normalna.

     

    ANKICA:                 Zaš­to bi trošili ure­d­sku kavu bez veze?

     

    Tiši­na.

     

    JAKOV:                    Što je rekla?

     

    ANKICA:                 Niš­ta. Da neće.

     

    JAKOV:                    Nemoj je više zvat’.

     

    ANKICA:                 Zašto?

     

    JAKOV:                    Nemoj je više zvat’.

     

    ANKICA:                 Dobro, neću.

     

    Tiši­na.

     

    VIOLETA:               Jutro.

     

    MIRJANA:               Jutro. Dobro si spavala?

     

    VIOLETA:               Jesam. Evo sam se obuk­la pa ću krenu­ti polako u bolnicu.

     

    MIRJANA:               Dobro. Danas je malo bol­je vri­jeme. Bit­no je da nije kiša.

     

    VIOLETA:               Da. Nije toliko hlad­no. Mala još spava?

     

    MIRJANA:               Da. Nema prvi sat danas.

     

    VIOLETA:               Lijepa je.

     

    MIRJANA:               Sad je u puberte­tu, pa je malo… mijen­ja se…

     

    VIOLETA:               Jel’ imaš kakvih prob­le­ma s njom?

     

    MIRJANA:               Kakvih?

     

    VIOLETA:               Ne znam. Pitam. U puberte­tu je…

     

    MIRJANA:               Nemam nikakvih prob­le­ma… Samo to što je u pubertetu.

     

    VIOLETA:               Dobro. Nisam niš­ta mis­lila. Vidim da se dobro slažete, ne priča o o                                               cu više tako često. Nije ga ni spomenula.

     

    MIRJANA:                Ne spom­in­je ga više na glas. Ali vidim joj u oči­ma kad mis­li na sve to.

     

    VIOLETA:               Jel’ se javi?

     

    MIRJANA:               Javi se, tako…

     

    VIOLETA:               Nije ni nje­mu lako. U stra­nom svijetu…

     

    MIRJANA:               Ma…

     

    VIOLETA:               A još je s onom?

     

    MIRJANA:               Je. Još su skupa.

     

    VIOLETA:               To je već duga veza.

     

    MIRJANA:               A je…

     

    VIOLETA:               Ma, mož­da je bol­je tako. On je našao nekog za sebe, ti ćeš za sebe.

     

    MIRJANA:               Zakas­nit ćeš.

     

    VIOLETA:               Idem. Kad ćeš ti na posao?

     

    MIRJANA:               Za jedan sat.

     

    VIOLETA:               Aha…

     

    MIRJANA:               Hoćeš da te ja odvezem? Nije mi problem…

     

    VIOLETA:               Ne, ne… Ne mogu te čekati.

     

    MIRJANA:               Nisam se rani­je sjeti­la, baš sam blesava…

    VIOLETA:               Ma, ne tre­ba. Idem.

     

    MIRJANA:               Dobro, ajde.

     

    VIOLETA:               Bok.

     

    MIRJANA:               Bok.

     

    Tiši­na.

     

    LUCIO:                     Mir­jana ima dijete.

     

    SIMON:                     Da.

     

    LUCIO:                     Lije­po ime, Veronika.

     

    SIMON:                     Hvala.

     

    LUCIO:                     Jel’ voliš malu?

     

    Tiši­na.

     

    SIMON:                     Da.

     

    LUCIO:                      Usko­ro ću ja sjedi­ti za stolom s Mir­janom i s njom. Ja ću je pitati kako joj je bilo u školi i zafrka­vati oko dečk­i­ju u koje će se zaljubljivati.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Ej, probu­di se.

     

    VERONIKA:            Mh…

     

    MIRJANA:               Doručak je u kuhinji.

     

    VERONIKA:            Što radiš tu na krevetu?

     

    MIRJANA:               Neš­to razmišljam.

     

    VERONIKA:            Di je baka?

     

    MIRJANA:               Otišla kod doktora.

