Ljudi koje vlast nije promenila

Lat­est posts by Dušan Mikl­ja (see all)

    .

    ..….Među mnogim zna­menitim ličnos­ti­ma koje sam imao sreću da upoz­nam najradi­je pam­tim one, mal­o­bro­jni­je, koje vlast nije prome­ni­la. Počeću sa najs­tar­i­jim, ital­i­jan­skim predsed­nikom Per­tini­jem, jed­nim od retk­ih poli­tičara koje je nar­od voleo.

    .….Da utanačim sus­ret sa njim poz­vao sam po ustal­jenoj pro­ce­duri  ured predsed­ništ­va. Tako­reći usred objašn­jen­ja zbog čega želim da se vidim sa predsed­nikom, šef kabi­ne­ta je za čas prek­in­uo vezu. Kada je pono­vo uspostavio čuo sam: „ovde San­dro„. Malo je reći da sam bio izne­nađen. Nisam jed­nos­tavno mogao da zamis­lim da je „na vezi„ lično predsed­nik. Dogov­o­rili smo se brzo, tako­reći u par rečeni­ca. Imao sam, i pre i posle toga, sus­rete sa važn­im državnici­ma ali nika­da nisam lakše ugov­o­rio sas­tanak sa jed­nim predsed­nikom  Uistinu lakše nego sa nekim nadobud­nim predsed­nikom opštine .

    .….U raz­gov­oru koji je usle­dio, Per­ti­ni je ponovio istu neponovljivu jed­nos­tavnost.   Ne sećam se više sadrža­ja inter­vjua ali sam za ceo živ­ot zapam­tio da se ital­i­jan­s­ki predsed­nik pon­ašao kao najo­bični­ji čovek. Nije u tome bilo nikakve glume niti izveš­tačene skrom­nos­ti. Samo neusil­jene jedin­stvene ljud­skosti. Nije mi, otu­da, nima­lo smet­a­lo što je raz­gov­or sva­ki čas preki­dao da bi se prav­dao pri­jatelji­ci što nije došao na kafu, kro­jaču što je zab­o­raio na probu odela, svi­ma koji su ga zvali zbog bilo kakve druge bez­nača­jnos­ti. Ni na jedan poziv se nije oglušio neza­v­is­no od toga da li je dolazio iz predsed­ničke palate neke važne države ili od starog pri­jatel­ja sa rim­skih uli­ca. Sa stanoviš­ta poš­to­van­ja pre­ma sagov­orniku, svi su mu bili pod­jed­nako važni. Kao da se gnušao vlasti sva­ki čas je bežao iz predsed­ničke palate u Kviri­nalu u stančić kod fontane Tre­vi. Nar­od ga je voleo i zbog apso­lutne nepod­mitljivosti. Nije nikome dozvol­javao da plaća nje­gove račune. Čak i kada je kupo­vao kesten­je na ulici.

    .….Nika­da nisam naišao na državni­ka koji je sa više lakoće uspostavl­jao dija­log sa nar­o­dom. Lju­di su mu zbog toga verovali i kada je nudio teror­is­ti­ma iz „Crvenih briga­da“ da u zamenu za ote­tog sudi­ju uzmu nje­ga za tao­ca. Nisu, nar­avno, pri­h­vatili nje­govu ponudu jer su znali da je sasvim ozbil­jan kada je poruči­vao da će im, kao nes­tašnoj deci, „izvući uši”.

    .….Još jedne ličnos­ti takod­je se sećam sa velikim poš­to­van­jem. Reč je o Agostin­ju Netu, predsed­niku Angole, lekaru, ger­il­cu, državniku, i najzad, pes­niku čije su pesme uvršćene u antologi­je stvar­ala­ca na por­tu­gal­skom jeziku. Više puta sam ga sre­tao, najčešće na aero­dromi­ma i afričkim kon­fer­en­ci­ja­ma na koje je dolazio pra­vo sa ratiš­ta. Da pri­pa­da mal­o­bro­jn­im ne samo velikim već i čestitim ličnos­ti­ma uve­rio sam se na mirovn­im pre­gov­orima sa drugim angol­skim rival­skim pokre­ti­ma u  keni­jskom gradiću Nakuri. Znao sam da među pre­go­varači­ma pos­to­ji dogov­or da za vreme tra­jan­ja pre­gov­o­ra ne daju izjave ali sam se nadao, uzda­jući se u više­godišn­je pri­jateljst­vo, da će Neto u mom sluča­ju učini­ti izuze­tak. Tako je i bilo. Vra­tio sam se u toku noći u Najro­bi odak­le sam prosle­dio izveš­taj. Samo što sam pre zas­pao, zado­vol­jan zbog obav­jenog posla, probu­dio me je tele­fon  Neto je ukratko objas­nio da ima velike nepri­like zbog inter­vjua i da je neophod­no da se opet vidimo.

    .….Požalio se kada smo se pono­vo sus­re­li da su ga sabor­ci preko­rili  zbog inter­vjua koji su preneli mno­gi svet­s­ki lis­tovi sa dra­matičn­im naslovom: Rat sa Zairom. Shva­tio sam odmah šta se dogodi­lo.  Agen­ci­js­ki izveš­taj, kao jedi­ni izvor obavešten­ja o mirovn­im pre­gov­orima, bio je široko pri­h­vaćen, ali kao u igri pok­varenih tele­fona, sa umec­i­ma i preinača­van­ji­ma koji su znača­jno men­jali sadržaj intervjua.

    .….Dugo smo se gledali pri čemu je on povre­meno ski­dao naočare da ih obriše čojanom krpi­com. Nije mu bilo lako ali ni meni. Sa uzda­hom sam, otu­da, pro­mu­cao:  „Ali, ipak ste to rek­li“. Dugo je ćutao pre nego što je odgov­o­rio: „Rekao sam“. Mogao je da porekne, ali nije. Nisam imao nikakav dokaz jer raz­gov­or nije bio sniml­jen. Samo se po sebi razume da bi u sluča­ju nes­po­razu­ma više verovali ugled­nom  državniku nego nedo­voljno poz­natom nov­inaru.  Uzdržava­jući se da koristi pomenu­tu pred­nost, Neto je u celi­ni preuzeo na sebe odgov­ornost. Uz svu šte­tu koju je zbog toga mogao da ima, poneo se kao česti­ti čovek .

    .….Neš­to kas­ni­je, na dan prve godišn­jice neza­v­is­nos­ti Angole, bio sam gost na proslavi u Luan­di. Zajed­no sa Netom koji je na terasi stare por­tu­galske tvrd­jave obi­lazio zvan­ice bili su i nje­govi afrič­ki sabor­ci iz Mozam­bi­ka – Samo­ra Mašel i Namibi­je – Sam Nju­jo­ma. I njih sam znao iz vre­me­na kada se veli­ka svet­s­ka štam­pa  za njih malo intereso­vala. Iako sam sta­jao u jed­nom od zad­njih redo­va, kako je nala­gao pro­tokol ali i osnovni red, primetili su me. Raz­gr­nuli su, da mi priđu, gomilu mno­go ugled­ni­jih gosti­ju. Dok su se zvan­ice, nadute od važnos­ti, pitale ko je sad ovaj, srdačno smo se poz­drav­ili i izljubili.

    .….Bio sam tronut. Da se nisu tako poneli ne bih znao da pos­to­je lju­di koje vlast nije promenila.

    .

    .

    .

    .

    .