Knjiga je da se čita

Lat­est posts by Radomir Mihailović Točak (see all)

    .

    .

    Gitarista Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine.  Svi­ra od pete godine. Bio je gitarista i kom­poz­i­tor grupe Smak. Kom­pono­vao za film. Nagrađen Kristal­nom priz­mom za kom­pozi­ci­je u fil­mu Vizan­ti­jsko pla­vo.  Važi za neu­mornog čitaoca.

    .

    .

    Šta je Vama književnost?

     

    Književnost je nau­ka o lep­oti, este­tiz­mu, baš kao i muzi­ka kojom se bav­im. Raz­li­ka je samo u tome što muzi­ka koristi ton a književnost se služi logosom.

     

    Šta trenut­no čitate?

     

    Puno toga, uglavnom čitam neke moje spise, dnevnike, beleske. Imam neko­liko „načetih“ knji­ga, kao što su „Prol­jeća Ivana Gale­ba“, Vladana Desnice. Potom, „Portret među maska­ma“, Vladimi­ra Pištala…

     

    Knji­ga koja Vas ne napušta?

     

    Ima ih više ali navešću makar tri, „Vol­ja za moć“ – Fridrih Niče, „Pol i karak­ter“ ’ Oto Vajninger, te „Bla­go cara Radovana“ – Jovan Dučić. Moć ovih knji­ga sija i dan­ju i noću ispred moje svesti.

     

    Vaša opsesi­ja iz detinjstva? 

     

    To je svakako muzi­ka. Imao sam pojačanu reak­ci­ju na sve sto proizvo­di ton, muziku. Umeo sam da sed­im uz radio i da odslušam razne gov­orne emisi­je, pa čak i „Izveš­taj o vodosta­ju“ samo da na red dođe muzi­ka. A sva muzi­ka pedesetih je bila tako fina i čed­na, gde god da postavite skalu na radi­ju čuli bi ste izvor­nu nar­o­d­nu, džez i klasičnu muziku.

     

    Omil­je­na bajka? 

     

    Sasvim sluča­jno to je bila baj­ka o ruskom junaku koji se zvao Ilja Muromec. Roditelji su ga kas­no dobili, bili su jako siro­mašni kao i mno­gi u nji­hovom selu. Mali Ilja je počeo lepo da raste i da se razvi­ja, toliko da je postao pravi Herkules. Ruka­ma je krčio šume, čupao sta­bla iz kore­na, ure­đi­vao zemlju sel­jan­i­ma pa čak ih je i branio od razbo­jni­ka. Zapra­vo, sniml­jen je istoimeni film koji sam gledao ranih šezdesetih.

     

    Prva knji­ga koju ste pročitali?

     

    Prva knji­ga za koju se sećam da sam je čitao jeste „Emil i detek­tivi“ – Erih Kest­ner. Mada smo ses­tra i ja u ruka­ma držali debelu knjigu „Braća Kara­ma­zovi“ ali smo samo gledali crtane ani­maci­je liko­va sa velikim bradama.

     

    Kome ste Vi bili prva ljubav?

     

    Sig­urno sam jedan od onih ko nikome nije bio prva ljubav. Koje zbog dugo­tra­jne bolesti, koje zbog zatvorenos­ti uzroko­vane mojom bolešću.

     

    Vaša igra u detinjstvu?

     

    Sem gitare nisam imao drugih igrača­ka ali ona mi je itekako posluži­la i za igru. Pravio sam „trku“ klik­era tako što postavim tri koma­da, jedan između 1–2. žice, dru­gi između 3–4. treći  između

    5–6. Malo nag­nem gitaru ka dole i klik­eri krenu duž žica, onaj najteži valj­da prvi stigne i slo­ma­ta se preko kobil­ice udara­jući svud oko­lo. To mi je bilo zan­imlji­vo. Onda ih pus­tim da ne prelete, nego da se seta­ju tamo-vamo.

      

    Koga volite?

     

    Volim decu, živ­ot­in­je, insek­te. Volim biljke. Veliku ljubav osećam pre­ma sun­cu, sva­ki dan iza­đem napol­je, zagledam se direk­t­no na par sekun­di. Poz­drav­im ga a ponekad i pričam sa suncem. Uopšte, najveću moguću ljubav osećam pre­ma priro­di koja me je dala.

     

    Ko Vas mrzi?

     

    Nisam nikad ose­tio direk­t­nu mržnju.

     

    Neost­vare­na želja?

     

    Na ulazu u VMA sto­ji slo­gan „Zdrav čovek ima hil­jadu žel­ja, bolestan samo jed­nu“. Poš­to sam vrlo mlad dopao bol­nice zbog moje noge i lečen­ja to sam uvek šezn­uo da ne osećam bolove. Ali moja neost­vare­na žel­ja je svakako bila da igram fud­bal, to bi podrazumeva­lo da sam pot­puno zdrav.

     

    Da li posuđu­jete knjige prijateljima?

     

    Većinu knji­ga koje pose­du­jem jesu pok­loni mojih pri­jatel­ja a sko­ro sve knjige koje sam ja kupio u živ­o­tu sto­je na poli­ca­ma istih pri­jatel­ja, mis­lim da je to demokrats­ki. Među­tim, nemam običaj da uzi­mam tuđe knjige jer znam koliko znače vlas­nici­ma. Ali, knji­ga je da se čita.

     

    Ima li starost pred­nost nad mladošću?

     

    Ima kao utešni pridev. Starost među­tim ima svo­ju svrhu ali šta vre­di da o tome pričam mlađi­ma? Ovi star­i­ji već ion­ako sve znaju.

     

    Kome nećete poverovati?

     

    Onome ko ne veru­je ni samom sebi, jer mi daje odličan povod za to.

     

    Šta je Vaš moto?

     

    Ne smetaj drugi­ma kao što smetaš samom sebi”.

     

    Kakav je odnos muzike i literature?

     

    Muzi­ka se oper­a­tivno bavi lep­o­tom proučava­jući bilo kakav oblik u smis­lu spoljnih i unutrašn­jih lin­i­ja koje pred­stavl­ja melodi­ja. Sve odnose stvari sto izuča­va har­moni­ja. Igru vre­me­na i dinamike što izuča­va ritam. Lit­er­atu­ra izuča­va lep­o­tu koris­teći jezik tako što ljude nauči kako da razmišl­ja­ju, kako da se izraze i kako da shvate druge, svet oko sebe. Poš­to jezik koristi razne muz­ičke operaci­je kao što su intonaci­ja, dijalekt, ritam, i red reči, sklop mis­li to lit­er­atu­ra indi­rek­t­no, koris­teći jezik pre­poz­na­je nar­avno muziku u nje­mu. S druge strane, poez­i­ja i muzi­ka ima­ju gus­tu sarad­nju, libre­ta i opera takod­je, sce­nario za mjuzikle…Umetnosti često proži­ma­ju jed­na drugu, pokušava­jući tako da dopri­ne­su shvatan­ju lepote.

     

    Da li ste umorni od umetnosti?

     

    Uko­liko je pois­tove­tim sa sop­stven­im živ­o­tom onda – da. Zato uvek radim neš­to iz oblasti nauke, u meri koju mogu da razumem. Konkret­no se radi o matem­ati­ci. Opčin­jen sam sta­tis­tikom, ponekad se odmaram tako što dolaz­im do sta­tis­tičk­ih podata­ka o ma kojoj temi. Tu je i pro­grami­ran­je koje me takođe vrlo zanima.

     

    Ko Vas je zadužio dobrom?

     

    Pre sve­ga moj otac, potom učitelj gitare pa onda svi fanovi naše muzike koji su mi pokaza­li dobro svo­jim iskren­im reak­ci­ja­ma, ako bih mogao da per­son­ifiku­jem onda je to svakako muzika.

     

    Ko Vas je uvre­dio i čime?

     

    Srećom, vrlo rano sam shva­tio da samo glu­post i neisti­na mogu da povrede. Mož­da sam zato i odabrao umet­nost jer rešen­je vidim samo u daljoj human­izaci­ji društva.

     

    Šta biste pitali Homera?

     

    Kad bude objavlji­vao svoj „budući“ ep, da li pos­to­ji mogućnost  da nekako pokuša sa beležen­jem i dočar­a­van­jem muzike onog vre­me­na? Jer ono što imamo kao fak­te nije dovoljno…

     

    Da li Vam je neko posve­tio pesmu?

     

    Moj pri­jatelj Zoran Lek­ić koji živi i radi u Šved­skoj posve­tio mi je pes­mu pod nazivom “Pragovi”, što je u isto vreme bio i naslov nje­gove zbirke pesama. Moj pri­jatelj i kum, Jovan Nikolić Jof mi je posve­tio više pesama, sada živi i radi u Nemačkoj.

     

    Točak. Ko Vam je dao nadimak?

     

    Moj otac je bio kolar po zan­i­man­ju, poš­to je pravio kolske točkove sve nas, nje­gove sinove (bilo nas je četvor­ica) zvali su „točkovi“. Tako sam ja u Čačku bio poz­nat kao „Točk­ić“ a u Kragu­jevcu su me pro­mo­visali u „Toč­ka“. Mog oca su inače zvali Ris­to Točkonja.

     

    Kome ste zahvalni?

     

    Bogu.

     

    .

    .

                                                                                                    Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .