Prostori smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa

.

.

.

1. 1. 1. 1. Jedan mrtvi pesnik

.

            U kriptosonetu posvećenom Vladislavu Petkoviću Disu iz ciklusa „Sedam mrtvih pesnikaˮ sintagma potonula krv ne predstavlja samo intertekstualnu aluziju, već i vantekstualnu referencu koja topografski upućuje na prostore Disovog skončavanja. U ovoj pesmi konstruisan je lirski prostor smrti. „To je sablasni vodeni prostor nastanjen tišinom, mrakom i samoćom. Ogromna voda koja okružuje Disovo biće u Miljkovićevoj pesmi, je kosmos smrtiˮ (Petrović 2002: 385). „Kosmos smrtiˮ u ovoj pesmi izgrađen je od elemenata različitih simboličkih usmerenja; značenje pojedinih motiva je ambivalentno. Primerice, sunce ima pozitivnu konotativnu vrednost, koju lirski glas u ovoj pesmi onesvrhovljuje ističući proces razdvajanja sunca od zemlje, čime je plodotvorna snaga zemlje ukinuta, te je zadržana tek negativna značenjska komponenta motiva zemlje, koja upućuje k sferi tanatosa: Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica / Neka se zemlja razvenča sa suncem[1]. Razdvajanjem sunca i zemlje, muškog i ženskog principa, poništava se pozitivno asocijativno polje (život, plodnost, obilje), a aktualizuje negativni značenjski kompleks (mrtvilo, pustoš, jalovost). U iskazu Žica / od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv aluzivna simbolika vode u označavanju podzemnog prostora dobija pozitivan predznak, što može biti protumačeno tezom shodno kojoj metafora žica od vode prodenuta kroz uši implicira gluvoću, utapanje zvuka, ali i plauzibilniju varijantu skončavanja. Žica od vode je fluidna, gotovo nematerijalna, dok crv može ukazivati samo na raspadanje i trulež. Izlazak kroz nepostojeća vrata (Otišao Izašao na vrata kojih nema) je izlazak u nepostojanje, nebivstvovanje. Stih Ovde niko ne dolazi, odavde niko ne odlazi upućuje na misao o usamljenosti u smrti, na pomirljivu samoću u ontološkoj praznini.

            Miljković uvodi topos pustinje kao jalovog i pustog zagrobnog predela; tople laži / poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema / krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba. Tišina pomenuta u stihu ne asocira na mir i spokoj, naprotiv: davanje ljubavi tišini koja ne donosi smirenje, kao neku vrstu žrtve, asocira na postojanje odnosa u kome ljubav biva pojedena. Miljković smešta lirskog junaka/lirski glas u htonski, demonski predeo koji emanira zlo. Dezintegrisan zatvoren prostor, čiji su sastavni delovi nekadašnji ljudi, pesnici? Pokret ptice skamenjen u užasu je oznaka petrifikovane degeneracije. Smrt okamenjivanjem lepotu i slobodu ptice transformiše u nepomičnu bestijalnost. Noć što se životu opire je perspektiva onostranog saznanja. To je pozicija iz koje je moguće reći: Ako smo pali bili smo padu skloni. U ciklusu „Sedam mrtvih pesnikaˮ Branko Miljković oslikava individualne, izolovane predele smrti, specifične za svaku od pesničkih figura čija imena naznačava u naslovima pesama. Kratak osvrt na neke od mogućih značenjskih implikacija kriptosoneta „Disˮ stoga predstavlja uvod u prepoznavanje i opisivanje prostora smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa, jednog od sedmorice mrtvih pesnika u Miljkovićevom tradicijskom uzornom krugu.

            Branko Miljković je u tekstu „Laza Kostić i miˮ eksplicitno iskazao visoko mišljenje o poeziji Vladislava Petkovića Disa:

„Da nam romantizam nije dao jednog Lazu Kostića, a simbolizam jednog Disa, danas bi jedna generacija vrlo talentovanih pesnika bila, dobrim delom, antitradicionalistička i nihilistička. Nadrealizam, koji se s više ili manje prava poigrao sa dotle utvrđenim književnim vrednostima, nije ni pokušao da se poigra sa jednim Disom ili Lazom Kostićemˮ (2018: 56).

Miljković smatra Lazu Kostića i Disa – svakog od njih posmatrajući u okvirima odgovarajuće poetike – nosiocima vrhunskih književnih vrednosti. Nadrealisti, izrazito skloni osporavanjima, ali i bliski Miljkoviću, nisu nastojali da podvrgnu dela Laze Kostića i Vladislava Petkovića Disa vivisekcijskom procesu negiranja. Štaviše, da nije bilo Kostića i Disa, smatra Miljković, njegova pesnička generacija bi „bila, dobrim delom, antitradicionalistička i nihilističkaˮ. Iz ovog iskaza moguće je zaključiti da Miljković nije posmatrao Disa kao isključivo nihilistički nastrojenog pesnika. Neosimbolistički pravac, kome je Miljković i deklarativno pripadao, uključivao je u svoju poetiku uvažavanje tradicije i oslanjanje na pesničko nasleđe, te je neretko dovođen u vezu s tzv. pesništvom kulture[2].

            Ciklus „Sedam mrtvih pesnikaˮ predstavlja neku vrstu Miljkovićevog deklarisanja kad je reč o opredeljenju u okvirima nacionalne književne tradicije, kao i svojevrsni omaž pesnicima čija imena su ispisana u naslovima, a primećeno je i da u samim pesmama dolazi do stapanja glasa lirskog ja s glasovima izabranih pesnika[3], ali i s glasom prvog mitskog pevača, Orfeja. Iako se Disova poezija savremenicima činila izdvojenom i van vodećih poetičkih linija, mnogi potonji pesnici oslanjali su se na Petkovićeve poetičke uvide. Miljković konstruiše svoje orfejske dvojnike, projektujući svoju poetičku opsesiju, silazak u tamni predeo, predeo smrti, na figure pesnika iz nacionalne tradicije, među kojima je i Vladislav Petković Dis. U kritici su već istaknute višestruke poetičke veze između Disovog i Miljkovićevog stvaralaštva: poetika zaborava, simboličko poimanje prostora vode, motiv pada, motiv mrtve drage[4]. Razmišljajući o prostorima smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa, odlučili smo da pojedini segmenti ovog rada budu posvećeni razmatranju predmeta istraživanja iz perspektive poetičke povezanosti s drugim pesnikom. Promišljanje teme prostora smrti, kao bitnog semantičkog i figurativnog kompleksa Disove poezije, mestimično prožimamo elementima poezije i teorijske poetike Branka Miljkovića, pesnika koji je opevao svoje viđenje Disovog prostora smrti u pesmi „Disˮ. Istraživanje prostora smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa potkrepićemo uvidima eminentnih i afirmisanih kritičara, ali iznećemo i autohtona interpretativna zapažanja služeći se konkretnim primerima.

.

.

1. 1. 1. 2. Toposi smrti

.

.

            Među bespoštednim, grubim i neopravdano negativnim kritikama kojima je vodeći književni kritičar s početka XX veka obasuo Disa, a povodom zbirke pesama Utopljene duše, neizostavna je ona u kojoj je primećeno, cinično, iskarikirano i uvredljivo, doduše, kako su za Disovu poeziju karakteristične makabrističke teme i uprizorenja grobova i smrti: „To je poezija grozničavih snova i mesečarstva; to je atmosfera otrovnih i perverznih Cvetova zla Bodlerovih, jezivih halucinacija Edgara Poa, i Danse macabre Sen-Sansa, – ako ne dekoracije iz radnji za pogrebnu spremu, poezija grobara koji je čitao knjige…ˮ (Skerlić 1964: 102).

            Topose smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa čine osnovni motivi i kategorije povezani s koordinatama lirskog prostora. Uobličavanjem motiva smrti, Dis se, svesno ili ne, uključuje u moderne tokove svetske književnosti, što je Skerlić tumačio duševnom bolešću pesnika i zakasnelom težnjom ka podražavanju. Ne samo što u svoju poeziju unosi simbolističke elemente, posredujući time u prevazilaženju istorijsko-poetičkog „zakašnjenjaˮ srpske književnosti u odnosu na druge nacionalne literature, Dis i anticipira određene tokove u nacionalnoj književnosti, što je istakao i Branko Miljković. Subjekat Disove poezije najavljuje konstituisanje profetskog statusa pesnika i toposa žive smrti u srpskoj književnoj avangardi[5].

            Topose smrti – predstave groba, kosmičke i eshatološke vizije i motiv mrtve drage – Dis oblikuje pomoću pesničkih slika. U eseju „Orfejsko zaveštanje Alena Boskeaˮ Branko Miljković o građenju pesničke slike govori kao o inicijalnom postupku odstranjivanja vanliterarnih podsticaja iz poezije. Pesnička slika je osnovna jedinica konstruisanja lirskog ontološkog sveta: „U tome smislu pesnička slika je početak odsutnosti stvari i sveta, a metafora i alegorija suštinsko određenje te nastale praznine. Tako život i svet bivaju zamenjeni poezijomˮ (2018: 17). Putem pesničkih slika smrti konstituisan je jedan od stožera lirskog sveta u poeziji Vladislava Petkovića Disa. „U specifično modelovanom pesničkom univerzumu, u kome do izražaja dolaze dimenzije duševnoga prostor-vremena, život se povlači pred nagoveštajem smrti, telo i čula pred misaonim i snoviđenskimˮ (Jović 2002: 333). Dis, dakle, postupa shodno pesničkom postulatu Branka Miljkovića: život i vanjsko moraju biti anulirani kako bi se u pesmi ospoljilo unutrašnje, emocionalno i refleksivno, pri čemu se unutrašnji pol ispostavlja verodostojnijim od spoljašnjeg.

            U pesmi „Najveći jadˮ gašenje života prikazano je analogno smeni godišnjih doba: Moja jesen stupa; ide moja zima[6]. Iako se čini da je postupak zazivanja srca recidiv poetike romantizma, kod Disa apostrofiranje srca dobija vid vitalistički iskazanog inata, nepristajanja na prekid postojanja najautentičnijeg dela bića, simbolizovanog u srcu: Al’ ja ću sa srcem ići sve do groba / Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi: / Tu ću ga spustiti, nek u smrti živi. / Al’ ja ću sa srcem ići sve do groba. Iz ovih stihova izbija gotovo neshvatljiv vitalizam, koji vrhuni u oksimoronskom spoju žive smrti, nagoveštaju avangardnog toposa, u čemu se potvrđuje stav Branka Miljkovića shodno kome je Dis učestvovao u preusmeravanju potonjih pesničkih generacija ka entuzijastičkom i vitalističkom stavu. Zaveštanje srećnih dana (metaforički smeštenih u srcu) suncu, solarnom principu, načelu života i bujanja (Ostaviću suncu moje srećne dane), dok je subjekat prethodno iskazao da pesma nosi nove dane, moje novo nebo / I srce, al’ srce kao nekad što je, / K’o juče, k’o uvek, isto srce moje. Iz ovog iskaza proizlazi da je pesma svojevrsni konzervator onoga što je najčistije i najvrednije u biću. Pozitivne vrednosti, posvećene suncu, sačuvane su upravo posredstvom istiskivanja svakidašnjih nevolja iz pesme i smeštanjem autentičnosti bića u nju. Pesma se javlja kao izraz samosvojnosti i sreće, ali i kao poslednje ontološko uporište bića.

            Lirska metafizika se u Disovoj poeziji obelodanjuje i kroz odnos zvuka i značenja, blizak simbolističkom pretakanju oblika, zvukova i boja, eterizmu, nagoveštenosti i neodređenosti, s jedne strane, a s druge strane, u pojedinim pesmama su na začuđujuće konkretan način predstavljene apstraktne kategorije. U pesmi „Jutarnja idilaˮ Dis je smrt predstavio posredstvom nizanja konkretizovanih slika. Ova pesma intrigantna je i anticipativna na osnovu žanrovskog ironijskog izokretanja, uvedenog već kolizijom između naslova i prvog stiha (Imao sam i ja veselih časova) i deskriptivnih pasaža koji slede, sačinjenih od nizova pesničkih slika, a tvore viziju sveopšte smrti, koju odlikuje jezovito svojstvo pokretljivosti: Po zidu se penje u čudnim slikama: // K’o ljubavna čežnja, kao tuga znana / Preko mrtve drage, preko groba lednog; I nasuprot tami iz ranijih dana, / Javlja mi se slika srećnog jutra jednog. Svojevrsna gradacija, kao i izražena poetička samosvest manifestovana u isticanju motivskog registra uobičajenog u oblikovanju predstava smrti, svedoče o istrajnoj i intencionalnoj žanrovskoj ironizaciji. Motivima mrtve drage i groba naizgled je suprotstavljena vizija jutra s ironično pridatom atribucijom „srećnoˮ. Srž pesme je u rudimentarnom lirskom sižeu u kome centralno mesto zauzima nagomilavanje apokaliptičnih slika, neobično konkretizovanih: Neba nigde nema; Zalaze sva bića, i propast ih nosi; / Videh da se gasi i svetlost i pak’o, / Neku mutnu utvar da maše i kosi. Preokret u pesmi nastaje otkrivanjem postavke san unutar sna: pesničke slike oblikovane u inicijalnim strofama lirski subjekat izmešta u san, relativizujući time sve što je prethodno rečeno. Veoma neobičan pesnički postupak je i onaj kojim se docnije, nakon „buđenjaˮ, uspostavlja kontinuitet s prethodno oblikovanim slikama, uz gradacijsku usmerenost, upotpunjenu hipostaziranjem dezintegracijskog procesa i paradoksalnim iskazom: I nesta planeta i životu traga; / Izumire i smrt. Ekspanzivnost smrti deluje uzvišeno, što predstavu sveopšte smrti čini ambivalentnom u doživljaju subjekta: „Momenat koji najneposrednije asocira na situaciju uzvišenog preuređenja duha, sugerisan je sintagmom ‘Raskošnije smrti nisam gled’o nikad’ (podv. G. K.)ˮ (Korunović 2008: 203).

            Paradoksalno oblikovanje spacijalnog vremena karakteristično je za Disove poetske predstave smrti. Ovaj topos u Disovom prikazu smrti Miodrag Pavlović nazvao je dvojstvom vreme-smrt (1964: 85). Tematizacijom temporalnosti, odnosa prošlost-sadašnjost, gradi se rudimentarni lirski siže, zasnovan na retrospektivnom posmatranju, evokaciji, sećanju, koje je suprotstavljeno prostornom predstavljanju smrti. U „Staroj pesmiˮ preovladava nihilističko raspoloženje, refleksija o ontološkoj nepostojanosti doživljenog i relativizacija sadržaja svesti: Al’ kad mis’o i sećanje budu stali, / Onda kud će i kome će oni poći? / Onda kud će da iščeznu i da odu / Uspomene, moji dani, bivše noći? Usled gašenja svesti, centra opažanja i rezonovanja, prošlonosne informacije gube se netragom. Reč je o nihilističkom viđenju temporalnosti: sadašnjost se otkriva kao mrtva prošlost sa životom pokrivena, vremenska ravan unutar koje tekuća dešavanja služe kao distrakcija, dok budućnost u prošlu prošlost pada, pri čemu „skidanje pokrovaˮ označava neumitno proticanje vremena, približavanje smrti i ništavilu. Budućnost, takoreći podvostručena prošlost, razobručava se u semantički naboj kojim se impliciraju procesi taloženja i tonjenja.

            Pesma „Raspadanjeˮ nesumnjivo je poetički bitna u pogledu prepoznavanja pojedinih toposa smrti i u njoj su manifestovani poetički signali presudniji i simbolički potentniji od puke estetike ružnog. Poetski glas ogoljuje svoje biće svodeći ga na telesnost i čulnost: Ostala sa mnom samo čula naga / I zadah truo sporog raspadanja. Ova pesma ukida metafiziku zvuka, posebno privilegovanu u romantizmu, i svodi zvučnost sveta na šum, koji implicira rastočenost, rasplinutost, neartikulisanost: I raspadanje, raspadanje mili / Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.

            U pesmi „Grobnica lepoteˮ spojena su nekolika motivska čvorišta prisutna u drugim pesmama. Najpre, moguće je pretpostaviti da je „Grobnica lepoteˮ nastala na osnovu prethodno napisane pesme „Uvod u legendu ‘Lepota’ˮ, u kojoj se i eksplicitno pominje obrazac bajkovnog žanra koji je u osnovi obeju pesama, a i lirski siže u obema pesmama vrlo je sličan, dok stihovi „Uvod u legendu ‘Lepota’ˮ koji uključuju motiv mrtvih reči nalikuju nekim stihovima „Pesme bez rečiˮ, a delimično i „Nirvaneˮ: Nosi mrtve reči. Ja osetim tada / Da mrak mene gleda ispunjen očima / Onih koji neće zaspati nikada. Ove povezanosti među pesmama svedoče o razvojnosti ideja, ali i o promišljenosti u pogledu isticanja poetičkih uvida. Iako je u pesmi „Grobnica lepoteˮ pažnja lirskog subjekta usmerena ka lirskoj junakinji, uočljiva je svedenost prikazivanja na percepciju i doživljaj pesničkog subjekta. U obrazac bajke, svojevrsni lirski siže,  inkorporiran je motiv uspavane lepotice i u skladu s folklornim kompleksom sna kao smrti aktivirana opozicija svoj/tuđ. Motiv vetra, noćni ambijent i jesen kao godišnje doba, često u funkciji predstavljanja smrti u Disovoj poeziji, i u ovoj pesmi tvore prostorno-vremenski okvir. Oblikovanje jesenjeg pejzaža u ovoj pesmi je posebno razvijeno, što je povezano s vegetacionim promenama, odnosno s uspostavljanjem paralelizma promena u prirodi – promena u lirskoj junakinji: Jer jednoga dana, iz drugoga kraja, / Noć i vetar bio, i duvao jako, / Pa cveće i mladost umrli polako… / Posle jesen došla na saranu maja… // Na sarani maja bila je i ona. Paralelizam ne ostaje na nivou prirodnih promena već se proširuje na čitavu vasionu, čime se uspostavlja veza s kosmičkom vizionarnošću i konstruiše značenje unutrašnje ekspanzivnosti: Saranila dane cveća i mladosti / I sa njima vence, i svoje radosti, / I sve što je bila njena vasiona.

            U pesmi „Prva zvezdaˮ personifikovana misao pesnika kreće se između refleksije i slutnje, transformišući se u sveprožimajuću svest upoznatu s predistorijom sveta. U rajsku idilu prvobitnog sveta koji nije poznavao smrt stupa personifikovana predstava, praćena promenom nebeskih prilika: Al’ smrt dođe iz daljina, mukom, / Dodirnu joj usta svojim dahom, / Pomilova njenu kosu rukom / I ispuni zemlju čudnim strahom. // Al’ smrt dođe; lak dolazak njeni / Osetiše redom svi spavači, / I ustaše. Nebo se promeni, / Plavo nebo tad se naoblači. Stanovnike rajske zemlje, ponovo sledeći obrazac bajke, što je veoma neobično postupanje, lirski „naratorˮ naziva spavačima, i to ne slučajno. San je u Disovoj poeziji neretko oblikovan kao idealno stanje iz koga se ljudi bude u život, a postojanje života, buđenje u život, podrazumeva i sveprisustvo smrti. Međutim, moguće je zamisliti i drukčiju postavku, shodno kojoj su spavači možda već mrtvi, a da to i ne znaju. „Naime, nove psihologije nesvesnog uče nas da su za naše nesvesno, i sve dok ostaju među nama, mrtvi zapravo spavači. […] Iz sna se bude tek kada mi sami usnimo neki san koji je dublji od uspomene, kada se, sa nestalima, nađemo u postojbini noćiˮ (Bašlar 1998: 88). Buđenje spavača za pesnika je san – spavači se ne nalaze u istoj ontološkoj sferi u kojoj je pesnički subjekat. Neobična supstitucija smrt devojke/pojava zvezde čini postavku koja nalikuje etiološkim predanjima, što, pored uključivanja bajkovnog obrasca i ironizacije himničnog žanra, svedoči o otvorenosti Vladislava Petkovića Disa ka žanrovskim eksperimentima.

            Analizirajući pesmu „Prva zvezdaˮ, Jovan Delić ističe pasivnost kontemplativnog lirskog subjekta, kome prilaze onostrani entiteti, pri čemu se, kao reakcija na onostrane podsticaje, i subjektove misli metaforički kreću: „To ‘kretanje misli’ samo aktivira buđenje vizija, zagrobnog svijeta koji onda prilazi subjektu i pohodi gaˮ (2002: 62).  U „Pesmiˮ lirski subjekat „pristupaˮ pogledom, a pesnička slika zagrobnog predela oblikovana je uz uključivanje reminiscencije na motiv sirena koje mame svojim smehom: I čudna se slika stvara: neko more od pepela, / Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene. Ova aluzija neodoljivo priziva figuru Odiseja, te se i čitava „Pesmaˮ otvara tumačenju kao pustolovina preduzeta u nastojanju da se prevaziđe smrt izdvajanjem njenih pojavnih odlika i njihovim koncentrisanjem u pesmu, odiseja koja se pokazuje uzaludnom.

.

.

1. 1. 1. 3. Topografija smrti

.

.

            Topografija smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa izgrađena je posredstvom dvaju postupaka, čije bi se posledice mogle činiti disparatnim, a povezivanje ovih procesa paradoksalnim: s jedne strane, rastakanje, deformacija uobičajene, svakodnevne slike sveta, a s druge, ekstenzija i hipostaziranje, hiperbolizacija delova tako isparcelisanog sveta. Dis u pojedinim pesmama varira ovako određene postupke artikulacije prostora smrti, služeći se pretapanjem ovostranih kvaliteta i spekulacija o onostranom, odnosno totalizacijom onostranog, prenošenjem odlika zagrobnog sveta na svet živih. Više od toga da je Dis „na trenutke imao viziju drugog sveta, mirnog sveta pokojnika, zbog čijeg smo postojanja mi ovde dole još nesrećnijiˮ (Pavlović 1964: 60), njegova poezija ispunjena je vizijama prostornih korelata smrti.

            Neočekivana, paradoksalna simbolika smrti sadržana je već u naslovu zbirke Utopljene duše, ali i u naslovima ciklusa koji čine ovu pažljivo komponovanu zbirku: „Kuća mrakaˮ, „Umrli daniˮ, „Tišineˮ… Naslov druge celine zbirke Utopljene duše, „Kuća mrakaˮ, indikativan je u pogledu neobične simbolike putem koje se stapaju elementi ovostranog i onostranog. Baš kao i naslov narednog ciklusa zbirke, „Umrli daniˮ, i sintagma „kuća mrakaˮ sastavljena je iz spoja semantički oprečnih entiteta. „Kuća je zbir slika koje čoveku daju osnove ili iluzije stabilnostiˮ (Bašlar 2005: 38), opšta predstava kuće poklapa se sa viđenjem shodno kome „kuća pruža utočište sanjarenju, kuća štiti sanjara, kuća nam dozvoljava da mirno sanjamoˮ (Bašlar 2005: 29), dok sintagma „kuća mrakaˮ izaziva oprečne asocijacije: s jedne strane stabilnosti i sigurnosti, a s druge ugroženosti i straha, pri čemu deluje da je entitet iz životne, ovostrane sfere „kontaminiranˮ svojstvima onostranog. Ova sintagma označava situaciju izmeštenosti, bezdomnosti, i nastavlja semantičku i idejnu liniju započetu u prvoj celini zbirke, u pesmi „Tamnicaˮ: „Pre nego što će biti ‘bačen u svet’, kao što to propovedaju brzoplete metafizike, čovek biva položen u kolevku kućeˮ (Bašlar 2005: 30)[7].

            Koordinate prostora smrti u Disovoj poeziji zasnovane su, dakle, na prožimanju stvarnosnih transpozicija i metafizičkih spekulacija, prisutnih u obliku slutnji, naznaka i nagoveštaja. „Jasno je da put do pesme ne vodi kroz intelekt nego kroz slutnju. Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očiglednoˮ (Miljković 2018: 111). I u Disovoj poeziji prisutna su prožimanja nepristupačnog i očiglednog. Ukrštanje onostranih pejzaža i urbanog okruženja[8] moguće je uočiti u čitavom krugu Petkovićevih pesama. U pesmi „Pijanstvoˮ prepoznaje se pomenuti prostorni dualizam, oličen u prostornoj opoziciji gradsko (boemsko) okruženje – onostrani prostori poetskih vizija. Pesnički glas izražava ambivalentan odnos prema poetskim snoviđenjima, eskapistički ih izbegavajući begom u promenjeno stanje svesti, s obzirom na to da „svet radostiˮ lirskog subjekta, fikcionalizovan unutrašnji svet, posledično izaziva očaj u situaciji bivstovanja u stvarnosti, usled svesti o nemogućnosti realizovanja utopijskih zamisli, želja i nastojanja. Krug u kome subjekat neprestano pribegava piću kako bi pobegao od neostvarivosti sopstvenih zamisli, ali i od etički problematičnog socijalnog miljea, zatvara ga u antropološki pesimizam. Gradski ambijent uočljiv je i u pesmama „Viđenjeˮ, „Promenadaˮ, „Na Kalemegdanuˮ, ali i u neobičnom sonetu „Bol i stidˮ. Ljubavni par u plesnoj dvorani dočekuje smeh kostura burno, / Vetar greha, miris zemlje. Građanski ambijent plesne dvorane prožet je makabrističkim detaljima, uz naznake karnevalske atmosfere. Privilegovanost gestualnosti u ovom sonetu, istaknute kao poenta u poslednjem tercetu, odraz je dijalektičkog odnosa odsustva i prisutnosti, naznake i uočavanja. Ugledavši neobične prizore smrti, lirski subjekat diže glavu, a draga pokriva lice, čime su osećanja bola i stida iz naslova takoreći preslikana u reakcijama lirskih junaka. U ovom sonetu prikazano je dejstvo „pražnjenjaˮ ovostranog, odnosno upliva negativne ontologije u svakodnevicu, pri čemu u procesu separacije od ovozemaljskog ipak bivaju zadržane neke od odlika ovostranosti.

            U pesmi „Ona, i njojˮ ostvarena je kontaminacija dvaju motiva: romantičarskog motiva mrtve drage i biblijskog motiva bludnice. Predstavljeni su i divinizovani „gornjiˮ prostori, prostori raja, što je veoma neobično za Disovu poeziju: Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore. Ovde prisutna vertikalizacija bliska je određenju onoga brega što je nad životom iz pesme posvećene Janku Veselinoviću, naslovljene „Na onome breguˮ. Pesnička slika približava se polju idiličnog, rajskog prizora, da bi se u poenti otkrila u svojoj iluzornosti, pri čemu je uspostavljena paralela pesničke slike prirode sa slikom mrtve drage. Tematski bliska ovim dvema pesmama je i „Na očevom grobuˮ, pesma ispevana u naivnom tonu, u apostrofi: zabludela devojka obraća se umrlom ocu i izražava uverenje o miru i sreći koje bi stekla onostranim susretom. U ovom minijaturnom pesničkom krugu jedino se u pesmi „Ona, i njojˮ primećuje svojevrsna prostorna simultanost: paralelno postojanje prostora smrti s mestima ovozemaljskih situacija, kako pozitivnih i afirmativnih, tako negativnih i degradirajućih. Diskrepancija među sferama i efekat udaljenosti postignuti su anaforičkim umetanjem zameničkog priloga za mesto tamo. Paradoksalna istovremena bliskost i udaljenost dvaju svetova uočljiva je i u čuvenoj pesmi „Nirvanaˮ, u kojoj je aktivirana simbolika vode, odnosno mora: „Kod mnogih pesnika javlja se imaginarno more koje prima noć u svoja nedraˮ (Bašlar 1998: 184). Ljudsko svojstvo koje ima sveopšta, sveobuhvatna smrt, pogled bez oka – pojava da nešto što je mrtvo ima svojstvo živog, ali narušeno, degenerisano – doživljava se gotovo groteskno.

            Subjekat iskaza u Disovim pesmama nalazi se na poziciji rubnog, liminalnog, ima funkciju medijatora između dvaju svetova, a time i povlašćen status. „Iz stanja obamrlosti, iz stanja koje nije onostrano ali je na njegovoj ivici pa se otuda pruža pogled i na ovamo i na onamo, pesnički subjekt percipira svetˮ (Pantić 2002: 278). Udaljavajući se od imanencije, ali ne uspevši da je se u potpunosti oslobodi, subjekat nastoji da ocrta lirske prostore metafizike. Ovim nastojanjima pridružuje se pola veka docnije Branko Miljković proširujući konceptualizaciju lirskog prostora kao područja smrti u čitavom ciklusu „Sedam mrtvih pesnikaˮ: „Zbog toga bi se i moglo reći da je u pesmama iz ciklusa ‘Sedam mrtvih pesnika’ Branko Miljković, sve vreme, nastojao da govori o smrti, da opisuje prostor u kome su mrtviˮ (Mikić 2002: 55). Nastojanja dvaju pesnika dodiruju se u okvirima simbolike vode u Miljkovićevoj pesmi „Disˮ i Disovoj pesmi „Utopljene dušeˮ: „Duboka imaginacija, materijalna imaginacija, zahteva da i voda ima udela u smrtiˮ (Bašlar 1998: 102). Simbolika vode kao prostora smrti u pesmi „Utopljene dušeˮ ne vezuje se za spoljašnjost, već se ospoljavaju unutrašnja stanja i raspoloženja. Stanje obamrlosti je posledica unekoliko izmenjene simboličke postavke, jer lirski subjekat priziva neprijatna osećanja i doživljaje vezane uz fenomene groblja, senki, vetra, zvuka / I igre mrtvih, avetinja kolo. Simbolika prostora u funkciji je izražavanja apatije, a slika utopljenih duša je ospoljena slika unutrašnjeg pejzaža, pri čemu se doživljaj sopstva proširuje na neodređeni kolektiv, što ukazuje na postojanje šireg okvira duša potopljenih pokrovom, koji može označavati smrt, neku vrstu metafizičkog pritiska, ali i represivno delovanje socijalnih i kulturnih mehanizama: Širi se pokrov velik, prostran, beo, / Pod kojim leže utopljene duše. Simbolika vode u ovoj pesmi ukazuje na težinu tuge i melanholije postojanja koja se vezuje za materijalnu imaginaciju vode: „Svaki element se rastače na njemu svojstven način, zemlja ima svoju prašinu, vatra svoj dim. Voda rastače temeljnije. Ona nam pomaže da umremo potpunoˮ (Bašlar 1998: 121).

            Pesma „Plave misliˮ već samim početkom donosi jedan neobičan poetički obrt – apostrofu grobne rake namesto zazivanja muze. Smrt je opisana račvanjem dveju ravni – egzistencijalne i oniričke, snovidovne, čime se otvara prostor za tumačenje sna kao prostora smrti u Disovoj poeziji. Paralelizam između nadolaženja smrti i oniričkog prostora u kome se nalazi lirska junakinja ostvaren je ritmički snažno i odsečno posredstvom patetičnih i eksklamativnih iskaza. Oblikovanje motiva uspavane lepotice i koncepta smrti kao sna oneobičeni su uključivanjem elemenata morbidnosti, čime je svakako narušen određeni horizont očekivanja: O moje ruke, što da nisu grobom / Postale tvojim: na rukama ovim, // U danu, noći, bez zemlje i stege, / Ti bi trunula…  Obraćanje mrtvoj dragoj pretače se u transponovanje metafizičkog iskustva, neposredno i dramatično, koje se, slično postupku u „Jutarnjoj idiliˮ, prekida naglim otrežnjenjem i napuštanjem oniričke vizije, unutar koje je pesnički glas imao funkciju nemog svedoka.

            Stihovima Umire vetar ravnodušne smrti / Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka iz pesme „Sa zaklopljenim očimaˮ realizovano je poetičko zatvaranje kruga: sintagmom „tamnica zvezdaˮ evocira se prološka pesma zbirke Utopljene duše, dok se sintagmom „moja kuća mrakaˮ upućuje ka ciklusu „Kuća mrakaˮ. Prostori smrti u ovoj pesmi identifikovani su sa pesničkom slikom groba, oblikovanom u romantičarskom maniru: I sve to grob moj! Tu će lepo stati / Sve mrtve ruže srca dece nežne, / Što će živeti, a bol neće znati, / Kao ni cveće ispod kore snežne, / Što se kameni, i ipak ne pati. / Grob velik k’o put smrti neizbežne. Pesnikov grob je hiperbolizacijski proširen do te mere da postaje sveopšti grob, grob svega, a u skladu s ovom ekspanzivnošću i pozicija lirskog subjekta priključena je projekciji sveobuhvatnosti i nemerljivosti, dok su tragovi romantičarskog pozicioniranja subjekta naspram sveta i izuzetnosti takođe uočljivi u konstruktu poslednjeg čoveka na rubu egzistencije, povlašćene, liminalne pozicije: Kol’ko velik grob! I ja, tu, kraj njega / Stojim k’o oblik umrlih vremena, / Poslednji čovek na granici svega, / Poslednji talas otišlih spomena. / Svud mrtvo more, svud nigde ničega; / I spava voda, i nema promena. Motiv mrtvog mora, prisutan i u pesmi „Nirvanaˮ, upućuje ka statičnosti, nepromenljivosti, večnoj petrifikovanosti, ka gašenju života.

            Smrt je u pesmi „Prestanak javeˮ izjednačena sa snom, a zaborav ima ključnu ulogu u prepuštanju dejstvu smrti i odricanju od životnih fenomena, čime se i pesma „prazniˮ od poznatog i viđenog i biva ispunjena sadržajima koji se tek naslućuju, te unutartekstovni postupak korespondira s opštim poetičkim načelom: Ja ne znam više da l’ se sećam sada / Jednog momenta i izraza lica, / Jednog momenta da l’ se sećam, mada / Još gledam sebe vezanih vilica. Ova pesma upućuje na završnu pesmu zbirke Utopljene duše, ali se na osnovu retrospektivnog okreta, vizije sopstva kao mrtvaca, može tematski dovesti u vezu i s pesmom „Ogledaloˮ. Onirizam „Prestanka javeˮ nalikuje eteričnoj viziji sna u kome su se nalazili spavači iz „Prve zvezdeˮ, ali izgubljen je presudni kvalitet jer subjekat ne oseća ni kako diše mir, daljina plava; separacija od ovozemaljskog sve je potpunija.

            „Spolja i unutra sačinjavaju dijalektiku rastrzanja, razdvajanja, i očigledna geometrija te dijalektike nas zaslepljuje čim je primenimo u metaforičkim domenimaˮ (Bašlar 2005: 196). Šta je u okvirima Disovih prostora smrti pozicionirano unutar pesničkog subjekta, a šta van njega? Da li je reč o procesu ospoljavanja ili interiorizacije? Pesničke slike smrti i propadanja, nastale kao produkt razvijenog imaginiranja, predstavljaju transpoziciju unutrašnjeg stanja pesničkog subjekta, ophrvanog dojmom zatvorenosti i osećanjem usamljenosti. Metaforika oka i pogleda, prisutna u mnogim Disovim pesmama, najglasovitije u uvodnoj pesmi zbirke Utopljene duše, u „Tamniciˮ, upućuje ka solipsističkoj potrebi za ospoljavanjem iz straha od simboličke smrti: „Pogled na pesnički subjekt širi se u stihovima dok na kraju sve oči ne budu uprte u njega: to je naličje sumnje u njegovo sopstveno postojanje u životuˮ (Jerkov 2010: 258).

.

.

1. 1. 1. 4. Jedina nada, jedino otkriće

.

.

