Fenomen kuće

Vladimir Perić
Lat­est posts by Vladimir Per­ić (see all)

    ,

    .

    Figu­ra kuće u novi­jem stvar­alaštvu Alek­san­dra B. Lakovića

    .

    .

    Središte nema granica, 
    bez­dan nje­gov­ih svojstava 
    i nje­gov­ih tajni je beskrajan.

    Žer­ar Dorn

    .

    .….Fenomen kuće kao fig­ure u novi­jem stvar­alaštvu Alek­san­dra B. Lakovića je izuzetno preg­nan­tan polisemičnošću. Kuća je i roditeljs­ka, ona je hton­s­ki i sveti pros­tor pećine a kon­ačno, obeleže­na je i večn­nošću — ona je grob. Sa ovim značen­jskim diver­gen­ci­ja­ma pro­teže se kroz teme usaml­jenos­ti, zab­o­ra­va, nos­tal­gi­je, sećan­ja, praz­nine, tišine, starosti, bolesti i naposletku, smrti.
    .….Za sada posled­nje Lakoviće­vo delo, Kad kuće nis­mo zaključavali, žan­rovs­ki je marki­ra­no kao roman-album. Ova žan­rovs­ka hib­ridizaci­ja implic­it­no povlači za sobom fotografi­ju (kratku priču) kao baz­ični kon­sti­tu­tivni romaneskni ele­ment. Fokalizaci­je u svakoj od priča su postavl­jene na dru­gači­jem mes­tu, čak i ako je reč o istom događa­ju, pa čita­lac ima mogućnos­ti da razno­liko sagle­da­va i likove i zbi­van­ja. Fab­ule priča se često prekla­pa­ju, što daje čitavom nar­a­tivnom zdan­ju oblik lavir­in­ta. U ovoj nar­a­tivnoj kući, svet se pos­ma­tra iznu­tra, induk­tivno, što nas upuću­je na Uspen­skov kon­cept obr­nute per­spek­tive. Sva­ki lik, sva­ki objekat ima svo­je sim­boličko mesto, svo­ju funkci­ju u sve­tu sećan­ja nara­to­ra. Ogledalske odraze lica romana u Lakovićevom proznom slikan­ju sagle­dava­mo u portre­ti­ma Lakovića (priča „Mali“) koji se kreću na grani­ci auto­bi­ograf­skog i fik­tivnog, što arhitek­toniku romana čini dodat­no pomičnom.
    Usaml­jenost kojom je obeležen prazan pros­tor na Lakoviće­vim „fotografi­ja­ma“ ima raznovrsna lica: samoće udvo­je (kada na samom početku sli­ka bračni par koga poseću­je gavran, hton­s­ki glas­nik) („Čud­na pose­ta“) ili staračkog pozi­va u pomoć („Baba“). Samoća je indika­tor izraz­i­tog soci­jalnog (intelek­tu­alnog) raz­liko­van­ja („Pro­fe­sor“) ili stan­ja ostavl­jenos­ti posle dvostrukog sui­ci­da („Kum“). Ovak­vo sam­st­vo je ono kojim se samouki­da sop­st­vo kada nes­tanu osobe sa kojom je bilo sto­pljeno i čije je brisan­je gener­isa­lo zjapeću prazn­inu. Ono je, kako bi Rado­man Kordić rekao, iskušenik smr­ti s one strane počet­ka i kra­ja, žrt­va nepod­nošljive entropi­je strasti nestajanja.
    .….Ako kren­emo od Borhesovog mota pre počet­ka naraci­je u knjizi, pre­ma kome smo mi „dobrim delom poj­movi našeg sećan­ja“, onda naše sećan­je naša kuća, pot­po­ra iden­tite­tu. Poj­mov­na umreženost u Lakovićevoj pripovedačkoj opti­ci, vodi sećan­je ka poj­movi­ma nos­tag­i­je, nemoći, mutaci­je i umi­ran­ja. Sećan­ja su kon­takt sa umr­li­ma, sećan­ja umr­lih se nepovrat­no gube ako se ne zapišu („Odlazak sećan­ja“), nos­tal­gi­jom se oživl­java­ju rod­bin­s­ki gubi­ci („Tom Žara“), sećan­je je priziv nekadašn­je živ­ot­nos­ti („Bolest“), zab­o­rav pred­stavl­ja praz­na sećan­ja, a mutaci­je u sećan­ji­ma su, kako i sam nara­tor navo­di, psi­hološ­ki motivisani („Ja, danas“): „Sklonost, da se, upamćeno i naknad­no doživl­jeno, pomeša­ju ili sli­ju u jedan uti­sak iz dva vre­me­na, nije retkost. / (…).“ Lakoviće­va dela pred­stavl­ja­ju mesto čuvan­ja sećan­ja na (istori­js­ka) zla: seobe, pro­gone, egzo­duse. U nji­ma je ono pod­jed­nako estet­s­ki pred­met koliko i moral­ni entitet. Zlo je ljud­sko, suviše ljud­sko, obnovlji­vo je, decen­tral­i­zo­vano je i pod­muk­lo. Ono, lašovs­ki, „pozi­va na istraži­van­je ‚u dubinu‘ jer se javl­ja kao tran­scendi­ra­juće.“ U Glaso­vi­ma zeml­je pod nebom, u koji­ma se ope­va kragu­je­vač­ka krva­va baj­ka, pes­nik je čuvar sećan­ja („Pes­ma 1“), zločin­ci se potisku­ju iz njih („Pes­ma 5“), mrtve boli reviz­i­ja prošlosti („Pes­ma 16“) a zab­o­rav se nika­da ne završa­va („Pes­ma 32“). Štaviše, u svom pokosovskom cik­lusu (zbir­ka Silazak anđela) Laković peva o prisil­nom zab­o­ravu kao uslovu psi­hičkog opstan­ka („Odlazak i(li) povratak“).
    .….I pes­nik i proza­ista Laković, nalazi se na misaonoj trasi Gas­tona Bašlara, čija je tvrd­n­ja da ne voli beskon­ačnost „jer u beskon­ačnom čovek nije u svo­joj kući“. Egzis­ten­ci­jal­is­tič­ka zeb­n­ja, nesig­urnost, vaku­um koji nas­tu­pa u graničn­im situaci­ja­ma živ­ota i smr­ti vezan je za tugu i depre­si­ju, kao i za gubitak najbližih. Lakoviće­va „bića-bače­na-u-svet“ sve­doče o „bići­ma-za-smrt“, o oni­ma koji su zako­račili u post-egzis­ten­ci­ju: „Ne mogu tvrdi­ti, da je bol jedi­ni atribut smr­ti roditel­ja. Mis­lim, da je reč o izves­noj prazni­ni, koja se, kako pro­tiče vreme, sve više širi. I koja dugo opse­da čove­ka. Neočeki­vano se pomoli i, na trenu­tak, opet povuče. Reč je i o upornoj tesko­bi u grudi­ma. O nelago­di koja nikako da prestane.“ Ova živa prazn­i­na, pop­ut živog bla­ta, svo­jstve­na je još više za strav­ič­na stan­ja deme­ci­je, koje autor min­u­ciozno opisu­je u više svo­jih priča („Otac“, „Baba“, „Sveće moje majke“, „Ja, danas“). Vari­ran­je slikan­ja fenom­e­na praz­nine i sa njom u vezi tišine (audi­tivne praz­nine), Laković u prethod­na svo­ja dva dela ost­varu­je kroz nečuj, koji beskra­jno vla­da sve­tom mrtvih Glaso­va neba pod zemljom („Pes­ma 21“), razboko­ra­van­je bol­nih koren­o­va u praznoj duši („Roditelji­ma“), kamen­jen­je („Godišn­ji izveš­taj“) kao i kroz metafilo­zof­sko slikan­je pukoti­na koje pos­to­je među ljudi­ma („Odlazak i(li) povratak“): „// ovo nije samo retorič­ki paradoks / koji se ne može objas­ni­ti / već i pukoti­na / između otišlih i ostal­ih / koja je sve veća i veća//“.
    .….Puko­tine između sna i jave, arhetip­s­ka dijalek­ti­ka prošlosti i sadašn­josti, živih i mrtvih iskazana je kroz snove. Onir­ič­ki diverzitet u poet­i­ci Alek­san­dra Lakovića pred­stavl­ja­ju met­alep­tični, ser­i­js­ki snovi, sa svo­jim pro­jek­ci­ja­ma u javu. U nji­ma se priziva­ju roditelji, oni su svo­jevrsna para­lel­na stvarnost. Sim­bolič­ka kono­taci­ja kuće, utrobe i pećine kon­ver­gi­ra­ju ka maj­ci, a upra­vo se sva tri kre­tan­ja real­izu­ju u Lakovićevom romanes­knom albu­mu. Ta izrazi­ta potre­ba za majkom je poseb­no uočlji­vo u priči „Sveće moje majke“: „Ni u san da dođe, pa da mi kaže, šta da čin­i­mo. / Još uvek je čekam, svako veče. Ali, u snu je nema.“ Zeml­ja i kao sim­bol ulas­ka u sebe, opi­si­van­ja intimnog pros­to­ra, i kao mesto klizan­ja sop­st­va, prisut­na je u očuđu­jućim, koš­marn­im, ser­i­jskim snovi­ma, gde se snevač spuš­ta niz okomi­tu liticu leti, samo u maj­ci, bez iče­ga više („Snovi“). Svo­jevrno poniš­ta­van­je onir­ičke per­spek­tive u istoj priči Laković sprovo­di kroz met­alep­tične obrte gde san ulazi u javu i obr­nu­to: „ – Ako nisi upam­tio noćašn­ji san, ispričaj mi jedan od onih sno­va koje često san­jaš u nas­tavci­ma. Zato nisi zapam­tio san od sinoć. Dovoljno je i to, budi sig­u­ran, sine — ohrabrio me igu­man.” U naraci­ji sno­va pripovedač­ki glas vodi raz­gov­or sa stari­ma ali i razmišl­ja o fenomenu staren­ja, starosti i smrti.
    .….Starost kod Lakovića ima tro­jaku kono­taci­ju: kao vital­ni otpor smr­ti, kao znak gubljen­ja sop­st­va i kao indika­tor sves­nos­ti o antic­i­paci­ji nadolazećeg pre­minuća. U priči “Đed” sreće­mo svo­jevrsni književni bil­dungs, jer deda finan­sira opre­man­je unukove bib­lioteke, svo­jevrsne kuće intelek­tu­al­iz­ma. Naočari kao pokaza­telj starosti pred­stavl­ja­ju pred­met-okos­nicu istoimene priče u kojoj se kao lak­mus starosti javl­ja volšeb­no zab­o­ravl­jan­je naočara na groblju, a zapra­vo je reč o (ne)identifikovanoj prećut­noj komu­nikaci­ji sa mrtvi­ma željnih živih. Starost roditel­ja je gubitak pre gubit­ka — ona se širi empati­jom pre­ma bližn­ji­ma (“Otac”) a upra­vo ovakvim emo­tivn­im trenuci­ma ispun­jeno je čita­vo posled­nje Lakoviće­vo ost­varen­je: “Video sam, pred sobom, star­ca ispun­jenog tugom i bez­nađem. Na trenu­tak, neočeki­vano mudrog i pri­bra­nog. Više zabrin­u­tog, man­je uplašenog. Bez ima­lo žala za prošlim.”
    .….Bolest je način da se čovek sagle­da bez maske, real­no, sa svo­je ran­jivi­je strane. Bolest je pol­je u kome se (porodični) odnosi izmen­ju­ju, uloge zamen­ju­ju i u kome dolazi do razno­lik­ih psi­hološk­ih peripeti­ja. Nara­tor prikazu­je empati­ju pre­ma bolesnoj živ­ot­in­ji kon­ju (“Lju­bim­ci”) čime se ona oljuđu­je. “Bolest”, pripovest o infek­tivnoj mononuk­leozi u nara­torovim mladim dan­i­ma, nara­tološ­ki je sprove­de­na kroz strate­gi­ju slikan­ja tela kao pros­to­ra. Junak je telesno dezori­jen­ti­san. Nje­gov mozak, hram unutar gra­da (tela) ešerovs­ki je zbun­jen: “Budim se. / Ležim na uskom i tvr­dom leža­ju. / Bespo­moćan. / Polako pokrećem prste na šaka­ma i jed­va sav­i­jam i ispružam stopala. Dobro je. Nisam oduzet. Ali, nisam u stan­ju da se pridignem. (…)” Zatvoren u kancero­gen­im lavir­in­ti­ma moz­ga je mla­di kum koji je brzo umro („Kum“). Gubitak takvih lju­di u porodica­ma trans­formiše kvalitet odnosa. Dom­i­nan­ta u Lakovićevom tem­atskom tre­ti­ran­ju bolesti je pokazi­van­je u kojoj meri bolest može da do kra­jn­jih grani­ca ojača veze među najbliži­ma (priča “Otac”): “U posled­njih neko­liko god­i­na, kada je oca sve više obuz­i­mala starač­ka demen­ci­ja, zbog čega je povre­meno dono­sio neke pogrešne odluke, na koje smo brat i ja negodovali i molili ga da to ne čini ili da se pre­domis­li u vezi sa nečim (što je bilo, bilo je, ali nemoj opet’ — molili smo ga), znala je da pod­vikne na nas. I da nas izgr­di, iako je i ona znala, da smo bili u pravu i imali najbol­je namere. Nije dala ni da se dobron­amer­no našal­imo na nje­gov račun. Sve više su bili upućeni jed­no na drugo.”
    .….Prin­uđenost čove­ka da gle­da u pravcu smr­ti, kroz koji putu­je često kroz bolest, Lakovićev poet­sko-prozni izraz sli­ka i kroz predsm­rt­na i post mortem stan­ja. Prelazak granice (ne)postojanja odvi­ja se na više plano­va: „gov­o­ra“ sa mrtvi­ma, neživi­ma (strel­janom decom „Pes­ma 1“), kroz bodri­jarovsko opsedan­je tela pesme rasu­tim, u ratu rasko­madan­im telima, na koje se putem pevan­ja čuva sećan­je i opom­in­je da će mrtvi pro­ho­dati mrakom Srbi­je („Pes­ma 13“). Lin­i­ja dodi­ra Glaso­va neba pod zemljom i, za sada posled­nje knjige, je stav da su ubice privre­meni vlas­ni­ci živ­ota i smr­ti. To se vidi i u „Pes­mi 6“ ali i u priči „Tom Žara“, gde par­ti­zan­s­ki ofi­cir, posle Dru­gog svet­skog rata, liša­va živ­ota vojnike albanske fašis­tičke države posle, ali i nji­hovu decu. Smrt dolazi i od pros­to­ra, malar­ičnog moč­varnog u Meto­hi­ji („Kum“). Tana­tološ­ka mor­fologi­ja u poet­i­ci Alek­sad­nra Lakovića ima veli­ki diverzitet. Ona se odnosi i na ono odsut­no, još-ne-kon­sta­to­vano (kao što je mrtvorođeni blizanac (“Rođak”)), ona je “ras­tuća ćut­n­ja” onih koji su i koji će tek umreti (pes­ma “Nije potreb­no”). Smrt je način da se uspostavl­ja­ju intertek­stu­al­ni mostovi (Pesoin cinizam o sagle­da­van­ju smr­ti naočari­ma, ili Andrićev moto o smr­ti koja nika­da dugo ne čeka).
    .….Smrt je usredište­na u grob, groblje kao kuću mrtvih. Grob­na mes­ta Laković prikazu­je kao “buduću kuću” (“Sveće moje majke”), masovne šumar­ičke grob­nice kao “kuću pored puta” i “pomereni zav­ičaj” (“Pes­ma 34”). Rušen­jem kuće se uki­da iden­titet prog­nanog (pes­ma “Godišn­ji izveš­taj”), ona je sim­u­lakrum­s­ka pro­jek­ci­ja koja želi da zameni ote­tu stvarnost (“Bodri­jars­ka”). Kuća, kao nos­tal­gični relikt, pred­stavl­ja pokaza­telj bezbrižnos­ti jer se smeš­ta u vreme “kada kuće nis­mo zaključavali”, kada je pov­eren­je među ljudi­ma bilo pod­jed­nako jako kao bliskost koja je hrani­la svakod­nevicu. Kuća je i peći­na, ispos­nič­ki dom u kome su nas­ta­jali zapisi od naučnog, kul­tur­ološkog i lit­er­arnog znača­ja. Sve rečeno nas navo­di da zaključi­mo da Laković sis­tem­s­ki u svo­joj poet­i­ci, dograđu­je tradi­cional­nu sim­bo­liku kuće. Ona je kao i grad i hram, “u središ­tu svi­je­ta, ona je sli­ka uni­verzu­ma.” To središte, zapra­vo, nema grani­ca jer ponire u dubinu sop­st­va, koje se za nje­ga nerask­idi­vo vezu­je i tra­jno upisuje.

    .

    .

    .

    .

    .