     

    VERONIKA:            Aha… Što je bilo?

     

    MIRJANA:               Niš­ta, što ne smi­jem ja biti tu?

     

    VERONIKA:            Smi­ješ, dobro, svejedno.

     

    MIRJANA:               Htjela sam ti neš­to reći.

     

    VERONIKA:            Aha, evo je.

     

    MIRJANA:                Samo neke stvari. Znam da je rano, ali…našla sam ti prez­er­v­a­tive u jakni.

     

    VERONIKA:            Zaš­to mi kopaš po jakni?!

     

    MIRJANA:               Sluča­jno sam. Nemoj sad, molim te, živčan­it. Nije to niš­ta čudno.

     

    VERONIKA:            Dobro, što? Sad sli­je­di lek­ci­ja iz sek­su­alnog odgoja?

     

    MIRJANA:               Ne, samo sam ti htjela reći… Ne znam ni sama. Koliko dugo?

     

    VERONIKA:            Se seksam?

     

    MIRJANA:               Da.

     

    VERONIKA:            Što te briga. To je moja stvar.

     

    MIRJANA:                Veroni­ka, molim te. Imaš samo mene, sve smo si pričali, zaš­to si takva?

     

    VERONIKA:            Pusti me na miru.

     

    MIRJANA:               Ja sam ti mama!

     

    VERONIKA:            Što?

     

    MIRJANA:               Ja sam ti mama, moraš mi….

     

    VERONIKA:            Mama? To si ti?

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Da.

     

    VERONIKA:            Da, vidim, to si ti, moja mama. Daj mi ruku. Da. Sad se sjećam. Ti si mi mama.

     

    MIRJANA:               Imaš oči kao ja, usne, kosu…Kako si mogla zaboraviti?

     

    VERONIKA:            Da. Imam tvo­je oči, usne, kosu. Sad sam se sve­ga sjeti­la. Zaš­to sam zaboravila?

     

    MIRJANA:               Nisi htjela biti slič­na meni?

     

    VERONIKA:            Mož­da jer znaš, da mogu birati mame u nekom domu za mame, nikad tebe ne bi odabrala.

     

    MIRJANA:               Mame se ne mogu birati.

     

    VERONIKA:            Ne mogu se ni kćeri.

     

    MIRJANA:               Ne mogu se ni kćeri.

     

    VERONIKA:            Tko si ti, mama? Zaš­to sam ti ja kćer?

     

    MIRJANA:               Ne znam. Tko si ti?

    VERONIKA:            Ne znam. Zaš­to sam ti ja kćer?

     

    MIRJANA:               Ne znam.

     

    VERONIKA:            Ne znam. Doji­la si me, toga se ne sjećam, ali sam čula kako si sus­jed­i­ma pričala kako sam te gri­zla. Uspavlji­vala si me, hrani­la si me, vikala na mene i tuk­la me, mrzi­la me i vol­jela u isto vri­jeme neko­liko puta na dan… Sve to, a ne znam zašto.

    Sinoć sam bila prvi put s dečkom. Rekao mi je da lije­po pje­vam. I da sam zgod­na. Lju­bio me oko uši­ju… Nisam znala za tu stvar oko uši­ju… Nitko ti ne kaže. Znaš da često putu­je avionom? Jed­nom je bio i u prvom razre­du. Točili su mu šam­pan­jac. I zgo­dan je, ne bih ja sa star­i­ji­ma, mama. Ne bih. Ali s njim je bilo lako. Bilo je lije­po, mama. Nisam ti to mogla reći. Nije važno. Nemoj se bojati. Ja ću usko­ro otići, gov­orit ću stran­im jezikom i ti me više niš­ta nećeš moći razumjeti.

     

    MIRJANA:                Imaš samo jedan jezik, dušo. Tanak je i hra­pav, pop­ut mog. Samo jedan jezik dušo. Samo jedan.

     

    VERONIKA:            Mama.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Ajde, ustani, zakas­nit ćeš u školu. Ja idem na posao.