            Prostorno predstavljanje smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa ima dalekosežne implikacije u pogledu egzistencijalnih i metafizičkih izgleda i pozicije lirskog subjekta. Jedanaesta strofa pesme „Sa zaklopljenim očimaˮ završava se iskazom defetistički intoniranim: Više se ne strada. Smisaona srž pesme „Sećanjeˮ je u melanholičnom lamentiranju nad izgubljenim idealizmom, u čijem centru se nalazila ideja o spasonosnim moćima ljubavne emocije i zajedništva. Subjekat je svestan toga da biće nije u materiji, postojanje u materiji je kratkotrajno i nestabilno – suština bića je u ljubavi. Međutim, ovo saznanje biva relativizovano usled svesti o takođe ovozemaljskom dotrajavanju ljubavi. Motiv mrtve drage, genetički povezan s mitom o Orfeju i Euridiki[9], kod Disa nije garant, kao, uostalom, ni kod Miljkovića, unutrašnjeg metafizičkog zaloga, jer se, naprosto, ovakva postavka logički ne bi mogla izmiriti s ovozemaljskom činjenicom smrti. Dis želi da ostane veran ideji ljubavi, ali ovozemaljska smrtnost i čama osporavaju takva uverenja i rađaju sumnju, te se u metafizičke prostore ljubavi još može verovati jedino posredstvom odbacivanja racionalnog načela: „Disov nihilistički, ‘raspukli’ ili ‘nagriženi’ idealizam objavljuje se, dakle, u unutrašnjem nalogu odricanja od svakodnevne logike i razuma zarad iracionalnog iskustva ljubaviˮ (Brajović 2005: 56).

            Kolebanje pesničkog subjekta između idealizma i deziluzionizacije ogleda se u razvijenoj metaforičkoj slici poražene ljubavi koja, antropomorfizovana, lebdi po samoći noseći razlupanu liru. Ova slika, kojom je projektovano razočarenje u snage ljubavi i poezije, nategnuto je razrešena poentiranjem u završnoj strofi pesme „Utehaˮ, preokretom kojim se uvodi utešna nada u moć ljubavi: Ja osećam dušu i svoju i njenu: / Obe, večne, stoje na jednom osmehu, / Na jednom prostoru, dalekom vremenu, / Koje katkad stupa i šapće utehu. Neobična, razvijena slika upućuje ka onostranom prostranstvu u kome duše „stoje na jednom osmehuˮ. Teško je dokučiti kakav je to osmeh i kome pripada, jedino je sigurna izdvojenost duša i slutnja misterije osmeha.

            „Predgrađe tišineˮ takođe osvedočuje sumnju u ljubav, uobličenu slikom materijalizacije i osamostaljivanja emocije i odvajanja od subjekta: I moja ljubav, i ona je vani: / Bez mene, tiho, udaljena trune; / Ne čuje moji kad padaju dani, / Ne vidi groblje što ga mrtvi pune. / Jutro mi svako pruža život ceo, / A svaka ponoć jedan pokrov beo. Ljubav kao osamostaljen entitet tokom trajanja obdanice subjektu pruža varljivu perspektivu novog početka, da bi u periodu mraka nastupila deziluzionizacija. U pesmi „Voleo sam, više nećuˮ takođe je oblikovana sumnja u delotvornost ljubavi, i to posredstvom promene perceptivnog polja. Naime, pesnički subjekat više nije u stanju da čuje zvuk arije, u kojoj je sublimisana moć utehe i ljubavi: …niti mi se čini / Da se pokreće sad u mesečini / Arija snova, i da u njoj ti si; to je perspektiva koja će biti promenjena u pesmi „Možda spavaˮ, u kojoj se aktivira zaboravljeno sećanje. Ne vidim tebe i mladost u svili / S korakom sreće; ne razmišljam o tom, / Na ovom svetu što smo sa životom / Trajno k’o grobom rastavljeni bili – neautentičnost življenja je pozicija modernog subjekta, dubok, nesavladiv jaz koji deli od punoće života. Ja sam te vol’o, al’ ne umem više – završni iskaz koji se odnosi na predavanje čulnom, somatskom, elementarnom, animalnom, izvan sposobnosti za duševni, platonski oblik ljubavi, koji podrazumeva plemenitost. U pesmi je zadržan ženski princip, ali shvaćen devijantno, kao označitelj zemlje, utrobe, niskog, prizemnog; prevaga lunarnog nad solarnim principom: Ti još i danas vezuješ mi biće / Za ovu vlagu i za zemlju, gde je / Otišlo sunce; gde me stalno greje / Noć s tobom, kao poslednje otkriće. Tema preegzistencije semantički povezuje ovu pesmu s „Tamnicomˮ, ali misaono i idejno pretače se u entropijske zvuke, u graju, nerazaznatljivost reči koje udaljuju od suštine, ne doprinose očuvanju životnosti: S ranom rođenja koja se ne leči, / Daljinom slutim svu prazninu, gde će / Ideje, misli i put naše sreće / Izgubiti se u šum i u reči. Neodoljiva potreba za povezivanjem, deljenjem i saopštavanjem provocira uznošenje ljubavi, ali simultano se pomalja i sumnja u ovakav vid zasnivanja egzistencije. Disovu idealizaciju ljubavi moguće je povezati sa završnim stihovima Miljkovićevih „Tragičnih sonetaˮ: „Završni stihovi ‘Tragičnih soneta’ svojevrsna su himna ljubavi – koja se kod Miljkovića više neće ponoviti, pogotovo ne s takvom snagom – ispevane iz praznine pošto je sve bilo završenoˮ (Jovanović 1994: 107). U ovim Miljkovićevim stihovima egzistencija lirskog junaka poništena je u korist osećajnosti i ustoličenja ljubavi kao vrhunskog načela obnavljanja sveta (Nema mene al ima ljubavi moje – sonet „Propovedanje ljubaviˮ).

            „Treća pesmaˮ iz pretposlednje celine zbirke Utopljene duše, iz ciklusa „Nedovršene rečiˮ, vodi ka otvaranju novog pesničkog horizonta, kojim se snažno anticipira delotvornost ljubavi i vrednost nade, tek povremeno istaknuta u pojedinim pesmama ciklusa koji ovom prethode: Još nam srca kriju izmirenje, spas / I ljubav što prašta i jade odnosi / K’o proleće zimu, kao mir talas. // I dok ruke srećne stanuju u kosi, / I dok glava sanja uz lice i grud, / Mi nećemo čuti vetar što sve nosi. Vera u istrajnost i zaštitnu funkciju koju ljubav ima u ovom ciklusu ipak nije neopoziva i apsolutna. Poslednja pesma „Nedovršenih rečiˮ, „Glad miraˮ, od simboličkog sahranjivanja ljubavi koju je teško razumeti, preko zaborava, do slušanja tišine i mrtvih slavuja, privileguje zvuk kao fenomen koji vodi do pesme, zadnjeg uporišta izdvojenog subjekta, što se i otkriva u poslednjoj strofi: Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad. / Jer još čujem nad glavom vetar kako svira / Pesmu praznu k’o uteha, tešku kao pad. Ova pesma nekim aspektima asocira na „Tamnicuˮ, a i maestralno upućuje na ultimativnu zaboravljenu pesmu, otelotvorenu u završnoj pesmi zbirke Utopljene duše, „Možda spavaˮ. Horizont nade otvara se u tački prizivanja ljubavi, koja se katkad čini nedohvatnom i nedostatnom, ali ipak se za njom neumorno traga, „pa je Dis velik ne zato što je turoban i mračan, jer on to nije kao što njegova pesma ne bi ni trebalo da bude, već je veliki pesnik zato što u najgorem čuva mir i prostor pesničkog samoostvarenjaˮ (Jerkov 2010: 235).

