Drvo na brijegu

Naida Mujkić
Lat­est posts by Nai­da Mujk­ić (see all)

    .

    .

    .

    Sta­jan­je pored jez­era u predvečerje

    .

    Triput sam se vraćala jezeru

    A nijed­nom nisam otišla na drugu obalu

    Lađar što motaše duhan nudio mi je vožnju

    U pola cijene

    .

    Ja samo bih sta­jala i osluški­vala modrinu

    Na dru­goj strani on truhne okružen grmljem

    I ne zna kako sto­jim s ove strane

    Nje­gov­og jezera

    .

    Divl­je patke izlaze i sku­pl­ja­ju se oko

    Mojih nogu a moji dže­povi su prazni

    I ja samo sto­jim i čekam da sunce

    siđe u rogoz

    .

    Zas­ta­jku­ju u mojoj sjeni ispršene

    Zatim ulaze u jeze­ro zbunjene

    Ali više me ne gleda­ju divl­je patke

    I ja osta­jem da odm­jer­avam daljinu

    U koju por­inu svijet

    .

    .

    Drvo na brijegu

    .

    Neke majke kažu kćerkama

    Kako bi ih radi­je vid­jele mrtve

    Nego da se ras­tave i vrate kući

    Sada sam legla ispod tog drveta

    Tra­va je bila bockava

    Insek­ti u pripravnosti

    Cijeli živ­ot gledala sam u čudesno

    Drvo na vrhu brijega

    Izgleda­lo je kao da je zakržljalo

    Malo nag­nu­to u jed­nu stranu

    Ali još se opire vjetru

    To je bilo drvo na kojem se

    Obje­si­la neka mla­da žena

    I maj­ka mi je brani­la da odlazim

    Tamo

    Zna­lo se da je ona još tu na brijegu

    Ima velike kandže i dugu kosu

    I vre­ba od sum­ra­ka do zore

    Dje­cu što ne slušaju

    Jed­nu večer moja majka

    Iza­šla je da pokupi deke

    Što sušile su se na štirku

    I tu u deka­ma baš sta­jala je žena

    Maj­ka je odmah znala da je ona

    I vrati­la se u kuću

    A deke su pokisle

    Drugi­ma je dolazi­la u snove

    Meni nikad

    Iako sam je ja zvala

    Sada dan pun je sunca

    Na drve­tu mir­na je ljuljačka

    I ja bih usta­la i zalju­lala se visoko

    Ali desna je bila

    Moja strana drveta

    Neke majke kažu kćerkama

    Kako bi ih radi­je vid­jele mrtve

    Nego da se ras­tave i vrate kući

    I kćerke odlaze na brijegove

    I vežu se za drveća kao za ruke

    .

    .

    Pono­vo k njoj

    .

    Nisu mi dali sobu s balkonom

    Da udah­nem jutarn­je sunce

    Kao azbest

    Dva kora­ka preko ograde i dole sam

    U razbu­can­im šebojima

    Mrša­vo tije­lo s ožiljcima

    I mele­ci se naguravaju

    Zado­voljni što smiru­je se srce

    Neko mis­li da posli­je gode

    Obrazi kao uštip­ci s dže­povi­ma unutra

    U koje se trpa i kaj­mak i sir

    I ajvar i marmelada

    I mis­li, mis­li dok sje­di na trepezarijskoj

    Stoli­ci, gleda­jući preko balkona

    No, jed­no jutro raspolovi uštipak

    A on nije prazan i šebo­ji su usmolili

    Da li sam iznev­jer­i­la svo­ju majku ili

    Komšinicu s druge strane?

    Sjećan­ja se ljušte sa mene kao luk

    Ali to niko­ga ne dotiče

    Svi su napunili ladice lukom

    Koje ne otvara­ju; nes­nosan je miris truleži

    Kad ladice nisu na balkonima

    I sam pogled na njih pričin­ja­va tegobu

    Pred nama puna zdjela zlat­nih uštipaka

    Zamišl­jamo kako ih vrele prebacujemo

    Iz ruke u ruku

    Nji­ho­va podat­nost ispun­ja­va nas čežnjom

    I što ih duže gledamo sve više vjerujemo

    Da vidi­mo neku drugu kuću s balkonom

    Tako pros­jed­i­mo vječnost

    ukočenih nogu i vratova

    sve dok ne počnemo da se prepoznajemo

    .