     

    VERONIKA:            Evo, sad ću, još samo 5 minuta.

     

    MIRJANA:               Nemoj zaspati.

     

    VERONIKA:            Neću. Sat će mi zvoni­ti tada.

     

    MIRJANA:               Dobro.

     

    VERONIKA:            Vidi­mo se popodne.

     

    MIRJANA:               Bok.

     

    Tiši­na.

     

    Anki­ca donosi Jakovu bijelu košulju. 

     

    ANKICA:                 Ispeglala sam ti ovu košulju.

     

    JAKOV:                    Ta mi je svečana.

     

    ANKICA:                 Rekao si da ti je dom­je­nak navečer, moraš malo…

     

    JAKOV:                    Da, vidiš, zab­o­ravio sam.

     

    Jakov oblači košulju. 

     

    ANKICA:                  Jučer sam kupi­la jed­nu lijepu crnu sukn­ju u dućanu kod Anje. Nije neš­to sku­pa, a usko­ro će mi i rođendan.

     

    JAKOV:                    Ako hoćeš što nova­ca, samo reci.

     

    ANKICA:                 Ma, ne, nije potreb­no. Kaže Anja da će ona svratit na taj domjenak.

     

    JAKOV:                    Hoće?

     

    ANKICA:                  Tako mi je rekla, da mogu doći i žene, ako hoće. Ako hoćeš, ja mogu doći.

     

    JAKOV:                    Nije potrebno.

     

    ANKICA:                  Mis­lila sam da bi mogla naprav­it tor­tu, znaš kako su je prošli put pojeli, odjed­nom. Podi­jelila sam toliko recepa­ta, prošli put.

     

    JAKOV:                    Ne tre­ba, neću se ja dugo zadržavati.

     

    ANKICA:                  Ići ću i kod friz­era popodne, obuk­la bi tu crnu sukn­ju i neš­to gore, šareno. Lije­po bi se obuk­la i ta torta.

     

    JAKOV:                    Što ti je?

     

    ANKICA:                 Niš­ta mi nije. Ti me ne želiš tamo, jel’ tako?

     

    JAKOV:                    Nije potreb­no da dolaziš.

     

    ANKICA:                 Jel’ to zato što sam glupa?

     

    Tiši­na.

     

    JAKOV:                    Nisi glupa.

     

    ANKICA:                 Ne znam ja… Tako si mi ti rekao prošli put.

     

    JAKOV:                    Pričala si o stvari­ma koje ne razumiješ.

     

    ANKICA:                 Rekao si da sam ruž­na i stara.

     

    JAKOV:                    Bio sam pijan, nemoj više o tome.

     

    ANKICA:                 Ja bih se dobro ure­di­la ovaj put i ta tor­ta. To uvi­jek dobro radim.

     

    JAKOV:                     Ajde, Ankice, boga ti, nisam raspoložen za svađu odmah ujutro. Idem.

     

    ANKICA:                 Jakove, čekaj.

     

    JAKOV:                    Što je?

     

    ANKICA:                  Samo me pokušaj ostavi­ti, znaš. Samo se pokušaj presta­ti svađati sa mnom. Samo pokušaj i ubit ću te, majke mi.

     

    JAKOV:                    O čemu ti pričaš?

     

    ANKICA:                  Da me se nisi usu­dio ostavi­ti. Ja ću večeras doći na taj dom­je­nak, a ti ćeš me, kad dođem, polju­biti i zagr­l­i­ti, jel’ ti jas­no. Ja sam maj­ka tvog djete­ta, već smo dvade­set i pet god­i­na u braku, ne volim te više, kao što ni ti mene ne voliš. Ali smo u braku. Tako ćemo se i pon­ašat, u redu?

     

    JAKOV:                    U redu.

