Aveti su nužne

Ferid Muhić
Lat­est posts by Ferid Muhić (see all)

    .

    .

    .….Ferid Muhić (1943) uni­verzitet­s­ki pro­fe­sor, filo­zof i književnik, rođen je 1943. godine u selu Maho­je kod Zavi­dovića, Bosna i Herce­gov­ina. U svo­joj boga­toj akadem­skoj kar­i­jeri pre­davao je na Uni­verzite­tu Sv. Kir­il i Metodij u Sko­plju, te na drugim uni­verzite­ti­ma širom svi­je­ta, kao što su: Inter­na­tion­al Insti­tute of Islam­ic Thought and Civ­i­liza­tion u Kuala Lumpu­ru, Flori­da State Uni­ver­si­ty, Syra­cuse Uni­ver­si­ty, te na uni­verzite­ti­ma u Jugo­is­točnoj Evropi. Uže oblasti nje­go­va intereso­van­ja su savre­me­na filo­zofi­ja, kul­tur­na antropologi­ja, esteti­ka, poli­tič­ka filo­zofi­ja i filo­zofi­ja religi­je. Objavio je više djela iz nave­denih oblasti, kao i više književnih djela, među koji­ma su: Kri­tič­ki meto­di, Filo­zofi­ja ikonok­lastike, Moti­vaci­ja i med­itaci­ja, Štit od zla­ta, Noumenologi­ja tijela, The Study in Frag­men­ta­tion and Despair, Logos i hijer­arhi­ja, Mišl­jen­je u akci­ji, Smisao i vrli­na, Filo­zofi utješitelji, Filo­zofi­ja religi­je u nje­mačkom klasičnom ide­al­iz­mu, Ex cathe­dra, Fal­co Pere­gri­nus, Sto kora­ka iznad, Dim ugar­ka snova.

    .

    .

    Prvi put sa knjigom?

    .

         Prvu knjigu, koliko se sjećam, otvo­rio sam u svo­joj petoj godi­ni. Spre­mala se neka amater­s­ka pred­sta­va, mama me povela jer me nije imao ko čuvati. Veliku knjigu, tvrdih kor­i­ca, punu sli­ka u boji, uzeo sam sa niskog sto­la, u nekoj velikoj sobi, sa debe­lim ćil­im­i­ma na podu, rogov­i­ma i krzn­i­ma divl­jači na zidovi­ma. Sve me to fascini­ralo, ali kada sam otvo­rio tu knjigu, cijela ta raskoš­na pros­tori­ja je išče­zla. Tih dana sam naučio raz­liko­vati slo­va,  sri­cao sam slo­vo po slo­vo, sve dok me maj­ka nije povela kući.  Bilo je to u nekadašn­joj kral­jevskoj lovačkoj vili u Han Pijesku, sredi­nom posled­njeg stol­jeća prethodnog mileni­ja. Mog­lo je biti i pri­je dvi­je hil­jade god­i­na – toliko je daleko, van­vr­men­s­ki daleko…

    .

    .

     Osjećaj prvog objavljivanja?

    .

         Moja priča Bis­eri na đubriš­tu na anon­im­nom jugosloven­skom konkur­su jednog beograd­skog časopisa nagrađe­na je prvom nagradom. Propozi­ci­je su nala­gale da dobit­ni­ci prve tri nagrade dođu lično u redak­ci­ju časopisa, sa dup­likatom šifre, da bi potvrdili autorst­vo. Imao sam tada 19 god­i­na i u početku niko u redak­ci­ji nije ozbiljno shva­tio moju tvrd­nju, čak i kada sam pokazao šifru. Kada je utvrđeno da  je jed­na moja priča na istom konkur­su dobi­la ne samo prvu nego i treću nagradu, sve se promi­je­ni­lo. Gledali su me kao buduću književnu zvi­jez­du, a ja sam se tako i osjećao.

    .

    .

    Za ili pro­tiv nagrada?

    .

         Protiv.

     

    .

    Društve­na angažo­vanost pisca?

    .

         Priča o potre­bi društvenog angažo­van­ja pis­ca je veli­ka obmana; veo koji prekri­va mno­ga zlod­jela. I vlasti i pisaca. Ali­bi cen­zo­ra, oprav­dan­je režim­skih pisaca, prib­ježište poltrona, izgov­or mediokrite­ta. Ni jedan pisac nije niš­ta promi­je­nio u društvu. Književnost mijen­ja pojed­ince, ali ne i poli­tičke ide­ologi­je niti stan­je u društvu

     

     

    Cen­zu­ra i autocenzura?

