Licem u lica

Lat­est posts by Mil­jan Nedeljković (see all)

    .

    .

    .

    LICEM U “LICA”

    .….Lice je deo tela koji nas iden­ti­fiku­je kao pojed­in­ca, gov­ori o našem unutrašn­jem stan­ju i nosi odgo­vara­jući izraz. Za fotografa koji bi hteo da zabeleži ličnost iza lica neophod­no je da kom­bin­u­je tehnič­ka znan­ja sa intu­ici­jom i empati­jom. Mil­jan Nedeljković je svo­je umet­ničko intereso­van­je usme­rio na čove­ka, nje­gov portret, lice, pri čemu se u kreativnom smis­lu bavi istraži­van­jem izraza kao men­talne pro­jek­ci­je emo­ci­ja i raspoloženja.
    .….Pron­i­cljivim pogle­dom kroz objek­tiv fotoa­para­ta, Nedeljković tokom god­i­na (2001–2014) beleži ser­i­ju portre­ta na koji­ma domini­ra­ju izraz, mimi­ka, gri­masa, igra svet­losti i tame i kon­trasti – ponekad oštri, ponekad prigušeni. Portreti su izolo­vani iz bilo kakvog ambi­jen­ta, u fokusu su nji­ho­va lica koja komu­ni­ci­ra­ju pogle­dom – otu­da anfas. Ko su ovi lju­di u odno­su na umet­ni­ka? Man­je-više poz­nati, Nedeljkoviću su poslužili da istraži lični pečat pojed­in­ca, nje­govu psi­hologi­ju, ali i odnos pojed­in­ca i oko­line koji je uslovl­jen unutrašn­jim osećan­ji­ma ili soci­jal­nim kon­tak­ti­ma. Želeći da pred­stavi sva­ki detalj lica, izraz zabeležen u trenutku neke promene, Nedeljković nam fotografi­ju pred­stavl­ja licem u lice, blow up, što dodat­no pojača­va psi­hološ­ki mom­e­nat i snagu ovih promena.
    .….Lica sa koji­ma nas Nedeljković sučel­ja­va, mater­i­jal­i­zo­vana su donek­le i umet­ničkom rekon­struk­ci­jom. Deo postavke ove izložbe čine „sken­ovi“ fotografi­ja na koji­ma su se vre­menom, usled nead­ek­vatnog arhivi­ran­ja, pojav­i­la oštećen­ja, ogre­bo­tine, mrl­je od svet­losti, gubitak kon­trasta, a deo čine orig­i­nalne fotografi­je na koji­ma je inter­ven­ci­jom simuli­ran pomenu­ti pro­ces. Na ovaj način Nedeljković se dotiče ide­je enformela, lucid­no sug­er­išući da je fotografi­ja troš­na, komad papi­ra sklon propadan­ju, a da je lice ran­ji­vo i pod­ložno prom­e­na­ma. Pri tome naglaša­va dve vrste prom­e­na. Jed­na prom­e­na je ona koja se man­i­fes­tu­je tokom vre­me­na, a dru­ga je ona koju vidi­mo kao izraz.
    .….Sves­tan toga, Nedeljkovićev cilj nije toliko da stvori estet­s­ki rad (mada mu se to ne može ospori­ti) koliko da fotografi­ju koristi kao istraži­vač­ki jezik, kao sred­st­vo za komu­nikaci­ju, u kome motiv lica posta­je medij emo­cional­nih stan­ja, a fotografi­ja održi­va umet­nič­ka for­ma i neopozivi dokaz postojanja.

                                                                                                                                     

                                                                                                                                     Son­ja Milićević,
                                                                                                                                     istoričar­ka umetnosti

    .

    .

    .

    .

    .