     

    ANKICA:                  Ajde, odi sad. Ja ću tu kuhati, sred­i­ti stan, onda ću naprav­i­ti tor­tu i frizu­ru. Odjenut ću se lije­po i doći onamo. Ti si direk­tor tvrtke, ja sam direk­toro­va žena. Tvo­ji će podređeni gle­dati u moj zlat­ni sat i pitati se koliko veliku plaću imaš kad kupu­ješ ženi takav sat. Neki će me gle­dati dru­gači­je, jer zna­ju da me varaš sa svakom dru­gom tajni­com na poslu, ali ja sam ti žena, ti si samo moj i one će me se bojati. Hodat ću uspravno, ja sam ti rodi­la jedinog sina, ja te oblačim i ja te hran­im. Ja sam tvo­ja žena. Ja sam direk­toro­va žena. Ti ćeš me polju­bit, ja ću pričat s ljudi­ma i puno ću se smi­jati. Vidi­mo se.

     

    JAKOV:                    Vidi­mo se.

     

    Tiši­na.

     

    GROZDANA:           Ah, tako je lije­po biti u velikoj kući i živ­jeti na ovom svi­je­tu još samo dvi­je godine. Gle­dati tele­viz­iju, slušati radio, ne otvarati vra­ta. Uvi­jek se neš­to događa u živ­o­tu. Evo mi čekamo bebu već neko­liko god­i­na, moj trbuh tako sporo raste! Rasti, rasti! Nema veze! U dječjoj sobi odlažem robu za peglan­je, nekim popod­nevi­ma tamo i spavam. Baš fino! Spavam u dječjoj sobi. Nje­go­va mama nam je pok­loni­la prekrasnog prokle­tog drvenog kon­ja. To je od njez­i­na tate. Zeznu­la se! Ja ne mogu imati djece! Ali, ja se prav­im ble­sa­va i ne dam tog prekrasnog, prokle­tog kon­jića! Njez­i­na greš­ka! To je njez­i­na greš­ka. Znate što, mis­lim da bi me mogao pokušati ostavi­ti večeras. Da, baš večeras. Nekako to osjećam u zraku. Zato tre­ba biti veseo, zavodljiv, nas­mi­jan, i tužan povre­meno. Samo malo, ne pre­više. Tre­ba skloni­ti mag­is­tarsku rad­nju, ne čitati knjige, ne odgo­varati pri­jatelji­ca­ma na poruke! Joj, kad će proći te dvi­je godine da se kon­ačno ubi­jem! Ha!

     

    Tiši­na.

     

    LUCIO:                     Lijepa si danas. To zbog domjenka?

     

    MIRJANA:               Ovo mi je već god­i­na­ma u ormaru.

     

    LUCIO:                     Zna­ju za nas, znaš…

     

    MIRJANA:               Nisam znala da ne smi­jem govoriti.

     

    LUCIO:                     Aha… ti si rekla.

     

    MIRJANA:               To je problem?

     

    LUCIO:                     Ne, ne… Nije.

     

    MIRJANA:               Rekao si da sam ti dra­ga, mis­lila sam…

     

    LUCIO:                     Ne, to je sve nor­mal­no. Već smo neko­liko tjedana zajed­no, zato…

     

    MIRJANA:               Dobro onda.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               To između mene i Jako­va, to su sve izmišljotine.

     

    LUCIO:                     Da?

     

    MIRJANA:               Da. Tako se priča za svaku nje­govu tajnicu.

     

    LUCIO:                     Jakov je zgo­dan muškarac.

     

    Tiši­na. 

     

    LUCIO:                      Večeras na zabavi… Ja ću već biti tamo. Neće ti smetati što neće­mo doći zajedno?

     

    MIRJANA:               Ne moramo doći zajed­no. U redu je.

     

    LUCIO:                     Dobro onda.

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Htio si mi još neš­to reći?

     

    Tiši­na.

     

    LUCIO:                     Da. Jučer me pogledala recepcionarka.

     

    MIRJANA:               Ona mala?

     

    LUCIO:                     Da. Slatka.

     

    MIRJANA:               Je.

     

    LUCIO:                      Ja sam prošao ponovno danas pokraj recep­ci­je i ponovno me pogledala.

