Kanibalizam

Lat­est posts by Goran Sim­ić (see all)

    .

    .

    Šta sam pro­pus­tio pri­je nego sam rođen

    .

    Niš­ta čini mi se, ništa

    što se nije ponovi­lo u istom obliku.

    Kao što na isti način majke psu­ju grobare-pripravnike

     koji dokono sjede pred kapi­jom  porodilišta

    i piju pivo.

    Kao što sva­ka kokoš­ka uveče liježe maštajući

    Da će porodi­ti jaje iz kojeg će se izleći zlat­ni paun

    što će se hrabro isprsi­ti pred rukom

    koja u kokošin­jcu traži omlet.

    Gov­orim o mil­ion­i­ma školj­ki koje vijekovi­ma žvaću

    vlasti­ti mozak

    raču­na­jući  da bi neki mali bis­er mogao zab­lis­ta­ti u ogrlici

    na vratu neke buduće kraljice iz bajki.

    Gov­orim o svo­jim mal­im rukama

    koje na okvire pro­zo­ra ugrađu­ju neprobo­j­na vrata

    sa ogrom­nom ključaonicom

    kroz koju mogu vir­i­ti u svijet.

    Onaj isti svi­jet koji prešutku­jem kako bih na njega

    mogao pljunuti kad god me povrijedi.

    .

    .

    Oglas u nov­ina­ma, 2016.

    .

    Prav­i­mo kaveze od nerđa­jućeg čelika

    po narudžbi,

    Plete­mo neprobo­jnu bodljikavu žicu na kilometre,

    sa popus­tom nudi­mo met­al­nu užad za vješanje.

    Velike količine suza­v­ca kupci­ma daje­mo na poklon.

    Gradi­mo preko noći sabirne logore za izbjeglice,

    sa garan­to­vanom diskrecijom,

    nudi­mo veli­ki broj prov­jerenih i iskus­nih zatvorskih čuvara

    sa dugim iskustvom širom Evrope,

    nudi­mo veli­ki izbor epi­demi­ja i bolesti za van­jsku upotrebu

    a na pok­lon daje­mo lijekove pro­tiv iste.

    Na raspro­da­ji imamo pro­gram­s­ka rješen­ja za nestanak

    nar­o­da, naci­ja i manjina.

    Prekra­jamo granice drža­va po dogovoru

    sa naplatom po kilometraži

    a kao bonus pok­lan­jamo human­i­tar­nu pomoć iz zaliha.

    U ponu­di imamo i popis recepa­ta za korupciju

    koji su se na tržiš­tu pokaza­li kao izuzetno efikasni.

    Pro­da­je­mo već urađene obrasce, saopšten­ja za javnost

    i garan­to­vanu medi­jsku podršku.

    Pri­mamo i zapošl­java­mo rad­nike sa men­tal­nim poremećajima

    i nepis­mene osobe

    koje neće znati proči­tati ovaj oglas

    jer nji­ma nije ni namjenjen.

    Jer

    ko bi budali mogao objas­ni­ti da ovaj oglas

    nije plaćen parama

    već krvlju.

    .

    .

    Bom­baš samoubica

    .

    Vlas­nik Cvjećare se poli­ci­ji zaklinjao

    da nije niti na trenu­tak pomis­lio da bi taj mladić

    koji je ušao u nje­govu rad­nju mogao biti bom­baš samoubica.

    Štaviše, pris­to­jno mu se zah­valio što je 23 ruže

    tako lije­po umo­tao u celo­fan i čak mu je dao i bakšiš.

    Pro­davač kara­ta na šal­teru Auto­buske Stanice

    izjavio je da je taj mladić

    djelo­vao kao izuzetno ljubaz­na oso­ba kada se ukr­cao u autobus

    sa buke­tom od 23 ruže.

    Kaže da je pomis­lio kako bi volio da i nje­gov sin izgle­da tako.

    Sad se plašim običnih i pris­to­jnih lju­di, rekao je.

    Nije pron­ađen niti jedan svjedok

    pri­je nego je Hit­na pomoć pre­ve­zla u mrtvačnicu

    dvade­set­tri tijela

    i nakon što su auto­bus odve­zli na groblje automobila.

    Na uli­ci je ostao samo krater u asfaltu

    u kojem su pli­vale lat­ice ruža

    na površi­ni mješavine nafte i krvi.

    Pos­tidio sam se samog sebe sluša­jući taj izvještaj

    na radio vijes­ti­ma, razmišljajući:

    Ko mi daje pra­vo da pame­tu­jem o simbolici

    te dvade­setitri ruže umjesto o mrtvim ljudima

    i

    ko mi ne daje pra­vo da se plašim običnih ljudi.

    Ako ni zbog čega

    onda zbog toga što sam zakas­nio na taj isti autobus

    jer sam potrošio pre­više vremena

    zal­i­je­va­jući ružičnjak

    tu,

    ispred mojih vrata.

    .

    .

    Zapis o kanibalizmu

    .

    Šta mi je tre­ba­lo da zara­tim sam sa sobom.

    U parku mi je nepoz­nat vojnik dobacio

    kako je moja kćer­ki­ca toliko lijepa da bi je čovjek

    mogao pojesti.

    Kani­bal­izam nije uzrok nego posljed­i­ca tešk­ih vremena,

    šap­n­uo mi je na jed­no uho teo­retičar Roland Vilneu,

     a na dru­go uho mi je Darvin rekao da je ljud­s­ka vrs­ta izmis­lila jezik

    kako se ne bis­mo među­sob­no pojeli.

    Riječi su brana

     među raz­japljen­im čeljustima,

    pomišl­jam.

    U XII vijeku

     u Parizu su jedan berberin i poslastičar na radost kupaca

    god­i­na­ma prav­ili paštete od ljud­skog mesa dok ih nije otkrio pas

    koji je u pašteti najušio svo­ga gospodara.

    Optuženi su se branili pravom na gastronomiju,

    onda su ih obje­sili a psu digli spomenik.

    Uskakao sam samom sebi u usta,

    žderao sam se između mene i sebe

    i nisam se pomirio sa tim da smo izmis­lili jezik

    samo da bis­mo se tješili nakon zločina.

    Onda sam rekao vojniku : „Majku li ti ljudoždersku !“

    i trkom pob­je­gao sa kćerkom daleko od vojnika,

    u Školu gdje će je lede­na slo­va i interpunkcije

    mami­ti toliko dugo dok se ne počnu ota­p­ati i miješati

    u njen­im mal­im grudima.

    I da odgodim za neko bol­je vri­jeme objašnjenje

    zaš­to je vojnik u uni­for­mi posegao za pištoljem

    nakon što smo koris­tili jezik

    u tek par rečenica.

    .

    .

    Umorio sam se od sebe kao žrtve

    .

    Skladište praznih flaši­ca par­fe­ma pre­raslo je

    gomilu pro­maša­ja koje sam napravio,

    a gigants­ka olov­ka sa srcem od kreča

    nadrasla je moju običnu potre­bu da bilježim

    mal­og sebe.

    Umorio sam se od samokažn­ja­van­ja, od izvinjavanja

    zbog pig­men­ta kože koji može pod­ni­jeti samo mjesečinu,

    od mene koji ličim na psa što ponekad zau­rla pop­ut vuka

    pohran­jenog u kar­tote­ci  Biroa za Izbjeglice.

    Korice zabran­jenih knji­ga uselile su se u mene

    u for­mi ostata­ka hrane

    na papirn­im tan­jir­i­ma demon­strana­ta u parku.

    Pretvo­rio sam se u kič,

    u slatku nakazu koja više ne sakri­va svoj vjenčani prsten

    od bodljikave žice.

    Pos­tidio sam se što sam sebi dozvolio

    da po mome pul­su bankars­ki službenici

    proizvode sirot­in­ju,

    što se moja tuga može stavi­ti na vagu i upakovati

    u one iste  šarene kutijice

    koje su ostale neotvorene ispod prošlogodišnje

    novo­godišn­je jelke.

