Odbačeni lik

Mira Popović
Lat­est posts by Mira Popović (see all)

         Kradlji­vac reči

    .

       Ja sam kradlji­vac reči, lik iz mašte tal­en­to­vanog, ali lakovernog pis­ca. Lakovernog, jer nije slu­tio da će moja glad za plenom posta­ti nez­a­sita i da ću se okomi­ti i na nje­ga. Ukratko, pokrao sam ga do posled­nje reči. Nije imao čime da završi priču, bio je pri­moran da odus­tane od romana. U Društvu odbačenih juna­ka bio sam najreči­ti­ji dok nisam shva­tio da se moje bogat­st­vo topi sva­ki put kad odrešim jezik. Sa ovo malo pretek­lih reči rekao sam sve o sebi.

    .

    .

     Laka težina

    .

       Pogleda­jte me, i biće vam sve jas­no. Krup­na sam, ali priz­naćete da sve te obline i lakoća s kojom nosim svo­ju težinu ima­ju draži. Po zamis­li pis­ca muž me vara, a ja se tešim jelom. No, sama sam otkri­la da ima još zado­voljs­ta­va, osim hrane. Pisac je počeo da me nalazi u kreve­tu sa junaci­ma tuđih romana i s mukom me je vraćao u svo­ju priču. Pre­ba­cio mi je da sam laka žena; napus­tio je roman i uslovio nas­tavak pisan­ja mojim slabljen­jem. Dije­ta se pokaza­la kao pre­v­e­li­ki zalo­gaj za mene.

    .

    .

    Pre­o­bražaj

    .

       Pisac se poz­abavio mojim likom vrednog mladića, a potom se posve­tio dugim poglavlji­ma koja sa mnom nisu imala veze. Jako sam se dosađi­vao u iščeki­van­ju povrat­ka u priču. I, kad sam se jedne noći, u snu, pretvo­rio u komar­ca, ta me je prom­e­na čak zabav­i­la. No, u času ponovnog vraćan­ja na moj lik, Pisac me nije pre­poz­nao. Rad­nju romana poveo je drugim tokom, a mene juri da me ubi­je. Ne, nije on kali­bra Kafkinog. Za nje­ga niko ne bi ni čuo, da ja ne zujim uoko­lo i ne pričam ovu priču.

    .

    .

    Čita­lac

    .

                                                                                                               Ponekad mis­lim da su dobri čitaoci

                                                                                                               retke ptice, još mračni­je i neobičnije 

                                                                                                               nego dobri pisci.

                                                                                                                                              Horhe Luis Borhes

    .

       Pisac beše isko­ris­tio moju čita­lačku radoz­nalost i sklonost ka neo­bičn­im knjiga­ma. Priču je započeo upra­vo sa mnom kao čitao­cem: čitao sam o nekome koji čita o dru­gom koji čita o trećem koji čita kako četvr­ti čita o petom koji čita… do u nedogled. Posum­n­jao sam da je pisac skren­uo i da ga niko neće objav­i­ti. Opomen­uo sam ga, a on mi je odgov­o­rio da može bez mene jer sam samo kap u moru čita­la­ca. Ne žal­im što više nisam u toj knjizi. Muči me jedi­no pitan­je: šta čita posled­nji čitalac?

    .

    .

    Diri­gent

    .

       Potkraj romana posta­lo je nepod­nošlji­vo. Pisac mi je za kon­cert Malerove Sim­foni­je br. 8 oduzeo štapić i izveo me na scenu bosog i sko­ro golog, napisavši da sam „u iza­zovu upravl­jan­ja vokalno-instru­men­tal­nim kolo­som od hil­jadu duša odlučio da koris­tim sva­ki delić tela.“ Kao obično, pisao je sa slušali­ca­ma na uši­ma i nije slušao kon­cert kojim dirigu­jem, već neki užas koji je on nazi­vao muzikom. Kao obično, čuo sam ga, ali više nisam mogao da izdržim: jedan od nas dvo­jice morao je da strada.

    .

    .

    Čehovu za ljubav

    .

       Tražio sam dobre pri­like za braću Kara­ma­zove. Pomišl­jao sam na ses­tre Bronte, ali bojao sam se da ne otmu mom pis­cu pero i ne napišu šta hoće o svo­jim brakovi­ma s Kara­ma­zovi­ma. Izbor je pao na Tri ses­tre. Samo smo pisac i ja, lik provo­dadži­je u nje­gov­om romanu, znali intrigu, kad je u štampi izne­na­da osvan­u­lo: „Tri ses­tre za tri bra­ta!“. Pisac je pomis­lio da sam se negde izbr­bl­jao, isterao me iz romana. Požalio sam se Čehovu: Napiši priču, rekao je on, dru­go ti ne pre­osta­je.

    .

    .

              Leg­en­da o poseti Vaz­im­bi– II

    .

       Jedne noći poz­vao sam u goste Vaz­imbe, prve nasel­jenike Mada­gaskara. Da bih ih pošt­edeo civ­i­lizaci­jskog šoka, iz opisa moje mod­erne kuće u rukopisu romana čiji sam glavni lik dotle bio, izba­cio sam sve stvari. Osim jedne, koju sam sakrio. Kad mi je mobil­ni zazvo­nio u čara­pi, Vaz­imbe su se u strahu razbežale po celom romanu. Svi­ta­lo je, nisam imao kud. Za kaznu, pisac me je zaključao na praznoj strani­ci i bacio ključ u more. Talasi huče da su Vaz­imbe preživele u romanu do današn­jih dana.

    .

    .

                  Lik i ništavilo

    .

       Iako me je sam pisac skro­jio po meri filo­zo­fa, prime­tio sam da mu idem na živce. Nervi­rala ga je moja nepre­suš­na potre­ba odgone­tan­ja tajni, suš­tine i smis­la sve­ta i pos­to­jan­ja, a naroči­to to što sam saz­nan­ja do kojih sam dolazio čuvao za sebe, što ni sa njime nisam hteo da ih delim. U društvu u koje me je uveo pravio sam gafove da bih se što pre vra­tio osa­mi i izgrad­nji svog pogle­da na svet. Koji sad, poš­to sam odbačen lik, ne mogu da izložim jer sam bez pis­ca ništa.

    .

    .

       Carte blanche

    .

       Po priro­di sam odmet­nik, nepopravljivi odmet­nik, usuđu­jem se da kažem. Odmetao sam se od sve­ga i svih, od društ­va, porodice, vere, prirode, civ­i­lizaci­je… Već na početku rukopisa, pisac je shva­tio s kim ima posla, dao mi je carte blanche i nadal­je je samo, rekao bih i sa uži­van­jem, beležio moje avan­ture. Tako je išlo sve dok se, razi­gran i nesves­tan posled­i­ca, nisam odmet­n­uo od samog sebe. Ni pisac, niti ja nis­mo znali odgov­or na pitan­je: kako dalje?

    .

    .

         Saga o zmaju

    .

       Odras­tao sam među lis­tovi­ma knjige: pre nego što je saga o Iske­jpovi­ma počela da naras­ta, pisac je opisao požar u kome su „goto­vo svi nestali“, da bi potom pra­tio sud­bine člano­va porodice koji­ma je name­nio da prežive. Na mene, „dete s  pla­menim oči­ma“, zab­o­ravio je. Glavni junaci tajno su me hranili. Zvali su me Zmaj. Kad me je otkrio, pisac je hteo da zna ko sam. Zmaj, pokušavali su junaci da me spa­su, zmaj od papi­ra. Pisac nije poverovao.

    .

    .

                       Nevi­nost bez zaštite

    .

       Ja nisam odbačen, ja sam najuren. Zbog piščeve ljubo­more, mis­lim. Usaml­je­na dok je on pisao, žena je pis­cu prigov­o­rila da likove u nje­gov­im roman­i­ma poz­na­je bol­je od nje­ga samog. Pisac je, izgle­da, posum­n­jao da su ta poz­nanst­va otišla dal­je. Ne znam zaš­to se baš na mene okomio, ženu mu nikad nisam takao. Ostao sam hladan kao ste­na i tokom nji­hove svađe, i dok je ona, s novim muževl­jevom rukopi­som u dnu kri­la, dlanom nežno pri­tiskala opis mojih pohotljivih usana.

    .

    .

               Skupina

    .

       Mi smo mnošt­vo i, zasad, skup­no funkcioniše­mo. U Društvu odbačenih juna­ka smo u pro­lazu jer nas često neki pisac uzme poš­to nas je dru­gi odba­cio. Znate kako to ide, jedan pisac napiše, rec­i­mo: šetal­ište je bilo puno lju­di, pa se pre­domis­li i izbriše nas, a dru­gi nas pomene u sličnom, uopštenom opisu, pa se i on pre­domis­li… i tako redom. Vre­menom, uvežbali smo razne masovne uloge. Ničim se poje­d­i­načno ne ističe­mo, no svako od nas san­ja da će ga pisac zapaz­i­ti, izd­vo­ji­ti i zadržati u delu.

    .

    .

    .