Branko Maširević

Knjiga zaveta

Kažu da se u zrelo doba čovek više i bolje seća nekih dalekih događaja iz mladosti nego onoga što je radio prošle nedelje ili meseca. Neko duboko intimno, lirsko, ali neumitno preispitivanje koje je deo sumirajućeg i ublažavajućeg pogleda na sopstveni život koji se udaljava. I to nema veze s onim čime se čovek bavio, s njegovim iluzijama i nadama. Na život pomalo običan ili nedosanjan, gleda se isto tako brižno i setno kao i na onaj naoko zaokružen i ispunjen. To je film jednog života koji se odvija bez fatalnosti i bez tumačenja, s izvesnim tajnim užitkom.

         Branka Bogavac je svoj povratak u prošlost najpre bila namenila deci i unucima da im ostavi svedočanstvo o jednom svetu koji nestaje pred našim očima. Posebno u prvom delu knjige Susret je najveći dar u kome se seća života u Crnoj Gori, običaja, svakodnevnog bivanja u oskudnim i često surovim uslovima. A onda je samo sećanje počelo sopstveno tkanje i sve pretvorilo u poverljivu i dirljivu priču o sudbini, onoj same naratorke, ali i njenih bližnjih, o čežnji i snovima od kojih su bila satkana ljudska bića posle Drugog svetskog rata, o njenom dolasku u Francusku u kojoj živi više od pola veka… Provejava kroz sve to i siva pozadina komunizma, „hladnog rata“, dirljiva romantika iz razdoblja mira, ali i izgubljene iluzije generacija i konačno fantastično ostvarenje ličnog sna. Od pomalo stegnutog, ali značajnog opisa nekih radnji, predmeta i pomagala, ton lagano postaje prisniji i opušteniji… Jer je ovo forma za svakoga nova, priča o sebi, a posebno za nekoga ko je bio posvećen drugima, trudeći se da ih uvede u sopstveno sećanje na kreativne tokove kroz brojne razgovore sa velikim stvaraocima koje je objavljivala u štampi i u knjigama…

         Bogavac se po prvi put našla ne naspram nekog umetnika koga kroz razgovor pokušava da približi sebi i drugima, već naspram sebe same i sopstvenog života koji je poželela da opiše kao neko sećanje, da ga odvije kao filmsku traku…

         Osim želje da njeni najbliži na ovaj način saznaju nešto o njenom davnašnjem životu u Jugoslaviji, o Crnoj Gori, kao i o dolasku u Francusku, poznati intervjuer je sada taj koji priča… Priča je poput onih nekadašnjih u dugim zimskim noćima, kada oni dobro utopljeni i ušuškani slušaju nekog ko ume, ima snage i raspoloženja da priča. Bogavac na više mesta priznaje tu novinu, i pita se da li je njen život vredan takve pažnje…

         Ali se klupko, u međuvremenu, počelo odmotavati…

         Za dramaturgiju pisanja bilo je dovoljno slediti ono što, nažalost, svačiji život nosi kao neminovnu dramu. Drama je ovde rani gubitak oca, koji je nestao a da nikada nisu našli pouzdan trag o njemu, zatim napuštanje zemlje i odlazak u ne toliko daleki, ali svakako nepoznati i tuđi svet, sve preko ratnog detinjstva i poratnog odrastanja u oskudici… (Važno je napomenuti da autorka ne teži da nam te nesumnjivo teške događaje predstavi kao traumu, već ih daje u nizu slika iz vremena, kao neki prirodni sled stvari, jer njena vizija nije tragična, a duh joj je vedar i pun optimizma.) Ali je bilo važno i slediti, baš kao u samom životu, onu srećnu zvezdu, onu magiju slučaja koji nekoga vodi ka mestu velikog ispunjenja… Za autora je to bila Francuska, Pariz, preko isto tako nemogućeg koliko sudbonosnog susreta s čovekom njenog života. Ovakve priče liče na „američki san“, na bajku, jer je Branka Bogavac, kako sama često voli da kaže, od čobanice došla do one koja intervjuiše najveće svetske umetnike, dobitnike Nobelove nagrade…

         Ljubav nema svoje stalno i posvećeno mesto i može da se desi u prolazu, skoro u letu… Mladi inženjer Žan Le Kont je upravo u metrou ugledao jednu devojku koja ga je privukla svojim držanjem i, iako veoma uzdržan,  uspeo  je da joj priđe pored Trijumfalne kapije, na Place de l’Etoile (Zvezdani trg) i dobije broj telefona. Dovoljno da se život zauvek promeni i njemu i njoj, kojoj je stipendija već istekla i koju je porodica uporno čekala da se vrati u zemlju. I to je ispričano kao da se desilo nekom drugom, bez patosa i bez trijumfa. Jer u bajkovitost ovih sećanja iznad svega spada ta nepretencioznost, iskrena i istinska želja da se hronološki isprati i osvetli jedan životni put, bez hvale i nadmenosti. Autorka je u onoj fazi kada se najviše razmišlja o ostavljanju traga, onog traga o kome toliki njeni sagovornici umetnici svedoče na uzvišeni način, jer to je trag o postojanju, svakako, ali trag o hrabrosti i mudrosti da se postoji, o tome da se to postojanje mora voleti da bi se stvarno i duboko ispunilo smislom i ljubavlju… U tome je sadržana filosofija onog drugog dela njenog života, ispunjena porodičnom i profesionalnom srećom, jer je Branka majka troje dece i baka sedmoro unučadi, a više od četiri decenije objavljivala je tekstove u svim jugoslovenskim, srpskim i crnogorskim medijima, kao i knjige razgovora koje su njena prava ostavština i poruka novim generacijama.

         A duh prvog dela života, koji se oseća na svakoj stranici njemu posvećenoj, jeste neki sanjalački optimizam, neko uverenje da se mora otići, uprkos svemu, čak i uprkos sopstvenoj porodici. To je duh jedne borbenosti koja se iskazuje kada se nađe naspram raznih sudbinskih udaraca i izazova, od ujeda zmije, do obavljanja teških poslova. Jer toj mladoj ženi ništa nije teško, ona pomaže majci koja poput mnogih Crnogorki nema vremena da bude majka, jer mora da bude i otac, i oslonac porodice, i fizički radnik… Autorka bez ikakve drame daje opise te isto tako hrabre, uporne i borbene žene, kao što daje sliku jednog društva koje kao da se ne kreće, u kome kao da nema ni vazduha za disanje, ni vremena ni prostora za maštanje. Ali snovi uvek postoje… I ponekad, sve pokreću.

         Veoma su dirljive scene koje kao da su ponovo zamišljene i odigrane u crno-beloj filmskoj tehnici, jer su iz tog vremena kada se, posle ratnih patnji i siromaštva, pojavljuje novi romantizam, nova osećajnost, pa učiteljica sa Bora odoleva zaljubljenim kolegama i sopstvenim osećanjima, ali i tajnim željama. Ona odbija u korenu razne ponude, jer oseća da je nešto čeka… Negde, na nekom drugom mestu.

         Svoj svet Bogavac je izgradila nasuprot tome što je sve vuklo na to da on nikada ne postoji na stabilan način. Taj isti otac, koga zauvek nema, ipak je model za mladu učiteljicu – maturantkinju koja sanja da studira u velikom gradu: u njenom sećanju, ali i na fotografijama (jer otac je napredan i mnogo voli da fotografiše decu) vidi se da je to čovek izuzetne elegancije, otmenog duha i veoma obrazovan. Sjajno vlada francuskim i kao veoma mlad već ima ugovor sa čuvenom Srpskom književnom zadrugom u Beogradu da mu objave drame! Iako do toga nikada nije došlo, jedna sveska od 800 stranica (kada mu je bilo 24 godine) njegovih zapisa potvrđuje svu originalnost i nadarenost ovog izuzetnog čoveka koji će, i pored svega, biti i ostati veliki uzor, ideal posebno onoj od dece koja i sama bira da uči francuski i da preko tog znanja dobije stipendiju za boravak u zemlji u kojoj njen otac nije imao ni vremena ni sreće da bude makar samo jednom.

         Iz tog sveta siromaštva mlada žena je bežala možda nesvesno misleći na očevu eleganciju: u njenim opisima raznih događaja, porodičnih okupljanja, igranki u vreme studija, lep izgled je zauzimao važno mesto. Opis je posebno precizan kada se radi o vrsti materijala od koje je bila napravljena njena haljina. I kod veoma važnih i dramatičnih dešavanja, autorka će skoro svaki put pomenuti i nešto u vezi odevanja ili će napomenuti šta se u određeno vreme posebno nosilo i bilo „u modi“. Jer uprkos nemaštini, uvek se nađe neko rešenje da čovek bude dopadljiv sebi i drugima. Otud sasvim izvesno potiče i ono držanje koje je privuklo njenog budućeg supruga. Ljubav prema šivenju, prema modi, do „otkrića“ jednog od njenih najvažnijih modnih detalja – ešarpe, preko svega toga se vidi kako je ova borbena i odlučna žena (ali u sebi i za sebe veoma delikatna) prešla jedan veoma dug i simboličan put, onaj od neugodne staze do škole – do grada svetlosti i prestonice mode. Od jednog zabačenog kutka planete (koji ona s toliko nežnosti i ljubavi čuva u sećanju) – do filmskog festivala u Kanu i Salona knjige u Parizu! To nije bio osnovni cilj pisanja ove knjige, ali i to se nalazi u njoj, taj podsticaj za sve one koji se nalaze na nekoj od staza koje naizgled nikuda ne vode!

         Osim tog istančanog osećaja za modu, Branka Bogavac je često i veoma duhovita, odnosno rado se seća i onoga što bi neko vrlo lako i namerno zaboravio. Jedna scena iz mladosti koju detaljno opisuje je u tom smislu posebno zanimljiva, kada stanuje kod rođaka koji zatiču ćerku i nju u prevari, jer su išle na igranku, a to im je bilo strogo zabranjeno, kao isto tako smešna epizoda iz majskih dešavanja 1968. godine u Parizu i studentskih demonstracija, kada  strasno ubeđuje demonstrante i njihove simpatizere da se inspirišu modelom jugoslovenskog samoupravljanja! U tome je još jedan značaj ove ispovesti, zato što se o sukobu dva modela života i društva ponekad i ne može govoriti bez smeha. Jer on je još jedna vrsta distance koju autorka na taj način ima i gradi prema sebi, odnosno prema onome što je uradila.

         Drugi, pariski deo knjige, više je racionalan nego emotivan, manje sanjalački i više „dokumentaran“, skoro zvaničan, jer je ispunjen drugačije i kroz druge, a ne samo kroz projekciju sećanja na sebe u vremenu. Ona daje opis nekih od najvažnijih i najčudesnijih susreta, kao sa Borhesom, Sioranom, Ljosom, ne bi li i samoj sebi pokazala da je taj pređeni put zaista bio čudo, ali i da je to čudo postalo sastavni deo nje.

         Kao da su događaji iz ličnog života ovde postali manje važni, ona samo navodi, nekad „surovo“ biografski, period francuskih studija, zatim rad u Jugoslovenskoj školi, mesto direktorke Kulturnog centra Srbije i Crne Gore u Parizu, na kome je za kratko vreme od dvadeset meseci organizovala veoma mnogo događaja… I tako, bez polemike, pokazala kako su kritike na njen račun bile neosnovane i zlonamerne.

         Ali za nju, ono glavno su bili susreti s piscima, rediteljima, slikarima, vajarima… Zbog toga je i želela da malo više opiše okolnosti pod kojima je dolazilo do njih, kao i neke potpuno neverovatne epizode, poput one kada je otkrila da ceo razgovor sa Sioranom jednostavno nije snimljen! Novi, specijalno za to kupljeni magnetofon je otkazao! Opet je bila neophodna neka magija, pa da dođe do novog razgovora, koji je preko naše štampe stigao u Rumuniju, a potom preko nje i u Francusku u knjigu Intervjui sa Sioranom i najzad u prestižno izdanje Quarto Gallimard i sveske L’Herne posvećene slavnom misliocu. Ili susret s čuvenim sineastom Paradžanovim, koji joj daje intervju u kupatilu svoje hotelske sobe, dok ga u njoj čeka čitava svita novinara – za koje kasnije neće imati nimalo vremena!

Sve to zahvaljujući upornosti i posvećenosti one iste osobe koja je još u Crnoj Gori znala da će da ode, toliko je osećala da je nešto vuče, i tome je umela da se preda s uverenjem i snagom. Kao i divljenje prema veličini, prema onima koji su Sudbinu gledali pravo u oči i sačuvali ljudskost u najtežim uslovima. Oni su joj još jedna od  njenih zvezda vodilja, kao što je to u detinjstvu bila za nju Marija Kiri, čiju biografiju je čitala dok je čuvala ovce i maštala da postane kao ona. To divljenje je bilo kao neki čudesni pokretač, stvaranje volje da se približi onima koji su pokazali da moć unutrašnje snage i uverenja može da spase ljudskost u pojedincu i u jednom vremenu.

U knjizi Susret je najveći dar sve je jednako važno, i Kanski festival, čiji „dekor“ nam opisuje kroz podsećanje na njeno višegodišnje praćenje ove manifestacije, kao i neke studentske proslave u vreme mladosti s puno snova i iluzija. Za razliku od jednog od njenih prestižnih sagovornika (Siorana), koji se pitao sa koliko je to iluzija morao biti rođen, kada svakoga dana gubi po jednu od njih, Branka Bogavac je bila radikalni optimista, što je jedno lepo otkriće na osnovu ovih stranica. Jer može se biti optimista i ne biti siguran u sebe!

         Dirljivo je kada ova dama s ešarpom, koja izgleda kao da se neustrašivo i neoborivo kreće po svojoj zvezdanoj stazi, poveri velike  strahove kada je trebalo da se približi onima najvećima. Kada svojom legendarnom upornošću i magičnim slučajem, ipak dođe do Horhe Luisa Borhesa, i kada je on preko Marije Kodame poziva na ručak u njihov hotel, ona misli da je to za nju prevelika čast i jedva se usuđuje da prihvati – doručak. To je njeno poštovanje i skromnost koje je zadržala iz Crne Gore i pored upornosti i volje s kojima je sve ili skoro sve uspevala da dosegne. Kao što je zanimljivo kada nam otkrije kako je nobelovka Nadin Gordimer nosila upravo njenu ešarpu na važne događaje, kao kada je bila član žirija Kanskog festivala, ili kada je pratila Nelsona Mendelu na dodeli Nobelove nagrade za mir. Sličan poklon je dobila i Marija Kodama, a Borhes je rukom pažljivo pipao materijal.

         I u opisu tih posebnih sećanja bivša maturantkinja-učiteljica sa Savinog Bora je ostala pomalo povučena i nepoverljiva prema sebi, onakva kakva je bila dok je živela u tom kraju, i pored odlučnosti koja je oduvek bila njena najveća snaga. To kod nje ide zajedno. Kao da je u svakoj prilici uvek iznova morala da osvoji svoje mesto. To je nešto što je donela sa sobom i što nije zaboravila ni posle toliko godina u Parizu. Jer Branka Bogavac je naravno Crnogorka, ali je bila i ostala Jugoslovenka, ona koja je svugde objavljivala tekstove i imala prijatelje. Upravo je njenim prijateljima na neki način posvećena ova knjiga, posle onih najbližih kojima je početno i sasvim intimno bila namenjena. Kao što smo to već primetili, sama sećanja su je dovela do ovakve ispovesti, a ne toliko njena namera ili želja.

         Zvaničan biografski deo završava se pominjanjem njenog francuskog priznanja, Ordena viteza umetnosti i književnosti. Ona ne krije veliko oduševljenje što je nagrađena, posebno zbog činjenice da je to za tekstove koji su objavljivani u njenoj zemlji rođenja, a odnose se kako na francusku, tako i na svetsku umetnost i kulturu.  Jer je zaista bila i ostala verna svojoj zemlji i svom poreklu, kao što je ponosna na ovaj francuski duh kojim je prožeta i što je ostvarenje onog dalekog sna iz detinjstva (njenog, kao i njenog oca). I nekog zaveta ocu koji nije imala vremena da mu poveri. Iz obimne arhivske građe koje je sakupila tokom decenija bogatog rada ona je izdvojila neke reakcije pisaca, kritičara i kulturnih poslenika koji su odavno svedočili o značaju njenog rada. Njeni Razgovori u Parizu, objavljeni u više tomova, istinsko su svedočanstvo istovremeno veličanstvene i tragične dimenzije ljudske egzistencije koja stoji u srcu istorijske i antropološke Drame XX veka.

         A nije zaboravila da i ovde, gotovo na ceremonijalni način, reč opet prepusti drugima, kao što je to bilo u celom njenom profesionalnom životu: umetnici i pisci su ti koji će opet, makar i na kratko, dopuniti i ulepšati njenu ispovest. Jer oni imaju tu moć, jer njihova reč je velika i sveta…

         Jer je i naš život samo jedan citat.

.

.

.

.

.


Branko Maširević

Rođen 1957. godine u Somboru. Diplomirao novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Urednik, zatim glavni i odgovorni urednik Studentskog izdavačkog centra (SIC). Komentare i eseje objavljivao u mnogim listovima i časopisima, na radiju i televiziji.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja