Instant Eckermann

Predrag Jašović
Lat­est posts by Pre­drag Jašović (see all)

    .

    .

    .

    Pre­drag Jašović je rođen 1971. u Peći. Osnovnu i sred­nju školu je završio u Leskovcu, Filološ­ki fakul­tet u Priš­ti­ni, a dok­tori­rao je u Novom Sadu. Živi u Paraćinu. Preda­je u Novom Pazaru na Državnom uni­verzite­tu. Objavio je pet pes­ničk­ih i tri­naest naučnih, a prire­dio je dvade­set pet knji­ga. Učestvo­vao je na pedeset sedam naučnih skupo­va u zemlji i inos­transtvu. Otac sed­moro dece.

    .

    Prvi put sa knjigom?

    .

    O svo­joj prvoj proči­tanoj knjizi imam iskust­vo које је daleko od real­nos­ti umet­ničke priče, јеr је neposred­no iskust­vo iz fan­tastike živ­ota. Priču o mojoj prvoj knjizi, odnos­no knjiga­ma i ljudi­ma koji su mi omogućili iskust­vo prvih čitan­ja moram ispričati naširoko. Ja, kao i mno­gi dru­gi na ovom pros­toru, nisam pisac koji je pripre­man da postane pisac niti ikad ozbiljno raču­na­lo sa mnom kao sa intelek­tu­al­cem. Ja sam čovek kojem su, prak­tično, branili da uči i da se razvi­ja. Obično su me onemogućavali lju­di koji su sve dobili na ime. Moji usponi i padovi nikad nisu zav­isili od mene, već od potrebe drugih. Kad god su dru­gi osetili potre­bu da me istaknu bivao sam isti­can, kad god je tre­ba­lo neko­ga kazni­ti ili žrtvo­vati, bio sam, sam i niči­ji, ide­alan za odstrel i tako do danas. Intere­sant­no, ali meni knjigu nikad nisu dali učitelji, knjigu su mi davali, oni koji je sami nikad nisu imali, nikad je nisu čitali, ali su je i voleli i duboko, duboko poš­to­vali. Moj živ­ot su obeležili veli­ki, dobri za civ­i­lizaci­ju bez­i­meni lju­di koji u intelek­tu­al­nom sve­tu nikad nisu pos­to­jali. U to ime odgo­varam na ovo pitan­je, sa nadom da sam potvr­dio značaj nji­hovog rada, ako ne zbog dru­gog, makar zbog toga što su me naučili da čitam i da volim.

    Moja prva knji­ga? Prve knjige se sećam snažno kao i prvog poljup­ca, čak mi se čini sada da su u nekoj vezi. Prva moja knji­ga beše Kral­je­vić i pros­jak. To je knji­ga koja je ostavi­la snažan uti­sak na mene i dokaza­la mi da pos­to­ji mogućnost da se siro­mašak pre­o­brazi u prin­ca, ali su okol­nos­ti te koje određu­ju prin­ca, kao što je savest ta koja određu­je siro­maš­ka. Siro­mašak u svo­joj sirot­in­ji ne mora uvek biti dos­to­janstven, ali je uvek pošten. Nje­go­va nemašti­na je uvek očigled­na, ne da se sakri­ti, za raz­liku od bogat­st­va, koje je uvek diskutabil­no pos­ma­tra­no iz ugla množine i količine.

    Ta knji­ga je bila jed­na obimni­ja slikovni­ca. Poš­to nas je učitelji­ca odvela da se učlan­i­mo u bib­lioteku, svako je dobio po jed­nu knjigu na čitan­je. Sećam se kao danas, ja sam najbol­je čitao, jer sam već opis­men­jen stu­pio u prvi razred (potrudi­la se moja jad­na maj­ka da me opis­meni, da se ne osramoti, da lju­di ne kažu…). Nar­avno, zbog toga nisam bio naroči­to omil­jen. Em sam se raz­liko­vao od dugih po pis­menos­ti, pa me nisu baš razumeli, em sam onemogućavao isti­can­je dece znača­jnih lju­di i, naj­važni­je, ometao sam rad učitelji­ci jer, obično, kad bih proči­tao ono što mi je davala da čitam dok su dru­gi vežbali sri­can­je, ja  sam postavl­jao pitan­ja. Ne retko, zbog toga sam često bivao i kažn­ja­van. Kao jedi­ni pis­meni učenik u celi­ni (znao sam i latinicu) često bih sta­jao u ćošku da ne bih dosađi­vao. Nekad i po ceo dan. Nisam imao koe da se požal­im, pa se nisam ni žalio. (Eto, ni danas se nije mno­go prome­ni­la moja situaci­ja. Veći­nom sam u ćošku). No, to sad i nije važno. U suš­ti­ni, ja sam od svo­je učiteljice naučio mno­go, na primer: kako se zabavla­jti sa ćoškom; kao iz ćoš­ka izvlači­ti koren; kako iz ćoš­ka išči­ta­vati površinu sfere; kako od ćoš­ka naprav­i­ti oslonac za polugu i podiće sebe jed­nim prstom; ili, mož­da još vred­ni­je naučio sam:  kako izdržati kad vas tuku bez razlo­ga; kako se pon­ašati kad vam ne dozvol­java­ju da učite; kako preživeti religi­jsko pri­padan­je i nepri­padan­je; kako preživeti da vas nema kad vas ima; kako preživeti sop­stveno znan­je koje ne možete zab­o­rav­i­ti; kako preživeti tuđ patri­o­ti­zam koji je uvek za jedan veći od bilo čijeg; kako pod­neti da budete kolovođa na začelju i još mno­go, mno­go toga. Zato sam ja mojoj učitelji­ci i danas zahvalan.

