Radomir Uljarević

Gradovi

.

.

Aksios 

.

Vrata neuropsihijatrijske klinike

Zabravljena su

Došao sam u posetu sebi

I zatekao onoga drugoga

Koji misli da sam ja

Šetajući gore dole gore

Kroz hodnik lavirint

Ne nalazim početka ni kraja

Jer svet se suzio na jednu dimenziju

U kojoj ćemo iskopavati skelete

Prvih zarobljenika koji su

Prestali da glume ludake

Na vratima piše

Aksios

.

.

Pitanja 

.

Pitao sam vatru

Da li to ja gorim

Svetlost mi reče

Ti svetliš

Pitao sam vodu

Da li to ja tečem

Mrtvozornik reče

Ti si utopljenik

 

Pitao sam vetar

Da li to nosi mene

Ptica mi odgovori

Da samo leti pepeo

Pitao sam izvor

O smislu koji se gubi

Ali kroz ponor

Teku reči

koje sve kazuju

.

.

Glavni grad poezije 

.

Poezija je kremlj

Na ulazu piše

Poezija ili ništa

Kolomna je glavni grad

Iako Oka ne teče

Već dva milenija

Na odru slučajni pokojnik

Uliva strah onima

Koji se ne plaše smrti

To je bilo u vremenu

Kojemu se ne žuri da stigne

Ili da izostane

U vremenu koje u prolazu

Sačekuje namernike

I vraća ih na početak

A čitav svet strepi

Jer u Kolomni je ključ

Od glavnih vrata

Na kraju krajeva

Ovaj kremlj je već preživio

Kraj vremena

.

.

U potrazi za jednakostraničnim trouglom

.

Kad bismo mogli da vidimo

Ono što gledamo

Kad bismo mogli da mislimo

Ono što mislimo

Kad bismo mogli da sanjamo

Ono što sanjamo

Kad bismo mogli da volimo

Ono što volimo

Kad bismo mogli da verujemo

Ono što verujemo

Kad bismo bar mogli

Da postanemo drugačiji

U trenutku kad stvarno

Postajemo drugačiji

Kao da je kosmos

Tako jednostavno zamišljen

A kosmos je tako jednostavno zamišljen

I zadaje nam glavobolju

Jer je nevidljiv

Zamračen milijardama pogleda

Nemoguć kao jednakostranični trogao

Ni radio talasi ne ulaze

U suštinu stvari

Ni atomsko zračenje

Nije radioaktivno

Sve dok je Ajnštajn

Tako beznadežno usamljen

Kao svaki čovek

Što je beznadežno usamljen

Kao svaki čovek

Što je beznadežan

Kao što je beznadežna potraga

Za jednakostraničnim trouglom

Koji je beznadežno usamljen

.

.

Kad ne bude bilo čitalaca 

.

O nečem nerečenom

O nečem što će se tek uspostaviti

O dželatima u ime budućnosti

O budućnosti

O prevremenoj budućnosti

O poluperiodu raspada

O nuklearnom otpadu

Čitajte na jednom mestu

U jednoj knjizi

Koju će neko jednom napisati

Kad ne bude bilo čitalaca

.

.

Umrli su me 

.

Ja sam umro

Umrli su me događaji

Koji su se davno desili

Umrli su me ljudi

Koji su umrli

Umrli su me prijatelji

Koji su otišli

Umrle su me žene

Koje su me ostavile

Umrli su me oni

Koji su se rodili

Nakon moje smrti

Umrli su me

Koji su se pojavili

U međuvremenu

Umrle su me pesme

Koje nisu napisane

Ali se slute

Njihovi slogovi

Ali se reči naziru

Koje će biti ispisane

Umrlo me vreme

U kom sam bio živ

I vreme koje provodim

Nasamo sa smrću

Umrlo me more

U kom sam kupao

Svoje neznanje

I svoju radost

Što sam još uvek živ

.

Moji gradovi

.

Bili smo u gradovima

Koji su bili u gradovima

Koji su nadmašili sebe

Koji su nadrasli svoj krik

Videli šume

Iz kojih su izašli

Divlji ljudi

I nežni veprovi

Koji su promenili ćud

Videli mrave

Koji su videli nas

Koji su ulazili u centre gradova

Ispunjavali solitere

Svojim idejama

O gradovima

Čija imena smo mi donosili

I zaposedali sama srca

Usamljenih gradova

I donosili im radost severa

I tugu za jug

I vedar dan u očima

Jer mi smo ljubili

U šumama kedrovim

U šumama crnoga kestena

Mi smo se vratili među nas

Zarobljeni um naš

Oslobađa se danas

Pucaju lanci

Jedino smo im ostali mi

I naše uspomene na njih

Moji su gradovi rasli

A ja sam oduvek živeo

Na jednom jedinom mestu

.

.

Groblje na obali 

.

Kakav grad je taj Set

Stasao okolo drevnog

Groblja na obali

Kod Svetionika

Nad Plavom grobnicom

Na svetioniku stražare

Tri gavrana

Smenjuju se tri puta

U dvadesetčetiri časa

I broje grobove

Groblje je podeljeno putem

Kojim svi prolaze

I ne znaju kad su se

Obreli u ovom

A kad u onom svetu

Jednak je broj grobova

Jednako lobanja ima

Jednako istih pokojnika

Jednako slova u svakom epitafu

Na obe strane puta

Na oba sveta počiva

Građanin Pol Valeri

Na čijim su usnama

Propevali svi valeri

Iz njegovog imena

Savršenstvo je doživelo neuspeh

Jer umešala se i smrt

U ovozemaljske poslove

I žena koja flertuje

Sa svakom stvari

.

.

,

.

 

.


Radomir Uljarević

Rođen 28. ili 29. aprila 1954. godine, u Ravnim Gomilama, selo Gornja Vrbica kod Bileće, Oputna Rudina, srez Vučedolski, opština Nikšić, zadnja pošta Crkvice. Objavljene knjige: Mijena (1979);
 Britva (1980);
 Prikupljanje podataka (1981);
 Primalni krik (1985);
 Presa (1985);
 Predgovor (1989);
 Zimski dvorac (1990);
 Dvostruka kolevka (1991); Govori i članci (1993);
 Pesme i prevodi (1994); Pamantul fagaduintei (na rumunskom, 1997); Opis (2000);
 Intoarcerea lui Prometeu (na rumunskom, 2000); Ni a (2002);
 Neke stvari i ostalo (2007);
 Crna kutija (2008); 
Bilećko proročanstvo (2009); Škola odučavanja (2015); Novi časovi (2017); Čierna skrinka (na slovačkom, 2018); Novi migovi (na makedonskom 2019); Gradivo (2019).

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja