Jezik

Lat­est posts by Miroslav Kirin (see all)

    .

    .

    Dvoboj s Cioranom

    .

    Ah ti Rumunji što nema­ju nov­ca da odu na lje­to­van­je pa u podru­mi­ma umjesto kanistara s ben­zi­nom čuva­ju svo­je dnevnike u tisuća­ma bil­ježni­ca ispisan­i­ma sit­nim a kvr­gav­im rukopi­som! Ah taj mrak i vla­ga! Ah ti usahli krum­piri i miševi!

    .

    .

    Žene koje vežu i odvezu­ju čvorove

    .

    Žena koja veže čvorove sto­ji uz rub vaporet­ta, a kad on dodirne obalu vješ­to baca uže i mota ga oko dva­ju stupića na vaporet­tu i ograde u pris­taniš­tu. Dok su čvorovi čvrsto zateg­nu­ti put­ni­ci se osjeća­ju sig­urn­i­ma pa s vaporet­ta stu­pa­ju na čvrsto tlo. Tad s obale dru­ga skupina put­ni­ka uko­raču­je, i čim ta žena odveže uže vaporet­to opet krene, a u nji­ma se zaljul­ja kao za nevre­me­na, jer svako je vri­jeme nevri­jeme, bar dok su uzlovi razu­zlani, a žene koje vežu i odvezu­ju čvorove prekriženih ruku zure u pučinu.

    .

    .

    S druge strane

    .

    S druge strane nogometne lopte skri­vao se rat­ni zločinac. Lop­ta je okrugla, kažu, i on to dobro zna — nikad ga neće naći.

    .

    .

    Tri­naest krava

    .

    Tri­naest je kra­va mirno, bez pasti­ra, paslo po alp­skim obronci­ma blizu sela u koje je ljeti znao dolaz­i­ti Thomas Bern­hard sa svo­jom druži­com. Tako je bilo god­i­na­ma, sve do prošle sri­jede. Tada je to krdo kra­va, svih tri­naest, iz nepoz­natog razlo­ga pojuri­lo pre­ma rubu pašn­ja­ka ispod koje­ga je ponor i dio njih je jed­nos­tavno — skočio u bez­dan. Dio se, pak, više nije mogao zaus­tavi­ti ugle­davši bez­dan pa su se sur­vale i one, pre­m­da to nisu nam­jer­avale. Tek je jed­na preživ­jela, zato što je pala na tijela ostal­ih. Filo­zofi, priro­doslov­ci, učeni crkveni lju­di i pjes­ni­ci razglaba­ju zaš­to se to dogodi­lo, zaš­to je samo jed­na preživ­jela, upiru prst u nju. A kao da joj je još i to tre­ba­lo, zar joj nije dovolj­na spoz­na­ja da je jed­i­na preživ­jela, da si svakod­nevno postavl­ja pitan­je „zaš­to baš ja?“, da se osjeća najosaml­jeni­jom na svi­je­tu, da noću raz­go­vara s duša­ma stradal­ih kra­va a jutrom želi poći k nji­ma, ali ne može, ne, drže je tu u štali, privezanu, obas­janu toplim svjetiljka­ma, hrane je sijenom i poje vodom, nikad više neće vid­jeti zelene pašn­jake, zama­rati se pomišlju o samoubo­jstvu, ne, ona će živ­jeti, dobri su se lju­di pobrin­uli da živi i dalje.

    .

    .

    Onda

    .

    Ako je kuća male­na a rušev­na, ako su baz­ga, jasen i bagre­mi izrasli u travn­jaku, ako je tra­va kao neposluš­na dje­ca od drveća, ako s kuće neprestano otpa­da žbu­ka i svlači joj se tije­lo, a na ulazn­im je vra­ti­ma već otpa­lo ime vlas­ni­ka, ako poš­ta i dal­je stiže, a na poš­tan­skom je san­dučiću zbog hrđe otpa­lo dno, ako se kroz ljuskavu žel­jeznu ogradu provlače gladne mačke, ako je adresa isprav­na, a tu već god­i­na­ma nitko ne živi, ako je tu smrt­no mirno, i čista je bož­ja tiši­na, ako je tako i nikako dru­gači­je, onda nije nikako.

    .

    .
    Kad sam došla

    .