     Bilo kako bilo, meni je taj odlazak u bib­lioteku bio prvi. Gledao sam lepe, ogromne knjige, sa sja­jn­im kori­ca­ma. Zaista sam bio oduševl­jen tim mestom, kako miri­som (bez kojeg ni danas ne mogu) tako i izgle­dom pros­tori­je deči­jeg odel­jen­ja bib­lioteke u Leskovcu. Ugledao sam na stolu među gomilom knji­ga jed­nu knjigu, zapra­vo slikovnicu. To je bila ilus­trovana baj­ka Trno­va ruži­ca. Bila je to poseb­no rađe­na slikovni­ca koja, kad se otvori, prikazu­je jedan trodi­men­zion­al­ni svet od kar­tona (dvo­rac, princezu, prin­ca, dvo­rane itd.). Ja  sam se odmah zalju­bio u tu knjigu. Naaivno pokazao učitelji­ci rekao da ja hoću tu knjigu, ona ju je uzela iz mojih ruku i dala Zoni Kostić, a meni je pruži­la Kral­je­vića i pros­ja­ka. Tada sam naučio da pos­to­je knjige koje ne možeš da dobi­ješ kad hoćeš. Put knjige do čitao­ca je trnovi­tiji no što se čini. Tako je bilo i kas­ni­je u mom živ­o­tu. Sve knjige koje sam hteo, nisam imao kad sam ih želeo, došao sam do njih mno­go kas­ni­je. Bilo kako bilo, bajke i danas volim i čitam, neš­to sam o nji­ma i pisao.

    Kako god ovo izgleda­lo, isti­na je. Nekako se dogodi­lo da u mes­tu, naselju gde sam odras­tao, to je bila jed­na rad­nič­ka četvrt, knji­ga nije bila omil­je­na, ali jesu stripovi. Ja sam te stripove gutao, sve dok me nije pron­ašao Alan Ford. Kad sam počeo to da čitam, saku­pl­jam bro­jeve i šte­d­im od doruč­ka da kupim strip, dok su dru­gi kupo­vali cig­a­rete, pono­vo sam skren­uo pažn­ju na sebe. Opet  sam gledan kao dru­gači­ji. Već uve­liko sam postao čudak kad sam sa pisanih kaubo­jskih romana Šejn, Dok Holidej i Vajat Erp, prešao na čitan­je školske lek­tire. Moja maj­ka, samohrana udo­va, bez iko­ga svo­ga do majke, koja je bila nepis­me­na, sama nije bila školo­vana, ali je bila intelek­tu­al­no osvešće­na. Nikad mi nije brani­la knjigu, niti je uskraći­vala. Jad­ni­ca podiza­la je kred­ite, samo da bi njen sin jed­inac učio što bol­je. Čak, mis­lim da je pod­staknu­ta mojim čitan­jem, kas­ni­je i sama krenu­la na doškolo­van­je i završi­la i visoku školu, kako ne bi mno­go zaosta­la za svo­jim sinom.  Sećam se kako smo u tiši­ni dugo sedeli jed­no kraj dru­gog, ja kao petačić čitao lek­tiru Orlovi rano lete, a ona je spre­mala ispit iz mehanike. Nar­avno, čitan­je, a mno­go sam čitao za to vreme i u odno­su na svo­ju sred­inu, nije mno­go pomog­lo u školi. Bio sam dobar đak, ali nikad nisam bio najbolji. Nekako to muz­ičko i likovno mi nisu išli. Ko će ga znati mož­da zato sada ne mogu bez Mocar­ta i „ludog“ Betove­na, i moram priz­nati sve češće duhovne muzike svih nar­o­da. Sve više sam ubeđen da je tu duh, srž, ne nar­o­d­nos­ti, već opsta­jan­ja živ­ota. No, to je dru­ga priča. Valj­da iz stra­ha da ne ostanem likovno nepis­men, mno­go sam crtao, usput i završio neku crtaću školu, imao izložbice, pose­du­jem pedese­tak sliči­ca, pot­pisao sam dvade­se­tak kat­a­lo­ga izložbi različi­tih auto­ra te otvarao izložbe sa Đorđem Kadi­je­vićem. Kas­ni­je, u sred­njoškol­skom obra­zo­van­ju, prob­le­mi su nastali sa matem­atikom i hemi­jom, ali, posle poz­nast­va za Dos­to­jevskim, to je bilo pot­puno nebitno.

