Homerovi pejzaži

Anastasia Stoiljković
Lat­est posts by Anas­ta­sia Stoiljković (see all)

    .

    .

    .

    Ja, Antig­o­na

    .

    Slo­bo­dan pad u zabludu znanu kao postojanje
    dobro je plani­ran, Edipe, oče i saput­niče moj,
    tek uzgred­ni sudar naiz­gled pogrešnih vremena
    kada si okačio živ­ot o moju trepavicu, nepovratno.

    Bila sam i maj­ka kojoj iz grla teče oproštaj.
    Ti, slepi portretista što oslušku­je prstima.
    U čis­to­tu stra­ha pro­go­ni­mo hrabre vrane
    sa iskrzanom fobi­jom od čvrstog tla.

    Gro­mo­glas­ni očuh grlenih glasova!
    Grlati glas­nik na ulazu u svet izgubljenih!
    Staratelj nepron­ađenih pros­to­ra i pašnjaka!
    Ko zna gde pre­bi­va ostatak ćutljivog čovečanstva?

    Biljni svet netaknut poči­va pod tvo­jom kožom.
    Duž zeni­ca prove­ja­va breg nespokoja:
    tek naivne bure meseči­nom star­i­je od jutra
    što i ne slute da je Sunce sig­ur­na smrt.

    .

    .

    Orfej piše sonet

    .

    Ničim namireni hrlimo, Euridiko
    u jas­no obeležene granice beskraja.
    Sig­urnost satire lirsku sumnju
    obezglavl­jenu nok­ti­ma zveri.

    Namaml­je­na u kavez vremena
    rođe­na si star­i­ja od mene,
    zakon­i­ma nepravil­no razlomljena
    kao reč od pre­više karaktera.

    Poku­cala si poz­na­ta istim glasom
    kao poziv iz prošlog živ­ota. Vest. Vapaj.
    Huškala si tišine što režu i reže

    Pop­ut vernih Ker­bera, razotkri­va­jući laž
    u notor­nu istinu: dok si ti na mojoj,
    nije važno na čijoj su strani bogovi.

    .

    .

    Odis­e­ju, s ljubavlju

    .

    Mrak se uvlači u nabore postelje
    lukavošću vlage u zidovima:
    mora osušenog na zid­i­na­ma Itake.

    Uta­pam prste u pijanu noć
    kao u prsten­je prosaca.
    Vrt­log zapljusku­je nadu opsadnika.

    Imam grotesknu gri­ma­su davljenika
    koju senke vole do zacenjivanja
    pa se dugo igramo prepadanja.

    Radim što nisam nika­da, Odis­e­ju moj:
    pal­im ogn­jeve i krpim puko­tine po sobi
    da usaml­jenost prestane da iščezava.

     

    .

    .
    Jadi mladog Demostena

    .

    Na promenu teškog vremena
    hva­ta me lagano mucanje.
    Hronično titran­je glas­nih žica
    još od min­u­ta ćutanja.

    Rekvi­jem pre­minu­loj pristojnosti.
    Ele­gan­tan skok u sveti mrak
    kad nemirne senke porađa­ju svetlost.
    Navlačili smo poha­b­ane sandale

    Za gažen­je retoričkim koracima
    poplavl­jen­im oda­ja­ma sećanja,
    gde na površi­ni plu­ta­ju lovorike.

    Pogreb­ne šet­nje nisu nam bile
    omil­jene igre u detinjstvu.
    Voleli smo tri­jum­falne povorke.

    .

    .

    Home­rovi pejzaži

    .

    Skriveni pejza­ži tešk­ih bedara
    za mene su oduvek
    dobro poz­nate zasede
    sa kojih za života
    ne smem poslati epistolu.

    Sva­ka ćut­n­ja beše ep
    koji si propovedao:
    ''Zap­i­tanos­ti­ma oroblje­na suština,
    dokučite lep­o­tu apsur­da.''
    Moje obline oče­vi­ci su tvo­jih užasa.

    Kad sud­bi­na na čelu dogoreva
    leči me lede­no prisustvo
    nepostojanog.
    Dok nedo­voljno istraženi krajolici
    cure iz zatvorenog ti oka.

    .

    .

    Čeka­jući Damokla

    .

    Vrtoglav­i­ca okače­na o dlaku,
    uvi­je­na u vrt­log tvog besmisla
    širi kon­cen­trične krugove
    nad đakoni­ja­ma i putir­i­ma gozbe.

    Udovi mi u čvor vezani
    od opraštanja.
    Iskleši me u mermer
    pući ću pop­ut niti.

    Kao što kamen o koji brusiš mač
    nikad nije imao uši-
    ja više nemam ogrubele ruke
    za izl­izane zagrljaje.

    .

    .

    Voleti Nar­cisa

    .

    Podignut nivo slutnje,
    vodostaj usta­jale bare.
    Na žabokrečnoj obali
    osme­hu­je se kreketom.

    Na prsti­ma rđa od
    dotra­jal­ih mirovanja.
    Lir­ični mozaik paučine.
    Pitan­je okrun­jeno lokvanjima:

    Buji­ca u kojoj sam
    pok­vasi­la dlanove,
    hoće li te napojiti
    ili utopiti?

    Neko svakod­nevno diše
    kroz tvo­je pore
    bez zad­njih primisli
    o mom gušenju.

    .

    .

    Mino­taouro­va smrt

    .

    Muk je zver što teži bezglasju
    do neprepoznatljivosti.
    Muk spuš­ta buket na grob
    razbo­jni­ka razvikanih reči.

    U kon­cu kri­tičkog mišljenja:
    niš­ta osim tačke što označava
    poče­tak oti­man­ja vremena.
    Dok Ari­jad­na nije izdala samu sebe.

    Kad bi Mino­taur sluča­jno umro, zauvek;
    kada bi muk nad mukovi­ma zamukao,
    sahranili bi ga duboko,
    u eho hodnika.

    Neon­s­ki nat­pis na zidu lavirinta :
    tok­sič­na tač­ka tišine je šapat,
    šum odmotanog klupka
    što tone u razderinu.

    .

    .

    Komori­jen­ti

    .

    Iski­dala bih te na slo­gove i
    spalila kao bizar­nu imenicu.
    Praz­na lica čine nas blizancima:
    u meni nema milosti
    u tebi nema bola.

    Nis­mo saputnici.
    Ali, biće­mo komorijenti
    nad čijim će telima mož­da stajati
    neza­če­to potomstvo
    ozbiljno se pitajući:

    Ko
    se
    prvi
    usudio
    da umre?

    .

    .

    .

    .

    .