Mediterranica

Tomislav Osmanli
Lat­est posts by Tomis­lav Osman­li (see all)

    .

    .

    Ljubav

    .

    Jednog dana kada budem otišao
    Potražite moju dušu na ovom Trgu,
    orkestri amfiteatralnog Grada
    što se otvara pre­ma ogrom­noj sceni
    plav­ih svet­losti i mit­sih sazvežđa;
    ovog Gra­da koji stoleći­ma nas­tu­pa na njoj,
    i istovre­meno živo prati
    drevnu dramu
    gde kop­na kri­ju zma­jeve i zlat­na runa,
    nade i strasti
    i nepo­sustalu ljud­sku krv;
    ovog Gra­da koji razume jezike mora
    čak i šap­ate nji­hovih valova
    što donose prastare priče o hero­ji­ma i o ljubavnicama,
    sprem­n­im na bezumne pod­vige i na smela umiranja,
    gde vaz­duh još uvek razvejava
    per­je Pegasovog leta;
    ovog Gra­da otvorenog
    ka toplim morima
    gde ostr­va večno san­ja­ju brodove,
    pris­taniš­ta kop­ne za tuđim pričama,
    a mornari se uvek izno­va zaljublju­ju u zvezde.

    Jednog dana kada budem otišao,
    Potražite moju dušu na ovom Trgu.
    Hraniće je golubovi
    što južn­im vetro­vi­ma dolaze
    sa dalek­ih mora
    i u kljunovi­ma nose
    tople dahove Libi­je i Egipta
    mramorne lep­ote Kiklada
    raznovrsne mirise i jezike
    prispele iz dvoglavog i bel­og Velegrada
    zlatnog doma drevnih crnih orlova…

    Jednog dana kada budem otišao,
    naći ćete me u senkama
    sta­bala gork­ih pomorandži
    i kiparisa
    što se uzvi­su­ju po starim dvorovima
    i pored utih­lih zdan­ja ovog Grada
    pospan­im šuš­tan­jem najavlju­ju medit­er­an­s­ki Jug,
    nose apoloni­jsku melan­holi­ju Kiparisa i Kee
    Afrodi­tinih carsta­va na Kipru,
    dvorove Minoja
    i nose eho iz onog drevnog,
    u lavir­inte našeg svakod­nevnog postojanja.

    Jednog dana kada budem otišao,
    Naći ćete me među lišćem mandarina
    što usred auto­mo­bilske buke
    ras­tu po uli­ca­ma Centra,
    u začin­skim dahovi­ma Pijace,
    kako mir­išem sveže oregano
    da bi mi se dah ispunio Mediteranom,
    a pogled sin­jim beskrajem
    i Suncem.

    Jednog dana kada budem odlazio
    Samo pomenite moju ljubav
    za ovaj Grad
    od nerukotvoreno podignu­tih hramova
    i od strad­nih lju­di i sve­ta­ca što samilosno
    lebde nad njima,
    pa će me nje­gove ptice i vetrovi
    priznati
    kao svog zaljubljenog
    sugrađanina.

    Tada ću kon­ačno ostati
    u ovom Gradu
    da bih se večito,
    pono­vo zaljublji­vao u njega.

    .

    .

    Pre­ston­i­ca

    .

    Bio je kraj leta kada si
    pod­nevn­im vozom
    došla meni
    na samo jed­nu noć u Beogradu.
    U moju noć dugačku pop­ut miholjskog leta,
    zašlog u atare nekog novog sveta
    te noći u Mažestiku
    i u mom predavanju
    spokojnom,
    bez muško­ga trijumfa
    utek­log svakom hvaljenju
    osim tvom ljubljenju
    i
    milovanju
    milovanju,
    milovanju…

    Slu­tili smo zbilja
    da iza te noći
    dolazi jesen novih izobilja
    dok smo se na njenom pragu
    cars­ki grlili
    u mojoj sobi sa pre­drat­nim nameštajem,
    a pod nama snom diskretnog pravednika
    spavao Obil­ićev venac
    i top­lo isticala
    noć u Knez Mihailovoj,
    sre­d­i­na Sedamdesetih,
    jed­na než­na mladost,
    jed­na mla­da strast,
    jed­na sreć­na zemlja,
    jed­na topla veza
    u jed­noj miholjskoj noći.
    U toj noći
    u tom hotelu
    to se nežno leto, čini mi se
    istoči­lo svo…
    A ipak
    kao da je vreme tada stalo
    pam­tim tu dugačku noć sa tobom
    ne zato što je blizu bio kraj
    tog zajed­ničkog leta
    već zato
    što smo i te noći
    slav­ili nežno
    ljubav, vrh naše tople moći,
    Bitlse, naše uzbuđene skopske žurke,
    socijalizam,
    naše ljubavne žmurke,
    sve rev­olu­ci­je sveta,
    svo­ju toplu radost
    naše zanose,
    svo­ju ustrep­talu mladost…
    I svo­ja tela!
    Svo­ja tela
    usplamtela
    cela
    u hotel­skoj sobi u Mažestiku
    te večeri našeg večnog leta
    kao da smo sami
    na trgu slobode
    u prestonici
    jedne utopi­jske zemlje
    koja je samo tvo­ja i samo moja
    zauvek…

    Majes­tique!

    .

    .

    Leto ‘74

    .

    Jeli ti ika­da palo na pamet
    da smo ti i ja
    smen­ji­vali države, obar­ali režime…

    Kada smo se slo­bod­no grlili u Leprokariji
    u Ati­ni je vlast počin­jala da se trese,
    kada smo se pod vodom milovali
    u moru ili pod tušem u mojoj izna­jml­jenoj sobi
    od Grčke pa sve do Kipra plan­uo je bio
    ceo jedan sre­dozem­ni rat.
    Kada sam iz auta tvo­jih roditelja
    iza­šao u Solunu,
    kroz grad su cvičali tenkovi,
    vri­lo je od uzne­mirenih ljudi
    i dok su se tamo uzrujavali
    alarmi­ma, noćn­im zatam­n­jen­ji­ma i opš­tom mobilizacijom
    bio sam sasvim miran: tvo­ji su dlanovi
    mirno vladali mojom situacijom.

    A kada smo se vratili u Skoplje
    ližući so
    let­njih uspomena
    po našoj uspal­jenoj koži
    a topla slo­bo­da novih zagrljaja
    nas­tavi­la da se i sve­tom množi,
    u zemlji zagrljaja
    kon­ačno je pala diktatura.

    Znaš li
    da smo pre toliko­go godina
    ti i ja
    stvar­ali istoriju
    kratko se, i strastno,
    subverzivno
    voleći.

    .

    .

    Gde živiš

    .

    -Dobro, šta ti mis­liš, gde ti živiš, čoveče?
    ‑U jed­noj čis­toj naivi. Daleko od zagađen­ja običnog dana, onog kojim ćeš se uprl­jati čim otvoriš današn­je novine uz prvu jutarn­ju kafu, kada čuješ prve vesti, kad osetiš prvu zlobu čim preko­račiš prag svog doma u kom je sve ured­no i čisto.
    ‑Kako možeš da izdržiš, živiš li samo kući?
    ‑Rekoh ti, izlazim.
    ‑Napol­je idem da bih tražio srodne duše.
    ‑Kao Dio­gen sa svetiljkom. Teško ih je naći, ali nije da ih nema. A kada ih nađeš, radu­ješ im se pop­ut alhemičara koji u olovn­im vre­meni­ma pronalazi zlato.
    ‑I šta posle toga?
    ‑Družim se. Malo nas je, stvarno, ali smo ipak opstali.
    ‑Usaml­jen si, dakle?
    ‑U poređen­ju sa onim kako je neka­da bilo, jesam. Nekad nas je bilo tako mno­go, nas koji smo vreme i živ­ot mer­ili unutrašn­jom merom. Sada se sve meri ugov­orno, količi­na­ma. Pov­eren­je se uzi­ma na kred­it. Lojal­nost, pod kir­i­ju. Pri­jateljst­vo, pod najam. Altru­izam, pod uslovom. Ljubav se kupu­je na kilo. Izvi­ni, ali oni su usaml­jeni­ji od nas.
    ‑I?! Ima li leka usamljenosti?
    ‑Ima, nego! U nekom dru­gom vremenu.
    ‑U kom?
    ‑U prošlom.
    ‑U budućem?
    — …
    ‑U budućem, pitam?
    ‑Ako se dogo­di ljud­skom, ne trgo­v­ačkom merom.
    ‑A napolju, može li se?
    ‑Danas, samo kući međ’ svojima.
    ‑Dobro, gde ti živiš? Da l’, pobogu, živiš!…

    .

    .

    .
    .…….Prepe­vao sa make­don­skog autor

    .

    .

    .

    .

    .