    Do prvih knji­ga ja sam došao preko mog komši­je Blago­ja Stankovića, koji nije među živi­ma. To je bio čovek star­i­ji od mene dvanaest god­i­na. Valj­da smo se zbližili po sličnos­ti. Ja siroče, on dete od kojeg se odrekao otac. Meni tre­bala zašti­ta od sve­ga i svako­ga, a nje­mu ljubav. Mene čuvale dve siro­tice – maj­ka i baka, nje­ga čuvale dve siro­tice – maj­ka i tet­ka. U kući je imao dva pri­man­ja. To mu je dalo mogućnost da kupu­je knjige i ploče. Imao je sve kom­plete knji­ga koji su iza­šli u to vreme. Ja sam često odlazio kod nje­ga, jer, kao i svi bal­av­ci, težio da se družim sa star­i­ji­ma. Mi nis­mo mno­go pričali o knjiga­ma. Obično bih ja pitao, Kaka­va je ova knji­ga, on bi odgo­varao, Uzmi pa vidi. Tako je i bilo, malo po malo, ja sam ih sve proči­tao. Obavezno je zahte­vao da mu prepričam. Tako sam ja, čini mi se, stekao dar za prikazi­van­je knji­ga. Kas­ni­je, mno­go kas­ni­je, kad sam završio fakul­tet, imao sina i upisao post­diplomske studi­je, znao sam da Blago­je, niš­ta od sve­ga ono­ga što je imao nije proči­tao. Sećam se da se mno­go radovao svakom mom položenom ispitu, radovao se i mom prven­cu, ali je bivao sve dalji. Jednog dana je nes­tao. Do nas je došao smo liveni kovčeg iz inos­transt­va. To smo sahranili. Nikad nisam pose­tio nje­gov grob posle sahrane. Iza sebe nije ostavio niš­ta, osim što je meni darovao moć čitan­ja i razvio ljubav pre­ma roken­rolu. Zah­valju­jući tom čitan­ju ja pos­to­jim. Hvala mu.

    Sećam se i prvih knji­ga koje sam kupio kao sred­njoško­lac. Imam ih i danas čak i u neko­liko primer­ka. To su: Teori­ja književnos­ti Rene Vele­ka i Osti­na Vore­na i O romanu Mihaila Bahti­na, dak­le, obe knjige iz oblasti teori­je književnos­ti, baš one oblasti kojom se danas ja bav­im. Nema sluča­jnos­ti. Ovim povodom, čini mi se isti­can­ja je vred­no. Naime, kao po običa­ju, nikad nisam imao novac. Uvek sam bio sve­ga  žel­jan, ali sam želju morao da trpim, kako maj­ka, koja je često radi­la i po dve smene u tkačni­ci, to ne bi primeti­la. Kad sam video ove dve knjige u knjižari nisam ih odmah kupio jer nisam mogao da se odlučim, jer sam iz nekog razlo­ga bio ubeđen da su one prave samo ako ih kupim zajed­no, a para nije bilo dovoljno. Valj­da sam bio mno­go tužan pa je to primeti­la moja pro­fe­sor­i­ca književnos­ti  mr Vuki­ca Vučković. Polako, kako su to radili nekad pravi pro­fe­sori, ona je „ispi­pala“ stvar i kad je saz­nala o čemu je reč dodala mi je još dves­ta dinara. Tako sam ja na velikom odmoru otrčao do knjižare sa tih dves­ta dinara i višeme­sečnom ušteđevi­nom koja je zveck­ala udžepu kupio svo­je prve knjige iz oblasti teori­je književnos­ti. Inače, ova pro­fe­sor­i­ca, jed­na stro­ga, temelj­na, iskre­na, uvek i u svakom svom ges­tu dos­to­j­na jedne aris­tokratske dame doprinela je da se u meni razvi­je kri­tič­ki nerv, a moja nas­tavni­ca Oliv­era Tasić je otkri­la sen­z­i­bilitet i nauči­la me da ga ne tre­ba kri­ti. Jed­na mi je rekla da će me mno­go poš­to­vati kad me razume­ju, dru­ga mi je rekla da će me mno­go voleti kad me upoznaju.

