Konačna (ne)jednakost

Lat­est posts by Šejla Rebron­ja (see all)

    .

    .

    .….….….….……( Dani­jela Jovanović, Afroamer­ič­ka poez­i­ja, Balka­n­s­ki književni glas­nik, Beograd, 2015 )

    .

    .….Dani­jela Jovanović diplomi­rala je na Odel­jen­ju za istori­ju na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Beogradu. U okviru edi­ci­je Prvenac objavl­jen joj je roman Vatra. Njen pre­vo­di­ač­ki kor­pus obuh­va­ta knjige pre­vo­da: Enes Halilović, Leaves on the water, 2009; Bra­jan Hen­ri, Karan­tin, 2010; mono­grafi­ja: Romi u Jevre­jskom logoru Zemun, 1941–1942, 2012. Autorske radove i književne pre­vode objavlju­je u peri­od­i­ci. Član je Srp­skog književnog društ­va i stal­ni sarad­nik BKG . U zbir­ci Afroamer­ič­ka poez­i­ja donosi pre­vode pesama napisanih od strane književni­ka afričkog porekla koji su živeli u SAD‑u.

    .….U zbir­ci se nalaze pre­vo­di pesama bro­jnih auto­ra kao što su: Sodžurn­er Trut, Angeli­na Veld Grimke, Efi Li Njusam, Fen­ton Džon­son, Kaun­ti Kalen, Melvin B. Tol­son, Poli Marej, Mar­garet Voker,Norman Džor­dan, Niki Đovani i dru­gi. Pored pre­vo­da pesama, knji­ga Afroamer­ič­ka poez­i­ja sadrži bib­li­ografske podatke o autori­ma uz svako poglavl­je, dodatne napomene i objašn­jen­ja određenih angli­ciza­ma, događa­ja, te bit­nih datu­ma. Na početku zbirke, a u funkci­ji pred­gov­o­ra, Jovanoviće­va upoz­na­je čitaoce sa odred­ni­com afroamer­ičke književnos­ti, kao i sa istori­jskim i poli­tičkim deša­van­ji­ma koja su prethod­i­la ustanovl­ja­van­ju afroamer­ičke lit­er­a­ture i auto­ra koji stvara­ju u okviru nje. Autor­ka ističe da tokom 70-ih god­i­na afroamer­ič­ka poez­i­ja posta­je pri­h­vaće­na od strane akadem­skih kru­go­va kao legit­imni, ali pose­ban deo amer­ičke književnosti.

    .….Odred­ni­ca afroamerički/afroamerička jeste neš­to što povezu­je autore poez­i­je koji su  obuh­vaćeni zbirkom. U današn­jem kon­tek­stu, ova poez­i­ja svakako pre­vazi­lazi odred­nicu afroamer­ič­ka, kako u smis­lu tema, tako i u pogle­du sti­la. Nemi­novno je da sva­ki od auto­ra i autor­ki nudi čitaoci­ma dru­gači­je stil­s­ki obo­jene sti­hove, različite teme, motive i pris­tupe isti­ma. Pos­to­ji, ipak, niz moti­va koji proži­ma­ju goto­vo sve pesme zbirke i upra­vo ti motivi dopri­nose da ova poez­i­ja ima zase­ban iden­titet. Nezado­voljst­vo aktuel­nim klas­nim poretkom, kao i ras­na i pol­na ner­avno­pravnost, osnov­na su pokre­tač­ka sna­ga, izvor tema i inspiraci­je auto­ra. Žel­je za slo­bodom i ravno­pravnošću vežu i drže na okupu pesme prois­tek­le iz pera različi­tih pes­ni­ka, kon­strušući na taj način kom­pak­tibil­nu celinu.

    .….Cen­tral­ni motivi javl­ja­ju se neretko sa svo­jim kon­trasnim parom, što poveća­va inten­zitet prvih. Tako su u pes­ma­ma dom­i­nant­ni parovi slo­bo­da-rop­st­vo, beli-crni, muškar­ci-žene, robovi-robovlas­ni­ci i slični. Slo­bo­da u sti­hovi­ma, pored svog uni­verzalnog značen­ja, nosi različi­ta viđen­ja iste:

    Put ka slobodi,

    Put koji vodi što dal­je od

    Crni­la

    Stom­a­ka ajkule

    (Melvin B. Tolson)

    .….Crna boja, pre­vashod­no crna koža, osnovno je dis­tink­tivno obelež­je Afroamerikanaca. U pes­ma­ma je upra­vo crno osnov­na prepre­ka lju­di da budu lju­di, da budu žene. Zbirku otvara pes­ma Zar ja nisam žena, koja je zapra­vo gov­or Sodžurn­er Trut povodom Kon­ven­ci­je žen­skih pra­va. Erlin Stet­son je ovaj gov­or pre­toči­la u pesmu:

    Rodi­la sam tri­naestoro dece i gledala kako ih

    Goto­vo sve pro­da­ju u rosptvo.

    I kad sam ispusti­la majčin­s­ki krik,

    Samo me je Isus čuo…

    Pa, zar nisam ja žena?

    .….Osim sa nejed­nakošću između muškara­ca i žena, slo­bod­nih i robo­va, žene Afroamerikanke bile su prin­uđene da se bore i sa oni­ma koji ih dele na crne i bele žene. Podređene po svim osnovn­im human­is­tičkim nače­li­ma, Afroamerikanke pišu sti­hove obilne iskren­im emo­ci­ja­ma, izra­zom bliskim nar­o­du, bliskim nes­rećn­i­ma, sputan­i­ma, željn­i­ma slo­bode, zapra­vo, pišu LJUDIMA.

    Crno je lice Harijetino,

    Još crn­ja je nje­na sudbina

    Tamo u dubi­na­ma južn­jačke divljine

    I mračn­im ponori­ma mržnje

    (Mar­garet Voker)

                Lirs­ki sub­jek­ti su crne, nes­rećne žene, pre­do­dređene da pate, ali spremne da zab­o­rave i da se bore:

    O, mala, crna, devojko,

    Koja si rođe­na da budeš praće­na tugom,

    Zadrži u sebi sve od kraljica

    A zab­o­ravi da si jed­nom bila robinja,

    I nek se onda tvo­je sočne usne razvuku i glasno

    Se nas­mej sudbini!

    (Gven­dolin B. Benet)

    .….Crno kao dis­tink­tivno obelež­je lju­di, crno kao niža odli­ka niže klase, crno kao man­je žen­stveno, kao man­je ljud­sko doživl­ja­va različite var­i­jaci­je u pes­ma­ma. Pored crne žene, muškar­ca, devo­jke, dete­ta koji su marki­rani kao crno koje man­je vre­di, nailaz­i­mo na sim­bole crne mačke ili braon lep­ti­ra koji dele ljud­sku crnu sud­binu i nose snažnu poruku gorućih problema:

    Saman­ta je moja crna mačka.

    Crna sa žutim očima.

    Došla je sa ulice.

    (Ulični crn­ja bez dla­ka u ušima.)

    Opas­na je.

    Nije čis­tokrv­na, ali meni to ne smeta.

    Nisam ja rasista.

    (William J. Harris)

    .….Robovlas­ni­ci, bel­ci, lju­di, ne žele da budu jed­na­ki sa crnci­ma, obo­jen­i­ma, neljudi­ma jer se plaše, objašn­ja­va Rej Djurem u pes­mi Kon­ač­na jed­nakost. Iako ne žele da im čovek crne kože voli ses­tru, da ona voli nje­ga, da žive i jedu zajed­no, ipak pos­to­ji jed­na očigled­nost: ne odluču­ju oni o tome ko je man­je, a ko više čovek i pos­to­ji neš­to što, bili crni ili beli, imali nov­ca i robo­va ili sami bili robovi, ne mogu izbeći:

    …Plašiš se da ću doći da živim pored tebe-

    Ali zbog ove atom­ske bombe Džo,

    Izgle­da da ćemo umreti zajedno.

    .

    .

    .

    .