Duhovi starog Dominiona

Lat­est posts by Dženifer Ki (see all)

    .

    .

    BLU RIDŽ

    .

    U kući više nema reči.
    Sve do jedne, od a do zigot,
    čak i Encik­lo­pe­di­je sveta,
    (pok­lon za diplom­s­ki negde oko ‘62.),
    odavno su odvezene u Karolinu
    za pen­zion­erske dane mojih roditelja
    koji se neće ostvariti.
    Na veran­di moj otac leškari
    i san­jari o svom detinjstvu
    ili ratu, kada su vojni­ci dro­bili heroin
    svo­jim ruka­ma i pušili ga.
    On je odbio, ali sada nosi flaster
    jači nego opi­jum iza jednog uha.

    Izvan pro­zo­ra na veran­di, izbušenih žiškom
    i izvezenih pauči­nom, brda Virdžinije
    korača­ju u budućnost koju ne može­mo videti,
    baš kao što ptič­ja pes­ma zbori o obdanici
    dugo nakon što je nes­tane. Ljil­jani koje je otac
    posa­dio da rascve­ta leto mog venčanja
    otvara­ju svo­ja užas­na usta –
    prvi baš juče a danas su se još dva
    premet­nu­la u trube. Nemoguće je utišati
    nji­hovu užas­nu lar­mu. Zaš­to mora­ju da istrajavaju
    kada sva­ki ružičasti jezik samo istu stvar govori?
    Što je više otvoren, to će pre i nestati.

    .

    .

    PSALM ZA DUHA

    .

    Usko­ro te više neću nalaziti
    kao rasu­tu kost i pepeo
    u poval­janoj travi gde jeleni noćivaju,

    već kao sunčev zrak i ble­sak što leti
    ovim sve­tom pop­ut pega
    na leđi­ma onih koje u polju prebrojavamo.

    Pred­zornom izmagli­com pro­tiču im tela,
    a kad se dižu tebe nose u blatu
    useke papa­ka što im prekriva

    i u vlazi što kovrdže gležn­je­va im gladi.
    Na naj­tanani­jim noga­ma nose te
    hitro kroz granu i drač.

    Neka­da si bio pol­je i sve u njemu
    što je raslo dok je nebo, sedefno
    u svom nas­ta­jan­ju i nes­ta­jan­ju, klizilo preko.

    Sada ti, koji si već putovao
    iz jednog sve­ta u dru­gi, pono­vo puto­vati moraš
    preko niz­i­ja na šapa­ma psa, na

    papci­ma jele­na, vodiči­ma kroz blato
    koje sva­ki busen pamti. Oni te nose
    kroz trsku na ivi­ci vode,

    sre­brnog jezi­ka što pije obalu gde stoje.
    Oni te nose daleko od mojih vapaja.
    Detelinom namireni, jeleni kroz leto prolaze,

    pa razve­jani željom, dugim miljama,
    iz jedne u drugu god­inu hode.
    Nika­da se nećeš vratiti,

    iako moja krv ime tvo­je peva,
    a srce, duh kontinenta,
    odjeku­je slo­gov­i­ma ušiven­im u spostvene.

    Sta­jaću u polju tišnom ogrnuta.
    Reci mi, oče, gde da tražim
    kada te čak ni kiša ne može pronaći?

    .

    .

    ZIMSKA KRATKODNEVNICA

    .

    Nema ured­nih den­ja­ka da zim­s­ki raboš izravnaju.
    Umesto toga, pas mog oca, arabeska u belom,
    vrlu­da kroz izmaglicu dve stope naraslu.
    Seter koji uvek svo­ju metu pokazuje
    svog gaz­du ne može da nađe. Ubuduće, u predvečerjima
    videće­mo ono ka čemu smo po tmi­ni plovlili.

    U kući, ptičar na tkani­ni sa zelenom mus­trom jedi­ni je
    koji lovi. Piki­ra jare­bicu u letu nad zavesama, zidovima,
    i čaršafom sku­pljen­im pred oče­vim stopal­i­ma ove godine.
    Pre­ra­no će biti razve­jan daleko odavde
    na nekom dru­gom polju bez mene i bez psa.

    Ali ovde u sum­raku raz­granatom nje­gov pas traga,
    zado­vol­jan ako podigne bilo koju zaleglu pticu.
    On ne vidi odsust­vo tamo gde isto još ne postoji,
    i zato se prikra­da kroz travu kao što je naučen,
    dok u očevoj sobi mali zeče­vi jure,
    a fazani izno­va i izno­va uzleću.

