In memoriam

Kemal Ramujkić
Lat­est posts by Kemal Ramu­jk­ić (see all)

    .

    .

    Kemal Ramu­jk­ić inspirisan slikom “Ostr­vo smr­ti”, velikog šva­j­carskog umjet­ni­ka Arnol­da Bek­li­na stvo­rio je jedin­stven svi­jet sim­bo­la, star­ih, medit­er­an­skih kuća što se u melan­holi­ji svjet­losti i sjen­ki uzdižu  nad morem, ili kamenim pred­je­li­ma. Zido­va i čem­pre­si usaml­jenih kuća-ostr­va dio su umjet­nikove inspiraci­je nastali kao mali mitovi u crnogorskom kra­jo­liku. Mist­ični zamkovi sa čem­pres­i­ma koji stri­jeme u nebo dobi­ja­ju uni­verzal­na značen­ja. Prvu slikarsku epi­fani­ju Ramu­jk­ić je doživ­io kao učenik osnovne škole “Boro Ćetković” kad je s đačkom ekskurz­i­jom prvi put pos­je­tio cetinjske muze­je. Završio je zna­meni­tu Umjet­ničku školu u Herceg Novom, kod pro­fe­so­ra Luke Berberovića, i likovnu Akademi­ju u Beogradu, gdje je ostao deceni­ja­ma “nasukan” u svom atel­jeu na obali savske Ade. Ali, veći­na nje­gov­ih sli­ka nasta­la je iz mem­o­ri­jskog zapisa rodnog pod­nebl­ja i dobi­la izraz u metafizici i mag­i­jskim pri­zori­ma crnogorskog i medit­er­an­skog ozračja.

    .

    .

    Kuća je središn­ji motiv  Vaše likovne  preoku­paci­je, a   kamene podzide  Stare varoši su prvi vizuel­ni zapisi u Vašem živ­o­tu. U čemu je sim­bo­li­ka kuća sa čem­pres­i­ma koje kao ostr­va iz mora, ili kame­na izras­ta­ju na Vašim platnima?

    .

    Svakako da taj motiv kuće nije kod mene iskr­sao napras­no, niotku­da. Ona se tu izgrađi­vala kroz moje odras­tan­je, kroz moje iskust­vo, sazri­je­van­je. Onda,  kroz neke moje uzlete iz sop­stvenog okružen­ja, iz kru­ga porodice i kru­ga gdje sam  živ­ot započeo. Ja ne slikam samu kuću kao arte­fakt . Sva­ka od tih kuća ima neku osobenost, neko svo­je lice. Ona odraža­va čov­je­ka koji živi u njoj, ona je pravl­je­na pre­ma toj ljud­skoj svi­jesti… Mi smo nekad mogli na osnovu kuće, bašte pro­zo­ra, vra­ta, zveki­ra na vra­ti­ma,  da utvrdi­mo o kakvoj se to porod­i­ci i čov­jeku radi. Meni je to davno dodir­nu­lo maš­tu, stal­no me provo­ci­ralo i zazi­va­lo. Onda sam još kao dijete u Pod­gori­ci te kuće slikao i slikao. Inače, kuća kao sim­bol, ona je školj­ka, to je ono što mi nosi­mo stal­no na leđi­ma cijel­og živ­ota gdje god da ode­mo…  Ona pred­stavl­ja dak­le taj pros­tor  gdje smo se rodili i gdje smo se ženili, vjenčavali, gdje smo se veselili, gdje smo umi­rali… gdje smo živ­jeli… Kuća je najveća bliskost i utočište, ona ima tu snagu da privuče, da te zaštiti.

    .

    .

    Odrasli ste u kući bez ijedne slike. Prvi put ste vid­jeli umjet­ničke slike u muze­ju na Cetinju. Koliko je to utica­lo da se razbuk­ti Vaš slikars­ki talenat?

    .