    Kriv­im samo sebe što sam u sta­blo javo­ra ure­zao ime domovine

    koja se potom počela sušiti

    i sad sku­pl­jam lišće ne bih li napunio makar jed­nu jastučnicu.

    Makar jed­nu za moje pretke koji me ne presta­ju mititi

    pori­jek­lom.

    Leđa su mi se pretvo­rila u grudi,

    nis­ki podrum­s­ki pla­foni naprav­ili su me grbavim.

    Kupu­jem cipele u pro­davni­ca­ma za djecu,

    zab­o­ravl­jam kako to izgle­da isprsi­ti se pred mecima

    i brkam raz­liku između vojni­ka i heroja.

    Umorio sam se od poru­ka koje šal­jem sam sebi

    iz zemal­ja za koje ne znam,

    iz grado­va koji mi naplaću­ju porez na velike oči,

    sa plaža na koji­ma iste stare kro­n­jače sa podsmi­je­hom pregaze

    novog star­ca zab­o­ravl­jenog pod suncobranom.

    Nema na tim poruka­ma adrese pošiljaoca,

    nema ni ime­na, niti ima mene.

    Pre­poz­na­jem se u huku kamiona za smeće

    koji krši flašice od par­fe­ma kao da svi­ra himnu,

    tamo, par uli­ca dalje,

    tamo gdje počin­je moja tuga.

    .

    .

    Preću­tao sam svo­je rođenje

    .

    i onda sam se navikao

    da preću­tim i sve ono što se može izreći jedi­no suzama.

    Ona lar­va lep­ti­ra u mojim pele­na­ma nika­da nije poletjela

    već je odg­miza­la na ogledalo

    i pretvo­rila se u ružnu mrlju.

    U oko, koje gle­da samo u sebe.

    Moja  maš­ta je rođe­na iz moje navike da ćutim

    jer samo tiši­na pos­je­du­je boju za kojom čeznem

    a koja ne pos­to­ji niti u jed­nom katalogu.

    Koliko puta me je obal­na straža sprečavala

    da ron­im  duboko pre­ma dnu okeana.

    Molili su me da odustanem

    jer dol­je nema niče­ga osim mokrog mraka

    a ja bih uvi­jek ronio dublje u potrazi za nečim

    što mi je obećano i što mi pripada

    a što nika­da nisam definisao.

    Mož­da je  to neš­to za čim sam tra­gao osta­lo ubilježeno

    u moju kožu

    u for­mi  ožil­ja­ka od zlat­nih spru­do­va koji bi me grebali

    da ne ron­im dublje,

    u rana­ma od  uje­da riba koje su ljubo­morno žvakale svoj mrak,

    u  mome dahu pod roni­lačkom maskom me je davio

    kad bih poražen,

    ispli­vao na plažu što gov­ori jezikom neplivača.

    Mož­da je dobro što sam se ože­nio ćutnjom

    i što mi je krik postao ljubavnica

    koja ne pravi raz­liku između rib­arskog čamca

    i pod­mor­nice.

    i kojoj je sve­jed­no da li udišem crnu vodu

    ili bijeli vazduh.

    Sve dok ron­im. I dok ne moram

    gov­oriti umjesto samog sebe.

    .

    .

    Crne jabuke, Sirija

    .

    Crne su jabuke rodile ove jeseni.

    Crne.

    Čudim se

    jer sta­bla su izgledala čarob­no i nevino

    okiće­na bije­lim beharom

    ovog prol­jeća.

    Šta nam je to lje­to učinilo?

    Plašim se da neko dijete na putu do škole

    ne  ubere neku od crnih jabuka

    i podi­jeli ih sa dru­gari­ma iz učionice

    pri­je nego što im učitelj objas­ni ovu crnu metaforu,

    pri­je nego što nas sni­jeg savlada,

    pri­je nego zab­o­rav­i­mo na behar.

    Plašim se da će nev­ina zeml­ja progutati neku od košpica.

    Toga se plašim.

    Toga se plašim.

    .

    .

                                                                          Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .