Kako je sve povezano u vremenu

Lat­est posts by Zoran Pešić Sig­ma (see all)

    .

    .

    .

    Reka koja pro­tiče kroz grad

    .

    Reka koja pro­tiče kroz grad nije ona ista
    koja iz nje­ga izlazi, ne možeš da pre­poz­naš tu reku,
    obale su bez šminke i ravnih zido­va, samo bezbrižni pecaroš zna
    gde se dede večern­ji kej pre­pun šetača, i da zagrl­jaj mostova
    pop­uš­ta već iza okuke posle ševara, posle pon­ad vode smorenih vrba,
    nije ista reka, pre­mu­dri je to rekao pre mno­go vekova,
    ne pon­avl­ja se voda u tami i voda koju šama­ra let­nje sunce,
    Sena u koju je skočio veli­ki pes­nik raz­liku­je se od Sene
    otežale za gorko bez­nađe uto­pljeni­ka, kri­va je bez krivice,
    nema više nevi­nost neha­jne vode, i setio sam se da
    ni Dunav nije isti kod Stare Palanke od kad se Sava Matao
    nije vra­tio, Sava Matao divan snažan mladić koji je preplivavao
    ko od šale tamo gde je Dunav najširi, nije se vra­tio prevaren
    sop­stven­om snagom, opčin­jen plavet­nilom pon­ad vode koje i danas
    spasava­ju ekolozi, reka ne opraš­ta namet­nu­tu sud­binu reke koja oduz­i­ma dah,
    nikome ne opraš­ta, jer reka koja se vrpolji na peskovi­toj obali
    i milu­je prstiće zaigra­noj devo­jči­ci, uz kofi­cu i lopatica,
    nije ona ista koja preskače obale, kojoj divl­ja­ju talasi
    preko neza­štićenog žita, pre­mu­dri nije rekao da reka
    pred našim oči­ma nije ona koja se vrt­loži u našim snovima,
    a znao sam za tu reku koja je tekla iz jednog sna u drugi,
    tajanstveno preskačući budne obale, čiji nemir i mesečinu
    svakako pre mno­go god­i­na, pre mno­go godina…

    .

    .

    Dick Lau­rent je mrtav 

    .

    Dick Lau­rent je mrtav. Gde sam to ja? Gde se to budim?
    Noć je nepro­laz­na, a sve sam stvari pogu­bio negde usput, i
    mokra je tra­va, meseči­na kao stak­lo seče senke u nepovrat,
    i glas mi je izgubljen, a tiši­na nadu­ta nada, da pukne grana
    pod noga­ma, nev­idljivi potok da zažu­bori šturo kao čegrtaljka,
    i lete neke spodobe, iznad zvez­da crna im kri­la odse­ca­ju pozadinu
    vasione, sve je to izvan stra­ha, nepo­jmlji­vo, užas je proneveren
    za sva vre­me­na koja su se stekla do ovog trenutka,
    i neće se uzdići od sada do posled­njeg otku­ca­ja kvarka,
    niz ulicu kotrl­ja se vetar od daho­va mača­ka koje sanjaju,
    nema niko­ga da pokaže izlaz, put je takav
    da na nje­mu zau­vek osta­jem sam.

    Reka
    pred našim oči­ma nije ona koja se vrt­loži u našim snovima,
    žalos­no je: put je reka, a reka je put,
    nema krvi na mojim ruka­ma, a nema oproštaja
    za reči koje nisam izgov­o­rio, nisam stvorio
    male, šarene, umil­jate, u pra­vo vreme,
    ne, kada ona već zab­o­ravi da je sreća još uvek moguća,
    ona koja je meni ljubav, kojoj sam mogao biti ljubav,
    da per­je leti samo ako udah­neš duboko, izdahneš,
    i ljuljuška­jući usporeno klizi niz str­mine vazduha

    .

    .

    Trkač

    .

    Ovo je pes­ma o onom koji je odlučio da trči,
    ne, nije onaj autis­tičan, nije ni onaj koji je doneo
    vest o pobe­di, pa onda umro, ovaj što je odlučio da trči
    nije kao oni što trče parkovi­ma zbog zdravlja,
    ili da nekog bar u živ­o­tu sret­nu ujutru kad san neće na oči,
    nije, on ne reklami­ra patike, ni sport­sku opremu,
    mada i to može, neka vaj­da u sve­mu što radi­mo postoji,
    ovo nije o oni­ma što trče za slavu, što hoće da budu najbrži na svetu,
    zlatne medal­je, tele­viz­ijs­ki prenosi, o, ne, on trči sam,
    zamis­li ovako, nema niko­ga — a on trči, zaš­to ne stane
    kad nema niko­ga, može da se pop­ne na breg i da pos­ma­tra panoramu,
    to zna da bude pri­jat­no, osećaš se kral­jevs­ki iznad sve­ta i veka,
    ne, on ne pri­pa­da toj sojti, nije od onih koji veruju
    da ih u svakom trenutku neko gle­da, nije od onih
    koji trče da bi dokaza­li svo­ju veru da jesu gledani,
    mora nekog da ima tamo gore, ili u nama, ili sa strane,
    koji uključu­je štoper­icu, koji isključu­je štopericu,
    koji upoređu­je rezul­tate i dodelju­je nam prvo mesto,
    ovaj što trči ne veru­je da to ima smisla,
    svako zna na koju će stranu, a on je izgubljen,
    ubrzano dišeš, znoj te obli­va, nespokoj, trn­ci i pretnja,
    pita­mo se da li je vred­no napisati pes­mu, čitati pesmu,
    o onome koji je odlučio da trči, i trči, jadan,
    nije da ne trči, tru­di se, nije to trčan­je epskih razmera,
    nema ni lirike, ova pes­ma nema ni jedne rime,
    ali opet, osećamo da nam je žao toga što trči uzalud,
    zaš­to nije odlučio da ves­la, ili da peva, ili da pravi
    kiflice sa sirom, ovako ne znamo gde da ga svrstamo,
    nema cil­ja, nema svrhe, šta ćemo mi da radi­mo, ovako
    zbun­jeni nje­gov­om pojavom, mož­da da sklop­i­mo knjigu
    na ovom mes­tu i razmis­limo, dobro, razmislimo

    .