    Ja potičem iz porodice koja je mus­li­man­s­ka koja nije nje­go­v­ala kult slike. Tu je više bila neka  kaligrafi­ja na zidu, ili sure iz Kurana .Ja sam prve slike vidio kad sam otišao kao 14 ‑to godišn­jak iz osnovne škole “Boro Ćetković” sa ekskurz­i­jom na Cetinje u Muzej kral­ja Nikole. Kad sam se našao tamo ja sam se zapan­jio slika­ma koje sam vidio. To su bili moji prvi kon­tak­ti sa umjet­ničkim slika­ma. Tada sam vidio radove Pera Poče­ka, Lubarde, Milunovića, Jarosla­va Čer­ma­ka, Uroša Predića. Meni je to bilo nev­jerovat­no otkriće. I mis­lim da sam tada pože­lio da budem slikar. I kako se već bilo desi­lo da sam  bio počeo da crtam i slikam to mi je onda posta­lo živ­ot­na  opsesi­ja. I više nije­sam mogao uopšte bez toga da živim. Slikarst­vo je posta­lo sas­tavni dio mog bića i u tome sam vidio smisao postojanja.

    .

    .

    Odlazak u Herceg Novi, otkri­van­je pri­mor­ja otvo­rilo je nove puteve u Vašem stvaran­ju, ali i u poiman­ju umjet­nos­ti uopšte. Poseb­no kada je riječ o medit­er­an­skim i crnogorskim kra­jolici­ma i  kuća­ma. To je defin­i­tivno uobliči­lo Vaš umjet­nič­ki svi­jet i poetiku?

    .

    To je defin­i­tivno obo­gati­lo moj pogled na našu arhitek­tu­ru, naroči­to bokeljsku sa palata­ma, sa kuća­ma. To je neš­to što mi može­mo da pokaže­mo svi­je­tu, to je ono čime može­mo da se ponosi­mo. Ono sto­ji tu kao sim­bol naše prošlosti i nar­o­da koji je imao vrlo napredne i nadah­nute poglede na svi­jet. Onda sam ja na te teme kuća, ostr­va, kra­jo­li­ka napravio jedan cik­lus u kom sam  ust­vari ta ostr­va pret­varao u neke zamkove napuštene, mož­da antičke, mož­da rene­sansne, barokne. I ja sam to sve pokušao da ispre­pletem sa tim čem­pres­i­ma, sa tim našim znakom, našim medit­er­a­nom, sa crnogorskim arhetipovi­ma. Poš­to mi kao nar­od volimo čem­pres kao drvo. Jer ono pred­stavl­ja sim­bol gor­dosti, uspravnos­ti.  Moje slikarst­vo se, dak­le,  naslan­ja na crnogorsku okolinu, na crnogorsku atmos­feru, sunce, crnogorsku obalu. Tu ja nalaz­im sve likovne  sen­zaci­je i one mene. One mi i daju smisao u ovome što stvaram.  E sad mogu ja da budem i na Gren­lad­nu , ili Ameri­ci, ali ja ću morati i dal­je da slikam taj crnogors­ki pejzaž. To je meni jako bit­no zato što sam to pre­poz­nao i osje­tio vrlo rano u sebi. Sve te kuće na mojim slika­ma ima­ju crnogorske temelje.

    .

    .

    Kroz različite peri­ode vaše­ga rada u razn­im vidovi­ma provlači se sli­ka “Ostr­vo mrtvih”  Arnol­da Bek­li­na kom ste posvetili jedan znača­jan  cik­lus sli­ka, pri­je sve­ga zbog ele­me­na­ta slike koji odgo­vara­ju ostrvu Sv. Đorđe kod Peras­ta. Šta Vam je u tome bio iza­zov za vlastite motive?

    .

    Pri­je neko­liko god­i­na sam u Pod­gori­ci pokazao jedan dio izložbe u Mod­er­noj galer­i­ji. Bio je to  omaž posvećen Arnoldu Bek­linu. Došao sam do toga čita­jući po nekim zapad­nim časopisi­ma i izvorima da je Bek­lin, taj veli­ki šva­j­cars­ki umjet­nik, putu­jući po Jad­ranu i po Medit­er­anu svra­tio u Boku. On je napravio slike koje su tre­bale da budu kao rem­i­nis­cen­ci­ja na neki zagrob­ni živ­ot u odno­su na neki novi živ­ot, ili tišinu koja dolazi posli­je ljubavi, posli­je neke sreće i zado­voljst­va. Osjeća se na tim nje­gov­im slika­ma jedan blaženi mir koji me fascini­rao i bio iza­zov za motive koji­ma sam se bavio. Ponekad su to bile osunčane zidine napuštenih kamenih kuća, čem­pre­si, ili odbljesci mora. Imao sam taj nekakav roiman­tičars­ki duh pre­ma toj lje­poti koja je negdje skra­jnu­ta, koju ne remeti ništa.

