Poezija

Spektar EMT

.

.

Pekarski kvasac

.

Kao jako prost,
najprostiji,
bivao je bez misli,
emocije,
na gomili sa onima
sličnim njemu.

Zatim, pekar ga uze,
poli vodom (buđenje),
ubaci u masu i zamesi.

Kao takva zajednica
vremenom su rasli,
i na granici ljubavi i pohlepe,
pekar ih je zapekao.

I on ostvari svoju ulogu.

.

.

Stanje

Jutarnje svetlo
kroz ogroman prozor
protest suncu
i njegovoj reprizi
svakog dana
danas samo oblaci
jako beli oblaci.
Među pločicama
sediš u punoj kadi
tek što si ustala
kažeš
kupka jutarnja
naslonjena glavom
na šaku
A šaka na ivicu
u tom stanju me slušaš.
Ja čitam Karvera
i njegovu ljubav ka
Tes,
Merien,
ocu.
Kažeš da bi slušala
bluz ploče uz njegov
Ultramarin.
U trikou
zavrnutih nogavica
neskladnom kosom
neobično za mene
sedeo sam
poluprekrštenih nogu
sa knjigom u šaci
budan sam već peti sat.

.

.

Pamuk

.

I

Vešto sam se šunjao
po poljima gde je crni narod
bacao kletve i prosipao psovke.
A prstima,
tobože muzičkim,
sam ubirao prokletu belinu
krivenu lišćem.
Duboko krivenu.

Sirov plod sam držao u ruci,
krijući,
opevaće me kao lopova.
A nisam hteo da ga uzmem.
Samo sam ga držao.
I umornog oka, nisam više mogao
da mu se divim.
A želeo sam bar,
Bar da ga gledam.
A nisam mogao.
Pa sam ga pojeo. Krijući.

.

.
Spektar EMT

.

ulična svetla se udaviše
zajedno sa svim suncima grada.
pod butinama nam kojekakvi koraci sa kaldrme
kožnih uglančanih cipela, nekih patika i štaka.

čulo se da je hodža, koji bolje zna
Bibliju od Kur’ana,

govorio da u ovom mrklom mraku
najbolje se vidi.
nisam ga video, nestalo je struje.
govorio je da voli mrak
i da nema sijalicu u sobi.
govorio je da su mu se zenice proširile
i da grabi svaki kvant svetlosti,
pa tako dobro vidi.
govorio je da prepoznaje igru svetla
na oblicima koji su danju jasni.
svašta je govorio.

govorio je da ide u džamiju
samo na sabah i jaciju
jer se igra mesečinom.
govorio je da je bio u crkvi par puta
i da je ista situacija. imalo je slepaca i tamo.
govorio je da mu je žao što su vešala tvrđe izgrađena od crkava.
svašta je govorio, taj hodža.

govorio je da čisto vidi
moje mlado naborano lice,
kao i staro zategnuto čoveka u šezdesetim
koji je prolazio pored nas i dobacio
da idemo kući zbog šejtana u
ovom
mraku.
svašta je govorio.

tek sam posle nekog vremena počeo da mu naslućujem crte lica.

kasnije mu je ciganče tražilo cigaru
i on mu je dade.

.

.

Tekovine srpa sa drugarom

.

Tamo negde,
iza sedam mora,
gora,
neba
i jedne jako suve pustinje,
još onda kad su tigrovi pušili,
sedela su dva dečaka,
lepo odevena,
blago razroka
(recimo anomalija),
leđima naslonjeni jedan na drugog.

Sede tako i pokatkad
neki se osmehne.
Eureka!

Kad im eno tate:
čovek kratke zalizane kose,
obrijan,
u trikou masnom od ulja;
posla dečake u kuću.

I on je imao anomaliju na očima,
obe zenice mu behu u jednom oku.

.

.

Crna kafa

.

Gledam u nebo, kao da će kiša…

Odvrnuo sam ringlu na trojku
i stavio kafu,
a nečiji me šešir jako boli
(Hriste, empatišem!).

Znade me svaka stopa
utabanog puta do trafike.
Marlboro meki, molim!
žedan sam osmeha sa pulta…

Stan.
Ringla se usijala,
voda se pustila na trideset i trojku
– i ključa.
Ključa, a neće da ispari;
niti će ikad.

Izgleda da neću popiti ovu kafu,
ali ja ne mogu bez nje.
Pa, ja ne umem da je zakuvam.
Da bar hoće ispariti.

U jedan dim stade sve.

.

 

.

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Sanjin Gičević

Rođen 1999. u Sjenici, gdje je trenutno maturant Gimnazije. Pohađao Školu kreativnog pisanja i brisanja „Sent“. Objavljivao u književnom časopisu „Sent“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *