Meditacije II

Mehmed Slezović
Lat­est posts by Mehmed Sle­zović (see all)

     

    Ini­ci­jatič­ki fenomen svetlosti 

     

    Od tvo­je svet­losti učim kako da volim.

    Od tvo­je lep­ote, kako da stvaram pesme.

    Igraš mi u grudima,

    tu gde te niko dru­gi ne vidi,

    samo te ja ponekad nazrem.

    Taj pogled posta­je ova umetnost.

    .

                   Rumi, Gde sve je muzika

    .

    .

    .….Skupina sli­ka Mehme­da Sle­zovića, nastal­ih posvećeničkim str­pljen­jem pri ređan­ju gus­to postavl­jenih, fil­igranskih crtačk­ih poteza pastelom i olovka­ma u boji, zače­ta je tokom borav­ka u Parizu 2012. godine, a slikar joj je nade­n­uo ime zago­nentnog i besum­n­je poet­skog prizvu­ka — «Med­itaci­je na Seni».  Prateći njeno ozbiljno naras­tan­je tokom ovih šest god­i­na, posta­je­mo sve­do­ci kako ovaj nes­vaki­dašn­ji cik­lus sli­ka uporno i tiho plete svo­je klup­ko likovno seman­tičke intrige, što je pod­stak­lo naš um na potragu za mag­ičn­im umet­nikovim razl­o­gom istra­ja­van­ja. Povrh sve­ga, anal­i­tič­ki poriv za uvidom se tu nije mogao okončati, jer ključni motiv ovih neo­bičnih sli­ka, svet­lost, koja pod Sle­zovićevom rukom ispisu­je na prvi pogled ambiva­lentne prikaze – spokoj svet­log beskra­ja u vaz­dušn­im sekven­ca­ma, a na vodi vrt­ložnu dinamiku rit­mič­ki pravilne putan­je, naliku­jući pul­saci­ji mož­danih mean­dara — prizi­va mag­i­jskom snagom, nagov­eš­tava­jući neprekid­no odvi­jan­je složenih dubin­skih proce­sa unutar umet­nikovog intimnog polaz­iš­ta. U ovako dvo­jstveno prikazanom glavnom pro­tag­o­nisti drame, koju autor opusa na temu «Med­itaci­ja» nije ni imao nameru da prikri­va, već je njeno dejst­vo delikat­no ode­n­uo u aluzivno ruho,  upra­vo u nje­mu opažamo pod­strekača potrage za suštin­skom Sle­zovićevom mišlju-vodilji. Ili, ako to nije misao u uobiča­jenom pojavnom obliku, nazovi­mo ga onda tajanstven­im entite­tom duhovne prirode, koji sve vreme usmer­a­va umet­niko­vo delan­je tokom odvi­jan­ja stvar­alačkog nabo­ja. Slu­ti­mo, da ćemo upra­vo u tom kon­tek­stu odgonet­nu­ti tajnovi­tu sim­bo­liku Sle­zovićevog markantnog likovnog prikaza pro­ce­suiran­ja amblematskog prin­ci­pa na temu svet­losti, u čijim je sim­boličkim okvir­i­ma sažeo najs­loženi­je humane kat­e­gori­je kos­mičk­ih razmera, kakav je duhovni genom. Koji je na svakoj sli­ci oličen pris­ustvom proži­ma­juće energije.

    .….Lakše pomis­li­ti, nego izvesti. Te prve opser­vaci­je neo­preznog uma, vaz­da provo­ci­ra­nog zagonetkom, nenadano usisava­ju u lavir­intsko vrt­ložen­je prikazi dva­ju osnovnih ele­me­na­ta naših živ­ota – vode i vaz­duha. Začud­no je, kako su sve ove slike oku­pane svet­lošću tako­reći nevinog plavet­ni­la, koje prvi, neha­jno bačeni pogled čita kao inspiraci­ju nedokučivim pros­transtvi­ma pariskog neba, zaštit­nič­ki pruženog iznad slikovite gradske arhitek­ture, a čiji lik, nekim tajnovitim razl­o­gom, jed­va da se ogle­da u reci, ili sko­ro nikako, da bi fan­tom­s­ki nes­ta­jao, pomirlji­vo pre­puš­ta­jući reci isključi­vo pra­vo izb­o­ra na sagov­orni­ka. A ona, izgle­da, bira nebo, dajući odgov­or reflek­si­jom obli­ka, nalik na oblačaste tvorevine? No, je li to odista njen istini­ti odgov­or? Mož­da ona i ne haje za dijal­o­gom sa neposred­nim ele­men­tom, već emani­ra neke for­mu­lacije aut­en­tičnog svo­jst­va, nastale u nekom humanom umu? Uz veliku dozu sig­urnos­ti, spekuli­ramo da ovaj lirsko-filo­zof­s­ki igrokaz reke Sene potiče od uma obimne eru­ditske širine i složenog intelek­tu­alnog kapacite­ta, kadrog da u naoči­tu znakovnu metaforu sub­limi­ra nepre­gledne tokove pređenog, vlasti­tog duhovnog puta. Puta, na kome se zagonet­ka dom­i­nant­no prisutne svet­losti gone­ta i kao pod­strekač i kao ishod, štaviše, kao gospo­dar sižea. I da se obz­nan­ju­je kao živ­ot­na nužnost na vrhunci­ma indi­vid­ua­cionog puta. Za verovati je, da je tra­jan­je ovog puta sasvim sig­urno daleko duže od šest god­i­na umet­nikovog rada na «Med­itaci­ja­ma». Jer, nije samo istra­ja­van­je jedi­ni pokaza­telj izuzetnos­ti značen­ja ovog cik­lusa. Istra­ja­van­je sasvim sig­urno slovi kao Sle­zoviće­va karak­ter­na osobi­na – tre­ba se samo seti­ti nje­gov­og dugo­tra­jnog str­pljivog rada na grafika­ma u mecot­in­ti. Što nas navo­di da pomis­limo, kako je on, zapra­vo, u neprekid­noj potrazi za opti­mal­nom for­mu­lacijom vlastite duhovnos­ti, za njen­im odgo­vara­jućim likovn­im obra­zložen­jem unutar celokupnog umet­ničkog ost­varen­ja. I, još više, za stvaran­jem opti­mal­nih uslo­va, da likovno delo postane pol­je za neposred­no odvi­jan­je duhovnog rit­u­ala. Izgle­da da je zagledanost u pros­trane plaveti neba i vode bila taj neposred­ni okidač.

    .….Upotre­ba plave boje, kao koloris­tičke dom­i­nante na Sle­zoviće­vim slika­ma, navo­di na pomisao da njeno pris­ust­vo nije samo odraz uobiča­jene primene u prikaz­i­ma vode i neba, već da pod­vuče umet­niko­vo znan­je o sim­bol­i­ci boja, gde je pla­va, a poseb­no u vizan­ti­jskom sve­tu, sim­bol sve­tog, sim­bol duhovnos­ti. Osim toga, ukup­nost pris­ust­va plavetne svet­losti, u oba dip­ti­hal­na nivoa Sle­zoviće­vih sli­ka, ukazu­je na umet­nikovu nameru da obriše granicu između vode i vaz­duha, naglašava­jući mogućnost i potre­bu uran­jan­ja bića u jedin­st­vo beskra­ja. Pod­seća­jući time na izves­nost pos­to­jan­ja jedin­stvenog puta ka oduhovl­jen­ju bića, puta na kome se radi ost­varen­ja cil­ja, kao u alhemi­jskoj retor­ti spa­ja­ju osnovni ele­men­ti, različi­ti po pojavnos­ti u odno­su na ljud­s­ki opip i oblik korišćen­ja, ali blis­ki po genet­skoj for­muli, koji će alhemi­jskim venčan­jem omogući­ti ost­varen­je vrhun­skog cil­ja – otvaran­je por­ta­la ka spi­rala­ma med­i­ta­tivnih uzle­ta. Ka Jed­nom i Jedinom.

    .

    .

    Ves­na Todorović

    U Beogradu, decem­bra 2017.

    .

    .

    .

    .

    .