    .

       Cen­zu­ru mora ignorisati sva­ki pisac. Ali zato mora mak­si­mal­no izoštri­ti auto­cen­zu­ru. Ne smi­je sebi dopusti­ti da piše ispod svo­jih mogućnos­ti, ličnog ukusa i sop­stvenih moral­nih uvjerenja.

     

    .

    Naj knji­ga?

    .

        Vinipeš­ki vuk Ernes­ta Thomp­sona Set­ona! Proči­tao sam je u svo­joj osmoj godi­ni. Do danas ni jed­na knji­ga nije na mene ostavi­la tako jak uti­sak; potres­la me ali umjesto da me slo­mi, učvrsti­la me i bit­no odredi­la moje moralne imper­a­tive i odnos pre­ma vrijednostima.

     

    .

    Da ste Šeherza­da šta bi se sa Vama dogodi­lo 1002. noći?

    .

         Ono što je učini­la i ona; počeo bih novu priču!  Naslov knjige ovih priča pogrešno je preve­den u cijeloj tzv. “zapad­noj” književnos­ti. Orig­i­nal­ni naslov je Elf lajla ve lajla, dak­le Hil­jadu noći i noć. To ne samo da nije isto što i Hil­jadu i jed­na moć, nego je dijame­tral­no suprot­no. Kad se kaže ‘Hil­jadu i jed­na noć’, pod­nosi se završni račun, pravi se sal­do. Niz je dovršen, zadatak je izvršen, račun je pod­miren. Ali priča o Šehereza­di je priča o ljubavi, a ne o pod­miri­van­ju raču­na i isplati dugo­va. Kad kažete ‘Hil­jadu noći i noć’, otvo­rili ste dveri beskra­ju. I posli­je hil­jadu noći s tobom, ja iznad sve­ga želim još jed­nu noć s tobom, pa još jed­nu, pa još jednu…

    .

    .

    Seku­lar­izam, kap­i­tal­izam, komu­nizam, glob­al­izam ili kozmopolitizam?

    .

       Ne spada­ju baš svi ovi poj­movi u istu kat­e­gori­ju; neki od njih su sasvim dis­parat­ni, jer se odnose na različite principe klasi­fikaci­je. Uko­liko nije obavezno sli­jedi­ti sug­erisani dis­junk­tivno akcen­ti­ran odgov­or (ili/ili), dak­le, ako je dozvol­je­na neka vrs­ta inkluzivnos­ti i sin­teze, moj odgov­or bi bio: komu­nizam kao istin­s­ka ljud­s­ka zajed­nice bez države kao instru­men­ta prin­ude nad ljudi­ma, zas­no­van na prin­cip­i­ma seku­lar­iz­ma, inspirisan ide­al­i­ma kosmoplitizma

     

    .

    Šta za Vas pred­stavl­ja pio­nirs­ka zakletva?

    .

        Desi­lo se tako da je nika­da nisam položio. Ne sjećam se jesam li zbog toga bio tužan. Dje­ca vole osjećaj važnos­ti. Koliko god važnos­ti im daje bilo koje društ­vo, to je man­je nego što im pri­pa­da. Nevol­ja je što ni jed­no društ­vo ne prop­uš­ta  pri­liku da ovu dječi­ju potre­bu za uvaža­van­jem zloupotre­bi. Mož­da i zato što je grani­ca između uvaža­van­ja i podi­lažen­ja toliko tan­ka da je nemoguće u svakom trenutku biti sig­u­ran nije li se iz zone uvaža­van­ja kroči­lo u oblast sup­tilnog ili čal i bru­talnog nasil­ja. Ali svakako ne samo zato. Često, isu­više  često se dječi­ja predanost i pov­jeren­je zloupotre­bl­java­ju nam­jer­no. Nar­avno, mis­lim na države. Sve države, bez izuzetka.

     

    .

    Ima li živ­ota izvan Holivuda?

    .