    E sad, pored lek­tire koje je mi je na otplatu kupo­vala maj­ka, meni je znača­jno da mi je kupi­la na kred­it Istori­ju srpske književnos­ti u četiri knjige i kom­plet za učen­je engleskog jezi­ka po asim­il meto­di. To je defin­i­tivno utemelji­lo moj put kojim sam kren­uo i, evo, idem još. Kas­ni­je su knjige dolazile, po potre­bi, zan­i­man­ju, ali i moran­ju. Danas imam knjige za svo­je potrebe. Ne odva­jam se od njih. Neki­ma je to veli­ka bib­liote­ka, ali ja znam mno­go lju­di koji­ma bi ona bila uska, baš, baš uska.

    .

    Osjećaj prvog objavljivanja?

    ,

    I ova priča je baš dugač­ka. Ima u mno­go upornos­ti, pre­vare, ina­ta i rešenos­ti da se pobe­di, ali neću o tome. Niš­ta kod mene nikad nije bilo nobl, pa nije ni prvo objavlji­van­je. Eto, morao sam prvo objavlji­van­je da kat­e­gorišem kao dru­go. Naime, poš­to sam se zaposlio u Paraćinu, ja sam ubr­zo postao i član nji­hovog književnog društ­va čime sam stekao pra­vo da konkurišem na nji­hovim konkur­si­ma. Tako sam konkurisao na konkur­su za prvu knjigu. Tu knjigu, doduše, sa dup­lo više pesama i pod drugim nazivom predao sam ured­ništvu Jedin­st­va, mno­go rani­je. Ne lezi vraže, doš­lo je do toga da dobi­jem nagradu za prvu knjigu u klubu. Nagra­da je bila štam­pan­je rukopisa. Ne lezi vraže, dogodi­lo se nekako da Jedin­st­vo iz Priš­tine, posle dve godine objavi moju pes­ničku zbirku Paradoks  smis­lu, neko­liko dana pre no što mi je uruče­na nagra­da. Nar­avno, ja sam preću­tao da sam već objavio knjigu. Tako je moja prva knji­ga, iza­šla kao dru­ga. Među­tim, čin­jeni­ca, da je ured­no opreml­je­na ISBN bro­jem i CIP-om, za raz­liku od Paradok­sa, ipak gov­ori u korist njene prvine.  Kako je krenu­lo od prve knjige, tako je bilo i kas­ni­je, uvek sam imao nek­ih prob­le­ma, koji nisu nima­lo mar­gin­alne prirode. Danas teškog srca priz­na­jem da sam već navikao da moje knjige budu sa felerom, roba sa greškom. Ali, ja ih se ne odričem, to smo što smo, ni više ni manje.

    .

    Za ili pro­tiv nagrada?

    .

    Ne mogu da kažem da su me nagrade mimoišle, nisu. Ali, nekako im se nikad nisam radovao. Zaš­to? Mož­da zato što je sva­ka po dva ili tri puta zasluže­na; mož­da zato što nikad nisam bio u miru sa nagradama. Nikad nisam znao šta one znače: Bra­vo samo nas­tavi tako – u tom sluča­ju, složićete se, nema vise orig­i­nal­nos­ti i čitav posao  jednog umet­ni­ka je obesmišl­jen, jer tre­ba da stvara isto po nekom pre­do­dređenom, nagrađenom šablonu. Ako, pak pred­stavl­ja­ju stim­u­lans za novi rad nove bol­je pro­jek­te, mogu, opet delo­vati des­tim­u­la­tivno, jer mož­da zahte­va­ju od umet­ni­ka više no što može. Mis­lim da su u tom sluča­ju najbol­je one nagrade za živ­ot­no delo i, mož­da, one posthumne, koje se dokazu­ju pos­to­jan­jem čita­lačke pub­like, intere­sant­nošću dela za tumače i istraživače.

