Jednostavna kompleksnost

Aleksandra Jurukovska
Lat­est posts by Alek­san­dra Jurukovs­ka (see all)

    .

    .

    (Dejan Tra­jkos­ki, Nev­er­st­vo, samostal­no izdan­je, 2014)

    .

    .….Roman Nev­er­st­vo Dejana Tra­jkoskog gov­ori o običn­im ljudi­ma preko psi­hološ­ki oforml­jenih i zaokruženih liko­va, kroz jed­nos­tavnu, naiz­gled triv­i­jal­nu priču, pre­ne­senu iz više aspeka­ta i sa više tača­ka glediš­ta. Intereso­van­je za običnog čove­ka i nje­govu svakod­nevicu, prob­leme koji, iako banal­ni, pomer­a­ju glavne juna­ka (Mena i Sone) i nji­hovu okolinu sa uobiča­jene ose, Tra­jkos­ki je najavio već u svom prvom romanu Isti­na. Ljubav – Rašomoni­ja­da. I u nje­gov­om dru­gom romanu glav­na tema je ljubav i nemogućnost da joj se ostane ver­an. Ova autoro­va ide­ja se pro­stire na dva kon­ti­nen­ta posred­stvom lične istori­je Sone­ta – Make­donca koji pečal­bari u Ameri­ci, što je ujed­no i jedan vid intertek­stu­al­nos­ti ili cita­ta Pečal­bara Antona Panova.

    .….Nev­er­st­vo je roman  ispripovedan stilom bliskim nar­o­d­nom, usmenom stvar­alaštvu, sa nego­v­awem nar­o­dnog jezi­ka i korišćen­jem arhaiza­ma, zbog čega na momente pod­seća na dela Petra M. Andrevskog, poseb­no na Pirej. Pri­b­liža­van­je ovoj lek­tiri je prisut­no i na struk­turno-nara­tološkom planu – priču čita­mo iz per­spek­tive dva glav­na juna­ka, najpre iz Sone­tove, a potom  i iz Menine, ali i iz neko­liko „nepris­trasnih” kazi­van­ja drugih spored­nih liko­va.  Nev­er­st­vo  se pri­b­liža­va remek-delu Andreevskog i preko izb­o­ra teme i kon­tek­stom – Make­doni­ja i Make­donci dvade­setih god­i­na min­u­log veka, ratovi na ovim pros­tori­ma i fron­tovs­ka „podel­jenost” naših lju­di koji jadiku­ju i pita­ju se čija li će čiz­ma da ih ugn­je­ta ili u čijim će redovi­ma biti regrutovani.

    .….Tu je i nar­o­d­na mudrost (na primer, reči Sone­tove babe) kojoj su suprot­stavl­jen­je filo­zofi­je Ničea i Šopen­hauera, date u onim delovi­ma u koji­ma se nara­tor obraća ili u epi­zo­dama u koji­ma Sone preispitu­je svo­ju ljubav i ver­nost. U ovom delu Tra­jkos­ki se odluču­je za intere­san­tan pos­tu­pak: pre sve­ga, nameće se uti­sak da je nara­tor svez­na­jući, da bi se kas­ni­je ispostavi­lo da i on pokazu­je znake sum­n­je, pa čak i to da mu može biti oduze­ta i glas i pra­vo da priča priču. Ova „raspoložen­ja” se smen­ju­ju kao na film­skom plat­nu, sko­ro kao pos­tupci­ma filmske mon­taže, što je samo još jedan dodatak jed­nos­tavnoj kom­plek­snos­ti delu Dejana Trajkoskog.

    .….Knji­ga se čita brzo, čita­lac lako ulazi u Sone­tov svet, ali, takođe, i u Menin, a tamo ga čeka­ju izne­nađen­ja i puto­van­ja, koji se nalaze u rasponu od bajke do istori­je, sa mno­go ljubavi, tradi­ci­je i cinizma.

    .

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….…Sa make­don­skog Tijana Koprivica

    .

    .

    .

    .

    .