Glad i puna trpeza

Marija Dragnić
Lat­est posts by Mar­i­ja Drag­nić (see all)

    .

    .

    .

    Trka sa pre­pona­ma ili zaš­to ne nosim bije­lo u bijelom gradu 

     .

    Šetaš dugim bule­varom u bijeloj haljinici
    Hajde dete daj deki da jede
    Daš deki da jede
    Misliš
    Mož­da je on Bog
    Kom si se nekad redovno obraćala
    Kad si bila mala
    Sa klozetske šolje
    Sa kim sada razgovaraš
    Kad se javi neka baha­ta želja
    Ili da umir­iš savjest
    Daš deki da jede
    Da umir­iš savjest
    On te nar­avno opsuje
    Malo si mu dala
    Koliko je dovoljno
    da se nahrani tvoj bog?
    Pitaš se dok nas­tavl­jaš šet­nju dugim bulevarom
    Sada bržim korakom
    Val­ja što pri­je proći
    Sve te pros­jake i izloge
    I bil­bor­de sa likovi­ma ljudi
    Koji se blaženo smiju
    Misle
    Mož­da sam ja bog
    I svi na bule­varu kao omađi­jani isto pomišljaju
    Čini ti se
    Pro­laz­iš što prije
    A bule­var je dovoljno dug
    Da se umoriš i shvatiš
    Da svakod­nevno šetaš
    Kroz ono što stal­no zamišljaš
    Bule­var je dovoljno dug
    Da se umoriš
    Da se umoriš
    Da se umoriš
    Bule­var je dovoljno dug
    Za hil­jade koraka
    Pred svakim preskočiš pitanje
    Je li moj?
    Da umir­iš savjest
    Ubrzavaš
    Pre­pone posta­ju previsoke
    Za tvoj slab odraz
    Sjetiš se naskačeš na boga
    Nis­ki majušni džokeju
    Koliko je skoko­va potrebno
    Da se umori tvoj konj?
    Uporno se kladim
    Na tu izmučenu životinju
    Pomis­lim nekad
    Mož­da sam kockar
    Nekad
    Mož­da sam ja bog
    Jbg, bule­var je dovoljno dug
    Bule­var je dovoljno dug dra­ga moja
    Tek da shvatiš da
    Ne tre­ba da nosiš tu bijelu haljinu
    Prl­ja­vo je
    Vidi ti se sve dok preskačeš sebe
    I pobogu ženo
    Žul­ja li te ima­lo taj tvoj bog?

    .

    .

    Kada tre­ba da se čisti 

    .

    Sve je baš onako kako izgleda.
    Beograd je siv grad.
    Naše ulice su prljave
    Jer ih čiste jedi­no grad­s­ki čistači
    I niko ne želi da bude kao oni.
    Zato ni ne izgledamo kao oni,
    Mi nosi­mo dru­gači­ja odijela-
    Mis­limo da znamo da je sve onako kako izgleda.
    Ipak, često smo i mi bud­ni kada tre­ba da se čisti.
    Tada su i bubašv­abe već izmilile
    I opsjeda­ju naše domove.
    Jer cijen­i­mo da je zajed­ničko čišćen­je preskupo.
    (Zajed­ničko je preskupo.)
    Za to vri­jeme mi opsjedamo sop­stvenu savjest,
    Čis­ti­mo je, umjesto da ona čisti nas,
    I sve što uspi­je­mo da osvo­ji­mo je
    Neko­liko sati teškog sna
    Pod lakim frotirom,
    Još lakšim kapcima.
    Zato se dan­ju čin­i­mo jed­ni drugima
    Izmučeni, izrablji­vani, zarobljeni-
    Sve je baš onako kako izgleda.
    Srećom, lijepe su još uvi­jek samo dobre žene
    I hrabri dječaci poz­na­ju se po stidu.
    Nji­ma je u srcu dom
    I skupo je ne čis­ti­ti ga. Često, i često zajednički.
    (Zajed­ničkom je teže odred­i­ti cijenu.)
    Oni čvrsto spavaju
    Dok uli­ca­ma sivog grada
    Patroli­ra­ju čistači.

    .

    .

    Glad i puna trpeza

    .

    Šut­nu­la sam nogom o punu trpezu
    Kada sam zalupi­la vratima
    I otišla
    Pris­jeća­ju se naši prijatelji
    Uz šal­je na račun moje ”umjet­ničke prirode” i ”proste poezije”.
    Dok kono­bar donosi još jedan pretr­pan oval
    Ja samo razmišl­jam o tome kako sam srećna
    Što ne moram ja da kuvam za sve njih
    I što za punu trpezu opet sjedam
    Glad­na isključi­vo onog
    Što će se između nas desiti
    Kada odu svi
    Čuvari moje savjesti,
    Cen­zori mojih stihova.

    .

    Ovo mora da je dom 

    .

    Riječi isi­java­ju iza mat ekrana
    Miješa­ju se sa dimom
    Hvata­ju me amorfnu
    Odvraćam pogled
    Umoren tom maglom
    Okrećem ga ka našem krevetu
    Koli­jev­ci naših snova
    I odmaram na tvom licu
    Vidim lijepo
    Tvo­ja brada
    Moje gnijezdo
    Spleteno od tvo­jih smeđih i riđih malja
    Mojih poljubaca
    I naših govana
    I osjećam jasno
    Ovo je jed­i­na kuća
    Iz koje mogu još dugo dugo
    Iskakati kroz prozor.

    .

    .

    Ponekad pišem samo da zagri­jem prste…

    .

    Ponekad pišem samo da zagri­jem prste
    Da budu dovoljno laki i jaki
    Da se dignu do nje­gov­og vrata
    Da pri­gr­le kič­mu svo­je stvarnosti.

    .

    .

    .

    .

    .