Flaša

Lat­est posts by Ruži­ca Marković (see all)

    .

    .

    .

    .….Bio je žesto­ka oso­ba koja ne voli žesto­ka pića. Uvek bi pio samo vodu, u oči­ma je umesto suza čuvao grim­iznocr­veno vino, dok ga je, za vreme blud­nih noćen­ja okruženih samovan­jem, sa obližn­jeg sto­la pos­ma­trala jed­na radoz­nala flaša. Taj sto, sam po sebi, nije se ni po čemu raz­liko­vao od bilo kog dru­gog sto­la koji je obitavao u nje­gov­oj kući – bio je od mahag­o­ni­ja, fino izrezbaren i pun teško raspoz­natljivih ukrasa. Na čitavoj nje­gov­oj površi­ni ležala je udob­no smešte­na praši­na, koja je, čini­lo se nje­mu u ovoj pitkoj izmagli­ci, kao u inat svakom nje­gov­om pogle­du neposlušno odbi­jala da ode. Ipak, strašan i zahte­van zadatak imala je ta praši­na, na sebi je držala polupraznu, ali vrlo raskošnu flašu – Flašu Viski­ja. Otka­da je znala za sop­stveno pos­to­jan­je, ona je uži­vala u svom sve­tu, tako mal­om, a njoj ogrom­nom, jer, imala je običaj da bro­ji ona, do sledećeg stočića gde je stanovala Pepel­jara, tre­ba­lo bi joj čitavih deset kora­ka da pred­je. To, razume se, nije bilo malo, ali tak­va puto­van­ja nisu joj ni bila potreb­na, pre­m­da je na svom uzvišen­ju nalazi­la da ima sve što joj tre­ba. Dani su bili divni, miris­ni i sunčani, i to za pra­vo čudo goto­vo uvek – sve je izgleda­lo kao nekakav neza­služeni raj iz koga bi bilo ko, ko nije bio topao koliko i sva­ki zrak Sun­ca koji se ušun­ja unutra, bio izbačen. Tako je makar bilo dan­ju, ali sada nije bio dan.

    .….Flaša se uvek pita­la šta to njen nepoz­vani gost radi sedeći do vrlo duboko u noć u kožnoj fotelji svo­je kance­lar­i­je (barem je, iz ovog ugla, njoj dato okružen­je liči­lo na kance­lar­i­ju), reme­teći njen san svo­jom užarenom lop­tom svet­losti na rad­nom stolu. Nika­da nije pričao, nije pisao, nije usta­jao, niti podizao pogled – samo bi kat-kad tiho pevušio. To je naroči­to nervi­ralo Flašu. I sada je pevušio umiru­juću melodi­ju, koju je jedi­no kvario zvuk neče­ga što je Flaša, pogađa­jući, sma­trala kaplji­ca­ma koje su u žur­bi hitale ka mračnom podu, i to odviše bučno s obzirom na to da ga je od hlad­noće sobe razd­va­jao mekan, vrlo kvalite­tan tepih, uvezen iz neke daleke i nepoz­nate zemlje.

    .….„Je li to on počeo da udara ovako?“, pita­la se Flaša, i sva se tečnost najed­nom u njoj zaljul­jala tražeći hoće li gde uoči­ti je li to pak opet, ne daj Bože, doš­lo do nekakve nes­reće nalik onoj od pre par god­i­na. U to doba, gospodin gost (kako ga je tada nazi­vala Flaša) bio je mno­go pokretljivi­je biće nego sada jer nije pričao – pevao je, nije pisao – igrao je, nije usta­jao – zapra­vo nije nika­da ni sedeo, samo je igrao, dižući svako-malo ruke u vis, kao da ga je pogo­dio kakav metak. Neretko bi pozi­vao i osta­la tako raz­dra­gana i neobuz­dana bića. U punom jeku jednog od takvih sluča­ja, i na vrhun­cu jedne od takvih zaba­va, on je divl­jač­ki, goto­vo ubi­lač­ki, bacio jed­nu od obližn­jih flaša na pod, i time je defin­i­tivno usm­r­tio. Kako je umela tada toliko čvrsto da zaspi, tako da ne čuje gala­mu i ušas oko sebe, Flaša je tek izju­tra zatekla (i uvek se toga ner­a­do i sa teskobom sećala) svo­ga bliskog rod­ja­ka, izvesnog Bur­bona, pro­livenog i u paramparčad smrskanog na prethod­no savršenom tepihu.Kako je samo okrut­no i olako taj mla­di živ­ot bio prek­in­ut, i postao samo još jed­na mrl­ja. Ovaj, sam po sebi izolo­van inci­dent, koji se nije dao ponovi­ti, Flaša ipak nije uspela da oprosti ovom bed­niku, kome je naj­posle ude­nu­la ime pros­to Čovek, pre sve­ga jer je on kriv za njen osećaj nesig­urnos­ti koji od tada proži­ma sva­ki njen kristal u ovim kas­nim večern­jim satima.

    .….„Vidi ti to sad!“, ispusti, onako za sebe, polu­glasom začuđe­na i iz sveg srca zabavl­je­na Flaša, „Pa on curi!“ I gle stvarno, Čovek je cureo u vaz­duh, a bar­i­ca pod njim posta­jala je sve veća. Uistinu, od tako male svet­losti u ovako velikom pros­toru, nije se dalo Bog zna kolikovide­ti, ali njoj se svidela misao da, šta god teče, brzo teče, i osva­ja pros­tor ispod, koji je i ona jed­nom žarko želela da osvo­ji. „Ah, koliko dugo nisam bila na moru… Što bi lepo bilo da se ovakav dar isko­risti, da postane od ovo­ga jed­no more. To se ne da pro­pusti­ti. Da, morali bis­mo se svi dogov­oriti što sko­ri­je, još koliko izju­tra. Imali bis­mo dugačku plažu, i sa njom sun­co­brane, i ležaljke­sa kojih se može gle­dati u plavet­ni­lo. Zaista, moraću sve pripreme preuzeti na sebe, da mi se ne nađe ko da ovu ide­ju pogrešno isko­risti, a takvih ovde ima i pre­više. Sve sami osoben­jaci i nes­posob­n­jakovići. Kao neki mis­lio­ci, nikakve vajde od njih nema, pih… “

    .….Vreme, u svom naj­neo­dređeni­jem i neopi­pljivi­jem obliku, pro­lazi­lo je mimo sve­ga što je Flaša tako srećno zapazi­la, mimo čak i njenih mis­li koje su se nadovezi­vale jed­na na drugu u pretešku i pre­vi­soku kulu, uz to se nije nipoš­to dalo zaus­tavi­ti, iako je to Čoveku s druge strane uvek bila veli­ka žel­ja. Kako je sve sada izgleda­lo, more će se zaista i stvoriti, jer Čoveku je odveć pola noge nesta­lo – pros­to je iska­pa­lo, a da se on na to prit­om nije dao ni trznu­ti, čak ni jedan kra­jičak svo­jih dugih crnih brko­va pomer­i­ti. Napro­tiv, on je još uvek neometano pevušio, mada za nijan­su spori­je i goto­vo kao da ne zna šta da radi sa zvukom koji mu se tako bezvoljno prosi­pa iz usta. Prit­om je za sve to vreme nas­tavio da curi i cedi se kao da je prethod­no skočio u bazen ili mož­da reku, samo što je osta­ja­lo sve man­je nje­ga da bi nas­tavi­lo curen­je. Jedi­no što je preživl­java­lo (ako se to tako uopšte može opisati) kako bi poneš­to o danas viđenom sutra mož­da imao pri­liku da ispriča, bila su rebra. Za sada, tri para ovih unutarn­jih ljud­skih kljo­va štrča­lo je iz čudne mešine tela i tečnos­ti. Iz Flašinog ugla delo­vala su tan­ka, krhka, ali ona nisu bila samo to, bila su i trula.Verovatno bi čak i pod većom količi­nom prašine pop­u­cala. Tad bi mož­da izrasline na nji­ma, crvene, pul­sir­a­juće i podos­ta velike u odno­su na grane za koje su zakačene, pale na pod da neš­to još crveni­je i veće izraste iz njih. Ovaj celokup­ni fenomen, koji god on mogao biti, već je uzeo maha sve do pola Čovekovog pasa. Po sve­mu uočljivom sudeći, on se nije nje­mu opi­rao niti ga je ose­tio. Mis­li mu verovat­no bejahu daleko izvan četiri zida, doduše čak i u tami vrlo svet­la i puna sli­ka, ne mareći za ono što se dešava­lo izvan njih samih. Kao da je to bila čes­ta poja­va – kapl­jati u zab­o­rav, i toliko ispod nji­hovih mogućnos­ti da bi zama­ja­van­je takvom triv­i­jal­nošću mog­lo uprl­jati te uzvišene, rev­olu­cionarne mis­li koje datu im glavu nika­da neće napustiti.

    .….„Ovo stvoren­je ume čak i melodi­ju upropasti­ti“, pomis­li Flaša sluša­jući sada već više škrgutan­je zubi­ma nego bilo kakvu melodi­ju – i na mes­tu sebe preko­ri, jer Čovek je nes­ta­jao, a ona se tu našla da ga grdi i srdi, „Ta, odveć je kas­no sad.“

    .….Kapljice su išle, jed­na za dru­gom, kao i sati što su pro­lazili, samo sig­urni­je i znat­no primet­ni­je, kao kak­va vojs­ka – jer toliko su ga kapi jele, gri­zle i odnosile, da su stigle dotle da se može sve pos­ma­trati sa visine Flašinog sto­la, bez okre­tan­ja i izvi­jan­ja koje je, uostalom, njoj pred­stavl­ja­lo nadljud­s­ki napor. Osim što je uži­vala u pogle­du, poš­to je znala da ga nika­da neće moći opet doživeti, Flaša se pot­puno pre­pusti­la sve­mu što je leb­de­lo oko­lo u vaz­duhu, a čini­lo je njoj neponovljiv doživl­jaj. Čak je i visi­na sa koje je sve gledala sada izgledala još viša negoli pre. Sama svet­lost kao da je lep­še sijala, vešti­je se prela­mala u Flašin­im dubi­na­ma, goli­ca­jući je besramno.

    .….„Lep­og je mirisa ovo nes­ta­jan­je. Oštro, kao da peče. Kakvog li je ukusa? Poz­na­to mi je od nekud… Je li to aro­ma kakvog jela? Može li biti uobrazil­ja? Ne, ne, ne… Ne, šta ja to pričam – pa to je moj miris! Mmm… Kako samo pri­ja… Ne bi li se složio, Čoveče?“

    .….Flaša je uži­vala, ne dobivši nikakav odgov­or, a Čovek je, najed­nom samo – do kra­ja iscureo. Čuo se samo muk. Od nje­gov­og mutnog pogle­da ostali su samo brkovi, crni i ružni, kako se kupa­ju u viskiju.

    .

    .

    .

    .

    .

    .