Melita

Miloš K. Ilić
Lat­est posts by Miloš K. Ilić (see all)

                                                                                                                                                           Ocu

          2.

          Meli­ta je fab­ri­ka za rafin­isan­je gasa na obali Sre­dozemnog mora. U stvari, da se ne laže­mo, Meli­ta je zatvor. Od 2011. godine, kad je demokrati­ja zaku­cala na vra­ta još jedne zeml­je, te kad su mrtvog Gadafi­ja šetali kao u Vikendu sa Berni­jem, u ovoj zemlji se ne zna ko pije a ko plaća. Ima­ju dve vlade, ali to nije ni bit­no. Libi­jom vlada­ju ple­me­na. Ple­me­na se među­sob­no ubi­ja­ju i pokušava­ju da zauz­mu što veći deo ter­i­tori­je na kojoj ima nafte ili gasa. Meli­ta dobi­ja gas iz fab­rike koja je pet stoti­na kilo­metara južno od nas, u pustin­ji. Nijed­nom se nije desi­lo — za vreme mog borav­ka ovde, kao i rani­je — da neko napadne gasovod ili samu fab­riku. To znači da su gazde Melite dobro pod­maza­le gde tre­ba i da pot­plaću­ju redovno. Ipak, niko ne želi da riziku­je. Fab­ri­ka je ograđe­na sa dve ograde, a nas unutar tih ogra­da šti­ti naoružana vojs­ka. Nisam sig­u­ran koliko bi to obezbeđen­je bilo u stan­ju da išta ura­di, ako bi doš­lo do ozbiljnog napa­da. Iz fab­rike niko ne izlazi, sem lokalnog stanovništ­va. Oni koji su iz Libi­je ima­ju i dru­gači­ji sis­tem rada. Oni osta­ju dve nedel­je, pa idu na kraći odmor kući. Onda se vrate u rafiner­i­ju. Takođe, mogu da odlaze iz fab­rike ako žele. Dovoljno je da se zapljunu na izlazu i stražar će da ih pusti. Isto tako i u povratku. Ako vam tre­ba neš­to iz van­jskog sve­ta, jedi­ni način da to dobi­jete jesu lokalci. Oni mogu da vam kupe bilo šta i done­su. Prob­lem je u tome što na rafovi­ma libi­jskih samo­poslu­ga nema bog zna šta. A i to što ima je kopi­ja. Na to sam bio upo­zoren pre dolas­ka. Zato sam sve što mi tre­ba poneo od kuće. Počeo sam da šetam.

         7.

    .….….Opet sam san­jao svo­ju nerođenu ses­tru. Uvek počne, ili barem tako pam­tim, mamom koja je na pijaci. Neha­jno se kreće među tezga­ma i sluča­jno sta­je na koru od lubenice. Pada. Jed­va dolazi kući, a neko­liko sati kas­ni­je shva­ta da se porodi­la. Ne znam kako, ali i ja sam tu. Odras­tao. I ses­tra brzo odras­ta. Radi­mo zajed­no sve što sam radio sa mamom i tatom, dok je bio živ. Ide­mo na more, voz­i­mo se crven­om škodom i peva­mo pesme, umače­mo noge u hlad­nu Neretvu, zuri­mo u Jad­ran sa peščane plaže… Nikad mi nije rekla kako bi se zvala, u snu. A kad se probudim, slabo mis­lim o tome.

    .…12.

         Slično kao što sam, kad bih pres­pavao na vikendi­ci, mogao da čujem pot­mu­lu puc­n­javu iz Nedođinske kasarne, tako sko­ro svako veče iz Melite mogu da čujem ratatataran­je puša­ka i koju eksploz­i­ju. Raz­li­ka je u tome što je puc­n­ja­va iz kasarne laž­na, odnos­no potiče iz cevi vojni­ka koji vežba­ju. Niko ne umire na kra­ju te puc­n­jave. Jed­va čujne osice iz Libi­jske pustin­je sig­urno ima­ju svo­je završetke u neči­jim telima. Eksploz­i­ja sig­urno nije vatromet­s­ka, već boje­va. U pustin­ji često ima vetra. Najčešće dolazi sa mora. Retko kad iz pustare. Volim vetar, od nje­ga ne čujem pucanje.

    .

          21.

    .

        Rođen sam u Soci­jal­is­tičkoj Fed­er­a­tivnoj Repub­li­ci Jugoslav­i­ji. Onda sam živeo u Saveznoj Repub­li­ci Jugoslav­i­ji. Kratko vreme živeo sam u Kral­jevi­ni Taj­lan­du. Onda sam nas­tavio sa SRJ. Posle toga bio sam stanovnik Srbi­je i Crne Gore. Zatim Repub­like Srbi­je. Na tren, Saudi­jske Ara­bi­je. Sad borav­im u Libi­ji. Nisam glob­al­ista. Ali raz­liku nikad nisam uočio.

    .

            33.

    .

         Inter­net mi pomaže da saz­nam više o Libi­ji. O ustanku. Sve mi to pre­više liči na Srbi­ju. Na rat i bom­bar­dovan­je i demon­stracije. I ja sam tabanao pre­ston­i­com na taj okto­bars­ki dan. Sve mi se to sad čini kao igra mladunča­di. Lav­i­ca je pusti­la da je grizu i da se pen­ju po njoj. Sig­ur­na u svo­ju nadmoć.

    .

          34.

    .

        Prvi put sam duže bio odsu­tan kad sam otišao na Taj­land. Sedam mese­ci građen­ja rafiner­i­je. Sedam mese­ci okeana, mesa ajku­la i zlat­nih hramo­va. Sedam mese­ci nedostajanja.

                                                                                                                                                                       (odlom­ci iz zbirke u nastajanju)

    .

    .

    .

    .