Ja, nezrela duša

Sonja Atanasijević
Lat­est posts by Son­ja Atanasi­je­vić (see all)

    .

    .

    .….Niš­ta osim bro­ja 365 nisam mogao poneti na „onaj svet“, tako da sam tamo sti­gao tako­reći go, k’o od majke rođen, što zvuči ironično, jer od rođen­ja, u stvari, ne beše niš­ta. Moj zemaljs­ki živ­ot tra­jao je sve­ga četiri mese­ca. A počeo je goto­vo veličanstveno — od čina strasti u toploj sobi, jedne kasne jeseni, dok je besno zav­i­jala koša­va, pop­ut raspo­maml­jene zveri, vejao gusti sneg i uzbuđeno sten­jali pro­zori, čina u kojem se behu sudar­ili ljubav i bol od sil­nih briga koje tada demon­skom snagom behu zapose­le duše mojih roditel­ja. A onda, po izli­van­ju seme­na u utrobu moje majke, desio se munje­vit, vrhun­s­ki odabir gena, koji je neš­to kas­ni­je udel­je­na mi Svest poz­drav­i­la s radošću, od koje sam neko­liko dana trepe­rio u Posu­di (tako mi, embri­noni, zove­mo materice) — shv­a­tivši da mi se spre­ma jedan veli­ki i lep život.
    .….Dok mi je telašce tako vib­ri­ralo, moja maj­ka se po čitav dan držala za stom­ak, zabrin­u­ta za mene, samo sam joj još ja falio sa svo­jim prob­lemi­ma — sma­trala je da sam u velikoj nevolji. Kao da joj je stom­ak bio priključen u stru­ju. Kada se prvog dana moje vibraci­je vrati­la sa posla, uletevši u stan, plačn­im, sko­ro paničn­im glasom počela je da opisu­je svo­je stan­je mom ocu, bacila je tašnu na fotelju, izu­la čizme i zavalila se u trosed, podi­gavši otečene noge na tabu­re. Onda je, izne­na­da, zbog stan­jenih ner­a­va tih mese­ci, pras­nu­la u smeh, a ukućani raz­meniše zbun­jene poglede. Ona nas­tavi da se gro­ho­tom sme­je, stežući stom­ak, je l’ te beba goli­ca? pita­la je moja ses­tra, oprezno se pri­makavši maj­ci koja čas plače, čas se sme­je… Eh, moji lepi, bezbrižni zemaljs­ki dani! Do vrha napun­jeni svet­lošću, ne samo nebeskom, već i onom koja se šir­i­la iz aura mojih roditel­ja, moje ses­tre i mog bratića. Od pri­man­ja Svesti beše proš­lo tek neko­liko nedel­ja, tada me još nisu morile crne mis­li, još sam uži­vao u Posu­di, čak i fiz­ič­ki, kao zbrin­u­ta, nahran­je­na ribi­ca u akvar­i­ju­mu, uži­vao sam i u svom smešnom telašce­tu, a o puto­van­ji­ma, sada već Moje svesti, da i ne govorim.
    .….Taj broj 365, sa plas­tične narukvice na ruci moje majke, dok leži u bol­ničkom kreve­tu, za koji se iz sop­stvene nemoći, komično i cinično založi­la orga­ni­zaci­ja za bor­bu pro­tiv abor­tusa „Ne diraj živ­ot“, sma­tra­jući da kao i rođene bebe, i one nerođene zaslužu­ju broj na ruci svo­je majke, barem toliko — dotle se beše otiš­lo u bor­bi za poš­to­van­je različi­tosti — bio je posled­n­ja infor­ma­ci­ja koju je moja svest uskladišti­la, pre nego što će se odvo­ji­ti od tela i nas­tavi­ti svoj autonom­ni put ka kon­ačnom Pre­bi­val­iš­tu. Taj put će nar­avno tra­jati mno­go duže nego put onih rođenih, pa umr­lih na Zemlji, ali ne žal­im se. Spre­man sam na sva iskušen­ja koja čeka­ju moju nezre­lu dušu i sig­u­ran sam da ću svo­je svet­los­no telo saču­vati i stići na cilj. A onda, kad se smir­im i predam svim čari­ma Pre­bi­val­iš­ta, kad se napi­jem svet­losti, nagledam boja, naslušam apso­lutne tišine, ali i najpri­jat­ni­jih melodi­ja, kad proniknem u sve tajne svemi­ra, onda ću valj­da i sam sebi odgov­oriti na pitan­je jesam li pogrešio ili nisam. Uko­liko mi to tamo uopšte i bude važno.
    .….Ali, pre toga moram da ispričam priču.
    .….Moja maj­ka nije bila ta koja me je eli­m­in­isala, pret­postavl­jam da je to već jas­no. Bila je to moja sop­stve­na odlu­ka, jed­nos­tavno sam odus­tao od Ponude. Inače, tu reč „eli­m­in­isala“, moram priz­nati, preuzeo sam iz studi­je fiz­ičara dr N.V. sa Uni­verzite­ta u B. o sves­nos­ti embri­ona. Čovek je geni­je, ali je u naučn­im kru­gov­i­ma nje­gov rad prošao neza­paženo, ako se ne raču­na podrš­ka koju mu je dalo neko­liko neo­teo­zo­fa. Svet teško pri­h­va­ta ono što ne razume. Inače, članak o nje­mu proči­tao sam na netu, nar­avno, oči­ma svo­je majke. Nisam mogao da veru­jem do koje mere je pro­fe­sor N.V. bio pron­i­cljiv i prozreo — nas embrione.
