Moj drug Radoman

Lat­est posts by Kemal Musić (see all)

    .

    .

    .

    MOJ DRUG RADOMAN, IPAK, NIJE VOLIO MIRIS PARFEMA KOJI SU KORISTILE PROSTITUTKE U NJU ORLEANSU

    .

    .

    Moj drug Rado­man nije volio muziku čije ime znači sek­su­al­ni čin, niti miris par­fe­ma koji koriste pros­ti­tutke u Nju Orlean­su. Gnušao se tek­sto­va što von­ja­ju na naf­tal­in i sokake koje Faiz san­ja u dalekoj Skan­di­nav­i­ji. Nje­govi učitelji hodali su nikšićkim kor­zoom sa cig­a­re­tom u zubi­ma i pik­slom u ruci. Domaš­tavili osmi­jeh Lju­ba Čupića, kao Mona Lizin.

    Od njih je učio kako se od crnogorskog kame­na kleše stih.

    Rado­man je proučavao teori­ju književnos­ti, koja nije imala nikakve veze sa Bili Holidej, niti sa Filadelfi­jom. Između toga odnekud je našao kopču i jedne hladne decem­barske noći, u nekom pešter­skom hotelu, ispred nje­ga je zaigrala Lej­di Dej. Mirisala je na džez. Na sak­so­fon čija je muzi­ka pro­lazili kroz drvene zidove hotela na Pešter­skoj viso­ravni. Napolju su pucala jelo­va sta­bla na minus pedeset ste­peni Celz­i­juso­vih i u auto­mo­bil­i­ma ispred hotela mrzn­uo je antifriz. U sobi broj trideset i dva igrala je Bili Holidej. Džez improvizaci­je pro­dr­le su kroz hlad­noću decem­barske noće i sni­jeg je počeo da se topi. Top­i­la se i Rado­mano­va odbo­jnost pre­ma dzez pje­vači­ca­ma. Pre­ma par­fe­mu koji su koris­tile pros­ti­tutke u Nju Orlean­su i pre­ma utopi­ja­ma svih vrs­ta. Te noći je volio Lej­di Dej. Njenu zanos­nu igru. Volio je i njenu poli­tičku pri­pad­nost, kojoj, inače, nije bio sklon. U dubo­ki izrez njenog dekol­tea, među dva brda, kao dvi­je Gal­ice, gur­n­uo je novčan­icu koja, ust­vari, i nije bila novčan­i­ca, već perga­ment na kojem su bile ispisane priče o mal­im i velikim čudi­ma. Te priče, nas­ta­jale su dok je Tramp podizao zid pre­ma Mek­siku, dok je Izrael napadao vojne baze na jugu Sir­i­je, dok su crnogors­ki jezik i naci­ja preživl­javali tor­tu­ru zbog vjekovnog postojanja.

    Nikšić­ki stu­den Rado­man znao je da se u gradu nje­gov­og školo­van­ja nikad nije gov­o­rilo „lepo“. Znao je da bit­ka na Čegru i Nikšić nema­ju nikakve veze. Ali, znao je Rado­man, moj drug, nikšić­ki stu­dent, i da je mućak ipak – jaje. I da kukav­ice legu – jaja. Znao je i da od avgan­istan­skog maka može da dođe do preki­da moz­ga.  Mada nije koris­tio tu egzotičnu biljku, opi­jume sa isto­ka, niti „belo“ što je sti­za­lo kosovskim kanal­i­ma u Crnu Goru, uz duplu lozu i smotanu cig­a­ru duvana sa buvl­ja­ka, doš­lo je do totalnog preki­da u glavi. Moj drug Rado­man, nikšić­ki stu­dent, izgu­bio je pamet. Ako je pameti tu ika­da i bilo. Ako se u pamet ubra­ja zane­senost knjiga­ma, poez­i­jom Ismeta Rebron­je, pelikan per­i­ma i antifašis­tičkim pokre­tom nar­o­da i nar­o­d­nos­ti Soci­jal­is­tičke Fed­er­a­tivne Repub­like Jugoslav­i­je. Žućkasti perga­ment sa rukopi­som „stro­go pov­jerlji­vo“, predao je Luki. Poz­natom kaligra­fu pori­jek­lom iz Japana. Tut­n­uo mu je perga­ment i otišao. Luka je samo rekao „hvala“ i nje­gove oči su još dugo ostale na Rado­manovim leđima.

    Moj drug Rado­man ni dan-danas ne voli muziku čije ime znači sek­su­al­ni čin, niti miris par­fe­ma koji koriste pros­ti­tutke u Nju Orlean­su. I gnuša se tek­sto­va koji pod­sjeća­ju na džez, na improvizaci­ju, na aluz­i­je kako su nas­ta­jale priče o mal­im i velikim čudi­ma. Nje­gov kabi­net mater­n­jeg jezi­ka u Sred­njoj školi mir­iše na Kor­tasara. Na Karvera i Asmi­ra Kujovića.

    Ponekad odem i ja do tog nje­gov­og kabi­ne­ta. Pređe mi od Rado­mana prekid u mozgu. Nekad mi zamir­iše onaj perga­ment koji je tut­n­uo u nje­dra Lej­di Dej, ili onaj kojim je čas­tio Luku – starog kaligrafa. Tada se uzne­mir­im. Po vratu mi skoče žile debele kao ruka.

    A Rado­man me samo gleda.

    I puši…

    .

    .

    .

    .

    .