    .

    .

    To je jed­na mag­i­js­ka, melan­holič­na tek­stu­ra na vašim slika­ma, koja zapra­vo isi­ja­va esen­ci­jal­na značen­ja i poruke. Opet, to je onaj imag­i­na­tivni sloj, da ste stvarne motive uzi­mali samo da istaknete nad­grad­nju sop­stvenog  imaginarija?

    .

    Tačno je da ja nije­sam, kada sam slikao te kuće i crnogorske kra­jo­like, to samo buk­val­no preno­sio… Nije me to tako zan­i­ma­lo. Ja sam to prep­je­vavao. Ja sam od toga pravio poet­iku. Te kuće, one nikad nije­su među­sob­no iste i one su često puta izmišl­jene. Ja ih nikad nije­sam sni­mao. Ja nikad nijed­nu kuću nije­sam naslikao sa fotografi­je ili slike vjerne orig­i­nalu. Ali da ona liči na tu kuću to je tačno. I to je najvr­jed­ni­je u tome. Jer sam  ne držeći se stro­go arte­fak­ta i pejza­ža, ja sam pravio pjes­mu od te kuće. Ja sam je bojio boja­ma duše, bojio sam je boja­ma sun­ca, boja­ma mje­sečine. Ja sam joj davao neke bašte, ograde, ono sve što je bilo, ili nije bilo a mog­lo je. Poš­to su moje slike nosile tako neke obrise pejza­ža koji je izmišl­jen, koji je roman­tiziran. Znači ne onakav kakav jeste, ja sam se zaista sa tim pejza­žom spo­jio na svoj imag­i­na­ti­van način, dorađi­vao ga i činio ga još mist­ični­jim iako nije­sam to radio svjes­no.  No, čini mi se da je najbolji sud o mojim slika­ma dala moja ćer­ka. Gleda­jući jed­nom moje slike, te kuće, ona je rekla: ja bih najviše vol­jela da živim u tvo­jim slika­ma. Za mene je to bilo dirlji­vo i najveći kompliment.

    .

    .

    Samoća melan­holi­ja, spir­i­tu­al­nost daju  poseb­nu vri­jed­nost tvo­jim slika­ma. Takođe odsust­vo čov­je­ka, kao da bi se dogodi­lo remećen­je ili kvaren­je drag­ih ele­me­na­ta slike ako bi se u njih uvelo pos­to­jan­je čovjeka?

    .

    Mno­gi kri­tičari i lju­di me zapitku­ju, kako to da na mojim slika­ma nema fig­ure. Nije­sam bio u početku svjes­tan toga. A onda sam počeo da razmišl­jam o tome da je to neka moja karak­ter­na osobi­na. Čov­jek mi je bio suvišan u tom pejza­žu da sam ja onda taj pejzaž pokušao odnos­no te kuće pokušao da naslikam kao portret, kao lice sa karak­terom. Jer sva­ka dal­ja deskrip­ci­ja,  svake fig­ure, ili mnošt­vo figu­ra vodi­lo bi u naraci­ju. Oni bi  poti­rali tu moju ide­ju, ili tu moju priču upra­vo o toj kući o tom portre­tu, o tom blažen­stvu mira. Jer čov­jek čim je negdje prisu­tan, tu su odmah i neke ljudske osobine, neke pro­ce­si­je. On nosi sa sobom taj ljud­s­ki živ­ot, a ja nije­sam iz tog okružen­ja. Ja sam htio da se oslo­bod­im bilo kakve dal­je nar­a­tivnos­ti. Jer mene su intereso­vala samo moja osjećan­ja, moja naraci­ja, moja mjera u toj naraci­ji. Za mene je slikarst­vo praznik, sušti­na živl­jen­ja, ono daje smisao mom živ­o­tu i ono me učini­lo srećn­im. Sjećam se, dok sam bio đak u Herceg Novom, kad sam ulazio u atel­je Voja Stanića… Ja uđem u atel­je i odjedan­put čujem Vojo pje­va, sli­ka i pje­va. Meni je to bilo sja­jno zado­voljst­vo. A obično slikari  i umjet­ni­ci  žele da se prikažu kao trag­ičari, kao neke ličnos­ti koje pate.

    .

    .

    Crtež je pri­maran kad su u pitan­ju glavne deter­mi­nante Vaše­ga slikarst­va. Kako osjećate lin­i­ju crteža, da li je to i za Vas duša slikarstva?

    .

    Da, ja sam i u sred­njoj školi i na likovnoj akademi­ji važio pri­je sve­ga za crtača. I dan-danas crtam stal­no, meni je zaista crtež osno­va i duša slikarst­va. Mis­lim da bez crteža nema ni slikarst­va. Crtež je tanan, on je glavni flu­id emo­ci­ja. Vi po crtežu tačno možete da pre­poz­nate umjet­ni­ka. Da li je on zvi­jer, zec, tigar ili slon. Crtež to odmah odraža­va, on vas otkri­va, on vas razoirkri­va. On  pokazu­je ko ste vi, kako ste vi.  Zato crtež ima tu lje­po­tu. Nar­avno, lju­di se mno­go ne bave crtežom. Ali crtež je nekako najbliži srcu, zato što on najbrže nas­ta­je. On je kao kao mače­ta, kao sječi­vo. Lin­i­ja crteža nas­ta­je brže i ona se kreće min­je­vi­to. E upra­vo ta brz­i­na izvlači iz crtača to što on jeste, to što nosi sa sobom i on vas oda­je. Jer crtež nas­ta­je brzo i on vam ne daje da se popravl­jate, ono što ste nau­mili to je tu. Ono je odmah tu i više nema poprav­ki. U tome i jeste draž. U tome jeste isti­na crteža.

    .

    .

    Šta mis­lite i šta biste poručili mladoj gen­eraci­ji crnogorskih slikara?

    .

    Pra­tim koliko mogu i kao slikar sam veo­ma zain­tereso­van za mlade i kad dođem u Crnu Goru ili kad izlažu u Beogradu mlađi crnogors­ki slikari. Oni slika­ju vrlo brzo, žele da izlažu vrlo brzo, ne bave se stu­diozno prob­memi­ma. Žele brzu afir­ma­ci­ju. Mis­lim da je to greš­ka. To nikad rani­je nije bilo. Ali dak­le kri­vo je malo i vri­jeme i situaci­ja koja tjera na to. Ti lju­di mis­le da se to može pro­dati. Oni mož­da pro­da­ju u početku neš­to od rado­va, ali vrlo brzo dođe surov živ­ot koji ih poništi. Zato tre­ba puno str­pljen­ja i rada da se napravi ozbiljno dje­lo. Samo iza ozbiljnog djela može­mo da zaht­je­va­mo neš­to. Kri­va je tu malo i svjet­s­ka sce­na i sami Vorhol je rekao da će doći vri­jeme da će svako biti pop­u­laran 15 min­u­ta. Ali je evi­dent­no da gdje su uloženi vri­jeme, tal­e­nat i posvećenost, ono se da pre­poz­nati i vred­no­vati. Nekako mi se čini da je današn­ja crnogors­ka sce­na malo otuđe­na od oko­line, od pred­met­nos­ti koje je okružu­ju, od crnogorske tradi­ci­je. A ne možeš biti usp­ješan i inter­na­cionalan  ako nemaš u sebi polaz­ište svo­je tradi­ci­je. To su temelji na koji­ma se gra­di stvar­alač­ki svi­jet. Kao što su Dado, Tošković i dru­gi izgradili svo­ju poet­iku na crnogorskoj tradiciji .

    .

    .

                                                   Raz­go­varao Lju­be­ta Labović

    .

    .

    .

    .

    .