    .….Gospo­do, sa Zeml­je, baš kako i tvr­di ovaj naučnik, mi, embri­oni, zaista opš­ti­mo sa svešću majke! Prikopčani na sis­tem, raspo­laže­mo sop­stven­om i njenom svešću što, kako reče ovaj pro­fe­sor, obrazu­je grandioznu, jedin­stvenu embri­on­sku svest. Sve nam je na dlanu, majčin živ­ot, nje­na prošlost, povre­meno i nje­na budućnost, i budućnost uopšte, njeno sves­no i nesves­no — zamis­lite kakav je to lavirint! A ja sam, eto, ipak odus­tao, posle četiri mese­ca. Nar­avno, fiz­ič­ki nisam upoz­nao svo­je roditel­je, ni ses­tru i bra­ta, ali za tih neko­liko mese­ci vožn­je kroz lavirint, pre­ma meh­a­niz­mu koji je i dr. N.V. opisao, sve infor­ma­ci­je, pa i one o nji­ma, ured­no sam iskopi­rao u svo­je svet­los­no jaje, i po odva­jan­ju od zemaljskog staniš­ta, poneo na put ka Pre­bi­val­iš­tu. Iz kos­mičkog ugla gledano, dra­gi Zeml­jani, ja sam u pred­nos­ti u odno­su na svo­ju famil­i­ju, stekavši tra­jnu svest o nji­ma, dok sam njih lišio svesti o sebi samom. Nar­avno, biću uskraćen za iskust­vo zemaljskog živ­ota, ali šta mogu, povrat­ka nema.
    .….Moja odlu­ka nije bila nepromišl­je­na. Dobro sam izva­gao razloge za i pro­tiv rođen­ja, a uz pomoć udel­jene mi inteligen­ci­je i intu­ici­je, kao i slo­bod­nih ulaza u kanale zajed­ničkog nesvesnog (koji se s rođen­jem zatvore), još sam mogao pril­ično jas­no vide­ti i budućnost. I nisam se poka­jao, barem za sada, ja, nezrela duša.
    .….Nar­avno da se vi, lju­di, možete zap­i­tati, pa dobro, ako tako jedan po jedan embri­on počne da odus­ta­je od živ­ota koji mu je dat, svet će nes­ta­ti! Dozvo­lite mi da na ovom mes­tu zamis­lim društ­vance od neko­liko sre­dovečih gospođa sa slam­na­tim šešir­i­ma, u nekoj let­njoj bašti s fin­im, prošaran­im hladom. Mno­go su mi neš­to raz­maženi ti embri­oni, mogla bi da kaže jed­na od njih, mašući lep­e­zom. Raz­maženi, nego šta! dodaće dru­ga. Malo im se neš­to ne dopadne, oni se nadure i ne rode se! Da im ne smeta mož­da ozon­s­ka rupa, glob­al­no zagre­van­je, kao da nama ne smeta! Teror­izam, ratovi, migranti, robo­t­i­zaci­ja, otuđen­je! To ti je, dra­ga moja, kukav­ičluk, niš­ta dru­go, reći će prva. Još ako naprave i nekak­vo udružen­je za zašti­tu pra­va, mis­lim, pra­va da se ne rode, eto ti propasti sve­ta! Pa, dobro, mož­da i tre­ba da propadne, kažem gospođa­ma. Šal­im se, nar­avno, ko sam ja da sudim o svetu?
    .….Među­tim, izgle­di za propast sve­ta koji bis­mo uzrokavali upra­vo mi, embri­oni, čini mi se, ipak su zane­marivi. Nis­mo ni mi svi isti, kao što ni lju­di nisu isti. Ne dobi­ju svi isti kvalitet svesti, mis­lim na šir­inu i dubinu, neki­ma se dodeli tek osnov­na pred­sta­va o sve­tu koji oseća­ju čuli­ma majke, neki dobi­ju mno­go više, još nisam pronikao u kri­ter­i­jume Raspodele, a nemo­jte ni pre­više očeki­vati od mene, tek sam se odvo­jio. Nar­avno, različi­ti su i genet­s­ki mater­i­jali, ali kod onih kod kojih se obje­di­ni inteligen­ci­ja, intu­ici­ja i širo­ka, jedin­stve­na embri­on­s­ka svest, što sam pre­poz­nao u svom sluča­ju, izvi­nite zbog neskrom­nos­ti, onda nas­tanu embri­on­s­ka čuda! tvr­di ovaj fiz­ičar. Ali, oni su ret­ki, ne bri­nite, nema ih mno­go. Ne znači ni da su to obavezno budući geni­jal­ci, uko­liko se opre­dele za živ­ot, zato što ih embri­on­s­ka svest po rođen­ju napuš­ta. Ipak, pre­ma ovom naučniku, zbog ten­den­ci­je ras­ta pros­ečne inteligen­ci­je, pre sve­ga, tehničke, koji je brži od opadan­ja intu­itivnih poten­ci­jala, a koje za posledicu ima sman­jen­je soci­jalne inteligen­ci­je, može se očeki­vati da će u budućnos­ti biti više nat­pros­ečno samosves­nih embri­ona — koji vide više i dal­je. Ne znam šta će oni odluči­ti po pitan­ju zemaljskog živ­ota, ali, ja sam, eto, odus­tao. A ono što me je odmah po izlasku iz aure uteši­lo, dok sam u svom belom čamčiću gra­bio put Svet­losti, jeste — da mi je Bog oprostio.

                           .….Evo priče.

    .

    .

    .

    .

    .