Nisam “pisac za pisce”

Lat­est posts by Džon Banvil (see all)

          Irs­ki pisac Džon Banvil (1945) poz­nat je po majs­torskom stilu svo­jih romana, što mu je done­lo rep­utaci­ju jednog od najvećih stilista današn­jice i jednog od najz­nača­jni­jih živih pisaca na engleskom jeziku. Objavio je više od dvade­set romana, od kojih neko­liko krim­ića pod pseudon­imom Bendžamin Blek. Dobit­nik je čitave kolek­ci­je književnih nagra­da, uključu­jući nagradu Franc Kaf­ka (2011). Najviše priz­nan­ja – Bukerovu nagradu (2005), Nagradu za roman godine u Irskoj (2006), kao i Evrop­sku književnu nagradu Madle­na Cepter (2007) – dobio je za roman More, istančanu studi­ju o gubitku, ljubavi i sećan­ju. Glavni junak romana i nara­tor je istoričar umet­nos­ti Maks Mor­den, koji posle smr­ti supruge odlazi u mes­tašce na jugu Irske gde je pedeset god­i­na rani­je, kao dečak, proveo nez­ab­o­ravno leto. Maks Mor­den je autor neza­vršene studi­je o fran­cuskom slikaru Bonaru. 

         U raz­gov­oru koji smo vodili u Parizu, Džon Banvil mi je pove­rio da voli Bonara, Bra­ka, Pikasa. Bonar je veli­ki umet­nik, kao i Brak, a Pika­so je geni­je. Između velikog umet­ni­ka i geni­ja, ja više volim ovog prvog rekao je. Tih, iskren, pre­fin­jenog humo­ra u gov­oru, Banvil je od one vrste zan­imljivih i inspi­ra­tivnih sagov­orni­ka s kojim se u glavi nas­tavl­ja raz­gov­or još dugo poš­to je inter­vju završen.

    .

    Vaš roman „More“ osvo­jio je prestižnu Bukerovu nagradu za 2005. god­inu, a u Parizu ste za taj roman prim­ili i Evrop­sku književnu nagradu Madle­na Cepter. Šta za Vas, kao pis­ca, pred­stavl­ja­ju nagrade?

         Nagrade su svakako dobre zato što skreću pažn­ju lju­di na knjigu koju inače ne bi proči­tali. Uvek je dobro dobiti nagradu. Osva­jan­je nagra­da ima i svo­ju det­in­jas­tu stranu. Nar­avno, zado­voljst­vo je dobiti i jed­nu evrop­sku nagradu, zato što smo mi iz Irske večno provin­ci­jal­ni i još uvek gledamo više ka Ameri­ci, nego ka Evropi. Ja sam, inače, predani Evropljanin.

    .

    Dugo ste sma­trani pis­cem čije su knjige nepris­tu­pačne za širu publiku. 

         Ne znam zaš­to su me držali za takvog pis­ca. Mis­lim da su moje knjige veo­ma jed­nos­tavne i neposredne. Stekao sam, među­tim, rep­utaci­ju „pis­ca za pisce“. To je neš­to najs­trašni­je što može da se dogo­di pis­cu. Jer, dru­gi autori ne kupu­ju moje knjige, a ne kupu­je ih ni običan svet jer mis­li da sam „pisac za pisce“. Ne znam kako sam stekao tu rep­utaci­ju. Ja pišem za ljude, ne za pisce. Pos­to­ji izves­na raz­li­ka među njima.

    .

    More je proda­to u više stoti­na hil­ja­da primer­a­ka. Da li je to utica­lo da pri­jem Vaših romana kod pub­like postane drugačiji?

         Da, sada imam veću rep­utaci­ju. Pro­da­jem više knji­ga. Ne veru­jem da imam mno­go više čitao­ca nego rani­je. Isti­na je da mno­go više lju­di kupu­je nagrađene knjige, ali to ne znači da ih i čitaju.

    .

    Da li Vam je važno da se Vaše knjige čitaju?

         Da, da, da. Jed­nom je moja supru­ga bila u rob­noj kući Marks & Spenser. Kada je kasir­ka videla njeno ime na kred­it­noj kar­ti­ci pita­la ju je da li je u srod­stvu sa Džonom Banvilom? Poš­to je dobi­la potvr­dan odgov­or, kasir­ka je rekla: „Kažite mu da je ‘More’ najlepša knji­ga koju sam ika­da proči­ta­la. I, recite mu da Vam je to rekla kasir­ka iz Marks & Spensera.“ Zaš­to bi mi bili potreb­ni prikazi kada imam tako neš­to? Ta žena je neko. Pišem za kasirku iz Marks & Spensera, ne za prikazi­vače knji­ga ili kri­tičare. Pišem za čitaoce, i svakako ne za druge pisce.

