Kredibalizam

Dunja Petrović
Lat­est posts by Dun­ja Petro­vić (see all)

    .

     (ili kako ići u korak sa tranzicijom)

    - orig­i­nal­ni celovečern­ji mjuzikl -

    .

    LIKOVI:

    NATALIJA, 25 god­i­na, brblji­va, brzo­ple­ta i božanstve­na, još uvek nepot­puni kredomanijak

    RADE, 25 god­i­na, sme­ten, smotan i smešan, pot­puni kredomanijomrzac

    MARIJAN, 25 god­i­na, fen­si i fol­er, pot­puni kredomanijak

    A, B, D, devo­jke u agenciji

    OSTALE DEVOJKE U AGENCIJI (Đ, Ž, K, P, Nj, R, Dž)

    STOJAN, savršen momak red­ni broj 123

    OSTALI KREDO MLADIĆI (Debelju­ca, Mačo, Narko­man, Učenjarko)

    ŠKART ŽENE (Sto­jan­ka, Mir­jana, Raden­ka, Seli­me­na, Svetlana)

    LJUDI I NJIHOVI KREDO LJUDI (Baba i kre­do-Tip, Deda i kre­do-Baba, Maj­ka i kre­do-Beba, Dete, Maj­ka i kredo-Dadilja)

    DVE ĆUTLJIVE LEPOTICE

    OSTALE LEPOTICE

    KREDO-MAJKE

    KONOBAR

    KREDO ŽENA SA OŠTEĆENIM SLUHOM

    KOMŠIJA, čovek sa bima

    PRIJATELJI, lju­di sa bima (kre­do-devo­jči­ca i dečak, kre­do devo­j­ka i devo­j­ka koja plače, kre­do-deda i deda na samrti)

    GLAS, sa bima

    VREME: usko­ro ili mož­da sada?

    MESTO: Kre­do­grad

    NAPOMENA: kre­do-lju­di su označeni detal­jem određenog dezena na garder­o­bi ili tako nečim

    sce­na

    Video bim. Ružičas­ta sja­j­na žen­s­ka usta preko cel­og bima, gov­ore izveš­tačeno ljubazn­im glasom koji je u početku pri­jatan, ali u stvari je iritantan.

    GLAS: Pitan­je je samo da li ste sprem­ni. Pitan­je je samo imate li vol­je. Pitan­je je samo želite li da vaš živ­ot postane svetli­ji. Mi vam nudi­mo odgov­ore na sva vaša pitanja.

    Usta se umnože na video bimu.

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja, ‘‘Od A do Š‘‘ agen­ci­ja. Sa vamaaaa…

    Opet jed­na usta na bimu.

    GLAS: Zab­o­ravite na tmurne ulice Kre­dogra­da — mi vam nudi­mo da ih obas­jate suncem.

    Na bimu Beograd obas­jan suncem koje se sme­je. Sunce namigne. Na scenu izlazi RADE, momak od oko 25 god­i­na, krivog nosa, sa naočari­ma za vid na oči­ma i knjiga­ma koje mu nisu ured­no složene u ruka­ma, već kao da će ispasti svakog trenut­ka, pro­totip štre­bera. Stane ispred bima, skine naočare, obriše ih i vrati na oči. Dok on to čini -

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja ‘‘Od A do Š‘‘ agen­ci­ja, sa vamaaa!!!

    GLAS: Više vam ne tre­ba­ju lan­ci na guma­ma, kada padne sneg samo poručite lepo vreme.

    Za to vreme na bimu neko­liko auto­mo­bi­la sa lanci­ma na guma­ma, veje sneg, zakrčen sao­braćaj, lju­di se nervi­ra­ju. Odjed­nom grane sunce, sneg se istopi, kao i lan­ci, lju­di se sme­ju (sve kao u najtreš reklamama)

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja ‘‘Od A do Š‘‘ agen­ci­ja, sa vama…

    Rade gle­da u bim, pa levo-desno, čeka.

    GLAS: Zab­o­ravite na svađe i prepirke sa pri­jatelji­ma — mi vam nudi­mo savršeno prijateljstvo.

    Bim podel­jen na tri dela — u jed­nom kre­do-devo­jči­ca dečaku daje pola send­viča gleda­jući u kameru.

    DEČAK: Kako je super imati kre­do-pri­jatel­ja. On mi uvek da pola svog kre­do-send­viča. (zagrize sendvič)

    U dru­gom delu bima kre­do-devo­j­ka sa ogrom­n­im neprirod­nim osme­hom na usna­ma neprirod­no grli devo­jku koja plače.

    DEVOJKA koja plače: Bez svo­je kre­do-pri­jateljice, ne bih pod­nela to što me je ostavio. (brizne u plač)

    U trećem delu bima kre­do-deda drži za ruku dedu koji je na sam­r­ti i sa osme­hom gle­da u kameru.

    DEDA: Kre­do-pri­jatelj, pri­jatelj za celu pen­z­i­ju. Sad napokon nemam šta da izgu­bim. (sklopi oči)

    RADE (kli­ma­jući glavom): C, c, c!

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja, ‘‘Od A do Š‘‘ agen­ci­ja! Sa vamaaaa…

    (pogle­da na sat, ali uoča­va da ga nema, pomeri se u stranu i sedne)

    GLAS: Imate prob­lem sa komši­jom? Samo sa nama vaš prob­lem je rešen. Imamo savršen izbor komši­ja svih uzras­ta, nacional­nos­ti i poli­tičk­ih opredeljenja.

    Na bimu se kom­pjuter­s­ki men­ja jedan isti čovek.

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja ‘‘Od A do Š‘‘ agen­ci­ja, sa vamaaa…

    Rade se vrpolji, na scenu izlazi BABA, hoda sporo sa štapom, ali pod ruku je čvrsto stegla nabil­dovanog kre­do-MLADIĆA koji se sve vreme osme­hu­je dok Baba priča kao nav­i­je­na. Pored njih pro­trča­va DETE koje jede nat­prirod­no veli­ki kre­do-sladoled, za njim kre­do-muš­ka DADILJA tj. lep mla­di muškarac, a za nji­ma ruž­na MAJKA dete­ta, zatim ŽENA sa kre­do-BEBOM u naručju, kao i DEDA koji šeta kre­do-BABU. Kao da su svi u šet­nji, pro­laze polako scenom i tako u krug. Kada glas pro­gov­ori, svi se zaus­tave i okrenu ka bimu kao hipnotisani.

    GLAS: San­jate o srećnom braku — mi vam nudi­mo izbor od naj­man­je 4000 savršenih muže­va, maj­ki, dece, koro­va, kućnih pomoćni­ca, prašine, sekre­tar­i­ca, dobrog raspoložen­ja, kiše, dadil­ja, obla­ka ili naoblačen­ja, sme­ha, suza ili dosade.

    Za to vreme na bimu se smen­ju­ju jako brzo slike navedenog.

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja (svi kre­do lju­di se okreću pre­ma pub­li­ci i zape­va­ju) ‘Od A do Š‘ agen­ci­ja (okreću se nazad, ali sada se ka pub­li­ci okreću pravi lju­di koji zape­va­ju) sa namaaaa…

    Na bimu usta nas­tavl­ja­ju neš­to da priča­ju, svi i dal­je gleda­ju ko hip­no­ti­sani, Rade šeta između njih.

    RADE (peva tužno): Jesam li ja lud,

    il’ drugči­ja je ćud,

    kre­do-lju­di odasvud,

    nije li to blud?

    A gde su prave vrednosti,

    devo­jačke čednosti,

    sad svakom skače apetit

    kada ko pomene kredit.

    Usta sa bima nestaju,”vrti” se samo logotip agen­ci­je, lju­di nas­tavl­ja­ju sa šet­njom, Rade se sklan­ja, poš­to svi naleću na njega.

    RADE (peva): Nisu više ni stan, ni putovanja,

    na kred­it su osećanja,

    na kred­it su oče­vi i braća,

    samo dok ima da se plaća.

    Lju­di se polako raz­iđu sa scene.

    RADE (peva): Ej, Kre­do­grade, Kredograde,

    ludi, strašni grade,

    kuda svi to srljaju,

    iskrenost prl­ja­ju,

    I kuda to svet hita,

    zaš­to se niko ne zapita,

    odjed­nom svi obučeni, siti,

    pola od njih su ljudi-krediti,

    a gde je iskrenost i prošli dani…

    Na bimu opet usta.

    GLASOVI (koji preki­da­ju Radetovu tugo­v­anku otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja, ‘Od A do Š‘ agencija.

    Lju­di koji su pred­hod­no iza­šli, izviru­ju na scenu.

    LJUDI (otpe­va­ju): Sa vamaaaa…

    RADE: Sam sam na ovoj strani.

    LJUDI (izlaze, peva­ju u horu brzo kao neku bor­be­nu pes­mu, objašn­java­jući pan­tomi­mom svaku otpe­vanu reč):

    Kuća, stan, ljubimac,

    kola, dadil­ja, klinac,

    ute­ha, praši­na, cveće,

    sunce, grad, proleće,

    pri­jatelj, maj­ka, brat,

    komši­ja, ljubavni­ca, sprat,

    kli­ma ili snovi tvoji,

    zar raz­li­ka postoji???

    DETE: Smeh ili kompjuter.

    BABA: Pri­jatelj ili puter.

    DEDA: Bol ili odeća.

    MAJKA: Kola ili sreća.

    RADE: Ali kako tako?

    LJUDI (peva­ju): Korov ili sukn­ja od pliša,

    osmeh, prav­da ili kiša,

    Dečko ili stona lampa,

    pošte­na je trampa,

    oce­na, krom­pir, grip,

    super je ovaj kredo-trip.

    RADE: Ali kako tako?

    LJUDI (Rade­tu): To se zove emancipacija.

    DETE: Eman­ci­paci­ja?

    BABA: Eee, emancipacija.

    DEDA: E‑man-ci-pa-ci-ja.

    MAJKA: Eman­ci­paci­ja.

    RADE: Gde je tu tolerancija?

    LJUDI (Rade­tu): To se zove edukacija.

    DETE: Edukaci­ja?

    BABA: Eee…edukacija.

    DEDA: E‑du-ka-ci-ja.

    MAJKA: Edukaci­ja.

    RADE: To je loša kreacija.

    SVI (pobed­sonos­no zape­va­ju): To se zove evolu­ci­ja. (svi se razi­laze, osim Rade­ta, na scenu izlazi MARIJAN, fen­si obučen momak od oko 25 god­i­na, izlazi sa dve iden­tične cure koje su se pojav­ile pre toga na bimu kao ĆUTLJIVE LEPOTICE, kada gov­ori preter­a­no je teatralan, gestikuli­ra, klasičan folirant.)

    RADE (za sebe): Ja bih rekao prostitucija.

    MARIJAN (pri­lazeći mu s leđa sa dve kre­do-devo­jke): Mis­lim, a šta uopšte pa fali pros­ti­tu­ci­ji? Ako je na kred­it, nar­avno… (nas­me­je se pre­glas­no, a sme­ju se i devojke)

    RADE: Kako šta fali pros­ti­tu­ci­ji, tako se sniža­va živ­ot­ni stan­dard, pa gde je tu još i moral, pa razne bolesti, pre­nasel­jenost… Kako vi (okrene se i vidi Mar­i­jana koji se još uvek sme­je) Ej, ti si, Marijane.

    MARIJAN: Ja sam, šta si digo dreku, mis­lim, nije baba roga (opet se nas­me­je, kao i devojke)

    RADE: Vi svi uopšte niste sves­ni kakve mogu biti posledice…

    MARIJAN: E jesi, ti Rade, neki čudan tip. Opusti se čoveče, zabavi se malo, makar na kred­it. (opet se nas­me­je, kao i dve uštogljene barbike)

    RADE (zgrožen): Da, vidim, ti se opet zabavl­jaš. (važn­im glasom) A Natalija…

    MARIJAN (zapuši po jed­no uvo lep­ot­i­ca­ma između kojih se nalazi): Pusti Natal­i­ju. Natal­i­ja je dru­ga priča. Ovo (otpuši im uši), mis­lim, ovo su dva od posled­n­ja tri primerka…

    RADE (preki­da­jući ga): Lep­ot­i­ca koje ćute, a kad gov­ore, gov­ore kojim god poželite akcentom.

    MARIJAN: Upra­vo tako. Ali pazi, ulaz­im ja u agen­ci­ju (on korača šmek­er­s­ki), a ono 300 ovakvih lep­ot­i­ca (na scenu izlazi 5–6 istih devo­ja­ka), sve gleda­ju u mene i svakoj iz oči­ju da pročitaš…

    DEVOJKE (u glas): ‘Uzmi mene, uzmi mene’

    MARIJAN (se okrene ka nji­ma lju­ti­to): Nar­avno, niš­ta ne kažu jer su to lep­o­tice koje ćute, kapi­raš? (devo­jke stavl­ja­ju prst na usta)

    DEVOJKE: Šššš.

    RADE: Ali zar ih nije bilo samo 3? (devo­jke se zgleda­ju, pa otrče sa scene)

    MARIJAN: E što ti ne znaš da pustiš čove­ka da ispriča priču! Kao što sam rekao, bilo ih je 300 i sve su htele mene. (on se okrene ka mes­tu gde su sta­jale devo­jke, njih nema) Kažem, bilo ih je 300 i sve su htele mene (devo­jke se  opet vraća­ju na scenu) E sad. Od tih 300 samo su 3 bile one koje kad gov­ore, gov­ore kojim god hoćeš akcentom.

    RADE: A ostale ne gov­ore uopšte?

    MARIJAN: Aman, Rade, pusti da završim. Elem, samo su 3 bile…

    RADE: Dobro, dobro, one koje govore.

    MARIJAN (dok nje­gove dve devo­jke pri­laze gomili): I ja odaberem jed­nu (jed­na istu­pa) , pa se pre­mišl­jam, pa uzmem drugu (prva se vraća, dru­ga istu­pa), pa opet mis­lim mož­da ipak ovu prvu (opet prva istu­pa, a dru­ga se vraća), il drugu, il prvu il (dok on to gov­ori devo­jke istu­pa­ju i vraća­ju se naiz­menično, nas­tavl­ja­jući to da rade čak i kada on uću­ti, što nje­ga očigled­no izn­ervi­ra, pa vikne) I odaberem ja kon­ačno prvu. Al mi žao sve one druge, vidim ja — sad bi ona meni sa hrvatskim, sa nemačkim, sa ruskim akcen­tom pro­gov­o­rila, ma šta pro­gov­o­rila, sad bi ona pala meni pred noge samo da je ja uzmem. (jed­na od devo­ja­ka mu pada pred noge, on je mune nogom i nas­tavi preko­rno, devo­j­ci) Nar­avno, ona to ne čini, nego samo želi to da uči­ni da bih je ja uzeo.

    RADE: I?

    MARIJAN: I ja je uzmem. (dru­ga devo­j­ka istu­pa i sta­je do prve) Kad onda i ona treća (istu­pa jed­na iz gomile) — kako nju da ostavim? I hteli su da mi je daju gratis, znaš ono — na dva uze­ta fil­ma, treći besplat­no, ali ja sam rekao — (nas­tavl­ja tetaral­no) ne, ne mogu zbog Natal­i­je, zbog moje mile Natal­i­je ne mogu…(pogleda u devo­jke i kli­ma glavom potvrd­no, i one isto učine, nas­tavl­ja­jući da kli­ma­ju dok  odlaze sa scene)

    RADE (koji je pos­ma­trao do tad dve devo­jke): E jeste ti ovo neko čudo. Kako su slične tj. kako bih rekao one nisu slične, nego nekako su ko bliz­nakin­je. A jel su prave tj. ne mogu da budu prave poš­to su iz agen­ci­je, tj. nar­avno da su prave, ali su iz agen­ci­je tj. hteo sam da pitam…

    MARIJAN: Šta, jel ćute?

    RADE: Ma ne nego…

    MARIJAN: Šta, za akcente?

    RADE: Da tj. ne…

    MARIJAN: Šta, dal ih razlijukem?

    RADE: Ma ne, nego, ti se ne osećaš loše, hoću da kažem, kako ti mis­liš da Natalija…

    MARIJAN (promeni stav): Ja se ne osećam loše? Jel ti mis­liš da je moguće da se ja ne osećam loše? Jel ja tebi mož­da delu­jem kao neko ko se ne oseća loše? E, Rade, Rade, sve sam mis­lio, al da ti mis­liš da se ja ne osećam loše…

    RADE: Ja samo pitam tj. hoću reći vidim da se zabavljaš…

    MARIJAN: Ja se zabavl­jam? Tebi je ovo zaba­va? (okrene se ka lep­ot­i­ca­ma koje se keze) Pa ja se ne zabavl­jam ni jedan jedi­ni trenu­tak svog života.

    RADE: A ovo sa devo­jka­ma, ti dobro znaš da Natalija…

    MARIJAN: Pa da! Ja to i čin­im zbog nje. Kako ne kapiraš?

    RADE: Razumem tj. hteo sam da kažem da ne razumem, jer ipak to što ti radiš, nije moje da se mešam, ali kao njen najbolji prijatelj…

    MARIJAN: Ma ne, samo se ti mešaj, i tre­ba da znaš kako sto­je stvari, a ne da pogrešno pro­tu­mačiš da se sad ja zabavl­jam pa da bude svaš­ta. Ovo što ja radim, pa to su dobra dela. Ko zna ko bi uzeo sve ove devo­jke da ih ja ne uzi­mam i ko zna šta bi im radio. Kapi­raš? Ja sam spa­sitelj. Uostalom, ovo će osta­ti između nas moma­ka, jel tako? (udari ga po leđi­ma, ovaj se zatetura)

    RADE: Da, da. A ja baš čekam sad Natal­i­ju, da ne znaš koliko je sati?

    MARIJAN: Jesi li ti lud? Kad si mis­lio da mi to kažeš?

    RADE: Pa nisi me ni pitao.

    MARIJAN: A tre­ba da te pitam, da ne čekaš sluča­jno moju devo­jku koju upra­vo varam sa 2 od posled­n­ja 3 primerka…

    RADE: Pa nije to baš pre­vara, to je više dobro delo.

    MARIJAN: Ti to mene zajebavaš?

    RADE: Da, da, hteo sam da kažem, ne, nego sam mislio…

    MARIJAN: E, Rade, Rade. (uhvati devo­jke pod ruku i krene ka izlazu) znači razumeli smo se (Rade klimne glavom, Mar­i­jan izađe)

    RADE (opon­aša­jući Mar­i­jana, ali ne podruglji­vo nego pokušava­jući da bude kao on): Razumeli smo se? (nakašl­je se) Ovo osta­je među mom­ci­ma. (potapše sebe po leđima)

    RADE (peva): Ja nikad mis­li­ti na kred­it neću,

    umesto da volim na kred­it, pre umreću,

    da gov­orim tako ja nikad neću moći,

    sa mnom nijed­na devo­j­ka neće poći,

    ja nikad neću biti kao on…

    Obučen fen­si od glave do pete,

    stvoren samo da pravi štete,

    nisam od onih koji neš­to mute,

    nikad neću šetati lep­o­tice što ćute,

    ja nikad neću biti kao on…

    Al kad bi samo ona znala…

    Ulazi NATALIJA, devo­j­ka od 25 god­i­na, slat­ka, atrak­tivno obuče­na i brblji­va, delu­je površno.

    NATALIJA: Ej, sori što kas­nim. (polju­bi ga u obraz) Krenu­la sam bila u onu agen­ci­ju — znaš ono (otpe­va mu) kao lek ili kao prevencija…

    RADE (još uvek u svom raspoložen­ju peva):

    Al kad bi samo ona znala

    koli­ka je on budala,

    da za nje­ga ona je šala

    nji­ho­va bi veza stala…

    NATALIJA: E, išla sam da uzmem lju­bim­ca, ali sam usput otkri­la da su izba­cili ‘greb-greb’ srećke na kućne lju­bim­ce, kaži kako je to super. Evo kupi­la sam 10. (vadi iz torbe) Mis­lila sam se da li da uzmem 8 ili 10, ali onda sam rekla sebi…

    (dok priča sve vreme iznosi na scenu nameš­taj, stolove, sto­lice, ogro­man krevet, ukrase tj. pravi pros­tor svo­je sobe, neprestano ulazi i izlazi ne zak­la­pa­jući usta, dok on sto­ji na istom mes­tu u pot­puno dru­gom raspoložen­ju, pri čemu ga ona even­tu­al­no pomera ako tre­ba da stavi neku stvar tamo gde on sto­ji — njen stan je šaren, pretr­pan razn­im glupostima)

    NATALIJA: …onda sam rekla sebi — Natal­i­ja, kad je bal nek se jebu princeze, ups, sori Rade, znam da ne voliš kad psu­jem, ali jeban­je baš i nije psov­ka, više je nekako…pa, jeban­je je jeban­je. No i tako ti ja uzmem svih 10 greb-gre­bo­va i pita me čovek — šta ćete, gospođice ako dobi­jete svih 10 životinja?

    RADE (peva): Ja nikad neću biti kao on…

    NATALIJA: …A ja nje­mu kažem — gospo­dine, to nisu živ­ot­in­je nego lju­bim­ci što znači da nije moguće da izvučem slona ili žira­fu jer su oni živ­ot­in­je, ali ne i lju­bim­ci, jer kad bih izvuk­la slona to bi baš bio prob­lem, pogo­tovu ako bih izvuk­la 10 slonova…

    RADE (peva): Tre­ba li da ćutim i nje­ga da krijem,

    tre­ba li da se pobi­jem ili propijem,

    zar zau­vek samo pri­jatelj da ostanem,

    nikad više neš­to da ne postanem,

    ja nikad neću biti kao on…

    NATALIJA: …ali ako bih izvuk­la 10 kučića ili 10 mača­ka, nar­avno, one su pril­ično slatke dok su male, ali ako izvučem 10 pit bul ter­i­jera ili šnaucera i to već odraslih onda bi mogao biti prob­lem, ali ako dobi­jem 10 mal­ih maca… to znači da … Da, stvarno, šta ću ako dobi­jem svih 10?

    RADE (peva): Tre­ba­lo bi da joj kažem,

    mož­da za mene ipak nade ima,

    ne moram još i ja da je lažem,

    ion­ako biće vatre, tamo gde je dima .

    Ja nikad neću biti kao on.

    NATALIJA: …Hm, pa pok­loniću ih. Mar­i­jan mno­go voli živ­ot­in­je. Sori, Rade što ga opet pom­in­jem, Mar­i­jan mož­da nije bio savršen za mene poš­to je uzi­mao one odvratne drol­je na kred­it ups, sori, Rade, rekla sam drol­je, u stvari povlačim ups, drol­ja nije psov­ka, drol­ja je… drol­ja (ona se zavalju­je u fotelju, daljin­skim upravl­jačem men­ja sliku na bimu na kome se sve vreme vrteo logo agen­ci­je a sada pro­zor sa zave­som na karnere i pogle­dom na pre­di­van vrt, Rade još sto­ji) ali desi­la se super stvar, pri­jav­i­la sam sebe i Mar­i­jana za neku nagrad­nu igru, a nagra­da je put u Las Vegas, a ti znaš, Rade da je meni živ­ot­na žel­ja da odem baš u Las Vegas, zbog kock­an­ja i kurvi, nar­avno, ups sori Rade — opet mi izlete, e pa sad je ide­al­na pri­li­ka, pogo­to­vo što je Mar­i­jan okren­uo novi list i shva­tio da je grozno uzi­mati ljude na kred­it, to što ja povre­meno uzmem kućnu pomoćnicu na kred­it to je neš­to pot­puno dru­go, ali Mar­i­jan se prome­nio, on mene voli i naša ljubav cve­ta i mož­da se uzmemo u Veg­a­su i…

    RADE (drekne): Ja nikad neću biti kao on! (ona ga pogle­da, on se zbuni, nije to hteo da kaže) Ovaj, hteo sam da kažem, (drekne) Mar­i­jan upra­vo šeta 2 od ukup­no 3 primer­ka lep­ot­i­ca koje ćute i koje kad gov­ore gov­ore kojim god poželi akcen­tom. (trenu­tak tišine, Natal­i­ja krene da se sme­je his­ter­ično, pa se i Rade sme­je, Natal­i­ja se zaću­ti, pa se i Rade zaću­ti, Rade seda, Natal­i­ja skače)

    NATALIJA: To znači niš­ta od Veg­asa? (Natal­i­ja seda skrhana, Rade ustaje)

    RADE: Pa, ovaj, mis­lio sam da je bol­je da ti kažem.

    NATALIJA (počin­je mah­ni­to da grebe kar­tice, na ivi­ci suza je, kako ona baci kar­ticu, Rade je podigne): Niš­ta, niš­ta, opet niš­ta, i opet niš­ta, kuče, mač­ka, mač­ka, niš­ta, niš­ta, hrčak. Hrčak? (brizne u his­ter­ični deči­ji plač)

    RADE: Nisam hteo, hoću reći tj. mis­lio sam da je u redu da ti kažem, ali znaš, Natal­i­ja, nije on jedini.

    NATALIJA: Hrčak, 2 mačke i pas. Ne želim hrč­ka, 2 mačke i psa. (ras­plače se kao malo dete) Želim da idem u Vegas sa Marijanom.

    RADE: Ali, Natalija…

    NATALIJA (kroz suze): Zaš­to mi je to uradio?

    RADE: Eh sad, zaš­to, moje je mišl­jen­je da ne tre­ba tako teško pri­mati k srcu, u stvari ako je moje mišl­jen­je ono što mis­lim o…

    NATALIJA: Sve ja mogu da razumem, sve, ali zaš­to baš one koje ćute??? Zaš­to baš sad kada tre­ba da putu­je­mo? (opet brizne u plač, plače neko vreme, onda podigne glavu, faca koja je bila razvuče­na u plač se naglo smiru­je) Besna sam.

    RADE: Razumem.

    NATALIJA: Besna sam.

    RADE: Razumem.

    NATALIJA (drekne): Besna sam. (počin­je da peva)

    Besna sam na njega,

    dos­ta mi je svega,

    okrećem novi list,

    biće naš račun čist,

    Besna sam.

    NATALIJA kreće da odva­ja stvari u stanu na dve strane, one obični­je i tam­ni­je na jed­nu, a šarene na drugu, Rade joj pomaže. Ona pokazu­je na stranu sa običn­im stvarima.

    NATALIJA (peva): Ovo sam bila ja pre, (pokazu­je na druge stvari)

    i staro i novo volela sam sve,

    al okrećem novi list, bre,

    zbog te ćutljivice nje­gove dve.

    Besna sam.

    RADE (pun saosećan­ja): Razumem. (podiže neku kesu, pita najo­bični­jim glasom) Na koju stranu ovo?

    NATALIJA (proviri u kesu, gov­ori običn­im glasom): Na kre­do-stranu. To je pauči­na koju sam uzela na kred­it onda kada si mi rekao da mom stanu nedosta­je životnosti.

    RADE: Aha. (nas­tavl­ja­ju sa raspremanjem)

    NATALIJA (peva): Igraću kao i on,

    popeću se na svoj kredo-tron,

    istom merom ću mu vratiti,

    mož­da će me tako shvatiti.

    Besna sam.

    RADE (pun saosećan­ja): Razumem.

    NATALIJA (podiže neku knjigu, pa običn­im glasom): A ovo?

    RADE (običn­im glasom): Tu sam ti knjigu ja pok­lo­nio — ‘Osnovi nuk­learne biologi­je’, nije valj­da da se ne sećaš?

    NATALIJA: Ah, da, onda je defin­i­tivno na ovoj gomili (baca na gomilu sa starim stvari­ma, nas­tavl­ja da peva)

    Prvo bih mu nalu­pala šamare,

    da istre­bim nje­gove damare,

    pa bih mu otsekla nos i uši,

    prinela nož i rekla: ha ha buši!

    Lju­di sa počet­ka proviru­ju odjednom.

    LJUDI: Ha ha ha, buši!

    Natal­i­ja ih pogle­da, oni šmugnu kao da nisu ni bili tu.

    NATALIJA: Besna sam.

    RADE (pun saosećan­ja): Razumem. (običn­im glasom) A jel mogu ja ipak da sed­im u starom delu?

    NATALIJA (običn­im glasom): Nar­avno. (nas­tavl­ja da peva)

    Pa bih uzela veliku burgiju

    za nje­gov mozak sprav­i­la liturgiju,

    i izruči­la mu jetru i creva,

    da vidim kako će on da peva.

    Besna sam.

    RADE: Razumem.

    NATALIJA: O kako besna sam.

    RADE: Razumem.

    NATALIJA:  Okrećem novi list,

    biće naš račun čist

    istom merom ću mu vratiti,

    mož­da će me tako shvatiti.

    Besna sam.

    RADE: Razumem.

    NATALIJA: Sad pravac agencija

    kao lek, a ne prevencija,

    skočio mi je apetit

    uzeću mom­ka na kredit

    Besna sam.

    RADE: Razumem. (za trenu­tak zas­ta­je sa gomilom star­ih stvari u ruka­ma koje mu ispada­ju) Ne, ne razumem. Uzećeš mom­ka na kredit?

    NATALIJA: Da. (seda u novi deo)

    RADE: Ne. (seda u stari deo)

    NATALIJA: Tako ću mu se osveti­ti. Pa on će popizde­ti od muke. Ups, sori Rade, pošizeće od muke. I onda će mi se vrati­ti i otićiće­mo u Las Vegas i obr­nuće­mo par džek poto­va i venčaće­mo se i sve će biti kako treba.

    RADE: Ali ti ne smeš, to ne mogu da ti dopus­tim, a to je i skupo, i ko zna ko su ti lju­di, mož­da je neki mani­jak, psi­hopa­ta, rugo­ba, men­tal­no zaostao, siledži­ja, kreten.

    NATALIJA:  Bla, bla, truć. Jednog krete­na sam već imala, a i ti ćeš mi pomoći da izaberem nekog dobrog, zar ne? (krene ka nje­mu, pa stane na polovi­ni sobe poš­to neće da pređe u stari deo, pozi­va ga prstom da dođe, Rade pri­lazi, ona ga polju­bi u obraz) Ajde, polazi, inače ću ja otići bez tebe i onda ću uzeti nekog fanati­ka koji će me ras­pori­ti i okači­ti moj želu­dac na sred Trga Kre­pub­like. (ona izađe)

    RADE: Razumem. (ode za njom)

    sce­na

    Agen­ci­ja ‘Od A do Š‘. Na sre­di­ni pult, sve je u kre­do-dezenu.  Na pul­tu izle­plje­na razno­raz­na slo­va bez nekog reda i smis­la, ali A i Š su veća. Čuje se melodi­ja dobro poz­natog džingla agen­ci­je. Rade i Natal­i­ja ulaze, raz­gleda­ju, pip­ka­ju sve. U poza­di­ni video bim, opet sa usti­ma. Dok oni raz­gleda­ju, glas govori.