    .

    Pos­ma­trač

    .

    Traže nov ugao gledan­ja, nezado­voljni što im ova pozicija
    donosi samo mutne slike, neizves­na očitavanja,
    (nav­i­jači, ratovi, anđeli, tam­na materija)
    nema cil­ja, nema svrhe, šta ćemo mi da radi­mo, ovako zbunjeni,
    šta je kri­vo, to što su predaleko, kao od smr­ti Sokartove,
    šta se tu sad može, ili kao od nove zvezde čija svet­lost svedoči
    da je mil­i­jar­du god­i­na već razne­ta preko pustoši,
    tu se tek niš­ta ne može, onda šta je kri­vo, to što su preblizu
    i čuju nepri­jatano loml­jen­je mesa bok­sera koji trpi udarce protivnika,
    nje­gove kapljice zno­ja prska­ju im u oči, nepod­nošljiv je smrad očaja
    onog koji gubi, nepod­nošljiv je i zver­s­ki smrad ono­ga koji pobeđuje,
    ili to što su pre­blizu i čuju zas­trašu­jući urlik tigra u cirkusu,
    bol­ja su ona mes­ta u sre­di­ni šatre, pre­gled­ni­je je, delu­je bezopasnije,
    a onaj što zavlači glavu u čeljust, šta s njim, to mu je posao,
    on je speci­jal­ista, on zna kako tre­ba sa zverima,
    to je samo stvar pre­cizne ruti­ne, uvek se pron­ađe olakšavajuća
    okol­nost, baš kao za one neu­tralne pos­ma­trače u Africi
    koji razd­va­ja­ju zavađe­na ple­me­na koja se kolju za šaku dijamanata
    koju će u bescen­je pro­dati dalekim pokroviteljima,
    zaštit­nici­ma oruž­ja i slave, olakšava­juća okol­nost i za
    one u mod­ern­im ratovi­ma na tlu Evrope, koliko je tek tu nemoguće
    naći pomirljivu tačku glediš­ta, neko­liko hil­ja­da mrtvih,
    to nije niš­ta, gin­uli su mil­ioni u dvade­se­tom veku, pa šta,
    a mož­da je reč o tome, vi kao to ne znate i ja vam toprv otvaram oči,
    što za nov ugao gledan­ja tre­ba mno­go para, kao za nameštenu utakmicu
    posle koje prof­i­ti­ra­ju kla­dion­ičari, još su popularniji
    namešteni slo­bod­ni izbori, o bože saču­vaj me neza­v­is­nih komisija,
    ili je bol­je te pare potroši­ti kao za CERN i dokazati
    Boži­ju čes­ticu, o svet­losti, raskoš­na pre­di­v­na svetlosti,
    ti li si kri­va za ovu neiz­držljivu Hajzen­ber­govu muku neodređenosti,
    za ljubav i smrt, za razlivenost pre­dela kroz šoferšajbnu
    auto­mo­bi­la na kiši kojem brisači sporo klikću na desno,
    na levo, na desno, na levo, na desno, na levo

    .

    .

    .

    Plave senke

    .

    Plave senke, senke plave, grad je poplaveo,
    prečas­ni propove­da da je bog plav, diza­jn izmišljen
    da jed­nos­tavnost pobe­di frak­talne šume,
    prečas­ni laže, nika­da nije video boga, niko ne može da ga vidi,
    malo je oko, mala je duša, nema gde da se smesti ni nje­gov osmeh,
    nema mes­ta ni za našu malenu ljubav, nema za našu majušnu nadu,
    kamoli za apso­lut koji podeša­va stvarnost, čelične mostove,
    utemelju­je očaj između galak­si­ja, prečas­ni se kune da nema greške
    u diza­jnu, da to što gov­ori ne gov­ori on sam, da to gugl
    pre­vo­di arame­js­ki, sa obla­ka na oblak, mož­da je past­va pre­više mlaka
    da se pobuni, ali sreća je rel­a­tiv­na stvar, i trpljen­je nema granica.

    .

    .

    Podzemne vode

    .

    Pit­o­ma zver ispod ste­na spava,
    da smo u baj­ci pes­nik bi napisao:
    uspa­vani zmaj sklupčan oko svog ohlad­nel­og srca miruje,
    nema greške u dizajnu,
    bezbrižni smo dok majsko sunce vida našu tugu,
    dok nam pogled ne privuče bunar iza kuće
    i odande pot­mu­la tiši­na, pret­n­ja koja se prikrada,
    čvrsto tlo leži na vodi,
    opom­in­je da hodi­mo smerno,
    da radost raz­gov­o­ra izvlači vedro bistrog fluida
    u kojem posle hladi­mo pivo

    .

    .

    .

    .