     

    MIRJANA:               Lijepo.

     

    LUCIO:                     Da. Nisam mogao vjerovati.

     

    MIRJANA:               Zaš­to mi to govoriš?

     

    LUCIO:                      Nije me dugo nitko pogledao. Godi­lo mi je, lagao bih kad bih rekao da nije.

     

    MIRJANA:               Što hoćeš?

     

    LUCIO:                     Ja sam sve zgod­ni­ji. Valj­da zbog odijela.

     

    MIRJANA:               Jesi.

     

    LUCIO:                     Dobro mi sto­ji. I ti imaš dobru odjeću, ali ta mala….

     

    MIRJANA:               Kad hoćeš da te ostavim?

     

    LUCIO:                      Ne znam. Ti odluči. Ja ću se mal­oj sutra početi udvarati, dobra je, pamet­na. Morat ću se jako potru­di­ti. Neće mi biti lako. Mis­lit ću na tebe. Bit će mi žao.

     

    MIRJANA:               Do kra­ja tjedna?

     

    LUCIO:                     Može tako, četvr­tak, petak. Bilo mi je drago.

     

    MIRJANA:               Lucio?

     

    LUCIO:                     Da?

     

    MIRJANA:                Glup si i bio si loš ljubavnik. A sad odje­bi. Nar­avno, ostavit ću te do kra­ja tjed­na. Hvala što si mi rekao.

     

    LUCIO:                     Nema na čemu.

    SIMON:                    Ostavl­jaš ga?

     

    MIRJANA:               Dobro, što to tebe briga?

     

    SIMON:                     Pa, pitam. Bila si mi žena, bit­no mi je da si sret­na. Maj­ka si moje kćeri.

     

    MIRJANA:               Ajde ne seri Simon, što hoćeš?

     

    SIMON:                     Niš­ta, htio sam te čuti.

     

    MIRJANA:               Mene?

     

    SIMON:                     Pa da.

     

    MIRJANA:               Di je ova tvoja?

     

    SIMON:                     Iza­šla je. Na fitness.

     

    MIRJANA:               Aha.

     

    SIMON:                     Šta tu ima loše? Žena hoće bit u formi.

     

    MIRJANA:               Jel’ je varaš?

     

    SIMON:                     Malo.

     

    MIRJANA:               Svinjo.

     

    SIMON:                     Samo par puta, nekako mi se posrećilo.

     

    MIRJANA:               I ne sumnja?

     

    SIMON:                     Ne. Dobra je, puno radi, pa… Dobro nam je.

     

    MIRJANA:               Ajde, dra­go mi je. Moram ići, molim te, nemoj me više zvati.

     

    SIMON:                     Samo sam htio znati jesi dobi­la novce?

     

    MIRJANA:               Ne, nisam još.

     

    SIMON:                     Poslao sam već pri­je tjedan dana. Prokle­ta pošta.

     

    MIRJANA:               Da, prokle­ta pošta.

     

    SIMON:                     Ovd­je u Nje­mačkoj to za čas. Tamo još na kon­ji­ma nose poštu.

     

    MIRJANA:               Da, na kon­ji­ma. Što zapra­vo hoćeš, Simon?

     

    Tiši­na.

     

    SIMON:                     Jesi rekla Veroni­ki za ovog što sam mu postavl­jao pločice?

     

    MIRJANA:               Jesam.

     

    SIMON:                     I?

     

    MIRJANA:               Niš­ta. Ne želi.

     

    SIMON:                     Sig­urno si joj rekla kako se točno zove. Neka upiše na Inter­net, radio je čov­jek svašta.

     

    MIRJANA:               Ne želi. Simone, moram ići.

     

    SIMON:                     Čekaj.

     

    MIRJANA:               Zaš­to me zoveš, Simon?

     

    SIMON:                     Niš­ta, oprosti. Htio sam čut neko­ga, nije meni lako u stra­noj zemlji.

     

    MIRJANA:               Pa si mene našao zajebavat’?

     

    SIMON:                     Samo sam htio provjerit’.

     

    MIRJANA:               Prov­je­rio si, ajde.

     

    SIMON:                     Pa kako si tak­va? Ti mis­liš da je meni jefti­no zvat’ ovako od ovamo.

     

    MIRJANA:               Ned­jel­ja je, imaš besplat­no, već si rekao.

     

    SIMON:                     Dobro, da. Ali prošli put kad sam zvao nije bila ned­jel­ja i nije bilo besplatno.

     

    MIRJANA:               Onda pok­lopi. Ako nećeš, ja ću.

     

    SIMON:                     Dobro, dobro. Samo sam htio pitat još kako je ona?

     

    MIRJANA:               Dobro.

     

    SIMON:                     To je sve?

     

    MIRJANA:               Dobi­la je jučer peticu.

     

    SIMON:                     Super. Iz čega.

     

    MIRJANA:               Iz hrvatskog.

     

    SIMON:                     Ja sam dobre sas­tavke pisao. Jedan sas­tavak su mi bili objavili.

     

    MIRJANA:               Iz gramatike.

     

    SIMON:                     E, jebi­ga, to nisam bio dobar. To je vjero­jat­no na tebe.

     

    MIRJANA:               Vjerojatno.

     

    SIMON:                     Evo je Fani taman ušla.

     

    MIRJANA:               Poz­dravi je.

     

    SIMON:                     Dobro, kasnije.

     

    Tiši­na

     

    MIRJANA:               Ne zna s kim pričaš?

     

    SIMON:                     Išla je u sobu. Šta bi se bez veze živcirala.

     

    MIRJANA:               Koji si ti jad­nik. Žal­im te, Simon. Stvarno mi je žao.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Koliko je dugo ne voliš?

     

    SIMON:                     Neko vrijeme.

     

    MIRJANA:               Nemoj me više zvati, molim te.

     

    SIMON:                     Mirjana….

     

    MIRJANA:               Molim te, Simon. Molim te.

     

    Tiši­na.

     

    SIMON:                     U redu.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Evo, ja sam došla.

     

    MIRJANA:               Bok, Ankice.

     

    ANKICA:                 Je li počeo domjenak?

     

    MIRJANA:               Nije još.

     

    ANKICA:                 Donijela sam tor­tu. Ima mjes­ta u hladnjaku?

     

    MIRJANA:               Naći ćemo.

     

    ANKICA:                 Baš si zlatna.

     

    MIRJANA:               Lije­po izgledaš.

     

    ANKICA:                 Hvala.

     

    Tiši­na.

     

    ANKICA:                 Muž mi još nije došao?

     

    MIRJANA:                Nije još gotov sa sastankom.

     

    ANKICA:                 Dobro onda. Da ti pomognem što?

     

    MIRJANA:              Možeš složi­ti salvete.

     

    ANKICA:                   Dobro.

     

    Anki­ca sjedne. Ulazi Grozdana. 

     

    MIRJANA:               Ej, Groz­dana, što ti radiš tu?

     

    GROZDANA:           Ne znam. Došla sam.

     

    MIRJANA:               Ankice, ovo je Grozdana.

     

    ANKICA:                 Dra­go mi je.

     

    GROZDANA:          I meni.

     

    MIRJANA:               Sjednite.

     

    Tri žene sjedaju. 

     

    ANKICA:                 Groz­dana, imaš jako lijepe cipele.

     

    GROZDANA:          E, baš ti hvala, jako ih rijetko nosim. Anatomske.

     

    MIRJANA:               Mene moje žuljaju.

     

    GROZDANA:          Kako ti sin?

     

    ANKICA:                  Dobro je. Znaš, nije lako kad živi tako daleko. Sam. Ali, nekako, bol­je da je tako. On ima svoj živ­ot, mi svoj.

     

    GROZDANA:          A ja svoj. Moj će kratko tra­jat. Šte­ta života.