    U top­lo prol­jet­no podne pedeset i tro­je otočana i otočan­ki u crni­ni sto­je na molu kako bi odali počast stradal­im pomorci­ma. Dogodi­lo se to pri­je dese­tak, mož­da i dvade­set, ili dvjesto god­i­na, znadu dobro svi kad, a ako i ne zna­ju, dođu sve­jed­no, to je nji­ho­va, zajed­nič­ka priča, onak­va kak­va se prenosi tiši­nom, šut­njom, više negoli riječi­ma. Posli­je kratkog gov­o­ra netko zav­it­la vijenac u more. Zapište sopile. Začu­ju se val­ovi, što su se dotad bili pri­ta­jili. Otočani se potom, i dal­je ne gov­oreći među­sob­no, užur­bano zapute pre­ma kono­bi ispred koje su već bili postavl­jeni drveni stolovi puni tan­ju­ra s frig­an­im srdeli­ca­ma i trl­ja­ma. U isto vri­jeme, dok su sjedali za stolove, pre­ma istom je molu brzo koračala, lupa­jući pot­peti­ca­ma, trčala-spot­i­cala se i sre­dov­ječ­na žena u crvenoj jakni od per­ja. Zasta­la je na molu okrenu­ta puči­ni, rukom naprav­i­la smi­ješnu kret­nju kao da blagoslivl­ja more, a onda se požuri­la pre­ma kono­bi. Baš mi je žao, rekla je neš­to posli­je mladoj kono­bari­ci sva zadi­hana – kono­bar­i­ca je već prala tan­jure iz kojih su do mal­o­pri­je pohlep­no u tiši­ni jeli otočani pri­je nego što su se raz­išli, kad sam došla već je sve bilo goto­vo. A kono­bar­i­ca i nije bila baš posve sig­ur­na na što je točno ta žena u crvenoj jakni od per­ja mis­lila, no nije ju iskreno ni zan­i­ma­lo, samo da što pri­je opere te tan­jure, to cije­lo brdo, jer samo što joj smje­na nije završi­la, pa još malo šet­nje uz more i gotovo.

    ,

    .

    Jezik

    .

    Sat mi ne ide točno, nego napri­jed. Tika-taka. Tika-taka. To je u redu. Dovoljno da ustanem ujutro, a navečer leg­nem. Ti – ka, ja – ka. Tika. A taka. S jedne strane jezik koji me ne može gov­oriti, a s druge tije­lo što se pos­vađa­lo s jezikom. Ein…ein …stü…stür… zende stü … stürzende … ein neubaut­en … stür-zende … stür-zende … stür­rrr … zende… zende … zzz … zn … zen … zen! Je li to u redu? Jeo sam špinat kad je doš­lo do kratkog spo­ja. Načas sam ostao u mraku sa špinatom. Neš­to mi je gov­o­rio, a pri­jevod je otpri­like išao ovako: Ne boj se, nisi sam. Lju­di, pa dok­le ću još biti ovd­je? Gdje to piše, sit sam nov­ina i inter­ne­ta. Iju­uu! Kad hodam, osjećam sve svo­je mišiće. Ali kad stignem kamo sam nau­mio, ne znam gdje sam. Bojim se da će tako i osta­ti, taj cijeli put, a da se nikad ne doz­na kamo. Ne pomaže misao da je put cilj. To sil­no šum­sko lišće što se razmiče i opet spuš­ta za mnom. Mala bića što odbi­ja­ju da mis­le o sud­bi­ni svi­je­ta. Tu sam negdje, dišem s nji­ma. Spori smo, ali ide­mo napri­jed. Uli­je­va­mo se u posudu u kojoj još ima mjes­ta. Čuj kako zvonko odjeku­ju naši glaso­vi, kao pjes­ma kosaca na liva­di rano ujutro. Ali to smo zab­o­rav­ili. I maslac na kruhu. Rosu. I učen­je sve­ga naizust. Sve smo zab­o­rav­ili. Sad, dok padam, nema tog stol­ca na koji sam htio sjesti. Ako se dobro napreg­nem, bit će tla, zeml­je koja će me dočekati, meka. Inače niš­ta. Ništa.

    .

    .
    Tko je on

    .

    Sus­jed­i­ma je pre­glasan, a svo­joj ženi pretih. U dućanu je grin­tav, na tržni­ci zab­o­ra­van. U parku je Jane Austen, u super­mar­ke­tu Knut Ham­sun. Na bazenu je nad­men, na nogomet­nom igral­iš­tu povučen. U kinu je nesig­u­ran, u slastičarni razmetljiv. Kod friz­era je svez­na­jući, kod zubara sek­sist. Na poslu milostiv, na kuglan­ju lak­ouman. Na vjenčan­ju je neza­mis­liv, na pogre­bu rev­olu­cionaran. U kan­ti­ni je siro­mašan, u kafiću naj­pamet­ni­ji. U plitkoj vodi je dubok­ouman, u dubokoj zajedljiv. U šumi je škakljiv, na liva­di opičen. Na vrhu nebodera je neza­jažljiv, na uli­ci smotan. U autu je maš­tovit, na bicik­lu zločest. Za stolom je pre­poz­natljiv, u fotelji mršav. Na javnom nas­tupu je lijen, u pos­jeti rod­bi­ni žalostan. Na sun­cu je uvredljiv, na kiši ras­pamećen. Pred kavom je zamišl­jen, pred tan­jurom juhe usaml­jen. U rud­niku nije bio, a na plan­tažu sa jago­dama bi baš rado otišao. Tko je on? Gdje živi taj čov­jek? Rado bis­mo ga upoz­nali, baš sutra imamo vre­me­na posli­je ruč­ka. Javite mu. Neka dođe. Mora da je divan čov­jek. Sus­jed­i­ma pre­glasan, svo­joj ženi pretih.

    .

    .

    .

    .

    .