    GLAS: Došli ste na pra­vo mesto. Mi znamo šta vam tre­ba. Mi znamo šta mislite.

    RADE (OFF): Moram, da je sprečim. Pa, ja nju volim.

    Rade se trzne.

    GLAS: Pitan­je je samo da li ste sprem­ni. Pitan­je je samo imate li vol­je. Pitan­je je samo…

    RADE: Pitan­je je samo ko se setio ovako nečega?

    NATALIJA: Ne lupen­draj, Rade. Ovo je mož­da najbol­ja stvar koja nam se ikad dogodi­la, pored mezoter­api­je, Ejvon kozmetike i kreme za depilaciju.

    RADE: Ne znam kako to mis­liš — nama.

    NATALIJA: Nisam mis­lila nama kao tebi i meni, nego nama — ljudima.

    RADE: Aha. A knjige?

    NATALIJA: Dobro, knjige…Knjige su …knjige.

    RADE: Jesu li knjige mož­da bile loše? Zar nis­mo mogli lepo samo da čita­mo i da nam bude dovoljno avantura?

    NATALIJA: Ti si pot­puno lud. I staromodan.

    RADE: Da, ja sam lud tj. hteo sam da kažem, ako sam ja lud vi ste svi ostali nor­mal­ni. Mož­da baš zato sada juri­mo tebi mom­ka na kred­it kako bi se osveti­la svom pravom momku poš­to je uzi­mao devo­jke na kredit.

    NATALIJA: Ćutljive devo­jke na kred­it, Rade, nemoj da izostavl­jaš ključne stvari. Ja sam preko sve­ga prelazi­la, i preko one crnk­in­je i Kine­skin­je i preko onih bliz­nakin­ja, i one debele i one mršave i one plave i one riđe i one albi­no i one kratkonoge. Čak sam prešla i preko one glu­voneme i one ćopave i one sisate — ups, sori, Rade, rekla sam sisa, ali može se reći da sisa nije psovka…mislim, uostalom sisa je… sisa. Žena bez sise nije žena. Kad bol­je razmislim…

    Nji­ma iza leđa se pojavlju­je devo­j­ka A, u rad­nom odelu i sa perikom na glavi — nar­avno, pla­va je, zgod­na i nas­me­jana, oni je još ne vide.

    NATALIJA: …Žena bez sise je u stvari…žena, al bez sise. (Natal­i­ja se okrene, zabezekne se poš­to nije čula da je bilo ko ušao, pa gurne Rade­ta koji se takođe okrene)

    A: Dobar dan. Bilo je samo pitan­je jeste li sprem­ni. (Rade i Natal­i­ja se okreću na drugu stranu, ali sa druge strane se već nalazi iden­tič­na devojka)

    B: Bilo je samo pitan­je imate li vol­je. (oni se opet okreću, ali pored prve devo­jke sto­ji još jedna)

    D: Bilo je samo pitan­je želite li da vaš živ­ot postane svetliji.

    A,B,D: Dobrodošli u agen­ci­ju ‘Od A do Š‘.

    Ulazi još 5–6 istih devojaka.

    DEVOJKE (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja, ‘Od A do Š‘ agencija.

    A,B,D: Sa vamaaa.

    A: Ja sam A.

    B: Kao avion. (devo­jke se prave da lete, tako na dal­je, sva­ki pojam objašn­java­ju imitacijom)

    D: Kao akumulator.

    A: Kao ananas. (devo­jke se lup­ka­ju po stom­aku kao da je ukusno)

    B: kao Alkatraz.

    D: Kao ali­ga­tor. (devo­jke se plaše)

    B: Ja sam B.

    A: Kao banana. (devo­jke se kikoću)

    D: Kao bicikl.

    B: Kao boks. (devo­jke boksuju)

    A: Kao brat.

    D: Kao bušilica.

    NATALIJA: A ti si V? (nas­me­je se ka Radetu)

    D: Ne, V i G ima­ju slo­bo­dan dan. Ja sam D.

    A: Kao dugme.

    B: Kao dunja.

    D: Kao Diznilend. (devo­jke se razneže)

    A: Kao dokumentarac.

    B: Kao diti­ramb. (devo­jke se zgleda­ju zbunjeno)

    Ostale devo­jke se javl­ja­ju redom, tako da se napravi opšti metež od gov­oren­ja u glas: Đ, đevrek, Ž, žumance, K, kajsi­ja, P, priča, Nj, njakan­je, R, rođen­dan, Dž. Kada se Dž pred­stavi — muk, niko ne može da se seti šta bi mog­lo da bude na Dž.

    NATALIJA: Dž, kaži jebote da se zoveš Dž…(smeje se, ali Dž se ras­plače i otrči sa scene, sve devo­jke sem A, B i D odu za njom)

    A: Dž je nova. Ne može da pri­h­vati svo­je ime. Budite uviđavni.

    RADE: Izvi­nite, jel se vi to mož­da šalite hoću reći zafrka­vate, mis­lim, znate, mi smo prvi put ovde tj. ja sam prvi put ovde, u stvari i ona je prvi put ovde, vidite, njen momak je doduše dolazio više puta…

    A: Mi se ne zafrkavamo.

    B: Ne šalimo.

    D: Ne zezamo.

    A: Ne foliramo.

    B: Ne zajebavamo.

    NATALIJA: Ups, sori, Rade rekla je zaje­bava­mo. (Natal­i­ja se nas­me­je Radetu)

    A: I pokažite malo više poštovanja.

    B: Vaspi­tan­ja.

    D: Cen­jen­ja.

    A: Ljubavi pre­ma nama, jer smo mi tu da vas uslužimo.

    B: Da vam ugodimo.

    D: Da vas iznenadimo.

    A: Da vam pron­ađe­mo baš ono što vama odgo­vara. Sem toga, naša ime­na najavlju­ju naš novi proizvod koji čak pre­vazi­lazi okvire proizvo­da. To će biti revolucija.

    B i D: Evolucija.

    A: Poli­ti­ka naše agen­ci­je se zas­ni­va na načelu da nije bit­no ono što vi jeste već samo ono što pose­du­jete, zato će lju­di, shod­no kre­do-klas­noj lestvi­ci skraći­vati svo­ja ime­na i na kra­ju doći samo do počet­nih slova.

    B i D: Do esencije!

    A: Kako se vi zovete?

    NATALIJA: Natal­i­ja.

    A: Vi možete daleko dogu­rati. (ostale kli­ma­ju glavom potvrd­no) Natali.

    B: Nata.

    D: Na.

    A: N. A vi?

    RADE: Rade.

    A: Za vas nema nade, bol­je da ni ne pokuša­vate. (ostale kli­ma­ju glavom odrično)

    RADE: Da, baš vam hvala na savetu.

    A: Ako sam dobor naču­la, došli ste po sisu?

    NATALIJA: Ne, niste nas razumeli.

    A: Nemo­jte se stideti.

    B: Srami­ti.

    D: Crveneti.

    A: Poli­ti­ka naše agen­ci­je je — sisa ili stan — to je jed­no isto. Imamo širok asor­ti­man sisa.

    B: Gru­di.

    D: Duda.

    A: Cica.

    B: Balona.

    D: Sifona.

    A: Svin­jskih.

    B: Telećih.

    D: Antilop­skih.

    A: Koalin­ih.

    B: Zebrinih.

    A: Mušk­ih, žen­skih i deči­jih. Malih.

    B: Okruglih.

    D: Pljos­natih.

    A: Visećih.

    B: Pilećih.

    D: Plan­i­nas­tih.

    A: Brežuljkastih.

    B: Palačinkastih.

    D: Lop­tastih.

    A: Raznih boja. Belih.

    B: Žutih.

    D: Crnih.

    A: Ružičastih.

    B: Crvenih.

    A: I još raznih veliči­na, zdravstvenog stan­ja, i što je nova povoljnost možete uzeti i ras­parno. Što znači samo jed­nu sisu.

    RADE: Ali, gospođo…(sve ga pogleda­ju zabezeknu­to) ovaj…hteo sam reći, gospođice…poenta tj. smisao našeg dolas­ka nije u tome da uzmemo…ovaj…kako bih rekao, kao što vi to kažete…

    DEVOJKE i NATALIJA: Sisu?

    RADE: Da. Mi smo došli zbog nečeg pot­puno drugačijeg.

    A: Pa zaš­to ne kažete? Imamo odličnu ponudu maj­ki i oče­va. Vi, mladiću, izgle­date kao da vam je potre­ban roditelj.

    B: Spa­sitelj.

    D: Čuvar.

    A: Imamo izvrstan asot­ri­man maj­ki od 16 do 90 god­i­na (ona pljesne rukom, izlazi gomi­la žena, devo­ja­ka i baba) Ova, ova i ova su vam bez kamate, a odavde dovde su na popustu.

    NATALIJA: Dotra­jale a?

    RADE: Natal­i­ja, molim te, hoću reći, mi nis­mo došli zbog majki.

    A: Ali imamo i savršen izbor oče­va, mož­da čak i bolji izbor oče­va, kad bol­je razmis­lim (druge dve stavl­ja­ju prst na čelo). Takođe, speci­jal­na ponu­da su nam oče­vi rat­ni inva­li­di s tim što su ipak oni bez ruku povoljni­ji od onih bez nogu, a one sa oštećen­jem sluha i vida možete dobiti gratis.

    NATALIJA: Da, 2 u 1.

    RADE: Ali, pobogu zar kre­do kredere ne znači verovati? Pa zar ste vi lju­di od pov­eren­ja? Pa nisu vam lju­di ko šam­pon da ih pro­da­jete 2 u 1.

    A: Ali zaista, mladiću, tu ste donek­le u pravu, tre­ba­lo bi da ih pro­da­je­mo kao jedan. tj. kao 2 po pola. Jer umesto da  dobi­jete šam­pon i balzam, ovako dobi­jete dva balzama.

    RADE: O bože.

    NATALIJA: Pustite vi nje­ga samo, on se malo uzru­jao. Znate, on ne može da se nosi sa vre­menom u kome živi. Mi smo ovde, zapra­vo došli da meni nađe­mo momka.

    A: Aaaa…

    B: Aaa…

    D: Aaa…

    RADE: Ahaaaa.

    A: Pa zaš­to odmah niste rekli?

    RADE: Pa gospođice, pokušavali smo, ali nam poli­ti­ka vaše agen­ci­je kako bih rekao, nije nam dopustila.

    A: Pot­puno vas razumem. A koji vas uzrast interesuje?

    NATALIJA: Pa tako, oko 25 god­i­na. (šap­ne joj da Rade ne čuje) Može i koja god­i­na manje.

    A se nas­me­je, kao i B i D koje uopšte ne zna­ju zaš­to se sme­ju poš­to sto­je dovoljno daleko da ne mogu da čuju.

    A: Svakako, svakako. Imamo momke za dan, momke za noć, za sva­ki dan, za svaku drugu noć, za stan, za kuću, za štalu, za kućicu za pse, za šet­nju pasa, za kuvan­je ruč­ka, za pran­je posuđa, za popravku kompjutera…

    RADE: Ma kako vi uopšte znate da neko ima kompjuter?

    A: Mladiću, ovo je 21. vek, danas svako ima kompjuter.

    RADE: Evo ja na primer, nemam.

    A, B, D ga pogleda­ju zabezeknu­to, dolaze i ostale, poređa­ju se u vrstu, pa ga i one pogleda­ju, klim­nu tužno glavom i izađu.

    A: To objašn­ja­va mnoge stvari.

    NATALIJA: Ali, znate, ja bih nekako više nekog onako da me zadovolji.

    RADE: Natal­i­ja…

    NATALIJA: Mis­lila sam, neko­ga onako i za kuću i za dan i za noć i za kuvan­je ruč­ka i da dobro izgle­da i da bude dobro građen i…

    A: Mis­lite nekog savršenog?

    B: Per­fek­tnog?

    D: Izvanrednog?

    A: Sja­jnog?

    B: Inge­nioznog?

    D: Nad­pros­ečnog?

    NATALIJA: Pa…da.

    A: Odlično. Baš danas imamo izvrstan asor­ti­man savršenih muškara­ca od oko 25 god­i­na (šap­ne joj) ili koju god­inu man­je. (nas­me­ju se, kao i B i D koje opet ne zna­ju zaš­to se smeju)

    RADE: Dobro, a zaš­to bi neko, mis­lim ne razumem, uzeo nekog nesavršenog kada može da uzme savršenog?

    A: Pa to je bar pros­to. Neko ima pravog mom­ka koji je savršen ali ima kriv nos, onda uzme samo jednog sa lep­im nosem a nesavršenog.

    RADE: Da, bit­no je samo da ima lep nos, a da lije ćorav ili lud, to nema veze.

    NATALIJA: I kažete da imate u ponu­di neš­to za mene?

    A: Možete sami izabrati. (ona pljesne, iza­đe jedan nor­malan tip, jedan učen­jarko kao što je Rade, jedan mačo tip, jedan koji liči na narko­mana i jedan debelju­ca) Izgle­da da nam je ponu­da malo opala, grabež je ovih dana, većinu ovih proizvo­da smo pre­ba­cili u sek­tor za brak — tako nam bol­je ide. Radi­mo reor­ga­ni­zaci­ju pro­gra­ma i uvodi­mo novu lin­i­ju proizvo­da beba koje sisaju i sisa koje beba­ju, imamo mal­ih prob­le­ma, ali i to će iza­ći kra­jem mese­ca. Takođe ćemo imati novi prozvod beba za cuclu što će biti pra­va mala revolucija.

    B i D: Evolucija.

    A: Jer dok­le će pred­meti biti robovi lju­di, vreme je da lju­di budu robovi pred­meta. A sada se nadam da ćete izabrati neš­to za sebe.

    (ona pljesne, tip debelju­ca istupa)

    DEBELJUCA (nakašl­je se i zape­va, dok on peva devo­jke — slo­va iznose slike na koji­ma su nacr­tani razni kolači i jela, a na bimu se pro­jek­tu­je neka emisi­ja o kuvan­ju): Kljukao bih te kolačima,

    pecivom i sladoledom,

    od mešavine mojih začina,

    gledala bi me ko pitu s medom,

    zajed­no bi smo uži­vali u hrani

    u ždran­ju bi nam pro­lazili dani,

    zar ima išta lep­še u životu

    od škem­bića s tobom u kom­po­tu. (on podrigne, pa se pokloni)

    A (koja je uzela neki štap kojim pokazu­je ono što gov­ori): 2 noge koje vrede za 4 (potapše ga štapom po noga­ma, on ih raširi), dve ruke koje vrede za 4,(pokuša da mu podigne štapom ruku, ali joj ne ide) jedan trup koji vre­di za 3 (štapom mu pokaže da se okrene oko sebe), jed­na gla­va koja vre­di za jed­nu glavu. Voli hranu.

    B: Dobru hranu.

    D: I začin­jenu hranu.

    NATALIJA: Oglad­nela sam od ove priče.

    RADE: Ma daj, Natal­i­ja, jesi li ga videla, ovaj će se usko­ro pretvoriti u pogaču.

    NATALIJA: Da, u pravu si, ili u škem­be. (devo­j­ci A) Dal­je. (debeljko odlazi)

    MAČO TIP (namesti kosu i zape­va, dok on peva, devo­jke iznose nje­gove poz­erske fotke, na bimu on kako vežba):

    Ko je naj sasvim naj naj,

    kre­do- savršen tip ko je, ti znaj,

    jer ono, mis­lim, ja sam sam taj,

    može­mo na pićence, al nikako na čaj,

    sa mnom ti može biti raj,

    jer ja sam kre­do tip naj.

    Ti znaj.

    RADE: Ovo je kraj, ja više ne mogu.

    NATALIJA: Ali sladak je, baš je onako, ajajajaj.

    RADE: Natal­i­ja, vidiš da je pli­tak ko Marijan.

    NATALIJA (zane­seno): Da, pod­seća na njega.

    A: 2 noge sa mišići­ma (udari ga štapom po nozi), dve ruke sa odličn­im bicep­si­ma, tri­cep­si­ma i labudi­ma, (bode ga štapom) jedan trup sa ploči­ca­ma koji vre­di za 1 ipo trup, plus gla­va koja ne vre­di. Voli sebe.

    B: Žene.

    D: I teretanu.

    RADE: Molim, dal­je. (tip ode)

    DŽANKI (šmrkne jed­nom i zape­va, dok on peva devo­jke iznose slike na koji­ma su likovi iz baj­ki, na bimu on koji se sve vreme bekelji):

    Ja ti mogu obećati gudru,

    ije, dspi, tši ili vutru,

    da duvaš, da jedeš il se udaraš po nosu,

    da lajnu il dve rokneš u koksu,

    da tripu­je­mo, kuli­ramo, stondiramo

    ko sa šved­skog sto­la eside da biramo,

    da se urol­jamo, otkinemo, urokamo

    mis­lim, malo ono, da mu ga damo!

    RADE: Ovaj ga mu je baš dao…pola ga nisam razumeo.

    A (opet pokazu­je štapom): Dve noge koje vrede za jed­nu, 2 ruke koje vrede za pola, veli­ki zubi, šil­jat nos, pola tru­pa, pola glave, voli štrumfove.

    B: Žurke.

    D: I zatvoren prostor.

    RADE: Ne.

    NATALIJA: Ni meni se ne dopa­da. Dalje.

    UČENJARKO (popravi naočare i zape­va, dok on peva devo­jke iznose razne knjige, na bimu pre­cr­tana sli­ka mom­ka i devo­jke koji se drže za ruke):

    Knji­ga je zakon i red,

    od knjige si ponekad bled,

    može­mo zajed­no da čitamo,

    ali ne i da se pipamo,

    jer pipan­je to je greh

    a knji­ga garan­tu­je uspeh

    mogu biti tvo­ja knji­ga a ti moje slovo.

    NATALIJA: Šta je bre ovo? Him­na obdaništu?

    RADE: Sram te bilo, ovo je savršen momak za tebe.

    NATALIJA: Da, da. Pod­seća me na nekoga.

    UČENJARKO: …a ti moje slo­vo… (zas­ta­je, popravl­ja naočare, očigled­no se zbunio) pa…ovaj…kraj je ovo. (devo­jke koje očigled­no nisu završile svoj defile, pogleda­ju ga i nezado­voljno odu)

    A: 2 noge, 2 ruke, 1 trup, 1 gla­va koja vre­di za 4 glave, voli kul­turno istori­jske spomenike.

    B: Jutarn­ji program.

    D: I čaj u 5.

    NATALIJA: Znači ne!

    RADE: Ali bolji je od ostal­ih i bar znaš da nije manijak.

    A: A i na popus­tu je.

    RADE (lju­ti­to): Molim, a zaš­to je na popustu?

    A: Pa zbog diop­tri­je, zašto!

    NATALIJA: E Rade, iskuli­raj, ostao je još jedan, vidiš kako delu­je fino i ozbiljno i…

    RADE: Da, baš je ozbiljno građen.

    NATALIJA: Ne seri. Ups, sori — pomenu­la sam sranje.

    RADE: Niš­ta, Natal­i­ja, navikao sam.

    NATALIJA: Dal­je.

    MOMAK (stane i zape­va, dok on peva devo­jke oko nje­ga idu pokazu­jući na nje­ga prstom, na bimu ružine lat­ice ili vatromet ili tako neš­to patetično): Ja nemam mno­go da ponudim,

    za iskrenošću ja žudim.

    RADE (šap­ne Natal­i­ji): Da, zato je i u agen­ci­ji. (Natal­i­ja ga mune rukom)

    MOMAK (peva): Nor­malan sam i običan,

    nisam mani­jak, ni kalustrofobičan,

    pris­to­jan sam i pril­ično lep.

    RADE: Aha! Narcis!

    MOMAK (peva): Ni gluv, ni nem ni slep.

    Mož­da uspem da usrećim te,

    jer tako sad bih dao ti sve.

    A: Bla bla, 2 noge, 2 ruke, 1 gla­va, 1 trup, ali hoda za dvo­je, radi za 4, mis­li za 7, vidi za 10. Voli zalaske sun­ca. (sve devo­jke kao i Natal­i­ja uzdahnu)

    B: Zvezde na nebu. (opet uzdah)

    D: I zvuk gitare na plaži.(opet uzdah)

    NATALIJA (koja se top­i­la sve vreme pesme): Uzi­mam ga!

    RADE: Ali, Natal­i­ja, on je…

    NATALIJA: Šta?

    RADE: On je… on je…

    NATALIJA: Savršen?

    RADE: On je foli­rant, vidi kako se sme­je, pa on je momak na kred­it, zaboga.

    NATALIJA: Da, i to onaj koji odavde ide sa mnom. Molim, gospođice A, B i D, ja želim ovog mom­ka, kako je nje­go­vo ime?

    A: Savršen momak red­ni broj 123.

    RADE: Natal­i­ja, nećeš valj­da uzeti nekog tamo stodvadesettrija?

    NATALIJA: Hoću, i to odmah. Zvaću te Sto­jan — može? Skraćeno od sto-dvade­set-tri. Kapi­raš? (svi se nas­me­ju sem Radeta)

    A: Još samo kren­ite sa nama da se dogov­o­rimo oko formalnosti.

    B: Glu­posti.

    D: Sit­ni­ca.

    NATALIJA: A vas dvo­ji­ca me čeka­jte ovde. I upoz­na­jte se bolje.

    Devo­jke odu sa Natal­i­jom, momak se osme­hu­je Rade­tu koji ga nam­r­gođeno i nepoverlji­vo pogle­da s vre­me­na na vreme, ali kad vidi da ga momak gle­da, Rade se napravi lud. Rade se pomeri par kora­ka, i momak se pomeri par kora­ka. Rade se pomeri još par kora­ka, i momak se pomeri još par kora­ka. Rade proše­ta, i momak proše­ta. Rade potrči, i momak potrči.

    RADE (krene neš­to da pita): A?

    STOJAN (kao da ga je razumeo, na šta se Rade još više zbuni): Aaaa.

    RADE: I?

    STOJAN (još uvek sa neprirod­nim osme­hom): Iii…

    RADE: O…

    STOJAN: Oooo…

    RADE (opet krene da ga pita): A o…

    STOJAN (ga prekine): I u.

    RADE: I u?

    STOJAN (kao da se super zabavl­ja): A o…

    RADE (za sebe kli­ma­jući glavom): Eee…

    Vraća­ju se Natal­i­ja i devojke.

    NATALIJA: I?

    STOJAN (u fazonu ‘i još pitaš‘): Iiii…

    NATALIJA (Rade­tu, iznanađe­na): O?

    RADE: Eeee…

    NATALIJA: Vidim — vas dvo­ji­ca ste se baš zbližili. (mune Rade­ta koji se zatetura)

    RADE: Jes­mo, tj. kako bih rekao baš smo onako porazgovarali…

    A: Kao muškarac sa muškarcem…

    B: Kao lisac s liscem.

    D: Kao junac s juncem.

    RADE: Hteo sam reći kao čovek sa…tj sa čovekom.

    NATALIJA: Pa to je sja­jno, sad može­mo svi kao mala sreć­na porod­i­ca da ode­mo odavde.

    A: Kao 3 slepa miša.

    B: Kao 3 musketara.

    D: Kao 3 debela medveda.

    RADE: Ja ću radi­je biti Zlatokosa.

    NATALIJA: Rade, jebote…

    RADE: Natal­i­ja!

    NATALIJA: Jebote ups, ali nemoj da si takav, videćeš kako će biti divno. Ne samo da ću sje­bati Mar­i­jana (Rade je pogle­da) opameti­ti Mar­i­jana (Rade klimne odobrava­juće) već ću se i zabav­i­ti. A videćeš, Mar­i­jan će doli­jati kao džukela ups, sori, Rade, kao kučence.

    A: Kao av, av.

    B: Kao vau vau.

    D: Kao vuf vuf.

    Sto­jan počin­je da šeni, svi se sme­ju sem Radeta.

    RADE: Da, da divno ćemo se zabavljati.

    A: Što se tiče poli­tike naše agen­ci­je, mi vas više neće­mo zadrža­vati, samo nemo­jte zab­o­rav­i­ti na isplatu ni jedan dan.

    B: Ni 24 časa.

    D: Ni 1440 minuta.

    A: Ni 86400 sekun­di. Čis­to da ne bude problema.

    B: Nevol­ja.

    D: Nepri­li­ka.

    A: Nepoželjnos­ti. I ne zab­o­ravite — ovo je agen­ci­ja koja će tek zaživeti i dovesti do svo­je revolucije.

    B i D: Evolucije.

    A: Ovo je agen­ci­ja koja će pokušati da nametne novi način mišl­jen­ja ljudima.

    B: Živ­ot­in­ja­ma.

    D: Biljka­ma.

    A: Ame­ba­ma.

    B: Bičari­ma.

    D: Tre­pl­jari­ma.

    B: Bak­ter­i­ja­ma.

    D: I glumcima.

    A: Jer samo je pitan­je da li ste spremni.

    B: Samo je pitan­je imate li volje.

    D: Samo je pitan­je želite li da vaš živ­ot postane svetliji.

    A: A sada dobar vam bio dan.

    B: I noć.

    D: I jutro.

    A: I zora.

    B: I sumrak.

    D: I podne.

    A: I doviđenja.

    RADE: Zbo­gom.

    Izlaze ostale devo­jke na scenu.

    DEVOJKE (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja ‘Od A do Š‘ agencija,

    A, B, D:  Sa vamaaa…

    Devo­jke iz agen­ci­je odlaze iznoseći svo­ju scenografi­ju sa scene, dok na scenu lju­di sa počet­ka donose Natal­i­jine stvari. Kada sve nameste, Natal­i­ja im zah­val­no klimne glavom. Oni odu.

    Sto­jan sedi u novom delu stana, sa papirom i olovkom, Rade u starom, još uvek nam­r­gođen, pravi se da čita neku knjigu, Natal­i­ja se šet­ka i daje instruk­ci­je Stojanu.

    NATALIJA: Sto­jane, ti si sada na speci­jal­nom zadatku koji se zove kako zaje­bati Mar­i­jana (ona pogle­da u Rade­ta koji se pravi da nije čuo ono zaje­bati, ona glas­ni­je) dak­le zaje­bati (Rade opet ne reagu­je) zaje­bati od jebati od jeban­je (Rade ne reagu­je) jeban­je, sran­je, sisa, gov­no, piz­da (Rade ne reagu­je, ona nas­tavi sa uži­van­jem), pii­i­izzzzdaaaa, siissssa…

    RADE (vikne): Pobogu Natal­i­ja! Ne moraš baš uživati.

    NATALIJA (praveći se kao da ovo nije radi­la zbog nje­ga): Ups sori Rade, zab­o­rav­i­la sam da si tu, sori za zaje­bati, za jeban­je, za sran­je, za sisu, za gov­no i za piz­du. Ali to zapra­vo i nisu psovke, Rade — to su samo zaje­ba­van­je, jeban­je, sran­je, sisa, gov­no i piz­da. (pogle­da preko­rno u Rade­ta, on skla­pa knjigu, ona nas­tavl­ja) Dak­le, kako to Rade kaže — zadatak je opameti­ti Mar­i­jana. Nar­avno, poš­to ćemo neko vreme živeti zajed­no, ja ti moram dati male instruk­ci­je kako bi ugođaj bio pot­puno savršen. Pod jedan, kada me oslovl­javaš oslovl­javaj me sa…

    RADE: Vlas­nice moja…

    NATALIJA: …na primer sa dušo, ne, zapra­vo to dušo me uvek pod­seti na filo­zofi­ju mis­lim ono duh ili duša, bit bivst­vo bivstvu­juće i ta sran­ja. Može na primer sa srce? Mada ipak ne, to je onako nekako pre­više biologije…

    RADE: Da, da, pre­više biologije…

    NATALIJA: …mada srce je mišić, pa ako me budeš zvao mišiću moj, mož­da će to biti…

    RADE: Pre­više zoologije?

    NATALIJA: Da, u pravu si. Mož­da je to…(ona pogle­da u Sto­jana koji je sve vreme pisao) Ej, Sto­jane, pa ne moraš sve ovo da pišeš. Piši više onako, po crti­ca­ma, kapi­raš? (Sto­jan se osmehne)

    RADE: Kapi­ra on, Natal­i­ja, nemoj da se brineš.

    NATALIJA (izbeči se Radetu):…dakle možeš (Sto­jan krene da piše, ona stane, on stane) možeš da me (Sto­jan krene da piše, ona uću­ti, on stane, ona otvori usta, on podigne olovku, to se ponovi više puta, ona pogle­da u Radeta)

    RADE (šap­ne Natal­i­ji): Mož­da koristi krasnopis pa mu tre­ba više vremena.

    NATALIJA (nakašl­je se): Dak­le, Sto­jane, odluči­la sam se, zvaćeš me srećo, ali malo utan­ji glas da delu­je mil­i­je. Pod dva, kada šeta­mo možeš me držati za ruku ili zagr­l­i­ti oko stru­ka, nikako preko rame­na jer me to užasa­va poš­to mi čupa kosu. Pod tri, sudove možeš prati i ručno ako želiš, mada imam mašinu za pran­je sudo­va, ali ako mož­da kojim sluča­jem uži­vaš u ručnom pran­ju sudo­va poš­to si jelte savršen a savršen muškarac bi tre­ba­lo da uži­va u ručnom pran­ju sudo­va, onda možeš slobodno…

    RADE (počin­je da peva):

    Ovo se pret­vara u noćnu moru

    mada mogla je uzeti i pri­liku goru

    da li se ovako neš­to igde događa

    je li moguće da samo mene pogađa

    što lju­di su kred­i­ti a kred­i­ti ljudi

    što ludi su nor­mal­ni a nor­mal­ni ludi.

    Što zeml­ja čuda sad zeml­ja je čudaka

    što dvors­ka luda samo sen­ka je ludaka.

    NATALIJA (nas­tavl­ja): Pod 24, cveće u bašti se sadi samo sa leve strane jer ako bi se sadi­lo i sa desne strane onda bi ga komši­je gazile jer smo se svi iz ulice dogov­o­rili da se cveće ne sme sadi­ti sa desne strane i ako ga iko posa­di sa desne strane da ga ostali izgaze. Pod 25…

    RADE (peva): Da li sam ja mož­da bolestan

    kada jedi­ni sam kre­do­mani­je svestan

    zna li mož­da neki Amerikanac

    za ovaj usko­ro kor­po­raci­js­ki lanac

    nije li mož­da baš Pakistan

    naš najveći kre­do fan,

    zna­ju li za nas oni iz Evrope

    jes­mo li i nji­ma uta­bali stope.

    NATALIJA (nas­tavl­ja): Pod 135, svo­ju čet­kicu za zube stavl­jaj daleko od moje čet­kice za zube, jer ne pod­nosim da se dve čet­kice za zube pip­ka­ju, nar­avno ako ti uopšte koris­tiš čet­kicu za zube, ali svakako ako ne koris­tiš čet­kicu za zube onda…

    RADE (peva ironično): Zna­ju li za ovaj patent Australijanci,

    Nem­ci, Fran­cuzi, mož­da Japanci,

    zna­ju li na primer Eskimi

    da sada mogu pod­val­i­ti zimi

    može­mo im svi­ma pro­dati kredomaniju

    pa zauzeti Skan­di­nav­i­ju ili makar Albaniju

    mož­da može­mo posta­ti u sve­tu glavni stub

    kada ih sve učlan­i­mo naš fan klub.

    NATALIJA (nas­tavl­ja): Pod 621 — kamen­ac na čašama…

    RADE (peva): Može­mo učini­ti da Palči­ca poraste

    sa žabe na prin­ca pre­bac­i­ti kraste,

    pat­ulj­ka i 7 Snežana može­mo napraviti

    povrće umesto voća zabraniti.

    Kada virus kred­i­ta stavi­mo u epruvetu

    može­mo dovesti i do mira u svetu.

    NATALIJA: I da. Ukup­no 1021 prav­i­lo. Nar­avno, ne moraš ih znati napamet, ali moraš ih pri­men­ji­vati. Dakle?

    STOJAN: Srećo, sada bih najradi­je želeo da odne­sem svo­ju čet­kicu za zube daleko od tvo­je čet­kice za zube, da operem ručno tvo­je sudove i da dok sadim tvo­je cveće sa leve strane razrađu­jem tak­tiku za ski­dan­je kamen­ca sa čaša.

    NATALIJA (srećno): To, uspe­lo je!!!

    RADE: O ne, uspe­lo je.

    STOJAN: Sada me izvi­ni, srećo.

    Sto­jan iza­đe, Natal­i­ja se isplazi Rade­tu, Rade se isplazi Nataliji.

    NATALIJA: Vidiš da sam bila u pravu. Znaš Rade, prvo sam sum­n­jala da je ta agen­ci­ja neka pre­vara, ali to je, u stvari, baš dobra stvar, ups sori Rade.

    RADE: Zaš­to sad?

    NATALIJA: Rekla sam stvar.

    RADE: Paaa?

    NATALIJA: Pa mis­lila sam na neš­to pot­puno dru­go. (iza scene izvire lju­di sa počet­ka koji se zakikoću sa Natal­i­jom, a onda šmugnu nazad,  Rade se nervira)

    RADE: E Natal­i­ja, ti si stvarno poludela, pon­ašaš se ko neka šipar­i­ca, a ne kao da imaš…

    NATALIJA: Kao da imam koliko? Šta ti je Rade, kroz koji mesec i mla­dost će se moći uzi­mati na kred­it. A mož­da bi i ti mogao neku devojku…

    RADE: Da, da, samo se ti lepo zabavl­jaj na moj račun, a to što ja sve ovo toler­išem, tj. hoću reći…

    Izlazi Sto­jan u zaštit­nom odelu, sa kan­ti­com za prskan­je voća u rukama.

    STOJAN: Srećo, idem da našem dragom komši­ji pomognem oko voćn­ja­ka. Ali mis­liću na tebe svakog trenut­ka, naj­draža moja. (on izađe)

    RADE: Ali Natal­i­ja, ti nemaš komši­ju sa voćn­jakom. Pobogu živiš mal­tene u cen­tru Kredograda.

    NATALIJA: Pa?

    RADE: Kako pa? 123 je upra­vo rekao da ide…

    NATALIJA: Pa neka ga.

    RADE: Ali ako ode?

    NATALIJA: Aha, sad se ti odjed­nom brineš da on ne ode?

    RADE: Ej, to što se ja brinem je zbog mog pre­v­e­likog oseća­ja odgov­ornos­ti, a što se mene tiče, taj 123 bol­je da se i ne vrati.

    Sto­jan se vraća.

    STOJAN: Srećo, tvoj komši­ja nema voćn­jak, ali sam mu ipak ošišao ogradu i poko­sio travn­jak. Sem toga, srećo, ja sam svakog trenut­ka mis­lio na tebe. I ako mi dop­uš­taš, otišao bih sada da našoj pre­miloj komšini­ci Matil­di izvučem pramenove.

    Natal­i­ja klimne glavom, Sto­jan odlazi.

    RADE: Kako ti ne ide na živce?

    Natal­i­ja krene da sklan­ja stvari sa scene, nas­tavl­ja­ju da priča­ju, Rade još sedi.

    NATALIJA: Kako da mi ide na živce? Šta mi je sve sre­dio po kući, još me zove srećo i još ćemo Mar­i­jana naprav­i­ti ljubomornim.

    RADE (za sebe): Aha, Marijana.

    NATALIJA: A sem toga, on je savršen.

    RADE: Aha.

    NATALIJA: Aha. (sklan­ja­jući posled­nji deo nameš­ta­ja, tako da na sceni ostane samo Rade na fotelji)

    RADE: E, Natal­i­ja, Natal­i­ja. (on se okrene oko sebe, vidi da nema nameš­ta­ja, zbuni se, ustane i odgu­ra fotelju sa scene)

    sce­na

    Na scenu dolazi Mar­i­jan sa dve kre­do-lep­o­tice, pa iza­đe. Na scenu sa suprotne strane dolazi Natal­i­ja sa Sto­janom i Radetom, pa iza­đu. Na scenu opet izlazi Mar­i­jan sa dve devojke.

    MARIJAN (sto­jeći u jed­nom uglu scene): E ovo je fino mesto. (zvizne, par lju­di iznosi sto i 3 sto­lice, kre­do kono­bar donosi piće.)

    Na drugu stranu scene izlazi Natal­i­ja sa Radetom.

    NATALIJA (vide­vši Mar­i­jana koji je još ne vidi): E ovde ćemo.

    Rade zvizne neuspešno jed­nom, pa dru­gi put, Natal­i­ja zvizne muš­ki, opet lju­di donose sto, 3 sto­lice. Mar­i­jan ih spazi, pa pokuša­va da se sakri­je iza karte pića, stavl­ja ruku na čelo, vrpolji se, a Natal­i­ja sve kao sluča­jno gle­da na tu stranu.

    RADE: Natal­i­ja, nemoj samo prav­i­ti scenu.

    NATALIJA: Taman posla, Rade, kakvu scenu, naprav­iću ja jebe­nu jednočinku.

    KONOBAR (koji je baš doneo piće): Ups sori, Rade, rekla je jebe­nu. (Natal­i­ja i Rade ga pogleda­ju, on spusti piće i ode)

    NATALIJA: Vidi ga samo kako se kri­je, pa da li je on nor­malan, jel on mis­li da ga ja ne vidim.

    RADE: A mož­da je red da se poz­drav­i­mo sa čovekom?

    MARIJAN (u dru­gom delu sa devo­jka­ma): Ovaj…mislim, kako bi bilo da ode­mo na neko dru­go mesto…ovde već posta­je dosad­no. (pogle­da u njih dve koje se osmehuju)

    NATALIJA: Rade, gde je Sto­jan do sad? Sad je pravi trenutak.

    RADE: Zas­tao je samo da prevede onu baku preko ulice i da pron­ađe majku onom siročetu.

    Na scenu ulazi kre­do žena, spusti na jedan pa na dru­gi sto vis­it-kar­tu i privezak, pa sače­ka malo.

    NATALIJA (uzi­ma viz­itkar­tu i čita): Izvi­nite što vas uzne­mi­ravam, ali ovo je za kre­do osobe sa oštećen­im sluhom…(Natalija počin­je da se sme­je, Rade joj oti­ma viz­itku iz ruke)

    RADE: Šta? I to su smis­lili tj. Natal­i­ja, nije smešno, kako samo možeš da se sme­ješ, pa ovo je tragedi­ja, sad je za kre­do osobe sa oštećen­im sluhom, a usko­ro će biti za osobe sa oštećen­im kre­do sluhom, pa ovo je nečuveno…

    Žena prođe, osmehne se kao i svi kre­do lju­di, Rade je mrko pogle­da, ona pokupi šta je ostavi­la i ode sa scene. Sto­jan ulazi, seda kod Natal­i­je i Rade­ta za sto, Mar­i­jan u pola svo­je priče zas­ta­je i zab­o­ravl­ja da tre­ba da se kri­je, skače i pri­lazi nji­hovom stolu.

    MARIJAN: Mis­lim, Natali, ono, koji ti je jebote ovaj? (pokaže na Sto­jana, okreće se Rade­tu) Ups, izvi­ni Rade.

    NATALIJA (skače): A koje su tebi one?

    MARIJAN (brže): A ko je tebi ovo?

    NATALIJA (brže): A ko su tebi one?

    MARIJAN (još brže): A ko je tebi ovo?

    NATALIJA (još brže): A ko su tebi one?

    RADE (pogle­da u njih, pa u Sto­jana koji gle­da levo desno kako ko gov­ori): Lju­di, polako.

    MARIJAN i NATALIJA (u glas): Šta polako?

    NATALIJA: Da čujem.

    MARIJAN: Nema tu niš­ta da se čuje.

    NATALIJA: Ne, nego ima da se vidi. Kako te nije sramota?

    MARIJAN: Kako mene nije sramo­ta? A ti, šta ti radiš? Ja bar izlaz­im sa devo­jka­ma na kred­it, ja mogu da ih vra­tim ako pože­lim, da ih pok­lonim, da ih pro­dam, da ih uspavam, da ih otru­jem, da ih zakol­jem, da ih sku­vam, da im povadim organe, da ih zam­rznem, da ih…da ih…to nije pre­vara, a ti…

    NATALIJA: Ja?  (smiru­je glas) Pa, i ja sam iza­šla sa svo­jim dečkom na kredit.

    MARIJAN: Uzela si deč­ka na kred­it? Natal­i­ja! Pa ja nemam reči, pa to nisi ti.

    NATALIJA: Nego je moja baba.

    STOJAN: Ups sori Rade, pomis­lila je na tvo­ju babu.

    RADE: Niš­ta, ništa.

    MARIJAN: Natali, mis­lim, ono, uzela si mom­ka na kred­it? (Mar­i­jan zagle­da Sto­jana, Natal­i­ja gviri u devo­jke, onda krenu da se pre­pu­cava­ju kao mala deca) E ti si uzela mom­ka na kred­it, al ja sam uzeo dva od posled­n­ja 3 primer­ka lep­ot­i­ca koje ćute a koje kad gov­ore gov­ore kojim god pože­lim akcentom.

    NATALIJA: E ti si uzeo 2 od poslend­ja 3 primer­ka lep­ot­i­ca koje ćute, al ja sam uzela savršenog mom­ka na kredit.

    MARIJAN: Ali moje su lep­o­tice lep­še od tvog momka.

    NATALIJA: Moj je momak pamet­ni­ji od tvo­jih lepotica.

    MARIJAN: Moje su lep­o­tice zgod­ni­je od tvog momka.

    NATALIJA: Moj je momak koris­ni­ji od tvo­jih lepotica.

    MARIJAN: Moje lep­o­tice se pre­di­vno osmehuju.

    NATALIJA: Moj momak pre­di­vno čisti paučinu.

    MARIJAN: Moje lep­o­tice su prave barbike.

    NATALIJA: Tvo­je lep­o­tice su Bre­na barbike.

    MARIJAN: Tvoj je momak glupi Ken.

    NATALIJA: Moj je momak pravi Robokap.

    Rade i Mar­i­jan je zbun­jeno pogleda­ju, kao i Sto­jan koji se do tad, još uvek glu­pa­vo osme­hivao, ali dve­ma kre­do devo­jka­ma koje su pratile šta se deša­va. Čak i lju­di provire i pogleda­ju je zbun­jeno, Natal­i­ja ih pogle­da sve, ni ona ne zna kakve veze ima Robokap sa Sto­janom, nepri­jat­na pauza.

    NATALIJA: Moj momak radi sve što mu ja kažem.

    MARIJAN: I moje lep­o­tice rade sve što im ja kažem.

    NATALIJA: Sto­jane ustani. (Sto­jan ustane)

    MARIJAN: Lep­o­tice ustan­ite i priđite. (one ustanu i priđu)

    RADE: Ali, molim vas, ljudi…

    NATALIJA: Sto­jane, priđi i upoz­naj se sa Mar­i­janom. (Sto­jan pri­lazi, pruža ruku Mar­i­janu, ovaj takođe, odjed­nom je sve kao najnor­mal­ni­ja sce­na upoz­na­van­ja i nas­tavl­ja da bude normalna)

    STOJAN: Sto­jan.

    MARIJAN: Mar­i­jan.

    STOJAN: Dra­go mi je.

    MARIJAN: Takođe. I, Sto­jane? Šta se radi? Kako ide?

    STOJAN: Evo, nije loše.

    NATALIJA (lju­ti­to): Sto­jane skoči.

    RADE: Natal­i­ja!

    Sto­jan skače.

    RADE: Sto­jane!

    MARIJAN: Lep­o­tice, čučnite.

    RADE: Mar­i­jane!

    Lep­o­tice čučnu.

    RADE: Lep­o­tice!

    NATALIJA: I Sto­jan može da čučne (on čučne)

    MARIJAN: A šta mis­liš, da moje lep­o­tice ne mogu da skoče?

    NATALIJA: Plašim se — spašće im perike.

    MARIJAN: Skočite (one skoče držeći se za perike)

    RADE: Pa vi ste poludeli načisto!

    NATALIJA: Sto­jane lezi. (on legne)

    MARIJAN: Lep­o­tice lezite (one se malo zgleda­ju, pa nespret­no ležu čis­teći pre toga deo na koji će leći)

    NATALIJA: Sto­jane, igraj ča ča ča. (Sto­jan uhvati Rade­ta kao part­nera i zaigra­ju ča ča ča)

    MARIJAN: Lep­o­tice igra­jte crnogors­ki oro (lep­o­tice igra­ju oro)

    NATALIJA: Sto­jane skači na jed­noj nozi (on to čini)

    MARIJAN: Lep­o­tice skačite na jed­noj nozi držeći se lev­om rukom za nos. (one to čine)

    NATALIJA: Sto­jane, skači na jed­noj nozi držeći se lev­om rukom za nos, a desnom za uši. (on to čini)

    MARIJAN: Lep­o­tice skačite na jed­noj nozi držeći se…držeći se…

    NATALIJA (šap­ne mu tako da odjed­nom izgle­da kao da igra­ju igru neku igru): Držeći se lev­om rukom…

    RADE: Pa šta radite to?

    Oni ga pogledaju.

    RADE: Nema došaptavanja.

    MARIJAN i NATALIJA: Sori Rade.

    MARIJAN: Da! Držeći se lev­om rukom za nos, desnom za uši i isplazivši jezik. (one to čine)

    Dok Mar­i­jan i Natal­i­ja i dal­je energično daju instruk­ci­je svo­jim kre­do part­ner­i­ma, a oni se lome od poslušnos­ti, iza devo­ja­ka i Sto­jana sta­ju još neki kre­do lju­di (sa počet­ka), a iza Natal­i­je i Mar­i­jana sta­ju još neki pravi lju­di sa počet­ka koji čine isto — sve se pret­vara u malo tak­mičen­je kre­do robe i kre­do gospodara.

    RADE (peva): Nisam ni besan, ni ljut,

    mož­da sam samo pre­više krut,

    pa ne mogu da sha­tim blud,

    te pred­stavl­jam strašni sud.

    MARIJAN (i dal­je u tak­mičarskom duhu): Moje lep­o­tice trče brže.

    NATALIJA (takođe u tak­mičarskom duhu): Moj se Sto­jan vere uz uže.

    RADE (peva): Mož­da uz njih dvoje

    kre­do lju­di dobro stoje,

    mož­da ja grešim, jed­no su za drugo

    mož­da imaće unuke, voleće se dugo,

    jer dok on kaže

    MARIJAN: Lep­o­tice režite.

    RADE: Dotle ona viče

    NATALIJA: Sto­jane čvor vežite!

    RADE: Dok on vikne

    MARIJAN: Mrda­jte uši­ma lepotice

    RADE: Dotle ona viče

    NATALIJA: Sto­jane, bacaj loptice.

    BABA (iz gomile): Šećeru, mrdaj samo jed­nom trepavicom.

    MAJKA (iz gomile): Sine, pravi se da se boriš sa lavicom.

    RADE (peva): Mož­da sam ipak suvišan ja u priči,

    jer ne znam da kažem

    MARIJAN i NATALIJA (u glas): Rade, za kraj viči!

    RADE (peva): Mož­da jer uopšte da viknem ne znam

    mož­da jer max­i­mum nikako da dam,

    jer ja otvorim usta i čekam da izađe,

    al glasa nema, vrisak put ne nađe.

    MARIJAN I NATALIJA (u glas): Rade, viči za kraj!

    Rade otvara usta kao da viče ‘Kraaaaa­jjj’, ali se niš­ta ne čuje, svi sta­ju, lju­di česti­ta­ju jed­ni drugi­ma, neki čak i razmene kre­do ljude, Mar­i­jan i Natal­i­ja se zagr­le, ostali se raz­iđu. Rade se nakašl­je. Natal­i­ja i Mar­i­jan presta­ju da se grle.

    NATALIJA: E pa, Mar­i­jane, nadam se da si napokon shva­tio da nisi jedi­ni i da je moj Sto­jan pobe­dio tvo­je lep­o­tice. (Natal­i­ja pogle­da u Sto­jana koji još uvek skakuće sa noge na nogu uvrtevši ruke tako da kao da ne može više da ih otpetl­ja i sa nekom čud­nim izra­zom na licu)

    MARIJAN: Da, da (on se nas­me­je, pa tražeći podršku pogle­da u devo­jke koje su se jed­na sa dru­gom tako upetl­jale da leže na podu i koprca­ju se)

    NATALIJA: Pa, onda zbo­gom Mar­i­jane. Sto­jane, idemo!

    (ona ode, Sto­jan odskakuće za njom, Rade i Mar­i­jan gleda­ju par trenu­ta­ka za njima)

    MARIJAN (Rade­tu, skrhano): Rade, čoveče, šta se ovo desilo?

    RADE: Ja sam pokušao hoću reći probao sam na sva­ki način…

    MARIJAN: Ali ti ne razumeš, ja ne smem da dozvolim da se na ovome završi.

    RADE: Razumem te.

    MARIJAN: Ne, ne razumeš. Ja ne mogu da dozvolim da njen Sto­jan pobe­di moje lepotice.

    RADE (šoki­ra­no): Marijane.

    MARIJAN: A kamoli da ona mene ostavi.

    RADE: Dobro, a zašto?

    MARIJAN: Kako zaš­to? Pa zato što… zato… (zas­tane i razmis­li) da, zaš­to? (kreće da peva)

    Ne sme ona nikako da me ostavi

    mora prvo red da se uspostavi

    a ne da me iskaši­ra zbog nekog kredomena

    nije mi baš toliko opala cena.

    vratiću je ja.

    RADE: Da, da

    MARIJAN (peva): Ja sam za nju, ja sam onaj pravi,

    ne može niko među nas da se uglavi,

    Rade, zaš­to je uzela tog kre­do kena,

    kad ja sam bio ljubav njena.

    vratiću je ja.

    RADE: Da, da.

    MARIJAN (peva): Ma šta će mi ćutljive bar­bi­ke dve,

    jebeš njih pored Natal­i­je, bre,

    ups, opet psu­jem, Rade sori,

    i živ­ot s lep­ot­i­ca­ma može da smori.

    vratiću je ja.

    RADE: Da, da

    MARIJAN: Evo lep­o­tice daću tebi.

    RADE: Ne, pa ja umro pre bih.

    MARIJAN: Mogu ih dati kao donaciju

    il nek ih uzmu za preparaciju

    promeniću ja svo­ju kre­do ćud

    zar da izgu­bim Natal­i­ju, pa nisam ni ja lud.

    Vratiću je ja

    RADE: Da, da.

    MARIJAN (peva): Ipak sam ja glavni,

    fra­jer grad­s­ki slavni,

    a kada je vratim,

    sve ću da naplatim.

    RADE: Da, da tj. hoću reći, možeš pro­bati, lepo bi bilo kada bi zaista održao reč.

    MARIJAN: Lepo bi bilo…ti mis­liš da ja ne održavam reč? Zar ja tebi mož­da delu­jem kao neko ko ne održa­va datu reč? E Rade, Rade…sve, al da ti mis­liš da sam ja od tih koji ne održava­ju datu reč, eeee…

    RADE: Ne, samo sam mis­lio tj…

    MARIJAN: Evo odmah idem da održim datu reč. (on krene ka izlazu, dok se lep­o­tice i dal­je koprcaju)

    RADE: Ali, Mar­i­jane…  (Mar­i­jan iza­đe) A one? (pri­lazi lep­ot­i­ca­ma koje se i dal­je koprca­ju) Ja tj. hteo bih reći, ovaj, Mar­i­jan je otišeo tako da…kako bih rekao mis­lim da ste slo­bodne sada tj. možete da idete gde hoćete i…eto, tako…ovaj, dra­go mi je što smo se opet videli (Rade se udal­ja­va korak po korak dok to gov­ori, a onda sasvim ode, lep­o­tice ostanu da se koprca­ju, a onda ih lju­di sa počet­ka izvuku sa scene)

    sce­na

    Natal­i­jin stan. Natal­i­ja leži na kreve­tu, Sto­jan sa keceljom čisti paučinu držeći praš­ka u ruci. Natal­i­ja reže neš­to iz nekog časopisa.

    NATALIJA: Još samo da sačekamo još dan ili dva i videćeš kakav smo posao napravili.

    STOJAN: Da, srećo, i meni se čini da ćemo usko­ro otkri­ti kako smo opametili Mar­i­jana (okrene se po sobi), ups sori, srećo, zaje­bali Marijana.

    NATALIJA: E Sto­jane Sto­jane, niš­ta ti ne znaš. Ali otićiću ja u taj Vegas sa Mar­i­janom, ne zvala se ja — Natal­i­ja! A do tad ću izreza­ti sve nagradne kupone za sve nagrade. (ona reže i dal­je, Sto­jan počin­je da usisa­va, ona priča glas­ni­je, podiže noge kako bi on usisao ispod i pre­vrće po kupon­i­ma koje je izreza­la) Mož­da dobi­jem tobo­gan za bazen, nar­avno, malo je glu­pa­vo dobiti tobo­gan za bazen ako prvo ne dobi­jem bazen, a takođe malo je glu­pa­vo dobiti bazen ako prvo ne dobi­jem veliko dvorište, sem toga pril­ično je glu­pa­vo nemati veliko dvorište a živeti u kući, mada još je glu­plje imati veliko dvorište a nemati kuću, nar­avno možeš uvek živeti u dvoriš­tu, ali ipak glu­pa­vo je i…Da, u stvari pril­ično je glu­pa­vo slati kupone za tobo­gan, poš­to ja nemam ni bazen ni veliko dvorište, ni…(pogleda u Sto­jana koji isključu­je usi­si­vač, otvara ga i ravnomer­no prosi­pa sadržaj onde gde je pre toga usisao, ali hoda­jući unatraške)

    NATALIJA: Šta radiš to, jesi li poludeo?

    STOJAN: Jesam, nes­rećo moja.

    NATALIJA: Nes­rećo? Sto­jane, preki­ni sa glupostima.

    STOJAN (uverlji­vo): Ovo su glu­posti, ovo nije ozbil­jan problem.

    NATALIJA: Biće, ako ne prekineš, zato smes­ta to počisti.

    STOJAN: Ja hoću da te nalju­tim. Ja ne moram ovo da radim. (on pravi nered na stolu)

    NATALIJA: Sto­jane, preki­ni sa zajebancijom.

    (Sto­jan uzme praš­ka i ski­da sa nje­ga paučunu koju onda pokuša­va da okači na plafon)

    NATALIJA: Kak­vo je to ponašanje?

    STOJAN: Nes­rećo, nije mi žao. Ja neću svakog trenut­ka mis­li­ti na tebe jer te jako mrz­im. Ja ne radim ono što moram, ja radim ono što hoću.

    NATALIJA: Ti si pot­puno poludeo.

    STOJAN: Ja sada ne moram da unered­im travn­jak komši­ji, vra­tim na čaše kamen­ac, išču­pam cveće sa leve strane i nat­er­am kola da udare star­icu koju sam spasao. Ali ja to hoću, pa ipak ne moram. Ja ne moram da idem. (on izađe)

    NATALIJA: Ja moram da pozovem rekla­maci­je, pa ovo je nečuveno!

    (na scenu ulaze A, B i D, kao i ostale devo­jke iz agencije)

    DEVOJKE (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja, ‘Od A do Š‘ agencija

    A, B, D: Sa vamaaa…

    NATALIJA: Mis­lite kod meneeee?

    A: Dobili ste službu za reklamacije.

    B: Žalbe.

    D: Tužbe.

    NATALIJA: Htela sam da vam kažem da se Sto­jan čud­no pon­aša, gov­ori neke glu­posti koje nema­ju nikakavog smisla.

    A: Dabar dan i vama.

    B: I nama.

    D: I njima.

    A: I meni.

    B: I tebi.

    D: I njemu.

    A: I njoj. To što 123 gov­ori ima i te kako smis­la, vi ste zakas­nili sa uplatom.

    B: Čita­va 3 minuta.

    D: 180 sekundi.

    A: A lepo vam je bilo rečeno da ne smete da zakas­nite ni jedan dan.

    B: Ni 24 časa.

    D: Ni 1440 minuta.

    A: Ni 86400 sekun­di. Čis­to da ne bude problema.

    B: Nevol­ja.

    D: Nepri­li­ka.

    A: Nepoželjnos­ti. A vi ste zakas­nili. Zato je proizvod otkazao.

    B: Otk­vačio.

    D: Otk­in­uo.

    A: Kao da mu je istekao rok tra­jan­ja. Razumete? Kren­uo je da priča naopačke.

    B: Naglavačke.

    D: Natraške.

    NATALIJA: Dobro dobro, ali ja stvarno ne mogu da rešavam nje­gove zagonetke, sem toga meni je on neopho­dan čitav bar još par dana, pa ako možete da ga servisir­ate, evo ja ću vam plati­ti odmah, nego sam zab­o­rav­i­la, znate sedela sam i seck­ala ove kupone iz časopisa čitav dan i čekala da se Mar­i­jan opameti, znate a Mar­i­jan je…

    A: Pa vi nas ne razumete.

    B: Ne kapirate.

    D: Ne shvatate.

    A: Ne kontate.

    B: Ne kužite?

    D: Ne slušate.

    NATALIJA: Ne, razumem ja vas odlično i jako cen­im što ste tako brzo došli…

    A: Da ste uzeli bilo koji dru­gi proizvod isto bi vam se desi­lo ako ne bi ste plati­tili na vreme — jer tak­va je poli­ti­ka naše agencije.

    B i D: Zbog prevencije.

    A: Nar­avno, dru­gi proizvo­di mož­da nisu toliko koris­ni pa vam sada ne bi bili toliko nekorisni.

    B: Dru­gi proizvo­di nisu toliko lepi pa vam sada ne bi bili toliko ružni.

    D: Dru­gi proizvo­di nisu toliko savršeni pa vam sada ne bi bili toliko nesavršeni.

    NATALIJA: Da, mož­da ste u pravu.

    A: Da ste uzeli lepo vreme, na primer, sada bi počela da vam pada kiša.

    B: Da ste uzeli pri­jatel­ja, sada bi dobili neprijatelja.

    D: Da ste uzeli dedu koji spa­va sada bi ste dobili spav koji deda.

    A: Ali zato ne biste imali paučinu po zidovi­ma, prašinu po tepisi­ma i neku star­icu na duši. Nar­avno sada je kas­no za kajanje.

    B: Pre­domišl­jan­je.

    D: Vagan­je.

    A: Sada morate krenu­ti sa nama.

    NATALIJA: Ali mož­da se Mar­i­jan pojavi, znate znam da je neod­gov­orno s moje strane, ali zar ne mogu ovako da vam pla­tim, kad ste već ovde…

    A: Ne.

    B: Najn.

    D: Nou.

    A: Njet.

    B: No.

    D: Ohi.

    A: Morate krenu­ti sa nama. Poli­ti­ka naše agen­ci­je je tak­va. Vi ste bili pod hipotekom, i sada pri­pa­date nama. To ste i sami znali. A svi koji zbog dugo­va pri­pad­nu nama, odlaze u sek­tor škart.

    B: Bofl.

    D: Fel­er.

    NATALIJA: Šta kažete?

    A: Dak­le, niko vas ne može uzeti na kredit.

    B: Ali vas može iznajmljivati.

    D: Ren­ti­rati.

    A: Zato što ste škart.

    B: Bofl.

    D: Fel­er.

    NATALIJA: Vi mora da se šalite!

    A: Mi se ne šalimo.

    B: Ne zafrkavamo.

    D: Ne zezamo.

    A: Ne foliramo.

    B: Ne zajebavamo.

    NATALIJA: Šta, i sad sam ja vaš artikal?

    A: Da.

    B: Ja.

    D: Ui.

    A: Jes.

    Devo­jke rasklan­ja­ju stvari sa scene, prave agen­ci­ju, dok Natal­i­ja zbun­jeno gle­da i peva.

    NATALIJA (zbun­jeno peva): Zar to znači da sada može svako

    na dan-dva uzeti me lako

    da čis­tim, da peglam, kamen­ac da skidam

    da pospre­mam, da kuvam, kuće da zidam,

    zar škart sam ja, Natalija?

    (Natal­i­ja kreće da vraća stvari na scenu, ali posle par pokuša­ja odustaje)

    Zar da usisavam, cveće da sadim,

    starice far­bam, domaće radim,

    zar fotot­grafi­je u albume da slažem,

    da šijem, da se smeškam, oblande da mažem?

    zar škart sam ja, Natalija?

    (devo­jke — slo­va odlaze sa scene, ali dolazi 5 škart žena)

    SVE (u glas pava­ju): Bofl, fel­er, škart,

    nije to loš start,

    od drugih nis­mo gore

    druge ume­ju da smore,

    mi smo bre esencija,

    spram njih dekadencija,

    Bred Pit, Kiano, Hju Grant

    svi bi bofl, fel­er, škart!

    (one prave domaću atmos­feru, jed­na puši cig­a­ru, dve otvara­ju pasi­jans, jed­na čita knjigu)

    NATALIJA: Bože mili šta je ovo,

    zar i ja da postanem slovo,

    da budem roba felerična,

    da postanem histerična?

    zar škart sam ja, Natalija?

    SVE: Da, škar si ti, škart smo svi!

    NATALIJA: Da sam bar roba na ceni

    ona koju bi neko da ženi,

    da sam bar kredo-sveta

    pa da mi sve ovo ne smeta,

    što škart sam ja, Natalija.

    BABA (u C mar­ket uni­for­mi peva):

    I ja sam isto tak­va bila,

    na kred­it odu­vek ja sam pila,

    ja sam bila kasir­ka bre

    davne te!

    Al doš­lo ovo novo vreme,

    i nije bilo više dileme,

    Pa škart sam sad ja, Stojanka!

    ŽENA (ele­gant­no obuče­na peva rezervisano):

    Ja sam bila do pre par dana

    jed­na od prvih kre­do­grad­skih dama,

    uzela sam na kred­it jedno­ga paža,

    zbog nemarnos­ti moje stigla me blamaža,

    sad škart sam i ja Mirjana!

    DEVOJKA (obuče­na kao kuć­na pomoćni­ca peva sa oduševljenjem):

    E a ja sam bila kuć­na pomoćni­ca prava

    usi­si­vač omil­je­na bio mi je sprava,

    al nisam nikako imala posla,

    jer pomoćni­ca na kred­it bilo je dosta.

    I svi su uzi­mali njih a ne mene,

    na glavu su mi se popele te žene,

    pa sam sama došla da se više ne cimam

    uvuk­la se ko škart, ali posla imam.

    pa škart sam ja, Radenka!

    DEVOJKA (pro­voka­tivno obuče­na peva žvaćući žvaku):

    Ja sam bila strip­tize­ta jednog bara,

    mog’o je da me gle­da, ono, ko ima para,

    malo sam uzi­mala, a mno­go davala,

    mno­go se svlači­la, a malo spavala,

    pri­pa­lo mi muka od tih matorih jajara

    jer bilo je posla, a nije bilo para,

    tačno je da se ovde svi stal­no svi­ma keze,

    al da upad­nem u škart morala sam preko veze,

    ovom poslu sada ne znam ni jed­nu manu

    opet isto radim, al imam bar smeš­taj i hranu,

    pa škart sam ja, Selimena.

    TINEJDŽERKA (peva): A ja sam bila u popravnom domu,

    reko mi da je ovo kul, ja poverovala somu,

    škart sam posta­la papirološkom greškom,

    ali sam to prim­i­la sa širokim smeškom.

    Nervi­ra me što ovde moram da se smaram

    al makar ne mogu nikog da razočaram,

    jer škart sam i ja, Svetlana.

    SVE (u glas): Bofl, fel­er, škart,

    nije to loš start,

    od drugih nis­mo gore

    druge ume­ju da smore,

    mi smo bre esencija,

    spram njih dekadencija

    Bred Pit, Kiano, Hju Grant,

    svi bi bofl, fel­er, škart!

    Trčeći na scenu ulazi Rade, za njim utrčava­ju A, B i D.

    RADE: Natal­i­ja!

    NATALIJA: Jebote Rade, otkud ti?

    RADE: Pa sti­gao sam što sam mogao pre! (Strip­tize­ta obi­lazi oko nje­ga, a onda ga i ostale zagleda­ju, on se zbuni, A pljesne rukom, one odu) tj. hteo sam da kažem čim sam čuo šta se desilo…

    A: Izvi­nite što preki­dam, ali posete ovde nisu dozvoljene.

    B: Dop­uštene.

    D: Odobrene.

    A: Kao ni ćaskanja.

    B: Tračaren­ja.

    D: Ćere­tan­ja.

    A: Možete even­tu­al­no uzeti naš najnovi­ji artikl na kred­it, ali moramo vas upo­zori­ti da je u pitan­ju škart.

    B: Bofl.

    D: Fel­er.

    A: Tako da proizvod ne možete uzeti za stal­no, već ga možete iznajmljivati.

    B: Ren­ti­rati.

    D: Poza­jmlji­vati.

    RADE: Ma o čemu vi to gov­orite, ja nikad u živ­o­tu nisam ni jed­nu stvar uzeo na kred­it tj. hoću reći…

    NATALIJA: Ali Rade! Ako me ti ne uzmeš, ko zna ko će me uzeti.

    RADE: Natal­i­ja, ali ti dobro znaš tj. hoću reći znaš da se to ne slaže sa mojim prin­cip­i­ma, a i šta bih ja radio sa tobom.

    A: Od škart robe se može čini­ti po volji.

    B: Po želji.

    D: Po inspiraciji.

    RADE: Ne, Natal­i­ja, ako dopus­tim tj. hoću reći ako nji­hovim sred­stvi­ma hoće­mo da se bori­mo pro­tiv njih, onda smo mi isti kao i oni, ne, ja te moram spa­siti ali na dru­gi, na pravi način jer…

    Trčeći dolazi Mar­i­jan, zadi­han je.

    NATALIJA (oduševl­je­na): Marijane!

    RADE: Natal­i­ja!

    MARIJAN : Rade!

    RADE: Mar­i­jane!

    MARIJAN: Natal­i­ja!

    NATALIJA: Rade!

    MARIJAN: Mar­i­jane!

    NATALIJA: Natal­i­ja!

    RADE: Rade tj. hoću reći otkud ti ovde Marijane?

    MARIJAN: Došao sam, čim sam čuo novosti.

    RADE: A zaš­to si došao?

    MARIJAN: Mis­lio sam da se promenim zau­vek, da više nikad ne uzmem devo­jku na kred­it i to sve zbog moje Natal­i­je, ali onda se desi­lo šta se desi­lo i to mi je otvo­rilo oči.

    NATALIJA: Jao Marijane!

    MARIJAN: Gospođice, A, B, i D, ja želim da uzmem ovaj artikl na kredit.

    RADE: E pa neće moći!

    NATALIJA: Rade!

    RADE: Ja sam je već uzeo!

    NATALIJA (gurka­jući ga): Ali Rade!

    RADE: Žao mi je, Mar­i­jane, ali ti si sti­gao prekasno!

    MARIJAN (peva prav­da­jući se A, B, i D): Za mene nikad nije kasno

    mi smo se neka­da voleli strasno

    RADE (peva): Al moja je sad i nema prepreke

    pa ja sam je učio latinske izreke

    MARIJAN: Ja sam je lju­bio, ja sam je mazio

    ja sam joj titrao, ja sam je pazio

    RADE: Ja sam je ispravl­jao, ja sam je korio,

    za njeno dobro ja sam je smorio

    MARIJAN: Ovde je zaglav­i­la uostalom zbog mene,

    što sam ja jurio druge neke žene.

    RADE: Zbog mene je ona ovde, znam

    jer nisam dobar savet znao da joj dam

    MARIJAN: Da je ja imam, tako red nalaže,

    to jas­na je stvar, nema niš­ta da se kaže.

    RADE (vikne): E Ne može, Mar­i­jane, ja bih tj. jako bih voleo da mogu da ti je pre­pus­tim, ali ja sam je već izna­jmio za ovo prepodne.

    A: Ali vi je gospo­dine možete izna­jmi­ti za popodne.

    B: Ili za uveče.

    D: Ili za ujutru.

    MARIJAN: Nek bude onda za popodne.

    RADE: Onda nek bude moja za svako prepodne.

    MARIJAN: Onda nek bude moja za svako popodne.

    A: U redu je gospo­do, nisam očeki­vala ovo­liku potražn­ju za škart.

    B: Bofl.

    D: Fel­er.

    RADE: Onda Natal­i­ja, idemo!

    NATALIJA: Jebote Rade, upra­vo si me iznajmio.

    RADE (dik­ta­tors­ki): Zab­o­rav­i­la si ups.

    NATALIJA: Šta?

    RADE (dik­ta­tors­ki): Hoću da čujem ups!

    NATALIJA (zbun­jeno): Ups.

    MARIJAN: Vidi­mo se popodne. Nemo­jte da kasnite.

    Rade i Natal­i­ja odu.

    sce­na

    Dve klupe, jed­na u jed­nom uglu scene, dru­ga u dru­gom. Bim podel­jen na dva dela. Na jed­nom pre­podne, na dru­gom posle­podne. Na jed­noj klupi sedi Rade, na dru­goj Mar­i­jan, svet­lo obas­ja­va Radetovu klupu, Natal­i­ja sto­ji pored nje­ga sa knjigom u ruci i čita.

    NATALIJA: Mesec na nebu. Noć. Kuče laje. (ona spusti knjigu i uzdahne, Rade se nakašl­je, ona diže knjigu) Čovek na putu. Zrikavac leti. Selo.

    RADE: Izvrsno tj. hoću reći zar ne primeću­ješ koliko je veličanstve­na ta poez­i­ja. (on joj pruža drugu knjigu) Ajde sad malo ‘Osnove biohemije’.

    NATALIJA: E Rade, čoveče, smorio si me. Čita­la sam ti od Ivice i Marice, preko zbirke zadata­ka iz matem­atike za osnovnu školu, pa sve do Bib­li­je i znaš kako mi se sad jebe za bio­hemi­ju (on je pogle­da) da, ups, sori Rade što mi se jebe za bio­hemi­ju, ups sori Rade što se ikad ikome jebe, ups sori Rade što je jeban­je tako div­na stvar pa je lju­di stal­no pominju.

    RADE: Natal­i­ja, nemoj da si bezo­braz­na. Kad sam te već izna­jmio, mis­lim tj. tre­ba da uradim sa tobom neš­to korisno.

    NATALIJA:  Pa me zato ter­aš da učim napamet haiku poez­i­ju para­lel­no sa građom nuk­learnih generatora?

    RADE: Ali, Natal­i­ja, ja sam ti lepo gov­o­rio a ti me tj. nisi me slušala poš­to to nikad i ne činiš. E pa sada moraš, hoću reći…

    NATALIJA: Rade, samo je tre­ba­lo da me uzmeš i pustiš da idem kući.

    RADE: Ali, Natal­i­ja, pa ovo je ide­al­na pri­li­ka da se vratiš na pravi put.

    NATALIJA: Alhemi­jom mož­da, bio­hemi­jom nikako.

    RADE: Izna­jmlji­vala si druge na kred­it da ti brišu prašinu — moraš nauči­ti da je sama brišeš, uzi­mala si druge na kred­it da ti kuva­ju moraš nauči­ti sama da kuvaš.

    NATALIJA: Rade, uzi­mala sam i kola na kred­it, pa šta sad moram posta­ti pre­vozno sredstvo?

    RADE: Pa da tj. hoću reći ne, ali…moram te vrati­ti prav­im vred­nos­ti­ma, veronau­ci, hemi­ji, matem­ati­ci, biologiji…(Rade nas­tavl­ja da priča)

    NATALIJA (peva): Rade je postao pril­ično neobičan,

    više mi nije kao pre komičan,

    dik­ta­tor je u nje­mu na presto seo

    prvo mene, pa svet bi men­jati hteo.

    Rade je lud.

    On mis­li da je ceo prob­lem u edukaciji

    u mogućoj pri­va­ti­zaci­ji, nagloj modernizaciji

    pa tradi­ci­ju hoće da suprot­stavi tranziciji

    jer se kre­do­mani­ja zato prim­i­la u naciji.

    Rade je lud.

    RADE (gle­da na veli­ki kre­do sat): Oh tj. hoću reći, naše je vreme za danas isteklo!

    Svet­lo obas­ja­va Mar­i­janovu klupu, dok se iznad Radetove gasi. Mar­i­jan pokazu­je na sat, Natal­i­ja trči ka njemu.

    NATALIJA (seda na klupu pored nje­ga): Hvala bogu, kon­ačno! Rade je total­no odlepio.

    MARIJAN (zvanično): Molim, zaš­to si sela?

    NATALIJA: Zato što sam crk­la od umora.

    MARIJAN: Jesam li ti ja mož­da, ono, dopus­tio da sedneš?

    NATALIJA (pren­e­mažući se): Oh, izvi­nite, opros­tite, mogu li da sednem?

    MARIJAN: Ne, za tebe imam druge planove.

    NATALIJA: Za mene za mene ili za mene za nas.

    MARIJAN: Za tebe.

    NATALIJA: Mar­i­jane, nemoj da se foli­raš, dobro znaš da kod mene nisi u pozi­ci­ji u kojoj možeš…

    MARIJAN: Mis­lim, ono, koliko ja vidim, ovde si jedi­no ti u bez­i­zlaznoj poziciji.

    NATALIJA: Molim?

    MARIJAN: Bez rasprave. Ajde brzo, beri jabuke.

    NATALIJA: Šta bre?

    MARIJAN: Bez bre! Kažem beri jabuke. (ona se propin­je i kreće da bere zamišl­jene jabuke)

    NATALIJA: E Mar­i­jane, baš si kreten! A ja sam mislila…

    MARIJAN (men­ja zvanični ton): Nisi smela da me pre­var­iš. I to još sa savršen­im momkom broj 123.

    NATALIJA: A znači to je, još si ljubomoran?

    MARIJAN: Tiši­na, nisam ti dozvo­lio da pričaš, sad beri jagode (ona se sav­i­ja i ‘bere jagode’, on otvara novine i čita)

    NATALIJA (peva): Mar­i­jan je postao total­ni kreten

    a ja mis­lila da je privre­meno smeten

    ne veru­jem šta me sve tera da radim

    na sred trga voće berem, sadim

    Mar­i­jan je lud.

    A ja mis­lila da je došao zbog izmirenja

    zab­o­rav­i­la na ona 2 ćutlji­va stvorenja

    al on je došao da mi se osveti za sve

    kad kon­ačno ima pri­liku, bre!

    Mar­i­jan je lud.

    Opet se pali dru­go svet­lo, Natal­i­ja trči, Rade joj daje četke i praš­ka, ona čisti dok peva.

    NATALIJA (peva): U šta sam se ja ovo uvalila,

    ova dvo­ji­ca načis­to poŠašavila,

    da li moguće da su to isti ljudi,

    pa Rade i Mar­i­jan su total­no ludi!

    Mar­i­jan pokazu­je na sat, ona trči ka nje­mu, opet prom­e­na svet­la, Mar­i­jan joj daje klovnovs­ki nos, ona kreće da igra hvata­jući se za uši i izmo­tava­jući se dok peva.

    NATALIJA (peva): Mar­i­jan me poniža­va, Rade maltretira,

    ni jedan me ko onu Natal­i­ju ne tretira

    Ova­mo iživl­ja­van­je, ova­mo rad i knjiga

    šta bih ja stvarno, to nikog nije briga.

    Rade pokazu­je sat, ona trči, on joj daje oklag­i­ju i dasku, ona mesi testo dok peva

    NATALIJA (peva): Niš­ta gore nema od ove kredomanije

    gde mi je pamet samo bila ranije?

    Nemam za sebe ni malo vremena

    al biće vatre, naćiću kremena

    smis­liću neš­to, još veru­jem u čuda,

    ne zna­ju oni, pa i ja sam luda!

    Ona trči ka Rade­tu, Rade mahne Mar­i­janu i ortač­ki mu pokaže palac, Mar­i­jan se nas­me­je, ona nadal­je trč­ka od jednog do dru­gog, a tako se i svet­la pale i gase naiz­menično iznad klu­pa osvetl­java­jući im samo glave.