     

    MIRJANA:               Ma, ne bri­ni se za živ­ot, bit­no je da si ti dobro.

     

    ANKICA:                 To i ja kažem.

     

    MIRJANA:               Ankice, ova tor­ta ti je super.

     

    ANKICA:                 Jel’ da?

     

    GROZDANA:          Meni kolači baš ne uspijevaju.

     

    ANKICA:                 Mla­da si. Tre­ba ti prakse.

     

    GROZDANA:           Da, ali ja imam još samo dvi­je godine. Neću se usp­jeti uprak­sir­ati. Šteta.

     

    MIRJANA:               Kolači se mogu kupi­ti. Ima vrlo ukus­nih i jako jeftinih.

     

    GROZDANA:          Danas mi je muž došao doma. Ja sam se bojala da će me pokušati

    ostavi­ti, ali bio je dobar. Čak sam mu malo pso­vala majku, ali nije pret­jer­a­no zam­je­rio. Volim ga, jesam to rekla?

     

    MIRJANA:               Nisi.

     

    GROZDANA:           Baš ga volim. Niš­ta mi više ne tre­ba u živ­o­tu osim nje­ga. I on mene voli. Malo man­je nego ja nje­ga, ali i on mene voli. Prob­lem je jedi­no što on voli i svo­ju mamu. Staru nedo­jebe­nu kuju. I što ću ja početi nje­ga sve više voljeti.

     

    ANKICA:                 Tre­ba znati stati.

     

    GROZDANA:          Da, ja, glu­pača, to ne znam.

     

    MIRJANA:               Ajde, bit će sve u redu.

     

    ANKICA:                 A što ćeš ti Mir­jana dalje?

     

    MIRJANA:                Ja? Ja neću niš­ta. Ja ću samo živ­jeti. Kažu da je živ­ot dar, ali dar ti pri­je ili kas­ni­je dosa­di. Ne znaš više što ćeš s njim, spremiš ga u ormar… znaš kako se kaže…

     

    ANKICA:                 Tre­ba stal­no razv­je­tra­vati ormare.

     

    GROZDANA:          Je. Svaš­ta se tamo nađe.

     

    ANKICA:                 I moljaca.

    GROZDANA:          Da. I moljaca.

     

    MIRJANA:               Baš smo lije­po razgovarale.

     

    ANKICA:                 Da, baš lijepo.

     

    GROZDANA:          Šte­ta, Ankice, što se ne znamo.

     

    ANKICA:                 Šte­ta, da. Baš si dobra. Kako si ono rekla da se zoveš?

     

    GROZDANA:          Grozdana.

     

    ANKICA:                 Groz­dana. Bilo mi je drago.

     

    Tiši­na.

     

    VIOLETA:               Mirjana?

     

    MIRJANA:               Što ti radiš tu?

     

    VIOLETA:               Neću dugo. Došla sam ti samo reći da ću danas oko 6 umrjeti.

     

    MIRJANA:               Molim?

     

    VIOLETA:               Da. Mož­dani. Tamo u bolnici.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Neće te moći spasiti?

     

    VIOLETA:               Nažalost, neće. Jad­ni, a tako su me dugo oživljavali.

     

    MIRJANA:               Kad si rekla? U 6?

     

    VIOLETA:               Da.

     

    MIRJANA:                To je odmah posli­je ovog dom­jen­ka. Neće mi se isplati­ti ići do stana, krenut ću odmah do bolnice.

     

    VIOLETA:               Ne tre­baš žuri­ti, oni će se brinu­ti za mene.

     

    MIRJANA:               Ima­ju moj broj?

     

    VIOLETA:                Da. Ne bri­ni. Naći će tvoj broj u mom kaputu. Nemoj žuri­ti, molim te.

     

    MIRJANA:               Ma, dobro je. Nije mi teško.

    Tiši­na.

     

    VIOLETA:               I tako.

     

    MIRJANA:               Žao mi je.

     

    VIOLETA:               I meni. Moja sućut.

     

    MIRJANA:               Hvala.

     

    VIOLETA:               Jav­iš tati?

     

    MIRJANA:               Da, nar­avno. Čim saz­nam da si mrtva.

     

    VIOLETA:               On će sig­urno htjet doći ovamo.

     

    MIRJANA:               Da, sig­urno. Neka dođe. Ja ću spa­vat na kauču.

     

    VIOLETA:               Kad bude sprovod… molim te, lije­po se obuci.

     

    MIRJANA:               Hoću.

     

    VIOLETA:               I nemoj se pričesti­ti, molim te.

     

    MIRJANA:               Znam.

     

    VIOLETA:               Znaš kakvi su ljudi…

     

    MIRJANA:               Da.

    VIOLETA:               Niš­ta, moram ići…

     

    MIRJANA:               Dobro. Hvala ti.

     

    VIOLETA:               Na čemu?

     

    MIRJANA:               Što si me rodila.

    VIOLETA:               Niš­ta, ništa…

     

    MIRJANA:               Volim te, to znaš…

     

    VIOLETA:               Ne.

     

    MIRJANA:               Volim te, mama. Plakat ću kad saznam.

     

    VIOLETA:               Jako?

     

    MIRJANA:               Jako. Pro­lazni­ci će mi poma­gati da ustanem sa ceste.

     

    VIOLETA:               Hvala. Idem.

     

    MIRJANA:               Ajde, bok.

     

    VIOLETA:               Bok.

     

    Mir­jana sje­da na sto­lac. Dolazi Veronika. 

     

    MIRJANA:               Ej.

     

    VERONIKA:            Ej. Znači, isti­na je.

     

    MIRJANA:               Da.

     

    VERONIKA:            Groz­dana mi je rekla.

     

    MIRJANA:                Umr­la je pri­je tri sata. Djed je kren­uo, tu će pres­pa­vat dok se tije­lo ne odnese.

     

    VERONIKA:            Dobro. Ti si plakala?

     

    MIRJANA:               Jesam, da.

     

    VERONIKA:            Ja nisam kad sam saznala.

     

    MIRJANA:               Nema veze.

     

    VERONIKA:            Vjero­jat­no hoću kasnije.

     

    MIRJANA:               Nemoj se for­sir­ati, kad ti dođe.

     

    VERONIKA:            O.K.

     

    MIRJANA:               Jesi jela šta?

     

    VERONIKA:            Jesam, u gradu. Ja bih išla u krevet. Je l’ to O.K.?

     

    MIRJANA:               Umor­na si?

     

    VERONIKA:            Da.

     

    MIRJANA:               Idi.

     

    VERONIKA:            Ti nećeš dugo?

     

    MIRJANA:               Mis­lim da neću.

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Veronika…

     

    VERONIKA:            Da?

     

    MIRJANA:               Tata je zvao. Kaže da je radio pločice u kupatilu jed­nom poznatom

    nje­mačkom glazbenom pro­du­cen­tu. Kaže da je čov­jek jako dobar i da mno­gi sni­ma­ju kod nje­ga. Jed­nom su on i Fani valj­da bili kod nje­ga i na ručak. Ako hoćeš… Nje­mač­ka nije Ameri­ka, ali… Simon ima sobu, prazni­ci su brzo…

     

    Tiši­na.

     

    VERONIKA:            Idem spa­vati. Vidi­mo se ujutro. Sutra neću u školu, jel’ tako?

     

    Tiši­na.

     

    MIRJANA:               Nećeš, naravno.

     

    VERONIKA:            Laku noć.

     

    MIRJANA:               Laku noć, zlato.

     

    Mir­jana sje­di sama. Popi­je gutl­jaj kave iz šal­ice. Potom doda malo mli­je­ka. Uzi­ma kuti­ju cig­a­re­ta i zapali jed­nu. Puši. U poza­di­ni svi­ra neka lagana glazba.

     

    Živi.

     

    KRAJ

    .

    .

    .

    .

    .