    .

    More je priča o ljubavi, smr­ti, prošlosti i sećan­ju. To su večite teme. Vi ste ih obradili na izuze­tan način!

         Stari Grci obradili su sve teme. Sve što mi radi­mo su var­i­jaci­je novih nači­na kazi­van­ja o starim stvari­ma. Nema niš­ta novo da se kaže. Sada je reč samo o pronalažen­ju novog i lep­og nači­na kazivanja.

    .

    Vaš junak Maks Mor­den pri­tis­nut je, goto­vo opsed­nut, smrću. Šta Vas je navelo na tako delikat­nu temu?

         Mi smo jedine živ­ot­in­je koje su svesne čin­jenice da smo smrt­ni i ta svest je od nas učini­la to što jes­mo: trag­ič­na i, u isti mah, izuzetno kreativ­na bića. Sve što radi­mo ima ishodište u našoj sves­nos­ti smr­ti i kratkoće života.

    .

    Kri­tičari se slažu da ste maes­tral­no prikaza­li Mor­de­n­ov povratak u detinjstvo.

         Napisao sam ser­i­ju knji­ga u prvom licu, gde nara­tor kazu­je priču. Želeo sam da se otrgnem od toga i prvo­bit­na nam­era mi je bila da napišem kratku knjigu o det­injstvu. Zatim je, posle  god­inu dana pokuša­ja da to učin­im, u mojoj glavi počeo da gov­ori glas Mak­sa Mor­de­na. Shva­tio sam da i on tre­ba da bude u knjizi. Nisam sig­u­ran otku­da je on došao. Tako je ispa­lo da nisam pisao samo o det­injstvu. Kada su pis­ci u nevolji, i kada je potreb­no da neš­to promene, uvek se vraća­ju detinjstvu.

    .

    Sma­trate li sebe post­mod­ern­im autorom?

         Ne. Ako sam išta „post “, onda sam posthu­man­ista. Ne sma­tram ljud­s­ka bića cen­trom uni­verzu­ma. Lju­di me pita­ju zaš­to stal­no pričam o živ­ot­in­ja­ma i vre­menu? Kažem: zato što ljud­s­ka bića pos­to­je samo na pejza­ži­ma. Ali real­is­tič­ki razmišl­ja­jući, ja sam pisac starog kova. Mis­lim da romanopisačkoj pus­tolovi­ni još nije došao kraj.

    .

    Kakvu lit­er­atu­ru ste čitali u mla­dosti? Koje knjige su na Vas najviše uticale?

         Kada sam počeo da čitam, čitao sam engleske romanopisce tridesetih, četrde­setih i pedesetih pop­ut Evelin Vog, Pela­ma Grenvi­la Vud­hausa, Gre­ja­ma Gri­na. Nji­ma sam se najviše div­io. Čitao sam ih više nego irske pisce. A onda, kada sam imao dvanaes­tak god­i­na, brat mi je dao primer­ak „Dabli­naca“ Dže­jm­sa Džo­jsa. Izne­na­da sam video da viso­ka umet­nost, da viso­ka književnost, može da priča o oskud­nom živ­o­tu kakav sam gledao kao dete ras­tući u jed­nom gradu u unutrašn­josti, u Irskoj. Za mene je to bilo pra­vo otkriće da od običnog, od dosadne, sive svakod­nevnice, može da se pravi poez­i­ja. Počeo sam odmah da pišem i to su bile vrlo loše imitaci­je Džo­jso­vih kratk­ih priča. Ali, nas­tavio sam s pisan­jem od tada, od svo­je dvanaeste godine. Pišem više od pedeset god­i­na, a osećam se kao da sam tek počeo da učim kako se to radi. Ako nas­tavim nared­nih pedeset god­i­na, onda ću to zaista naučiti.

    .

    Čitate li prikaze Vaših knjiga?

         Ne. Ne zan­i­ma­ju me. Hem­ingvej je rekao, i u tome je bio u pravu, da kada čitate prikaze vaših knji­ga ne možete da pri­h­vatite samo povoljne. Tre­ba isto tako da pri­h­vatite i nepo­voljne. Zato je bol­je ne čitati ih uopšte.

    .

    Ali, Vi takođe prikazu­jete knjige drugih auto­ra. Već više od dve deceni­je pišete prikaze za „The New York Review of Books!

         Volim to da radim jer je to čas­no zan­i­man­je. Mis­lim da je i dal­je važno da pos­to­je lju­di koji će dati pošteno mišl­jen­je o novim knjiga­ma. To je ono što rade prikazi­vači knji­ga. Ja nisam kri­tičar. Kri­tičar je neš­to dru­go. Ja sam samo prikazi­vač, pišem o knjiga­ma koje još nisu objavl­jene, koje još niko nije čitao osim nekolicine prikazi­vača. Gov­orim šta je moj prvi uti­sak o nekoj knjizi, ne pre­tendu­jem na kon­ačan sud. To mi se čini pošten­im zanatom. Mno­go mi je veće zado­voljst­vo da pišem prikaz, nego knjigu. Mrz­im sve svo­je knjige. Volim da pišem prikaze.

    .

    Koju knjigu biste poneli sa sobom na pus­to ostrvo?

         Ako bi to bila fik­ci­ja, izabrao bih roman Vil­i­ja­ma Makpisa Tak­er­i­ja „Vašar taš­tine“, koji je bio najveći roman 19. veka. Mis­lim da je bio najveći zato što gov­ori o novcu, sek­su i vlasti. Jako mno­go romana 19. veka gov­ori o nere­al­nim stvari­ma, dok Tak­eri priča o stvarn­im, osnovn­im stvari­ma u živ­o­tu. Od knji­ga poez­i­je poneo bih Rilkeove „Devinske elegi­je“, a od filo­zofske lit­er­a­ture Ničeovu „Veselu nauku“.

    .

    Da li poz­na­jete srp­sku književnost?

         Voleo bih da je poz­na­jem. Jedan od prob­le­ma u sve­tu gde se gov­ori engles­ki jezik je da znamo veo­ma malo o stra­noj književnos­ti i to posta­je još gore jer izdavači objavlju­ju sve man­je stranih knjiga.

    .

    Objavlju­jete knjige i pod pseudon­imom Bendžamin Blek. Kak­va je raz­li­ka između pis­ca Bendžam­i­na Ble­ka i pis­ca Džona Banvila?

         Razlog zbog kojeg sam se latio pisan­ja krim­i­nal­is­tičk­ih romana je u tome što sam počeo da čitam Žorža Simenona, kojeg nikad rani­je nisam čitao. Izne­na­da sam ga otkrio i bio sam zadi­vl­jen onim što je pos­ti­zao mal­im sred­stvi­ma, skrom­n­im rečnikom i vrlo neposred­nim stilom. Poželeo sam da se i ja u tome okušam, mis­leći da nika­da neću biti ravan Simenonovoj geni­jal­nos­ti, kratkoći i neposred­nos­ti. U svakom sluča­ju, inspiraci­ja je otu­da došla. Onda sam odlučio da uzmem pseudon­im i da to bude otvoren pseudon­im. Nika­da se nisam krio iza nje­ga. Jed­nos­tavno sam želeo da uputim čitaoce da je to novi pravac kojim sam krenuo.

     

    Kako piše Džon Banvil, a kako Bendžamin Blek?

         Vrlo su različi­ti Blek i Banvil. Bendžamin Blek radi brzo i vrlo jed­nos­tavno. Džon Banvil ne piše jed­nos­t­vano i piše vrlo, vrlo sporo. Kao Bendžamin Blek mogu da napišem dve hil­jade reči u jed­nom danu. Ako bih kao Džon Banvil napisao dves­ta, bio bih vrlo srećan.

    .

    Kako pišete, kako radite na romanima?

         Radim 24 sata dnevno. Zaista, čak i kada spavam. Obaveza da se bude književni umet­nik je živ­ot­na dužnost. Stal­na predanost. Tako pos­to­je peri­o­di kada sed­im za pisaćim stolom, ali to nije obavezno jedi­no vreme kada pišem. Stal­no pišem u glavi. Sve. Nevol­ja nas pisaca je u tome što nika­da ne može­mo da prestanemo da piše­mo. To je opsesija.

     

    Zaš­to tako naporno radite?

         Ne mogu da radim niš­ta dru­go. Ja sam kao ajku­la koja ne može da prestane da se kreće. Ako prestanem da se krećem, potonuću na dno. To sam ja. Ja sam pisac. Bendžamin Blek piše odavde (pokazu­je na glavu), a Džon Banvil odavde (pokazu­je na srce), što će reći da je Džon Banvil umet­nik, a Bendžamin Blek zanatlija.

                                                                                                                         

                                                                                                                                         raz­go­var­ala Mira Popović

    .

    .

    .