    Nar­avno, sva­ka nagra­da pri­ja. Lju­di, poseb­no umet­ni­ci, vole da budu vol­jeni, viđeni i shvaćeni. Tako potvrđu­ju svo­ju svr­si­hod­nost. Malo je onih koji su iznad toga. Moguće da su to geni­ji. Na dru­gom mes­tu to su pravi umet­ni­ci, koji stvara­ju bez obzi­ra na odziv javnos­ti. Oni stvara­ju jer tako mora­ju. Stvara­ju jer su gonjeni unutrašn­jim poriv­i­ma sop­stvenog stvar­alačkog bića. Često, to što stvara­ju ne mora biti u skladu sa ele­men­tarn­im estetičkim uzusi­ma, čak i nije, ali oni stvara­ju. Moram vam reći da, kad pre­poz­nam takve ljude koji­ma se stvar­alač­ka žel­ja ne pok­la­pa sa kreativn­im dome­ti­ma nji­hovog dela i osnovn­im, pre sve­ga, jez­ičkim korek­t­nos­ti­ma, potom i stil­skim, logičn­im, poet­ičkim i estetičkim, ja ih izbe­gavam jer sam uvideo da nji­ma dobron­amer­na sug­esti­ja niš­ta ne znači. Štaviše, oni se čak ponose neg­a­tivnom kri­tikom i nas­tavl­ja­ju još žešćom snagom i voljom da greše upra­vo tamo gde su prav­ili najveće greške. Danas je mno­go takvih, to je jed­na ander­graund književnost koja pos­to­ji upore­do sa zvaničn­im književn­im tokovi­ma. Ima svo­je recen­zente, kri­tičare, časopise, antologi­je, man­i­festaci­je i nagrade.

    Pravi umet­ni­ci su i oni koji­iska­pa­ju nad svo­jim delom, koji stvara­ju jer tako mora­ju, ali se trude da svo­jim stvar­alaštvom oduševe, da zado­vol­je sve pos­to­jeće nor­ma­tive i stvore nove, još neviđene. To su umet­ni­ci koji obeležava­ju svo­je vreme i književnu tradi­ci­ju uopšte. Oni su reperne čin­jenice, vezivni beočuzi stvar­alašt­va koji­ma se spa­ja prošlost i budućnost i jas­no dokazu­je da je sve sad, samo zav­isi iz koje će se zakrivl­jene per­spek­tive pos­ma­trati trenu­tak u sfemiru.

    .

    Društve­na angažo­vanost pisca?

    .

    Jedan pisac mora da biti društveno angažo­van u suprot­nom on neće pos­to­jati. Nema uspešnog pis­ca koji je bio izvan društvenih toko­va. Ima mož­da onih koji su bili izvan ide­ološk­ih, par­ti­jskih toko­va, ali nema onih koji su bili izvan poli­tičk­ih toko­va. Da bi jedan pisac, na našim pros­tori­ma postao aktue­lan, pored tal­en­ta, on mora biti I društveno ana­gažo­van i mater­i­jal­no situiran, kako bi imao osig­u­ranu osnovnu egzis­ten­ci­ju, jer, kao što se zna, kod nas se od pisan­ja ne živi. Sva­ka dru­ga pro­fe­si­ja u kul­turi (glumac, slikar, muz­ičar) može lakše da preživi za raz­liku od pes­ni­ka, a poez­i­ja nam, gen­er­al­no gledano (mož­da čak i na nivou plan­ete), nikad nije bila bol­ja. Nemogućnost egzis­ten­ci­jale obezbeđenos­ti naših pisaca se ne može samo prav­dati time da su nam jezi­ci mal­oljud­ni, ima tu još po neš­to, a obeleženo je kul­tur­om homo balkanikusa.

    .

    Cen­zu­ra i autocenzura?

    .

    Znate šta, kako god da zvučim, ja sam, prvo za auto­cen­zu­ru, a potom sam i za cen­zu­ru. Štaviše, ubeđen­ja sam da, što je grubl­ja cen­zu­ra, to je gen­er­al­no književnost snažni­ja i više odgo­vara svo­joj suš­ti­ni. Da objas­nim.  Prvo, auto­cen­zu­ra je nemi­nov­na, jer je opšte poz­na­to da onaj koji se nije naučio tehni­ci brisan­ja taj nije ovladao tehnikom pisan­ja. Dak­le, da bi jed­no delo bilo uspešno, ono, nemi­novno mora zado­volji­ti, pre sve­ga, auto­ra. Autozado­voljst­vo zav­isiće pre­vashod­no od toga koliko se pok­la­pa sa auto­cen­zurom auto­ra. Jas­no, auto­cen­zu­ra zahte­va i izves­na predz­nan­ja, a, pre sve­ga, zahte­va ozbiljno čita­lačko iskust­vo. Moram istaći da auto­cen­zu­ra može biti i štet­na za delo i stvralašt­vo uopšte. To je onda kada se auto­cen­zu­ra sprovo­di sa ten­den­ci­jom ugađan­ja ovome ili onome, a sve sa cil­jem da se ne zameri umet­nik i da se dopadne po svaku cenu.

    Dru­go, mož­da za ovu pri­liku pro­voka­tivni­je, jeste pitan­je cen­zure. Naime, sma­tram da je cen­zu­ra, baš kao nagrubl­ja zabrana književnog dela iz ovog ili onog razlo­ga od znača­ja za književnost uopšte. Zaš­to? Zato što se književnost kroz bor­bu pro­tiv cen­zure, dokazu­je i ost­varu­je svo­ju osnovnu svr­si­hod­nost, a to je, pre sve­ga, pra­vo na slo­bo­du izraža­van­ja. Jas­no, sram­na je tekov­ina civ­i­lizaci­je da su nekad pis­ci bili zabran­ji­vani, kažan­ja­vani, čak i ubi­jani, ali nji­ho­vo delo je iako obeleženo kao nepoželjno, opsta­lo kao vrhun­ska isti­na (Brod­s­ki, Solženjicin,itd.). Zaš­to, jer je ima­lo poruku, ono je bilo medij. Značaj poruke je bio uto­liko veći uko­liko je ona kao zabran­je­na došla do čita­lačke pub­like. Onog trenut­ka kad je knji­ga izgu­bi­la ulogu medi­ja, koji prenosi velike poruke i kreira javno mnjen­je, nje­gov sen­z­i­bilitet i mišl­jen­je, književni­ci (čitaj intelek­tu­al­ci) su izgu­bili bitku pro­tiv prim­i­tiviz­ma svake vrste. Dak­le, paradok­sal­no, ali snagu književnos­ti, kao medi­ja, pobe­di­la je slo­bo­da gov­o­ra. Kako? Jed­nos­tavno, danas sve, svako svakome i o svakome može da kaže i piše. Nema cen­zure, jer ga niko, ili vrlo mali broj sluša. Neka­da, što dublje ide­mo u prošlost sve češće je bilo, ako o nekome znača­jnom kažete istinu, prasak istine je bio ravan prasku hica iz puške. Što je isti­na o neprav­di bila veća, to se prasak dal­je čuo. Danas nema istine koja može iza­z­vati komešan­je mase, a kamoli prasak. Nema te istine koja će  svo­jim objavlji­van­jem neš­to promeni­ti. Čini mi se, da je slo­bodom gov­o­ra čovečantst­vo palo u strašno, bezočno lice­mer­je koje se hrani žutom štam­pom. Knji­ga je tu samo da pojed­ince seća na značaj i veličinu zapisa.

    .

    Naj knji­ga?

    .

    Na prvu, bukvar.

    .

    Da ste Šeherza­da šta bi se sa Vama dogodi­lo 1002. noći?

    .

    Verovat­no bi smišl­jala  novu priču za hil­jadu i treću noć. Što se mora nije teško, pa dok­le ide.

    .

    Seku­lar­izam, kap­i­tal­izam, komu­nizam, glob­al­izam ili kozmopolitizam?

    .

    Što više razmišl­jam o tome čini mi se da su to gomile glu­posti koje se kri­ju iza različi­tih, nazovi doktrina/ iza­ma, kako bi lakše nar­o­de držali u nez­nan­ju i nji­ma upravl­jali. Dok se nar­od bavi “izmi­ma”, man­gupi mogu nes­men­tano da kradu, lažu, kro­je i prekra­ja­ju plan­e­tu. Dokaz da sam u pravu imamo u našoj aktuel­nos­ti. Pos­to­je li države koje nisu seku­larne – pos­to­je i one sav­im solid­no egzi­s­ti­ra­ju. Ima li drža­va koje su kap­i­tal­is­tičke, a uz to im niš­ta ne fali – ima (nor­mal­no, to što dok­tri­nari tvrde da im fali, to je dru­ga stvar). Ima li drža­va koje su kumu­nis­tičke, a uz to im niš­ta ne fali – ima (nor­mal­no, to što dok­tri­nari tvrde da im fali, to je dru­ga stvar). Glob­al­izam i koz­mopoli­ti­zam su ten­de­ci­je koje se čine suprotne nekakvom seku­lar­iz­mu ili teon­cen­triz­mu, a suštin­s­ki, ima­ju isti cilj, da svet sve­du na jed­no, na isto. Goto­vo iden­tič­na stvar je i sa kap­i­tal­iz­mom i komu­niz­mom. Samo što u tim sis­temi­ma pos­to­ji poje­d­inac ili gru­pa koje, jed­na preko ide­je nov­ca, a dru­ga preko ide­ologi­je, hoće da sve­du čuve­ka na jed­nako, na isto, po sis­te­mu uni­formisan­ja. Zato sma­tram da je književnik najsig­urni­ji u svo­joj domovi­ni – jeziku i na svo­joj plan­eti, među knjigama.