       Pret­jer­a­no bi bilo reći: Ima ga svugdje osim u Holivudu, malo gdje još ima pravog živ­ota. U razvi­jen­im zeml­ja­ma živ­ot je degradi­ran na virtuel­nu ravan elek­tron­skih pro­teza svih vrs­ta. Čak i kada nis­mu opsjed­nu­ti svo­jim ajfon­i­ma, table­ti­ma, lap­topi­ma, suočava­ju se sa društvom koje simuli­ra aut­en­tični živ­ot – na svakom koraku i goto­vo u sve­mu. U siro­mašn­im dijelovi­ma ove zajed­ničke kuće svih lju­di, ono što lju­di vode nije živ­ot, često čak ni živ­otaren­je. Ipak, svakako da se na mno­gom mjes­ta izvan Holivu­da  živi daleko aut­en­tični­jim živ­o­tom nego u Holivudu.

     

    .

    Najveći pjes­nik svih vre­me­na je? Zašto?

    .

       Najpri­je, kako bis­mo ih mjer­ili? Ne mis­lim da se kvalitet može kvan­tifi­ci­rati! A zatim,  nema mal­ih  pjesnika.

     

    .

    Oprav­da­vate li Vertera?

    .

        Ne!  Kad smo već u tom vre­menu i kod sui­ci­da, daleko mi je bliži književni lik neukro­tivog tra­gača za prav­dom Mihaela Kol­hasa, iz pera Hajn­ri­ha fon Kla­js­ta, pis­ca koji se ubio u 34 godini.

     

    .

    Da li su potreb­ni novi književni pravci?

    .

       Književnoj teori­ji i krit­i­ci, apso­lut­no su neophod­ni. Za književnike, književni prav­ci su, u prin­cipu, adi­jafo­ra, da upotre­bim jedan tehnič­ki pojam iz etike. Dak­le, niti im koriste, niti im smeta­ju, neu­tral­ni su. Ali, književnost, likov­na umjet­nos­ti, film, ukratko sva umjet­nos­ti bez ostat­ka odavno je područ­je u kom su prin­cipi izgu­bili svoj značaj a eti­ka se više ne pika!  Sud­bi­na pis­ca danas je u ruka­ma kri­tike i medi­ja, koji često lan­sir­a­ju autiore po nalogu moćnih poli­tičk­ih kru­go­va,  ili u antic­i­paci­ji  nji­hovih pref­er­en­ci.  Uto­liko, kri­tičari ima­ju dobre razloge da s vre­me­na na vri­jeme izmis­le neki novi pravac, lan­sir­a­jući tako i pis­ca koji će  doprini­jeti i rejtin­gu kri­tičara koji je for­mulisao ovaj novi pravac.

    .

     

    Vjeru­jete li u proklet­st­vo pisanja?

    .

       Ne! Ono što se nazi­va proklet­st­vo pis­ca uvi­jek je auto-opsesi­ja, fetišiziran­je sop­stvene neost­varene ili uništene cjelovi­tosti; stan­je u kom se integritet ljud­skog bića neo­prav­dano zami­jeni surogatom fetišizirane skučenos­ti; nemoć da se živi aut­en­tično pro­mo­visana u priv­id­nu uzvišenost ukle­tog pjesnika.

     

    .

    Zaš­to je Hasanagini­ca odbi­la pos­jetit ran­jenog muža?

    .

        Pri­je izv­jesnog vre­me­na obra­tio mi se jedan čov­jek koji tvr­di da zna tačan odgov­or. Mis­lim da ni pitan­je, ni nje­gov ili bilo čiji even­tu­al­ni odgov­or, koliko god bio tačan, ne spada­ju u književnu teori­ju; pra­vo mjesto  za takve odgov­ore jesu trač rubrike tabloi­da. Ne znam da li je Ana Karen­ji­na lik preuzet i inspirisan likom neke konkretne, žive žene sa istim imenom i prez­i­menom!? I  da jeste, svako ko bi danas upro prstom u tu ženu — dak­le u stvar­nu Anu Karen­jinu – objelo­danio njen pravi iden­titet,  sa dokaz­i­ma da je ona i u živ­o­tu, a ne samo u romanu, bila preljub­ni­ca – sebe bi degradi­rao na bijednog ogo­varača, a  niš­ta ne bi doprini­jeo ni knjizi, ni liku iz knjige, ni književnos­ti, čak ni krit­i­ci. Ima neš­to mor­bid­no, nekro­fil­no i moral­no duboko sus­pek­t­no u književn­im eksper­ti­za­ma ove vrste.

       

     

    Ko je naj­važni­ji lik u svjet­skoj literaturi?

    .

         Ne znam. Čak ni za sebe ne bih mogao izd­vo­ji­ti književni lik koji bih mirne duše mogao stavi­ti ispred, ili da stvari budu još gore – iznad svih drugih liko­va! Svi likovi koji su meni omil­jeni, čine mi se jed­nako važni. Bez bilo kog od njih, svjet­s­ka lit­er­atu­ra bila bi za mene nenadok­nadi­vo osiro­maše­na. Osim toga, pitan­je da li je uopšte moguće ran­gi­rati besm­rt­nike, kakvi bez sum­n­je jesu mno­gi likovi svjetske literature.

         

    .

    Pris­ta­jete li na svo­ju smrt (po Bar­tu)? 

    .

         Po Pla­tonu, smrt ono­ga što je nosi­lac sop­stvenog ja  (kod nje­ga: smrt duše), nije moguća. Huserl, filo­zof kom je metafizika gen­er­al­no, a Platono­va poseb­no, bila izir­iči­to odbo­j­na, dolazi fenom­e­nološkom reduk­ci­jom do zaključ­ka da naš um, koji može pojmi­ti kraj sve­ga, nikako ne može ni zamis­li­ti ni pre­doči­ti sebi sop­stveni kraj, dak­le sop­stvenu smrt. Pre­ma tome, ne vjeru­jem, ni po Bar­tu ni po stričevima!

     

    .

    Sre­li su se Euripid, Moli­jer, Ibzen i Beck­et. Šta pričaju?

    .

         Isto što su pričali i pri­je nego što su se sre­li: svako uvi­jek priča svo­ju priču. Osim kad mora ili hoće slušati tuđu.

     

    .

    Književni klanovi — avet ili nužnost?

    .

         Aveti su jed­nako nužne kao i real­na bića.

     

    .

    Razmišl­jate li o smr­ti? 

    .

         Zapra­vo ne. Najpri­je sam htjeo reći; “Samo kada umre neko meni blizak!” Ali sam shva­tio da ni to ne bi bilo tačno. Jer ja sam čak i tada, dok mi se u ruci mrvi­la grud­va tek iskopane zeml­je i padala u grob u koji je nji­ho­vo tije­lo već bilo položeno, mis­lio na njih, a ne na smrt, ne na to da su sada mrtvi.  I god­i­na­ma kas­ni­je, kad god se sje­tim tih drag­ih lju­di, ja mis­lim o nji­ma, i uvi­jek su u tim mojim sjećan­ji­ma živi.

     

    .

    U kom dijelu dana najčešće pišete?

    .

         Ujutro. Rijetko pišem uveče, i ako se to desi, nika­da u sitne sate. Meni su jutra neophod­na, poseb­no rana jutra, sabah, svanuće! A ko leg­ne u sitne sate, sva je pri­li­ka da će pro­pusti­ti jutro!

     

    .

    Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost? 

         Nobelovu nagradu za mir bih oduzeo mnogi­ma. Za književnost goto­vo svi­ma posli­je Dru­gog svet­skog rata. Mis­lim da je posled­nji lau­re­at kom je Nobelo­va nagra­da dodi­jel­je­na bez pre­sudnog uti­ca­ja ide­ološk­ih fak­to­ra namet­nu­tih od poli­tičk­ih cen­tara moći, vjerovat­no bio Anri Berg­son: naime, 1927 godine, Berg­son je Nobelovu nagradu  dobio za veo­ma her­metično filo­zof­sko dje­lo Stvar­alač­ka evolu­ci­ja, ali poš­to filo­zofi­ja nije na spisku područ­ja za koja se ova naga­da dod­jelju­je, preusm­jer­e­na je na književnost, uz obra­zložen­je da je riječ o izuzetno pre­fin­jenom stilu kakav se ne sus­reće ni u najboljim dje­li­ma književnosti.

     

    .

    Vi ste Eck­er­mann,  šta pitate Getea? 

    .

          Visoko uvaženi gospo­dine Johan Volf­gang fon Gete, bojite li se mraka?

    .

    .

    .

    .

                                                                  Instant Eckermann

    .

    .

    .

    .