    .

    .

    ODLOŽEN LET U VAŠINGTONU

    .

    Zas­tave su ovih dana uvek na pola koplja.
    Regru­to­vani muškar­ci i žene, umorni
    u uni­for­ma­ma boje pes­ka i mal­tera, za ratove
    koje niko ne dobi­ja, navod­no se spremaju,

    ili tačni­je, sede i pil­je unutar terminala
    Regan Nacionalnog Aero­dro­ma. I naš let kasni
    usled sre­brnih zas­to­ra kiše što zatvaraju
    našu obalu. Kišno vreme iz središ­ta zemlje

    drži nas ovde. Jed­inu senku baca Obelisk,
    sunčani sat što otku­ca­va časove do mraka.
    Ko zna koliko će naši uski redovi morati da čekaju.
    Dete u redu ispred pon­avl­ja svo­je beskra­jno zašto,

    a sunče­va svet­lost, u rafal­nim bljesci­ma, rikošetira
    preko rač­vas­tog jezi­ka reke što razd­va­ja ovaj komad
    obale i Kapi­tol – lični pan­teon Amerike,
    sa svo­jim mer­mern­im slo­je­vi­ma nasloženim

    pop­ut torte da je kon­gres­meni izrežu i posluže.
    Oče­vi naše zeml­je ne mogu se naći;
    umesto njih se dečaci sa manžet­na­ma igra­ju rata,
    a igral­ište im je preko pola sve­ta daleko.

    Vladari svin­je­tine, znača­ka na reveru, zakona;
    Pater famil­i­jasi svo­jim beltve­jskim suprugama
    što se šepure u ode­li­ma boje ruža za usne;
    bogati oče­vi iz drža­va Pojasa rđe

    i sinovi u fin­im ode­li­ma koji ne kleče
    već se školu­ju pod krstom Sve­tog Albana na Brdu,
    ove godine uvi­jenu u slatku visteriju
    što jed­i­na jeca za one lišene blagoslo­va, za one

    koji se neće kali­ti na ovim somot­nim igralištima
    već će, po razmeš­ta­ju sti­cati mudrost po užas­noj milosti
    Boga (koji, kako kažu, mora biti na našoj strani).
    Motori napokon tut­nje, oživl­jeni doda­van­jem gasa:

    stjuarde­sa žurno zauz­i­ma pozornicu
    i pan­tomimizira pos­tu­pak za poletanje.
    Za koji tren ćemo se uzdići iznad utvrđenih šanaca
    metroa što se pod zemljom kovit­la ili zoo-vrta,

    gde mame sa kolici­ma gleda­ju orangutane.
    Stjuarde­sa, Tipi Hedren, kose boje meda
    i hlad­na pop­ut alabastera, svo­je bek­st­vo uvežbava.
    Ona izvo­di pirue­tu u štik­la­ma; gledamo

    kako joj se vrti punđa, kao zarobljeni ciklon.
    Kako je preživl­ja­van­je u toku leta neusiljeno!
    Čak i nje­na pla­va ešarpa zaslužu­je svo­ja krila.
    Dobacu­je nam brzi osmeh, koji nestaje

    ispod žute maske. Kako započeti dotok
    kiseoni­ka. Ali ja sam se već pogrbila
    uz plas­tičnu krivnu pro­zo­ra da bih posmatrala
    pro­lećno-zelene bedeme Virdžinije

    pre no što izbro­jim sva­ki jedren­jak u Zalivu
    koji upisu­je vetar na talasi­ma kao brazde,
    tragove slo­va V beli­nom pisane i ubr­zo brisane.
    Stjuarde­sa šeta kroz naše redove da demonstrira

    kako se pravil­no hva­ta vaz­dušni jas­tuk za sva­ki slučaj.
    Za slučaj da dođe do sle­tan­ja u vodu (u tom slučaju
    neće­mo sleteti) radi vaše bezbed­nos­ti, opreml­jeni smo –
    jed­no dete počin­je da udara svo­jom flašicom.

    Molim za samo min­ut vaše pažn­je narode!
    Želi da nam pokaže kako da se spasimo,
    ali smo bili opasani toliko prokle­to dugo
    da nas veći­na samo zuri, preumorni da dignemo pogled.

    .

    .

    .….Pre­veo: Niko­la Petković

    .

    .

    .

    .

    .