Kažem osoba

Snježana P. Lončar
Lat­est posts by Snježana P. Lončar (see all)

    .

    .

    Kažem Oso­ba. Nikad Ona ili On. Ili kažem Ono ako je ikako moguće. Kažem Tamo, jer Tamo je neo­dredi­vo i može svuku­da biti a da se ne zna gdje to mis­lim. Da se ogradim. I zaštitim od možebit­nih primisli.

    Nika­da ne znam kako će ko doživ­jeti izrečeno, s kim zapra­vo raz­go­varam, s kime ne, a mis­lim moguće da jesam.

    Dak­le, pričam oprezno. I razmis­lim na tren pri­je nego zaus­tim. Mada, isti­na, rijetko riječim.

    Jer zbog riječi sam uma­lo živ­ot izgu­bio nekoć. Od tada ne zab­o­ravl­jam da sam došl­jak u okružju kojem jesam, da ovo nije moje tlo, da sa strana izvo­ra pijem i iz tuđeg čan­j­ka jedem i gaz­im tuđi­na zemlju.

    Otku­da sam došao pričali su da je vasel­je­na jed­na i da pri­pa­da svi­ma. Da smo svi pod šeširom onim odoz­go­ra  isti i da je loše gle­dati popri­jeko kako star­inu tako i  nova­ka. No!

    Ovd­je te riječi niko ne izušću­je. Tako i ja tulim kad neko kaže Zeml­ja, kad kaže Dom ili kad natukne Tuđin.

    Otku­da sam došao sve je nekako kao…E ne znam kako, ali ovako stu­de­no nije. Što u oku što u riječi ovdašn­jeg bića, izbi­ja stu­den da mi pro­bi kosti. Tako da sam rad biti sam iako usaml­jen i međ nji­ma jesam, pa kako god, sam  sam. I nekako mi najbol­je gubi­ca zatvorenih, jer ovd­je već­ma gleda­ju u usta i samo čeka­ju riječi, a i oni sami odveć zbore . Jer kako rekoh, zbog riječi sam uma­lo živ­ot izgu­bio nekoć.

    Zato se skutrim u zidove i pišem. Na svome jeziku koji ovd­je zbog negov­o­ra jed­va da  rabim, jer se Oni stanu smi­jati  mojoj riječi i stanu ispravl­jati i opon­ašati sve se smi­jul­jeći, a od tog mi titra­ju bade­mi sa strana čela i od tog mi bijes u trbuhu raz­gore. Ja nemam potre­bu njih ispravl­jati, a kamoli opon­ašati, jer oni jezikom svo­jim ne tvore niš­ta da čov­jek uči, a kan­da je najubav­i­ji dižu ga vas svakog osta­log jezi­ka i puka te im se Oni pri­jeko smi­ju kao oni meni.

    Tegob­no mi zna počesto biti da me sve u prsi­ma stišće i da mi zra­ka više neg’ što mogu udah­nu­ti tre­ba. Onda dan­i­ma ne izlaz­im iz sebe, među nji­ma sam vide,a ne zna­ju da nisam i samo me čežn­ja za otku­da sam došao drži još da pos­to­jim. Utečem u nadu za Tamo i sav od nje dan­i­ma gorim, pa se sve smiri, pa opet do malo pono­vo počne i nema tome kra­ja. Nema kra­ja, jer Tamo otku­da sam došao više ne pos­to­ji doli  pod mojim rebrom lije­vim i u zjeni­ci moga oka  i u mojoj pisanoj- prešućenoj riječi. Zatr­ti puti, stu­den ih ubi, ona što meni pro­bi kosti.

    Tako pre­bi­vam međ nji­ma s opreznom riječi čest gost sam sebi. No ako bi iskren do kon­ca da budem, priz­nat ću jed­no: kako pro­lazi vri­jeme dal­je ili ja kako odmičem kroz vri­jeme, osjećam sve man­je i man­je. Isto i za sreću i tugu. Nekako mi sve kako vele ravno. I to sve više i jače.  Slu­tim dan kad neću osjećati pod šeširom nebeskim niš­ta, a kako idem kao da u sus­ret baš takvom danu ovim noga­ma i kora­ka ovak­va stu­pam. Neka!

    Tja čemu dru­gome svakako strem­i­ti nemam doli tome danu koji kao spasen­je u mis­li­ma gledam. Nije mi živl­jen­je radost kad ne mogu reći ime za Ona, On ili Ono. Kad ne mogu imenom naz­vati Tamo da se zna gdje to mis­lim da je. Kad sam sebi sam, da priz­nam i to, jedi­ni, a ne čest kako ono rekoh, gost. Kad je stu­den zatr­la pute ista ona stu­den što meni kosti pro­bi čim mi je stopa­lo na ovoj zemlji utis­lo drhtav trag i  čim sam proz­bo­rio prvu riječ i istom gubicu zatvo­rio. Neka! Svako svoj dan ima, svakome dođe onih pet min­u­ta. Ter će i meni jed­nom da svane.

    .

    .

    .

    .

    .