    RADE: Kad sam gov­o­rio, nisi slušala

    zato si sve ovo zaslužila

    da sam iskren i pravi ovako ćeš da shvatiš,

    i ja sam patio, i ti moraš da patiš.

    Nisam ni ja lud

    MARIJAN: Švrl­jao sam, pa šta, nije smak sveta

    da te izgu­bim baš bi bila šteta,

    ovako ćeš da shvatiš koga si htela da ostaviš

    pa ćeš posle drugči­je stvari da postaviš.

    Nisam ni ja lud

    RADE i MARIJAN (zajed­no): Sve će doći na mesto svoje

    biće­mo srećni, veruj, nas troje

    moraš prvo da se opametiš,

    pa ćeš onda nas da shvatiš!

    Gasi se svet­lo koje osvetl­ja­va jednog i dru­gog. Natal­i­ja seda na pod mrt­va umor­na, na scenu izlaze škart žene.

    BABA: Ajde, more, nije smak sve­ta, diži to tvo­je mla­do zateg­nu­to dupe.

    NATALIJA: Ne mogu, nije mi ni do čega.

    KUĆNA POMOĆNICA: Ali Natal­i­ja, nisi radi­la niš­ta što dru­gi inače ne čine.

    NATALIJA: Ne, samo sam morala da se izmo­tavam i ludi­ram, da bi mi onda moj najbolji pri­jatelj Rade dao kon­trol­ni iz matematike.

    DEVOJKA IZ DOMA: Pa jesi mogla bar da prepisuješ?

    STRIPTIZETA: Navikni se, Natal­i­ja. Takvi su ti muškar­ci, čim dobi­ju malo vlasti, odmah bi da potčine ženu.

    BABA: Ali mi se žene ne damo vekovi­ma potčini­ti. Jer smo žene.

    STRIPTIZETA: A oni su samo muškarci.

    NATALIJA (peva): Muškar­ci muškarci,

    kad mis­le su dečaci,

    kad rade su ko starci

    kad bodu su komarci.

    SVE: Fuj ti muškarci

    NATALIJA: Muškar­ci muškarci,

    vred­ni ko petoparci

    ured­ni ko samci,

    u stvari su papci!

    SVE: Fuj ti muškarci!

    NATALIJA: Muškar­ci muškarci,

    privrženi maj­ci,

    prinče­vi u bajci

    nestal­ni ko žmarci.

    SVE: Fuj ti muškarci!

    NATALIJA: Prvo trpi­mo nji­hove mitisere

    i pubetetske uši ko propelere,

    onda bradu koja tek raste

    pa iz tuča rane i kraste

    SVE: Fuj ti muškarci!

    NATALIJA: Onda pijanst­va i neverstva

    niš­ta gore od muškog kaćiperstva

    pa posao, fud­bal, ortaci,

    što im se tad ne oteg­nu papci?

    SVE: Fuj ti muškarci!

    NATALIJA: Pa otrom­bol­jen stom­ak i sede vlasi

    pa niš­ta u gaća­ma, niš­ta ni u kasi

    pa senil­nost, trom­boza, trigliceridi

    pa ne čuje, ne hoda, ne može da vidi.

    SVE: Fuj ti muškarci!

    Ulaze A, B, i D.

    A: Gospođice Natal­i­ja, naša agen­ci­ja je došla da vam priz­na da vi posao obavl­jate sjajno.

    B: Odlično.

    D: Izvrsno.

    A: Per­fek­t­no. I sutra ste iz tog razlo­ga izna­jml­jeni od strane ista dva mladića.

    B: Mom­ka.

    D: Gospo­d­i­na.

    A: Kaval­jera.

    B: Fra­jera.

    D: Čove­ka.

    A: Muškar­ca.

    NATALIJA: Hm, muškarca!

    A: Njih dvo­ji­ca se zapra­vo utrku­ju ko će provesti više vre­m­ana sa vama i obo­ji­ca žele da vas otkupe za stalno.

    B: Za potpuno.

    D: Za skroz.

    NATALIJA: Koj horor.

    A: Ja bih pre rekla istori­js­ki spektakl.

    B: Tril­er.

    D: Komedi­ja.

    A: Sajns fikšn.

    NATALIJA: Da, sajns fikšn.

    B: Razmišl­jamo se da li da način­i­mo ustu­pak. Jer veru­jte, ima­ju tak­mičarskog duha.

    B: Sklonos­ti.

    D: Bor­benos­ti.

    A: Ali ne bi smo znali za kog da se odlučimo.

    B: Opre­de­limo.

    D: Reši­mo.

    A: I zbog toga što ste toliko traženi, zaista nam je žao što dan ne tra­je 2 dana.

    B: 48 sati.

    D: 2880 minuta.

    A: 172800 sekun­di. Tako bi vas bilo dovoljno za sve. A sada do viđen­ja i uži­va­jte u večeri.

    B: Noći.

    D: Zori.

    A: A onda opet na posao.

    A, B, D (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja, ‘Od A do Š‘ agen­ci­ja, sa vamaaaa!

    A, B, i D odlaze.

    BABA (imi­ti­ra devo­jke): Poli­ti­ka naše agencije…

    KUć­NA POMOĆNICA (imi­ti­ra): Naše divne agencije.

    MALOLETNICA: Sja­jne agencije.

    STRIPTIZETA: Žao nam je što dan ne tra­je 2 dana.

    (sve se smeju)

    NATALIJA: Pa da! Sad mi je sinulo!

    SVE: Šta?

    NATALIJA: Kako se pre nisam seti­la? Kako mogu da prekinem ovaj horor a da ne završim kao Radetov ili Mar­i­janov rob — vrlo lako! Ako sam ja baš toliko traže­na da im je žao što me nema dovoljno — pa eto rešenja!

    Mrak.

    sce­na

    Video bim. Usta.

    GLAS: Više nije pitan­je da li ste sprem­ni. Više nije pitan­je imate li vol­je. Više nije pitan­je želite li da vaš živ­ot postane svetli­ji. Od danas se to podrazumeva.

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja ‘Od N do A’ agen­ci­ja, sa vama…

    GLAS: Samo u agen­ci­ji od ‘N do A’ čuda zaista pos­to­je, samo u agen­ci­ji ‘Od N do A’, možete dobiti sve što tražite. Samo u agen­ci­ji ‘Od N do A’’ dop­ušteno je traži­ti sve što možete. Jer ova vam je agen­ci­ja pravi prijatelj.

    GLASOVI (otpe­va­ju): Kao lek ili kao pre­ven­ci­ja, ‘Od N do A’ agen­ci­ja, sa vamaaaa…

    GLAS: Naša agen­ci­ja ne pravi raz­liku među ljudi­ma.  Samo u našoj agen­ci­ji škart posta­je prvok­las­na roba. Naš najnovi­ji proizvod — Natalija.

    Na bimu Natal­i­ja, na sceni top svet­lo pada na Natal­i­ju i prati sva­ki njen korak.

    NATALIJA (peva): Jesam li ja rekla da veru­jem u čuda,

    jesam li ja rekla da i ja sam luda,

    da vidim sad ko će gle­dati iz lože,

    od mene sad nek pobeg­ne ko može.

    Pali se svet­lo, izlaze devo­jke — slo­va, na nji­ma su majice sa Natal­i­jin­im likom.

    DEVOJKE (otpe­va­ju): Natalijaaaaa!!!

    Iznose joj stolicu, ona seda, one kreću da je šminka­ju, da je feni­ra­ju, češl­ja­ju, masir­a­ju, hlade lep­e­zom, puderišu.

    NATALIJA: Kad se u ovom sve­tu svako lako prima

    što Rade il Mar­i­jan, svako po jed­nu nek ima

    za posao, za noć, za čišćen­je, za dan,

    za kola, za matem­atiku, za leto­van­je, stan.

    SVE: Natal­i­jaaaaa!!!

    NATALIJA: Ako je to način, pa nek ide sve

    neka bude 200, 300, il Natal­i­je dve,

    nije me briga, ovo je glavni trend

    otkupi­la sam sebe time što sam brend.

    SVE: Natal­i­jaaaa!!!

    GLAS (sa bima): Naš najnovi­ji proizvod — Natalije!

    Na bimu gomi­la istih devo­ja­ka kao Natal­i­ja. Na scenu izlaze škart žene koje su obučene kao Natal­i­ja, ima­ju takve perike. Devo­jke ‑slo­va uzi­ma­ju perike kao što je Natal­i­ji­na kosa i stavl­ja­ju ih na sebe, oblače ode­lo kao što je Natal­i­ji­no, svi na sceni su kao Natal­i­ja. Svet­lo osvetl­ja­va dve klupe u dva ugla, na jed­noj je Mar­i­jan sa Natal­i­jom 1 koja se drži za uši i skače, na dru­goj je Rade sa Natal­i­jom 2 koja drži epru­ve­tu u ruci i kao da izvo­di neki hemi­js­ki eksper­i­ment. Njih dvo­ji­ca pogleda­ju jedan u dru­gog, pa u ostale Natalije.

    MARIJAN: Ali mis­lim ono, Natali…

    SVE NATALIJE: Da, Marijane?

    RADE: Tj. Natal­i­ja, šta ovo tre­ba da znači?

    SVE NATALIJE: Šta Rade?

    Mar­i­jan i Rade upada­ju u gomilu Natal­i­ja, okrećući ih i zagledajući.

    NATALIJA 3 (koju upra­vo okreće Rade): Jebiga.

    NATALIJA 4: Sranje.

    NATALIJA 5: Sisa.

    NATALIJA 6: Govno.

    NATALIJA 7: Pizda.

    SVE (u glas): Ups, sori, Rade!

    Na scenu izlaze kre­do lju­di i kre­do gospo­dari koji su se rani­je pojavljivali.

    DETE (sa kre­do sladole­dom, baca­jući sladoled): Mama, ja neću sladoled, kupi mi jed­nu Nataliju.

    MAJKA: U redu, sine.

    DETE: Ne, mama, kupi mi dve Natalije.

    BABA (kre­do mladiću): Žao mi je šećeru, ali više mi nisi potre­ban, sada mi tre­ba samo Natalija.

    DEDA : Molim, 3 Natalije.

    DETE: I jedan nata-sladoled.

    BABA: Meni Natal­i­ju bez nata-sata.

    MAJKA (bebi): Ajde, sine, kaži Na-ta-li-ja…

    Lju­di sta­ju u red, deo Natal­i­ja ugo­vara sa ljudi­ma posao.

    GLAS: Zab­o­ravite na svađe i prepirke sa pri­jatelji­ma, zab­o­ravite na loše raspoloženje.

    Bim podel­jen na tri dela — u jed­nom Natal­i­ja sa dečakom kome daje send­vič, u dru­gom sa devo­jkom koju teši i u trećem sa dedom na samrti

    DEČAK: Kako je super imati Natal­i­ju. Ona mi uvek da pola svog nata-send­viča. (zagrize sendvič)

    U dru­gom delu bima.

    DEVOJKA (koja plače): Bez svo­je Natal­i­je, ne bih pod­nela to što me je ostavio. (brizne u plač)

    U trećem delu bima.

    DEDA: Natal­i­ja, pri­jatelj za celu pen­z­i­ju. Sad napokon nemam šta da izgu­bim. (sklopi oči)

    NATALIJA (peva): Sad ima me na hil­jade, na milione

    po meni sad prave druge šablone

    e jeste ovaj svet sme­juri­ja neka

    po meni će se zvati plan­i­na, grad reka

    SVI: Natal­i­jaaaa!!!

    RADE (vukući jed­nu Natal­i­ju): Ej, pa našao sam te, tj. hoću reći, znao sam da si to ti, Natalija.

    MARIJAN (vukući drugu): Šta pričaš glu­posti, Rade, ova je pra­va, kako ne pre­poz­na­ješ našu Nataliju?

    DETE: Moja je Natal­i­ja prava.

    BABA: Ne seri, mali. Moja je prava.

    DEDA: Ja imam 3, jed­na je valj­da prava.

    MAJKA (bebi): Ajde reci sine, dve Na-ta-li-je.

    GLAS: I to nije sve. Usko­ro izbacu­je­mo novu lin­i­ju proizvo­da — Natal­i­ja za svaku pri­liku — Natal­i­ja bol­ničar­ka, Natal­i­ja kuć­na pomoćni­ca, Natal­i­ja čas­na ses­tra, Natal­i­ja učitelji­ca, Natal­i­ja strip­tize­ta, Natal­i­ja TV voditelj­ka, Natal­i­ja sa oštećen­im sluhom, Natal­i­ja sa brkovi­ma i još mno­go drugih proizvo­da. Uz neke još dobi­jate i Natal­i­ju gratis.

    Na bimu se smen­ju­ju slike nave­denog tj. Natal­i­je kao bol­ničarke, kućne pomoćnice, Natal­i­je sa priveskom i viz­itkom u ruci…

    NATALIJA (peva): Za svako­ga po jed­na, za nekog koma­da dva

    bez galame, za sve ima dovoljno Natalija,

    i tako me je baš briga za to šta će da bude,

    mož­da kre­do lju­di na kred­it uzmaće ljude

    SVI: Natal­i­jaaaa

    NATALIJA: Od kre­do­mani­je do natomanije

    Od Srbi­je, do Kine, mož­da do Španije

    svi želeće mene, ja imaću šta pože­lim sve,

    mož­da tako nađem pravog, jer samo ja sam pra­va bre!

    SVI: Natal­i­jaaa!!!

    NATALIJA: I pravi i kre­do svet su bez veze

    u jed­nom se mršte, u dru­gom se keze,

    nije me briga više, ja sam glavni trend

    mogu šta hoću — pa ja sam sada brend.

    SVI: Natal­i­jaaaaa!!!

    Svi pada­ju na kole­na pokazu­jući prstom na nju, kao što je to uvek na kra­ju grup­nih kore­ografi­ja, ona namigne, sve Natal­i­je namignu, na scenu se doko­prca­ju dve ćutljive lep­o­tice koji­ma niš­ta nije jas­no i Sto­jan sa prskali­com za voće u ruci koji stval­ja Natal­i­ja-periku na glavu.

    Mrak.

    7.cena

    Rade i Mar­i­jan sto­je sa neko­liko Natal­i­ja, koje su naslon­jene jedne na drugu, očigled­no umorne.

    MARIJAN (pokazu­jući na jed­nu): Kažem ti, Rade, da je ova prava.

    RADE: Nemoguće, ta nije znala da reši jed­načinu sa dve nepoz­nate, a to sam prešao sa Natal­i­jom još prošle nedelje.

    MARIJAN: Pa šta ćemo sad?

    RADE: Niš­ta, ide­mo otpočetka!

    Natal­i­je kreću da skaču držeći se za uši. Rade i Mar­i­jan ih zagleda­ju domunđava­jući se, a onda umorno sed­nu pored devo­ja­ka koje nas­tavl­ja­ju da skakuću.

    MARIJAN (umorno): Ma mora da je ova.

    RADE (umorno): Kažem ti da nije.

    MARIJAN: Sig­u­ran sam sto posto.

    RADE: Ali hoću reći tj. to je nemoguće.

    MARIJAN: Niš­ta nije nemoguće…

    RADE: Ma, ova je prava.

    MARIJAN: Grešiš…

    Nas­tavl­ja­ju da priča­ju, devo­jke nas­tavl­ja­ju da skakuću osme­hu­jući se. Na bimu lik Natal­i­je. Natal­i­ja sa bima namigne. MRAK.