.

.

1. 1. 1. 5. Prostori poezije

.

.

            Pozicija pesnika u Disovoj poeziji određena je idealizmom, ali i sumnjom u metafizičku opravdanost stremljenja k ljubavi. Osoben perspektivizam, doživljaj sveta zasnovan isključivo na percepciji subjekta, isticanje sopstvenog liminalnog statusa i refleksivnost mapiraju autoreferencijalnost koja se u Disovim pesmama manifestuje u obliku osobenog autopoiesisa: svet posredovan poezijom, svet propadanja i smrti, ispostavlja se trajnijim i autentičnijim od života. Život oponiran svetu pesme obeležava saznajnu funkciju pesnika – to su orfejska nalazišta u poeziji Vladislava Petkovića Disa, tragovi „orfejskog poniranja u dubine pesničkog bićaˮ (Petrović 2002: 390). U eseju „Poezija i oblikˮ Branko Miljković je poeziju postavio namesto egzistencije, zasnivajući u poeziji negativnu ontologiju i temeljeći biće poezije na onome što je prognano iz života, što je život izneverilo (ili je život tu suštinu izneverio?), da bi ono što je naslućeno bilo moguće ontološki zasnovati u pesmi:  Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet / ko večita zavera i tužan zaokret („Orfej u podzemljuˮ). Kao Miljkovićev pesnički glas u ciklusu „Sedam mrtvih pesnikaˮ, i Disov glas iskazuje potrebu za sagovornikom, za nadmudrivanjem svetske zavere, koja pesnički subjekat ostavlja izolovanim i zauvek odvojenim od sveta. Ne treba zanemariti ni „mogućnost da to bude susret s vlastitom animomˮ, odnosno tumačenje prema kome „taj ‘glas’, koji potiče od Drugog Ja, i koji poeta radije zamišlja kao milozvučni glas Drage/Muze, zapravo je njegov vlastiti, simbolično odjekujući glas, Eho njegovog raspevanog uma, sublimativno otuđen u predstavu Drugosti koja nadahnjuje i inspirišeˮ (Brajović 2013: 180-181). Mrtva draga sasvim legitimno može biti i projekcija sagovornika, simbolička predstava vapećeg sopstva koje samo sa sobom razgovara.

            Metafizičko iskustvo, iskustvo van ovozemaljske vremenske i prostorne egzistencije, simbolistička koncepcija nagoveštaja, preplitanje zaborava i sećanja problematizuju centralizovanost sopstva. Identitet pesnika podložan je rasapu modernog doba, otud neprestano dislociranje pesničkog subjekta. Iako je naizgled sve prikazano iz jedinstvene perspektive, ta perspektiva rasipa se u ništa, u nepovratno izgubljeno jedinstvo sopstva: „Ne gubi li svoju vrednost, čak i svoje značenje, savet filozofa da se povučemo u sebe same da bismo se smestili u egzistenciju, kad smo prateći ontološki košmar pesnika upravo doživeli najelastičniju sliku ‘tu-bivstva’?ˮ (Bašlar 2005: 201). Kod Disa ipak postoje poetički signali koji upućuju na superiornu etičku ulogu pesnika. U pesmi „Ona, i njojˮ prisutan je etički momenat empatije i naznačena isceliteljska funkcija pesnikova: pesnik izražava želju da zakuka, da zaplače s tobom…, jer metafizičke utehe nema. Ova pozicija lirskog subjekta ukazuje na ulogu glasnogovornika obespravljenih, marginalizovanih u činu dozivanja i zajedničkog peva u neodređenom lirskom prostoru. U prvom delu diptiha „Pesmaˮ lirski subjekat izražava rezignaciju i pomirljivost, svest o tome da je determiniranost smrću nemoguće izbeći. U drugoj celini nazire se entuzijazam, vezan za pesnikovo poslanstvo: U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara, / I zanesen smelo ide u predele svojih snova, / I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara, / I moja se mis’o budi, al’ k’o mis’o pesnikova. Prevazilaženje osuđenosti na smrt moguće je ostvariti jedino putem stvaralaštva, kreiranja, izmišljanja, fikcionalizacije, ali usled nemogućnosti da se fikcija otelotvori, javlja se, gotovo simultano, sumnja u  moć i delotvornost misli pesnikove usled svesti o proticanju vremena i opštoj relativizaciji. Krajnji rezultat kumulacije životnog iskustva otud je pesma stara, teška, jednolika k’o kukanje.

            U antižanrovskom opredeljenju Disove „Himneˮ već se nazire obzor radikalnih poetičkih promena u srpskoj književnosti nakon Prvog svetskog rata. Prostorno vreme, sažeto koncipirano u sintagmi crvljivo doba, sa slike smrti proširuje se na predstavu čitave epohe: Crvljivo doba neka naglo tiska / Spomene, slavu, u blato duboko, / Gde porok cveta i razvratnost niska. Opisne kategorije moderne lirike u punoj meri mogu poslužiti za opisivanje Disove poezije: „dezorijentiranje, rastvaranje svakodnevnoga, izgubljeni red, nekoherentnost, fragmentarnost, razgrađivanje, stil nizanja, depoetizirana poezija, bljesci uništenja, britke slike, gruba neočekivanost, dislociranje, astigmatičan način gledanja, udaljenje…ˮ (Friedrich 1969: 12). U pesmi „Ogledaloˮ izostaje narcističko ogledanje subjekta obeleženog smrću. Upečatljiva pesnička slika mrtvačkog pokrova, odnosno ogrtača, koji se vezuje za prošlost i proticanje vremena, rezultira makabrističkom vizijom, koju subjekat ne poima vizuelno, nego taktilno i auditivno: Osećam dodir trulog ogratača, / Sebe, da idem iz ovog okvira, / I vlagu zemlje, da linije spira, / Dok šapat crvi budi se i jača. Umesto da se ogledanjem sabira u sebi, pogled u ogledalo ukazuje na dezintegraciju subjekta. Pogledom se projektuje svest o sebi, slika koja reflektuje suštinu sopstva, autodestruirajuća metamorfoza: Za ogledalo se pogled naglo lepi: // Da vidi usta što će da zaneme, / Mada još žedna poljubaca, nege, / A ne pokrova, ne mrtvačke pege.

            Modernost se ogleda u odnosu lirskog subjekta prema sebi i prema svetu. Kod Disa ove relacije zasnovane su na poništavanju i dezintegraciji vanliterarne stvarnosti pomoću zaboravljanja, a potom na suočavanju sa smrću i pokušaju dozivanja onoga što je zaboravljeno, upravo sećanja. U pesmi „Slutnjaˮ eksplicitno je izražena želja da ljubav bude zaboravljena: I na ljubav da popada inje / I zaborav… I da sve potone, a u „Pesmi bez rečiˮ zaborav je određen kao odvojenost od života, ali i od reči: I sve reči da s oblikom staju / Tu, preda me, gde se raspadaju. Simbolička smrt reči pred subjektom označava nemogućnost izricanja i, naposletku, ćutanje. „Pesma počinje sećanjem, završava zaboravomˮ (Miljković 2018: 38). Reči, a time i pesma, ponovo oživljavaju kada se krug zatvara, na kraju zbirke Utopljene duše. Pesma „Možda spavaˮ počinje zaboravom, a završava sećanjem, poslednjim osvrtom na lepotu onoga što je zaboravljeno.

.

.

.

.

.

Lektira:

Miljković 2011 – Branko Miljković: Orfejsko zaveštanje i druge pesme, izbor i predgovor Ljubica Miletić, Beograd: Prosveta

Petković Dis 1959 – Vladislav Petković Dis: Pesme, izbor i predgovor Božidar Kovačević, Novi Sad: Matica srpska, Beograd: Srpska književna zadruga

.

Literatura:

Bašlar 1998 – Gaston Bašlar: Voda i snovi, Sremski Karlovci: Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića

Bašlar 2005 – Gaston Bašlar: Poetika prostora, Beograd: B. Kukić, Čačak: Gradac

Brajović 2005 – Tihomir Brajović: „’Pod pokrovom od vremena’: Nihilistički modernizam Vladislava Petkovića Disaˮ u Oblici modernizma, str. 37–63, Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije

Brajović 2013 – Tihomir Brajović: Narcisov paradoks: problem pesničke samosvesti i srpska lirika modernog doba (evropski i južnoslovenski kontekst), Beograd: Službeni glasnik

Delić 2002 – Jovan Delić: „Vladislav Petković Dis kao pjesnik promjene senzibilitetaˮ u Disova poezija, zbornik radova, ur. Novica Petković, str. 53–106, Beograd: Institut za književnost i umetnost, Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Disˮ

Jerkov 2010 – Aleksandar Jerkov: „U pogledu smisla: Disˮ u Smisao (srpskog) stiha, knj. 1, De/konstitucija, Požarevac: Centar za kulturu, Beograd: Institut za književnost i umetnost

Jovanović 1994 – Aleksandar Jovanović: Poezija srpskog neosimbolizma: istorija jedne pesničke osećajnosti, Beograd: Filip Višnjić

Jović 2002 – Bojan Jović: „’Predeo od splina’ i Disova ljubavna poezijaˮ u Disova poezija, zbornik radova, ur. Novica Petković, str. 327–338, Beograd: Institut za književnost i umetnost, Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Disˮ

Korunović 2008 – Goran Korunović: „Uzvišeno u poeziji Vladislava Petkovića Disa (na primerima pesama ‘Nirvana’ i ‘Jutarnja idila’)ˮ u Godišnjak Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, godina IV, str. 191–207, Beograd: Filološki fakultet

Mikić 2002 – Radivoje Mikić: Orfejev dvojnik, Beograd: Narodna knjiga/Alfa

Miljković 2018 – Branko Miljković: Eseji i kritike, priredila Snežana Milosavljević Milić, Niš: Niški kulturni centar

Pavlović 1964 – Miodrag Pavlović: „Vladislav Petković – Disˮ u Osam pesnika, Beograd: Prosveta

Pantić 2002 – Mihajlo Pantić: „Beleške za Disovu poezijuˮ u Disova poezija, zbornik radova, ur. Novica Petković, str. 265–278, Beograd: Institut za književnost i umetnost, Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Disˮ

Petrović 2002 – Predrag Petrović: „Orfičko zaveštanje: Dis i Miljkovićˮ u Disova poezija, zbornik radova, ur. Novica Petković, str. 373–390, Beograd: Institut za književnost i umetnost, Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Disˮ

Skerlić 1964 – Jovan Skerlić: „Lažni modernizam u srpskoj književnostiˮ u Pisci i knjige V, Beograd: Prosveta. Preuzeto sa: https://kritika.unilib.rs/sr/islandora/object/skerlic%3A967  [30. 3. 2020]

Friedrich 1969 – Hugo Friedrich: Struktura moderne lirike: od Baudelairea do danas, Zagreb: Stvarnost

[1]Pesma „Disˮ iz ciklusa „Sedam mrtvih pesnikaˮ citirana je prema sledećem izdanju: Branko Miljković – Orfejsko zaveštanje i druge pesme, izbor i predgovor Ljubica Miletić, Beograd: Prosveta, 2011.

[2]Jedna od najizrazitijih osobenosti poetike neosimbolista upravo je „usredsređenost na motive pesništva i kulture (ma o čemu da pevaju, ovi pesnici, istovremeno, pevaju i o poeziji)ˮ (Jovanović 1994: 8). Pišući o poeziji Branka Miljkovića, teoretičar neosimbolizma Aleksandar Jovanović rezonuje: „Kao da u njoj, često, slušamo dva glasa, starijeg i novijeg pesnika, koji nam govore šta je poezija bila za prvog, i šta jeste za potonjegˮ (Jovanović 1994: 68).

[3]„Pesme su ispevane u prvom licu, ali – ako tako može da se kaže – sa udvojenim glasom pesničkog subjekta: sa jedne strane, živi pesnik zajmi svoj glas mrtvim prethodnicima, a sa druge, oni njemu nude svoje glasove i dubinske prostore svoje poezije.ˮ (Jovanović 1994: 40)

[4] V. tekst Predraga Petrovića „Orfičko zaveštanje: Dis i Miljkovićˮ u zborniku radova Disova poezija, urednik Novica Petković, Beograd: Institut za književnost i umetnost, Čačak: Biblioteka „Vladislav Petković Disˮ, 2002.

[5]„Figura negativnog, mračnog proroka i neobičan, kompleksni topos smrti kosmosa, odnosno smrti vremena, tako karakteristični za posleratno avangardno-modernističko pesništvo, baš ovde, u Disovoj poeziji i u ovoj Disovoj pesmi dobili su, dakle, jedno od svojih ranih uprizorenja i potpunih poetskih uobličenja.ˮ (Brajović 2005: 43)

[6]Svi navodi iz Disovih pesama dati su prema sledećem izdanju: Vladislav Petković Dis – Pesme, izbor i predgovor Božidar Kovačević, Novi Sad: Matica srpska, Beograd: Srpska književna zadruga, 1959.

[7] Pominjanje bačenosti u svet neodoljivo nas asocira na Disovu „Tamnicuˮ. Međutim, Bašlar određuje kao „drugostepenuˮ onu metafiziku koja se zasniva na metafori bačenosti u svet, smatrajući da „život počinje dobro, on počinje zatvoren, zaštićen, sav utopljen, u krilu kućeˮ (2005 : 30), pri čemu se pod kućom mogu podrazumevati intrauterino okruženje, ali i prvobitno boravište, rodna kuća.

[8] Ovaj vid prostornog prožimanja u Disovoj poeziji primetio je Miodrag Pavlović u tekstu „Vladislav Petković – Disˮ.

[9] U vezi s poezijom Vladislava Petkovića Disa i pesmama Branka Miljkovića to primećuju Aleksandar Jerkov, koji je u svojoj studiji Smisao (srpskog stiha). De/konstitucija genetički usmerio motiv mrtve drage od mita o Orfeju do romantizma, i Radivoje Mikić, koji je ovakav razvoj motiva nagovestio u studiji Orfejev dvojnik: „Čitalac ovde sreće drevni motiv uspavane lepotice, čiju jednu verziju sadrži i mit o Orfeju i Euridiki, motiv koji je u romantizmu uzdignut na nivo toposa a moderni pesnici su mu dali nove obrise (kod nas, pre svih, Vladislav Petković Dis)ˮ (2002: 10). O istorijskom kontekstu motiva mrtve drage pisao je i Miodrag Pavlović povodom Disove pesme „Možda spavaˮ u tekstu „Vladislav Petković – Disˮ.

.

.

.

.

.