    .

    Šta za Vas pred­stavl­ja pio­nirs­ka zakletva?

    .

    Sećam se pio­nirst­va kao kroz maglu. To je jed­no vreme kojeg se ja ner­a­do sećam. Pos­to­jala je neka mul­ti­kul­tur­al­nost, koja se, inače, izbe­gavala kad god se pruži pri­li­ka za to. Sa nos­tal­gi­jom se seća­ju tog vre­me­na samo oni koji su neš­to dobili, ili još bol­je, masa koja nije znala koliko je izgu­bi­la. Ja sam tada bio isto što i danas – niči­ji. Kad smo pola­gali pio­nirsku zak­letvu, iako najniži, nisam bio ni na početku kolone niti u prvom redu. Dak­le, nisam mogao da ost­varim ni svo­je ele­men­tarno, prirod­no pra­vo koje mi pri­pa­da. Tek toliko o humanos­ti pro­le­ter­i­ja­ta (kao što rekoh, moja maj­ka je bila samohrana tkal­ja) i ravnom­pravnos­ti. Veru­jem da je bilo čas­nih lju­di tada, kao što ih ima sada. Ćutali su tada, kao što cute sada.

    .

    Ima li živ­ota izvan Holivuda?

    Ne znam. Nikad nisam bio tamo niti znam nekog ko je bio. Mada, da budem skroz iskren, mis­lim da tamo pos­to­ji živ­ot, ali nema življenja.

    .

    Najveći pjes­nik svih vre­me­na je? Zašto?

    .

    Na prvu – Homer. Prvi je dao orga­ni­zo­van diskurs pes­ničkog jezi­ka. Na drugu — Mno­go ih je. Na treću, uvek se pre setim Šek­spi­ra, Getea, no Home­ra, a isti­na je da mene drže Dos­to­jevs­ki i Kaf­ka. U poez­i­ji mene drži mod­er­na, ali podižu Bojron i Đura, dok se, rec­i­mo, uvek nano­vo divim Vasku Popi, ali sma­tram da je Ste­va Raičković pes­nik kojeg tre­ba išči­ta­vati. Eto, ni tu nije goto­vo. Ima još mno­go, mno­go njih i dobro je da je tako. Dak­le, na prvu – Homer.

    .

    Oprav­da­vate li Vertera?

    .

    Da.

    .

    Da li su potreb­ni novi književni pravci?

    .

    Ne znam da li smo stare doveli do kra­ja. Štaviše, postavl­ja se pitan­je koji su to stari prav­ci, itd.

    .

    Vjeru­jete li u proklet­st­vo pisanja?

    .

    Veru­jem u pisan­je, kao moran­je. Veru­jem u pisan­je kao u svo­jevrsnu potragu za sve­tim gralom. Veru­jem u pisan­je kao u Faus­tovsku potre­bu pos­to­jan­ja. Veru­jem u pisan­je kao u egzis­ten­ci­jal­nu potvr­du. Veru­jem u pisan­je kao u imitaci­ju kraaci­je velikog boga. U crnu mag­i­ju ne veru­jem, kao što ne veru­jem ni u sve one koji se oblače u crno i proklin­ju. Dak­le, ne veru­jem u pisan­je kao u proklet­st­vo. Nar­avno, veru­jem da proklet­st­vo i književnost mogu biti isto uko­liko se svode na nuk­leus istosti lek­sičkog mater­i­jala iz koga nemi­novno potiču, nar­avno, podrazume­va se da su reči lišene svakog rit­u­alnog obeležja.

    .

    Zaš­to je Hasanagini­ca odbi­la pos­jetit ran­jenog muža?

    .

    Zbog običa­ja. Ona je morala biti kri­va i morala je stra­dati. Njeno stradan­je potvrđu­je smisaonost patri­jarhalnog društ­va, ali, istovre­meno, pred­stavl­ja i nje­go­vo prvo obesmišl­ja­van­je. Razlog žrtvo­van­ja je u društvu, dak­le izvan Hasan-age i Hasanaginice. Rec­i­mo, kad Banović Strahin­ja izmeš­ta razlog žrtvo­van­ja zarad patri­jarhalnog društ­va iz društva/kolektiva, Ađeli­ja, ikako nev­er­na, osta­je u živ­o­tu. To je bila pobuna pojed­in­ca pro­tiv prav­i­la kolek­ti­va. Oduzeo je klek­tivu mogućnost da sudi, jer ga nije zan­i­ma­lo zado­vol­jen­je prav­i­la kolek­ti­va, već potre­ba lične sat­is­fak­ci­je za ličnu žrtvu koju je pri­neo na oltaru svo­je časti.  Taj čin je pred­stavl­ja­lo jas­no ispol­ja­van­je roman­tičarske indi­vid­u­al­nos­ti i naruša­van­je har­moni­je patri­jarha­log društ­va sa kru­to ure­đen­im prav­il­i­ma, čiji cilj nije ispravnost, već da budu ispoštovana.

    .

    Ko je naj­važni­ji lik u svjet­skoj literaturi?

    .

    Uh. Mno­go ih je. Mnogo.

    .

    Pris­ta­jete li na svo­ju smrt (po Bartu)?

    .

    Poneš­to bih mogao reći o toj smr­ti mada teško je reći neš­to novo. Opet, mis­lim da je isti­can­ja vred­no da Bar­to­va smrt pis­ca podrazume­va, ja bih pre rekao — “povlačen­je” pis­ca, u ime večnog živ­ota, a, opet,  rekao bih, umesto živ­ota, večnog “tra­jan­ja” umet­ničkog dela. Povlačen­je pis­ca je jedan od osnovnih pre­duslo­va da jed­no književno delo bude veliko. Uko­liko je jed­nom pis­cu on sam cilj i pre­vshod­na svr­sishod­nost pisan­ja, nema ost­varenog dela.

    .

    Sre­li su se Euripid, Moli­jer, Ibzen i Beck­et. Šta pričaju?

    .

    Neš­to mis­lim da bi izves­no vreme vladala stra­hovi­ta tiši­na. Lagano odmer­a­van­je, a zatim bi kren­uo raz­gov­or koji bi brzo prešao u gala­mu, gomilu pitan­ja, odgo­vara koji to nisu i pot­pi­tan­ja koji još više udal­java­ju od početnog pitan­ja, no što pri­b­ližava­ju odogov­oru. Ostali bi stran­ci jedan dru­gom, što u osnovi jesu i tako tre­ba da ostane. Nji­ho­vo zajed­ničko vezivno tki­vo je stanište u ljud­skoj civ­i­lizaci­ji. Tu im je jedi­no obezbeđe­na sig­urnost tra­jan­ja, ali samo u vre­men­skim dis­tan­ca­ma u koji­ma su stvar­ali. Pa neka ih onda tu gde jesu.

    .

    Književni klanovi — avet ili nužnost?

    .

    Književni klanovi su avet nužnos­ti. Klanovi su postali nužnost književnih mediokritet­nih aveti koji su, u stvari, uglavnom nekakvi neost­vareni biznis­meni i tu su da bi neš­to ućar­ili.  Sreća je samo što oni pos­to­je, ali ne tra­ju. Nji­ma ne pri­pa­da budućnost.

    .

    Razmišl­jate li o smrti?

    .

    Retko. Imao sreću da se sviknem na nju. Bojao sam se, sad je i ne primeću­jem. Ako me uplaši, a plaši me često, ja viknem živ­ot i on razjuri to za čas.

    .

    U kom dijelu dana najčešće pišete?

    .

    Uglavnom nemam neko određeno vreme.

    .

    Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

    .

    Ne znam. Sitan sam ja za te trice, par­don – krupnice.

    .

     Vi ste Eck­er­mann,  šta pitate Getea?

    .

    Probao bih sa pitan­jem o Vuku Ste­fanoviću Karadžiću. Zan­i­ma­lo bi me da li je pri­h­va­tio Vuka kao ličnost ili, na pre­poruku, kao priređi­vača jednog grandioznog usmenog stvar­alašt­va. Probao bih da saz­nam da li je ose­tio šir­inu, da ne kažem skrom­nost Vukovog obra­zo­van­ja. Da li mu se Vuk učinio lako potku­pljivim čovekom koji voli slavoljublje, pre sve­ga. To bih pitao.

    .

    .

    .

    .

    .

    .