    .

    Prašina

    .

    Kad sam bila mla­da studentica

    Bio je običaj da knjige pisaca

    Koje volimo nosi­mo u torbama

    Uglavnom su to bile knjige

    Koje smo već pročitali

    Pa nije bilo puno razlo­ga da

    Ih vuče­mo za sobom, ali ipak

    Smo to radili

    Knji­ga u tor­bi bila je naša lič­na karta

    Sjeli bis­mo na Ban­ju ili u kafić

    I knji­ga bi kao sluča­jno kliznula

    Dvi­je godine iz moje torbe

    Poma­l­jao se Ezra Paund

    Nika­da posli­je ni jednog pjesnika

    Nisam vol­jela kako sam

    Paun­da vol­jela tada

    Prvi put sam ga našla u nekom

    Starom bro­ju Živ­ota, moj

    Svi­jet se preokrenuo

    I jed­nom kad sam došla kući

    Čita­la sam Paun­da nani

    Koja me je bli­je­do gledala

    Posljedne zime s Paun­dom u torbi

    otišla sam na otvorenje

    Neke izložbe

    Nije da me ika­da zan­i­ma­lo slikarstvo

    Ali tad sam žel­jela da budem profinjena

    Na izložbi tek šači­ca posjetitelja

    Jer padao je snijeg

    I mog­lo bi se reći da bi ta izlož­ba bila

    Zab­o­ravl­je­na kao i sve dru­go tih godina

    Da Paund nije izle­tio na patos

    Dok sam traži­la maramice

    On je bio brži od mene

    Pogureni starac u crnom šeširu

    “Vi čitate Paun­da?”, upi­tao je

    “Da”, rekla sam ja

    Tada sam vid­jela da mu je brada

    Podrhtavala

    “Znate li vi ko je Paund?”, rekao je starac

    I tres­nuo knjigu pod moje noge

    U tom trenutku obuzela me

    Straš­na vre­li­na i samo sam izašla

    Na vijav­icu

    Šta je to sa mojim Paundom?

    Na fakul­te­tu su govorili

    Da se ne zama­ramo biografijama

    Pisaca i ja često niš­ta nisam znala

    O nekome pis­cu, niti kako izgleda

    Niti gdje je sve bio

    Ali mogla bih nabro­jati njegove

    Knjige i dese­tak velik­ih pjesama

    Pa zaš­to me onda kop­kao Paund

    Sutradan sam otišla u biblioteku

    A tamo nije bilo ništa

    Moja ago­ni­ja tra­jala je mjesec dana

    I onda jed­no jutro esej u

    nekom požut­jelom časopisu

    Nika­da se nisam osjećala

    Tako iznev­jerenom

    A bila mi je tek dvadest jedna

    U početku sam sumnjala

    Vre­menom to je popustilo

    Paun­da nika­da ne spominjem

    Svo­jim studentima

    I rijetki­ma koji me pita­ju za njega

    Kažem da sam mož­da čula, ali da mislim

    Kako nije neki pjesnik

    A on u inat prati me

    U svakom gradu

    Sa svakim čudesnim čov­jekom koji

    Uđe u moj život

    Pri­je neki dan moj pri­jatelj se

    slikao pored nje­go­va gro­ba u Veneciji

    Ostavio mu crvenu ružu

    Kad mi je poslao fotografije

    htjela sam da mu napišem

    “Ne šalji mi slike tog đubreta”

    ali sig­ur­na sam da moj prijatelj

    nije ni čitao Paunda

    i samo samo sam mu rekla

    “Svi smo mi mater­i­jal za prašinu”

    .

    .

    .

    .

    .